To što živimo u svetu informacija koje nas bombarduju sa svih strana ne znači da naši stari nisu znali koliko je važno biti obavešten. Pre svih su to imali na umu oni trgovci, dakle oni koji su se bavili kupovinom i prodajom. Naravno, prodavci iz dalekih godina XIX i s početka XX koristili su se onim što im je bilo 'pri ruci'. Štampa je bila kao stvorena za svakojake oglase kojima su se trgovci i zanatlije 'preporučivali' budućim mušterijama, reklamirajući svoju robu i proizvode. S druge strane, i običan svet je imao potrebu da ponešto proda, od starih i polovnih stvari koje domaćinu više nisu potrebne do proizvoda iz bašte ili iz podruma. Pošto nisu spadali u profesionalne trgovce pa nisu mogli da plate oglas u novinama, niti da dozvole sebi luksuz i odu na pijacu i tamo izgube dan potreban za radove u kući i na polju, nesuđeni prodavci dosetili su se jednostavnog i genijalnog rešenja - oglase su stavljali u 'pendžere' ili kačili na kapije. Slučajni prolaznik tako je mogao da baci pogled na 'artiju' u prozoru i pročita ponudu; ako je zainteresovan mogao bi da otvori kapiju i zatraži više informacija o 'robi'. Čak i ako nije mario za ponuđenu stvar prolaznik bi se, u razgovoru sa svojim poznanicima, doseti da je negde video oglas i uputi zainteresovanog na adresu ili barem u sokak gde je oglas istaknut. Slabo pismeni prodavci posezali su za univerzalnijim rešenjima: ako bi prodavali jaja ili vino ili kukuruz jednostavno bi u prozor stavili čašu sa jajetom u njoj, ili prozirnu flašu sa crvenim vinom ili zlatnom rakijom ili posudu sa malo kukuruza, žita ili ječma i - poruka je jasna. Tako je, dakle, rešavan problem reklame u stara vremena. I očito da se ovaj jednostavan način pokazao efikasnim jer opstaje i dan danas, posebno u manjim mestima kakva je lepa varoš Vršac.
Mada ima par lokalnih novina koje štampaju pune stranice malih oglasa, i mada u Vršcu program emituje nekoliko radio i TV stanica u kojima su termini se 'malim oglasima' ponavljaju više puta dnevno, šetači širokim ulicama grada pod kulom lako mogu da se uvere kako 'prozorski' i 'kapijski' oglasi i dalje žive, naravno u onim delovima grada koji zauzimaju privatne prizemne kuće (ima i oglasa po banderama ali o njima drugi put). Nema ulice u kojoj se ne mogu videti papiri u prozorima. Neki su namenjeni inkasantima i obaveštavaju ih o stanju brojila struje, vode i plina (kao onaj sa stanjem brojila struje za 'jahuar' mesec); drugi daju nužna obaveštenja za komšije, poznanike ili rodbinu (tako Zoki obaveštava Robija «stigosam» u jednoj reči i sa obrnutik slovima 's'; vlasnik kuće, pak, upozorava da treba pozvoniti 'pored kuće' i zahvaljuje na tome); oni najbrojniji su - domaćinski oglasi. Njihov sadržaj je kao i onih iz starina: nudi se sve, od polovnih stvari do poljoprivrednih proizvoda; možda jedina novina jesu ponude soba za stanovanje, za đake ovdašnjih srednjih škola odnosno više učiteljske škole, za samce ili mlađe bračne parove (po mogustvu bez dece). Oglasi se ispisuju na belim papirima ili na praznim listovima iscepanim iz školskih svezaka. Još uvek su najčešće pisani rukom mada je sve više onih koji su odštampani na nekom od kompjuterskih štampača jer tehnologija je počela da zauzima i ovo polje ljudskog življenja, ma kako bilo malo i obično. I evo svakodnevne slike sa vršačkih ulica: prolaznik vidi papir u prozoru ili na kapiji (prozor je bolji jer štiti oglas od nevremena), zastaje, čita i - pita se šta je pisac oglasa hteo da kaže. Jer, nije lako biti pismen a još je teže jasno napisati jasnu poruku. Tu već, nedužnog prodavca, vrebaju padeži, problemi imenovanja i definisanja objekta prodaje, veličina i marki i još 100 čuda. Oni koji prodaju jaja ili vino mogu da se snađu i ture robu u pendžer ali šta ćemo sa prodavcima kredenaca (ili se to čudo, možda, zove i krbdenac)? I tako se dešava da prodavci zažale što su više išli oko škole nego u nju svraćali. Redovan je problem što pisac nije siguran koje je slovo iz mile nam ćirilice a koje iz latinice pa ih meša po sopstvenom (ne)znanju; izgleda da je najveći problem kako se pišu ćirilično i odnosno latinično n; uopšte nije jasno u kom smeru treba da ide ta kosa crta. Rešenje tog problema može biti u vodoravnoj crti (pa januar ispada 'jahuar'). Zna se da ne valja mešati pića jer od toga hoće da boli glava; a, eto, sličan rezultat se dobija i ako se mešaju pisma. Ali, nije lako biti pismen...
