Prikaz romana „Vi što maštate o sreći“ Ljubomira Damnjanovića
izdavač: ’Tardis’ Beograd, 2008.
Kada se jednog dana bude pisala istorija srpske žanrovske fantastike druge polovine XX veka (mada je ovaj narod generalno sklon zaboravljanju, nadajmo se, da taj dan neće biti tako daleko u budućnosti), budući istraživač i teoretičar nikako neće moći da zaobiđe ime Ljubomira Damnjanovića (1959-1999) i to ne samo kao ljubitelja i aktivnog člana Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ već, pre svega, kao zanimljivog i talentovanog autora koji je, uprkos malom broju godina u kojima se (uz sve ostale aktivnosti) bavio i pisanjem, ostavio nekolicinu značajnih dela koja su u nekolikim elementima bila ispred svog vremena. Damnjanovićev opus bio je, za njegovog života, objavljivan pre svega u „Emitoru“, glasilu Društva „Lazar Komarčić“ a poneke priče su našle mesto i u tadašnjim književnim časopisima; njegov jedini roman „Vi što maštate o sreći“ takođe se pojavio u „Emitoru“ (broj 311 iz 1997.g.). Rečju, Damnjanović je bio pisac koga je io u prilici da čita veoma mali broj čitalaca, prevashodno iz krugova ljubitelja naučne fantastike. Gotovo punu deceniju posle Damnjanovićeve smrti pojavljuje se prvo knjiško izdanje njegove proze omogućavajući tako široj javnosti da se upozna sa jednim vrednim delom.
Znatiželjni čitalac romana „Vi što maštate o sreći“ ponajpre će biti zaintrigiran atraktivnom pričom koja, uprkos višegodišnjeg odmaka od trenutka pisanja, deluje sveže, poletno i izazovno; čak bi se moglo reći da je vreme koje je proteklo pomoglo da piščeve ideje lakše naiđu na razumevanje jer su čitaoci u protekloj deceniji naučeni da prihvataju svojevrsno međužanrovsko mešanje i poigravanje kojim i Damnjanović vešto ’barata’ u romanu. S druge strane, na žalost, Damnjanovićeve ideje, zbog izostanka šire dostupnosti njegovog romana, nisu mogle da dopru do šire publike i kolega pisaca i svojom atraktivnošću pomognu u razbijanju okoštalih (omalovažavajućih) stavova o žanrovima. A fantastički elementi u romanu itekako su zanimljivi i zaslužuju pažnju; usto autor lako menja vizuru i ključ čitanja priče što dodatno intrigira. Autor čitaoca izvodi na bizarnu pozornicu, u Srbiju i Beograd u kojima su pomešani elementi poznate nam ’stvarne’ istorije s kraja XIX i početka XX veka (do Balkanskih ratova) a ne nedostaje ni elemenata koje poznajemo iz druge polovine XX veka. Potom se slika širi i alternativna istorija se širi u ’delokrug’ naučne fantastike, konkretno potencijalne planete na koju su se iskrcali zemljani i koja pokušava da im pomogne u opstanku. Rat sa trolovima novi je element mozaika koji se može čitati kao naučna fantastika (otpor originalnih stanovnika kolonizovane planete) ali i kao ulazak u svetove epske fantastike (sa mitskim bićima i neobičnim, neobjašnjivim tajnama) . Okončanje sukoba i povratak u mirnodopski život u Beogradu otvoriće novi krug događanja na kraju koga započinje nestanak dotadašnje civilizacije iz koga će se, zahvaljujući odabranim nosiocima, započeti novi ciklus življenja; ovakva postavka može se, po širini svog zahvata, čitati u oba žanrovska ključa, i naučne i epske fantastike, jer su oba ’sklona’ sagledavanjima uspona i padova civilizacija ili vrsta.
