Nova knjiga Nikole Živanovića (1979), zapaženog pesnika mlađe generacije (mada ovaj pesnik razložno zapaža i pita: „Šta bi kritičari koji me nazivaju mladim pesnikom / Rekli da znaju da sam pišući i objavljujući / Proveo čitav jedan pseći život?ˮ u „Pseći životˮ), objavljena u prestižnoj pesničkoj ediciji „Poveljaˮ Narodne biblioteke „Stefan Prvovenčaniˮ iz Kraljeva, staviće na prijatne muke znatiželjne čitaoce kako svojim naslovom, tako i strukturom u kojoj nema odvojenih ciklusa kao relativno uobičajenog načina formiranja pesničkih zbirki. Ciklusi su svojevrsni fokusi pesničke pažnje na određene teme koje su, u većoj ili manjoj meri, povezane sa ostalim ciklusima-temama iz iste knjige. Takav „parcelisanˮ pogled i izraz svakako ima svoje prednosti i nudi stvaralačke izazove, mada je i pokriće za zbirke koje su nastale pukim sabiranjem pesama bez neke dublje veze – otuda i razlikovanje na pesničke zbirke i pesničke knjige, koje su celine sa unutrašnjom kohezijom. Živanović se opredelio za oblik knjige koja ima veće ambicije i pretenzije od nekompaktne zbirke. Njegova je namera da prezentuje samosvojni pogled na totalitet realnosti lirskog subjekta, koji podrazumeva telesnost, ali i duhovnost, serioznost i nesputani ludizam. Ovo, međutim, ne znači odricanje od fraktalnosti kakvu možemo videti u pesmama sastavljenim od više celina („Daniˮ, „Palilulsko groblje u Kragujevcuˮ, „U tvoju slavu, Gospodeˮ, „Đulićiˮ), već njeno posebno uklapanje u celinu, što ovoj daje dodatnu dubinu i intelektualno-emotivni patos.
    Ambicioznost pesničke avanture najavljuje početna (programska) pesma „Voltu Vitmenuˮ, koja, pored „priznavanjaˮ Vitmenu veće bliskosti/srodnosti u spisateljskom svetonazoru i nervu (koji podrazumeva robusnost i „siroviji izrazˮ) u odnosu na T. S. Eliota, donosi i hrabru izjavu „Kao i ti, nikad nisam želeo da budem genije, / Želeo sam da geniji znaju moje pesme napamet.ˮ. Ova izjava u suštini priznaje postojanje poetske nesavršenosti, ali insistira koliko na njenoj sugestivnosti i upečatljivosti, toliko i na posebnoj vrsti/nivou recepcije od probrane i profilisane publike, što je sasvim u skladu sa tvrdnjom da je Poezija (bila, jeste i biće) Kraljica pisane reči. Ovom serioznom iskazu specifično kontrapunktiranje (ili indirektno data potvrda uz dozu vrednosnog relativizovanja) stići će će na samom kraju knjige, bukvalno u njenim poslednjim stihovima na kraju neodoljivo ludističke poeme „Đulićiˮ, koji glase „Ludak umišlja da je genije / Genije umišlja da je ludak.ˮ; njima se formira luk rasprostrt preko čitave knjige i njenih pesama, odnosno preko životnog multiverzuma koji poznaje i priznaje dijametralno različita tumačenja jednog pojma, koja su, ipak, deo jedinstvene, neponovljive ličnosti. Kontradiktornost, dakle, nije anomalija već normalnost (ili, ako to posmatramo sa strane, ukoliko nema kontradiktornosti, nema ni normalnosti). A kao primer funkcionisanja kontradiktornosti slede i šarmantni stihovi „A jedan pijanac u uglu / Znao je moju pesmu napamet.ˮ (u „Istim pokretomˮ) sa dilemom (da li je pijanac genije) koja je prepuna nenametljivog, a izvanrednog i zdravog apsurda.