Načini rešavanja oglasnih muka i problema različiti su: neko meša slova, neko uz pismenu ponudu docrta predmet prodaje (posebno ako su u pitanju 'ženska bicikla' i 'muški bicikal' sa sve cvetićima po ivici papira da čitaocu dođe milo što je oglas spazio), drugi pokušaju da opisuju ponudu, treći posežu za deklaracijama sa proizvoda. Sledeća je muka ako se na istom papiru (o istom trošku) ponuditi više različitih stvari. Tu smislenost, redosled i gramatika definitivno padaju pred pesničkim slobodama stvaralaca oglasa; umetnici skloni korišćenju apsurda kao načina za izražavanje mogli bi poprilično da nauče od onih koji, mada to ne znaju, lako kreiraju apsudne situacije, rečenice i poruke. Zato je sasvim lako na istom papipu primati učenicu na stan, imati jaja na prodaji i paktreger za mercede; na drugom mestu ponuda je još bogatija: od bašte, vočnjaka i njive kod pritave (trebalo bi 'Pristave'), preko mašine singer (mada ono g nije najsigurnije), cevi za pumpu do harmonike od 80 basa i krunjaca - pa nek uzme kome šta treba. Očito je da se prodavci-pisci uzdaju u svoju prirodnu bistrinu ali i sposobnost čitalaca da tumače i odgonetaju zagonetke tako da, sve u svemu, raznorazni oglasi krase vršačke prozore, obaveštajajući i uveseljavajući sugrađane. Pa, ko voli nek izvoli...
Mada ima par lokalnih novina koje štampaju pune stranice malih oglasa, i mada u Vršcu program emituje nekoliko radio i TV stanica u kojima su termini se 'malim oglasima' ponavljaju više puta dnevno, šetači širokim ulicama grada pod kulom lako mogu da se uvere kako 'prozorski' i 'kapijski' oglasi i dalje žive, naravno u onim delovima grada koji zauzimaju privatne prizemne kuće (ima i oglasa po banderama ali o njima drugi put). Nema ulice u kojoj se ne mogu videti papiri u prozorima. Neki su namenjeni inkasantima i obaveštavaju ih o stanju brojila struje, vode i plina (kao onaj sa stanjem brojila struje za 'jahuar' mesec); drugi daju nužna obaveštenja za komšije, poznanike ili rodbinu (tako Zoki obaveštava Robija «stigosam» u jednoj reči i sa obrnutik slovima 's'; vlasnik kuće, pak, upozorava da treba pozvoniti 'pored kuće' i zahvaljuje na tome); oni najbrojniji su - domaćinski oglasi. Njihov sadržaj je kao i onih iz starina: nudi se sve, od polovnih stvari do poljoprivrednih proizvoda; možda jedina novina jesu ponude soba za stanovanje, za đake ovdašnjih srednjih škola odnosno više učiteljske škole, za samce ili mlađe bračne parove (po mogustvu bez dece). Oglasi se ispisuju na belim papirima ili na praznim listovima iscepanim iz školskih svezaka. Još uvek su najčešće pisani rukom mada je sve više onih koji su odštampani na nekom od kompjuterskih štampača jer tehnologija je počela da zauzima i ovo polje ljudskog življenja, ma kako bilo malo i obično. I evo svakodnevne slike sa vršačkih ulica: prolaznik vidi papir u prozoru ili na kapiji (prozor je bolji jer štiti oglas od nevremena), zastaje, čita i - pita se šta je pisac oglasa hteo da kaže. Jer, nije lako biti pismen a još je teže jasno napisati jasnu poruku. Tu već, nedužnog prodavca, vrebaju padeži, problemi imenovanja i definisanja objekta prodaje, veličina i marki i još 100 čuda. Oni koji prodaju jaja ili vino mogu da se snađu i ture robu u pendžer ali šta ćemo sa prodavcima kredenaca (ili se to čudo, možda, zove i krbdenac)? I tako se dešava da prodavci zažale što su više išli oko škole nego u nju svraćali. Redovan je problem što pisac nije siguran koje je slovo iz mile nam ćirilice a koje iz latinice pa ih meša po sopstvenom (ne)znanju; izgleda da je najveći problem kako se pišu ćirilično i odnosno latinično n; uopšte nije jasno u kom smeru treba da ide ta kosa crta. Rešenje tog problema može biti u vodoravnoj crti (pa januar ispada 'jahuar'). Zna se da ne valja mešati pića jer od toga hoće da boli glava; a, eto, sličan rezultat se dobija i ako se mešaju pisma. Ali, nije lako biti pismen...
Načini rešavanja oglasnih muka i problema različiti su: neko meša slova, neko uz pismenu ponudu docrta predmet prodaje (posebno ako su u pitanju 'ženska bicikla' i 'muški bicikal' sa sve cvetićima po ivici papira da čitaocu dođe milo što je oglas spazio), drugi pokušaju da opisuju ponudu, treći posežu za deklaracijama sa proizvoda. Sledeća je muka ako se na istom papiru (o istom trošku) ponuditi više različitih stvari. Tu smislenost, redosled i gramatika definitivno padaju pred pesničkim slobodama stvaralaca oglasa; umetnici skloni korišćenju apsurda kao načina za izražavanje mogli bi poprilično da nauče od onih koji, mada to ne znaju, lako kreiraju apsudne situacije, rečenice i poruke. Zato je sasvim lako na istom papipu primati učenicu na stan, imati jaja na prodaji i paktreger za mercede; na drugom mestu ponuda je još bogatija: od bašte, vočnjaka i njive kod pritave (trebalo bi 'Pristave'), preko mašine singer (mada ono g nije najsigurnije), cevi za pumpu do harmonike od 80 basa i krunjaca - pa nek uzme kome šta treba. Očito je da se prodavci-pisci uzdaju u svoju prirodnu bistrinu ali i sposobnost čitalaca da tumače i odgonetaju zagonetke tako da, sve u svemu, raznorazni oglasi krase vršačke prozore, obaveštajajući i uveseljavajući sugrađane. Pa, ko voli nek izvoli...
0 komentara:
Постави коментар