Na ovako jarko postavljenoj podlozi ’dešava se’ životna priča Mihajla Vukosavljevića, došljaka koji pokušava da nađe svoje mesto na Beogradskoj kladrmi, koga sudbina nosi od studentskih skamija preko činovničkog posla, retkih zabava i nedorečene ljubavi do ratovanja širom Srbije a potom i Balkana. Pošto se vrati u Beograd, kao odrastao čovek, biva mu otkrivena tajna koja ga prati, odnosno misija za koju je on odabran - misija da bude Čuvar znanja koja zaostanu iza nestajuće civilizacije a koja će predati naslednicima, novoj civilizaciji koju će doneti novi životni ciklus. Tako se jedna obična priča postupno pretvara u priču o izuzetnim pojedincima kojima su, hteli to ili ne, odabrani za velike zadatke. Iako ova promena nudi mogućnosti za raznovrsna mudrovanja i nadmudrivanja, pisac odbija da daje previše objašnjenja odnosno da zapadne u filosofsko-etička razmatranja. Kao što nije naklonjen svakovrsnim raspravama, autor nije sklon melodramatskim i patetičnim scenama. Njegovo pripovedanja nije raspričano već vrlo odmereno, na momente čak škrto, u uvek u funkciji dešavanja koja se odvijaju velikom brzinom i ne donose trenutke (nepotrebnih) pauza. Često su težišta pripovedanja na dijalozima i vrcavim dosetkama, a ne opisima.
Damnjanović se nije opterećivao žanrovskim pravilima i zabranama, on je pratio priču koja je, opet, sa svoje strane donosila neočekivane preokrete i iznenađenja. Po ovoj slobodi pisac je vrlo blizak današnjoj post-žanrovskoj-slipstrim ’praksi’ i sasvim se lako uklapa u tekuća literarna dešavanja. „Vi što maštate o sreći“ je, u konačnom sagledavanju, roman koji uprkos manjih nedorečenosti i nedoslednosti (u stilu i samoj priči a koje su posledica autorovog odustajanja od ispravljanja rukopisa), otkriva kao valjano delo koje zaslužuje svu pažnju čitalaca, pažnju koja će biti višestruko nagrađena.
Ostaje nam da čestitamo i izdavaču „Tardisu“ na časnom, značajnom i hvale vrednom poduhvatu otrzanja od zaborava ovog romana kao i da poželimo da se uskoro pojavi knjiga (ili knjige) Damnjanovićevih priča kojima će se ovaj autor potvrdititi kao relevantna i istorijski značajna stvaralačka figura.
izdavač: ’Tardis’ Beograd, 2008.
Kada se jednog dana bude pisala istorija srpske žanrovske fantastike druge polovine XX veka (mada je ovaj narod generalno sklon zaboravljanju, nadajmo se, da taj dan neće biti tako daleko u budućnosti), budući istraživač i teoretičar nikako neće moći da zaobiđe ime Ljubomira Damnjanovića (1959-1999) i to ne samo kao ljubitelja i aktivnog člana Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ već, pre svega, kao zanimljivog i talentovanog autora koji je, uprkos malom broju godina u kojima se (uz sve ostale aktivnosti) bavio i pisanjem, ostavio nekolicinu značajnih dela koja su u nekolikim elementima bila ispred svog vremena. Damnjanovićev opus bio je, za njegovog života, objavljivan pre svega u „Emitoru“, glasilu Društva „Lazar Komarčić“ a poneke priče su našle mesto i u tadašnjim književnim časopisima; njegov jedini roman „Vi što maštate o sreći“ takođe se pojavio u „Emitoru“ (broj 311 iz 1997.g.). Rečju, Damnjanović je bio pisac koga je io u prilici da čita veoma mali broj čitalaca, prevashodno iz krugova ljubitelja naučne fantastike. Gotovo punu deceniju posle Damnjanovićeve smrti pojavljuje se prvo knjiško izdanje njegove proze omogućavajući tako široj javnosti da se upozna sa jednim vrednim delom.