    U iščitavanju knjige znatiželjni čitalac će otkriti široku lepezu životnih situacija lirskog subjekta, od fizičkih trivijalnosti do promišljanja literature, od političke svakodnevice do filozofske bezvremenosti, od haosa civilizacije do prizora dugog porodičnog putovanja u tesnom automobilu. Odnos onoga što se zove „Stvarni životˮ (to je naslov jedne pesme) i njegovog derivata u obliku stihova dinamičan je i prolazi kroz niz tačaka na vrednosnoj skali: od rezigniranosti („Taj nevažni trenutak dok pišeš pesmu,ˮ u „Zar je to sve?ˮ i „(…) moj nečujni pokušaj da nešto napišem / Stidljiv, gotovo uplašen da ne napravim neki / suvišan zvuk,  / Da nešto ne poremetim u tananon rasporedu stvari.ˮ u „Radniciˮ, „Uvek sam bio spor. Pisao kilavo i bez volje. // Pisao samo zato što ništa drugo nisam znao da radim.ˮ u „Dakle, odlazišˮ) preko zdravog aktivizma i/ili cinizma („Pesnici dana, hajde, obdelavajte baštuˮ u „Nalogˮ) i dilema/izazova pesništva („Škola pisanjaˮ, „Prevođenje poezijeˮ, „Šeširˮ, „Roštiljˮ) do samozadatog cilja („A ove pesme ne treba da budu / Ni moja ispovest / Ni svedočanstvo moje posebnosti / Već samo enciklopedija / Mog prisustva u svetu.ˮ u „Enciklopedijaˮ). U pauzama, praznom hodu literarne samosvesnosti, udevaju se svakovrsni (bez)značajni dani (i jedan da otvorenim prelomom noge u „Šareni daniˮ), sećanje na roditelje i njihovu ljubav (suptilna pesma „Svećeˮ), jad starosti i smrti, sahrane i posete grobljima i manje-više isprazno i rutinsko trajanje u pukom smenjivanju dana (uz jetku dozu groteske „5 // Kad god počnem da brljam po zamrzivaču, / Tražeći kosku za supu ili komad mesa, / Iz najdubljih, najhladnijih slojeva / Zgrabi me nečija promrzla ruka. / „Izdržite momciˮ, kažem, / „Doći će i na vas red.ˮ u „U tvoju slavu, Gospodeˮ).
    U nekoliko pesama („Vetar s moraˮ, „Sveta Eufemijaˮ, „Naše večeˮ, „Večna ljubavˮ, „Zajednički životˮ, „Dakle, odlazišˮ…) Živanović piše o emotivnoj vezi, zajedničkom životu, te okončanju ljubavnog odnosa. Insistirajući na sitnicama, ali i na rutinskom, pesniku uspeva da ostane svež i neopterećen melodramatskim, kao i da činjenice postojanja ljubavnih osećanja i dodira uvede u realni život i tako izbegne fetišizovanje i izdvajanje ovog odnosa iz konteksta tekuće egzistencije, upravo na tragu njegove pesme „Svećeˮ. U takvoj postavci humorni i apsurdistički tonovi deluju i prihvatljivo i stvarno(sno) („Tvoja baba je htela da bude glumica. / Posle me je celog života krivila što sam se rodio / pa je morala da odustane. / Ja tebe treba da krivim  zato što nisam odustao da budem pesnik.ˮ u „Dakle, odlazišˮ).
    Nakon pesme „Gračanicaˮ u kojoj se uznemirujuće slike dopunjuju mističkim (bezmalo ezoterijskim), u finalu knjige nalazi se već pomenuta poema „Đulićiˮ, koja se izdvaja od prethodnih pesama vrcavim, kalamburskim stihovima nalik ranim nadrealističkim, odnosno zenitističkim iskustavima (kao i savremenoj praksi signalizma). U njima se slobodno spajaju (ne bez sudara) različite epohe i gradovi, literatura i politička istorija, ratovi, emigracija (Zmaj Jova Jovanović, Branko Radičević, Vlada Divljan, Mihajlo Pantić, I svetski rat, partizani i četnici, Obama, Beč, Beograd…), a nad svim se razastire atmosfera koja se, zavisno od afiniteta čitalaca, može tumačiti kao fatalni usud umetnika, ali i naroda, ili kao traženje (ne obavezno uspešno) namernih i slučajnih (zadesnih) razloga i izgovora za uspehe i neuspehe stvaralaca, ratnika i narodnih vođa. Razigrana neobaveznost i problematična serioznost, humor i karikaturalno, prepliću se u gromoglasnom i lepršavom „pevanjuˮ, koje razgaljuje, ali daruje i drugačiju perspektivu onome što zovemo istorija.
    Zaključimo da nova pesnička knjiga Nikole Žavanovića pruža uvid u jedan od najosebujnijih i najubedljivijih pesničkih svetova savremene srpske poezije koji zaslužuje posvećenu čitalačku i kritičarsku pažnju.