Znatiželjni čitalac romana „Vi što maštate o sreći“ ponajpre će biti zaintrigiran atraktivnom pričom koja, uprkos višegodišnjeg odmaka od trenutka pisanja, deluje sveže, poletno i izazovno; čak bi se moglo reći da je vreme koje je proteklo pomoglo da piščeve ideje lakše naiđu na razumevanje jer su čitaoci u protekloj deceniji naučeni da prihvataju svojevrsno međužanrovsko mešanje i poigravanje kojim i Damnjanović vešto ’barata’ u romanu. S druge strane, na žalost, Damnjanovićeve ideje, zbog izostanka šire dostupnosti njegovog romana, nisu mogle da dopru do šire publike i kolega pisaca i svojom atraktivnošću pomognu u razbijanju okoštalih (omalovažavajućih) stavova o žanrovima. A fantastički elementi u romanu itekako su zanimljivi i zaslužuju pažnju; usto autor lako menja vizuru i ključ čitanja priče što dodatno intrigira. Autor čitaoca izvodi na bizarnu pozornicu, u Srbiju i Beograd u kojima su pomešani elementi poznate nam ’stvarne’ istorije s kraja XIX i početka XX veka (do Balkanskih ratova) a ne nedostaje ni elemenata koje poznajemo iz druge polovine XX veka. Potom se slika širi i alternativna istorija se širi u ’delokrug’ naučne fantastike, konkretno potencijalne planete na koju su se iskrcali zemljani i koja pokušava da im pomogne u opstanku. Rat sa trolovima novi je element mozaika koji se može čitati kao naučna fantastika (otpor originalnih stanovnika kolonizovane planete) ali i kao ulazak u svetove epske fantastike (sa mitskim bićima i neobičnim, neobjašnjivim tajnama) . Okončanje sukoba i povratak u mirnodopski život u Beogradu otvoriće novi krug događanja na kraju koga započinje nestanak dotadašnje civilizacije iz koga će se, zahvaljujući odabranim nosiocima, započeti novi ciklus življenja; ovakva postavka može se, po širini svog zahvata, čitati u oba žanrovska ključa, i naučne i epske fantastike, jer su oba ’sklona’ sagledavanjima uspona i padova civilizacija ili vrsta.
Na ovako jarko postavljenoj podlozi ’dešava se’ životna priča Mihajla Vukosavljevića, došljaka koji pokušava da nađe svoje mesto na Beogradskoj kladrmi, koga sudbina nosi od studentskih skamija preko činovničkog posla, retkih zabava i nedorečene ljubavi do ratovanja širom Srbije a potom i Balkana. Pošto se vrati u Beograd, kao odrastao čovek, biva mu otkrivena tajna koja ga prati, odnosno misija za koju je on odabran - misija da bude Čuvar znanja koja zaostanu iza nestajuće civilizacije a koja će predati naslednicima, novoj civilizaciji koju će doneti novi životni ciklus. Tako se jedna obična priča postupno pretvara u priču o izuzetnim pojedincima kojima su, hteli to ili ne, odabrani za velike zadatke. Iako ova promena nudi mogućnosti za raznovrsna mudrovanja i nadmudrivanja, pisac odbija da daje previše objašnjenja odnosno da zapadne u filosofsko-etička razmatranja. Kao što nije naklonjen svakovrsnim raspravama, autor nije sklon melodramatskim i patetičnim scenama. Njegovo pripovedanja nije raspričano već vrlo odmereno, na momente čak škrto, u uvek u funkciji dešavanja koja se odvijaju velikom brzinom i ne donose trenutke (nepotrebnih) pauza. Često su težišta pripovedanja na dijalozima i vrcavim dosetkama, a ne opisima.
Damnjanović se nije opterećivao žanrovskim pravilima i zabranama, on je pratio priču koja je, opet, sa svoje strane donosila neočekivane preokrete i iznenađenja. Po ovoj slobodi pisac je vrlo blizak današnjoj post-žanrovskoj-slipstrim ’praksi’ i sasvim se lako uklapa u tekuća literarna dešavanja. „Vi što maštate o sreći“ je, u konačnom sagledavanju, roman koji uprkos manjih nedorečenosti i nedoslednosti (u stilu i samoj priči a koje su posledica autorovog odustajanja od ispravljanja rukopisa), otkriva kao valjano delo koje zaslužuje svu pažnju čitalaca, pažnju koja će biti višestruko nagrađena.
Ostaje nam da čestitamo i izdavaču „Tardisu“ na časnom, značajnom i hvale vrednom poduhvatu otrzanja od zaborava ovog romana kao i da poželimo da se uskoro pojavi knjiga (ili knjige) Damnjanovićevih priča kojima će se ovaj autor potvrdititi kao relevantna i istorijski značajna stvaralačka figura.
0 komentara:
Постави коментар