https://eckermann.org.rs/article/o-nikoli-zivanovicu/


 

Nova knjiga u katalogu agilne „Čarobne knjige“, u ediciji „DC Gold Specijal, kolekcija odabranih priča iz DC multiverzuma“, velikog formata, tvrdih korica i u punom koloru, donosi kompletni strip mini serijal „Betmen Povratak mračnog viteza“ za koju se na poslednoj korici tvrdi „Najbolja priča o Betmenu svih vremena i, po mišljenju mnogih, najbolji strip-roman svih vremena! Priča koja je superherojski strip uvela u novo, mračno doba!“ Začudo, čak i uzdržaniji stripoljubci složiće se, bez mnogo protesta, sa ovim tvrdnjama. Ako i nije najbolji strip-roman (grafička novela) ova četvorodelna serija svakako spada među najpoznatije i najcitiranije. Scenarista i crtač Frenk Miler (1957), posle godina strip-šegrtovanja i pečenja zanata u okriljima korporacijskog stripa, na talasu „humanizovanja super heroja“ koji je bio na delu u gigantima „Marvelu“ i „DC“-ju sa krajnjim ciljem da se mladim generacijama prilagode stare priče, u okviru koja je već „podmaldio“ posustalog „Derdevila“, poduhvatio se istog posla sa Betmenom, omiljenim ali slabo prodavanim super herojem koji to nije - jer je običan čovek velike snage sa mnoštvom tehnoloških pomagala (gedžeta) koji se u megapolisu Gotamu bori sa buljukom karikaturalno-grotesknih negativaca. Činjenica da je Betmen (samo) čovek, „u civilnom životu“ milioner, temelj je revizionističkog serijala „Povratak mračnog viteza“ koji je 1986.g. izašao u četiri sveske koje odslikavaju razvojne faze epopeje Mračnog viteza: povratak, trijumf, lov na Mračnog viteza i njegov pad.
            Elem, Betmen je već deceniju odsutan iz dešavanja u Gotamu, njegov civilni zaklon, milioner Brus Vejn, pak, opasno iskušava svoje snage i kocka se sa smrću, šef policije Gordon Džejms odlazi u penziju, ljudi se jedva sećaju Mračnog viteza a deca o njemu ne znaju ništa, vodeći kriminalci, Harvi Dent-Dvoliki, Džoker, su u ludnici Arkam ili pred izlaskom iz zatvora-ludnice, na ulicama hara banda Mutanata... Bogati su još bogatiji, bedni još bedniji, sva dešavanja prate beskrupulozni reporteri, sa malih ekrana svoje stavove objavljuju svakojaki šarlatani, salonski humanisti bez osećaja za realnost. Gotam više liči na krug pakla nego na uspešnu zajednicu. Betmena-Vejna na pragu starosti progone traume iz detinjstva, od pada u pećinu do ubistva roditelja, kao i pogibija njegovom pomoćnika Robina; bes u njemu ključa i ekspolodiraće u niz sukoba sa svakovrsnim prestupnicima dok nad gradom, posle dugih dana žege, besni oluja. Njegove akcije ne nailaze na odobravanje - u TV debatama svakovrsni stručnjaci ga proglašavaju fašistom, najgorim nasilnikom, uzrokom svih drugih zločina. Čak ni to što će zaustaviti Dentov zločinački plan (iako su lekari tvrdili da je Dent izlečen) neće uspeti da ga rehabilituje u očima dirigovane javnosti. Betmen biva izjednačen sa kriminalcima pa nova načelnica policije izdaje nalog za njegovim hapšenjem. Mračni se vitez, koji uspeva da povrati fizičku kondiciju mada su mu refleksi sporiji, uz pomoć mlade Keri Keli koja postaje novi Robin, bori sa Džokerom i njegovom bandom, beži od policije, deli megdan sa vođom Mutanata a zatim predvodi te preobraćene delinkvente u akciji spasavanja stanovništva Gotama koji je uništen eksplozijom ruske bombe. Konačni, epski dvoboj Betmena i Supermena vraća Mračnog viteza u „ilegalu“ lažirane smrti otvarajući neslućene mogućnosti njegovog daljeg delovanja!
            Miler je u Betmena udahnuo istinsku živost, koja znači ne samo pocepan kostim već razbijene usne i masnice po telu, i stavio ga na impozantno oslikanu pozornicu koju čine medijske manipulacije, isprazni senzacionalizam i odsustvo bilo kakve ljudskosti. Uskrsnuće Mračnog viteza neminovno je moralo u akciju da vrati i njegove protivnike ali su i njihove pojave „očovečene“ kao zalog uverljivosti zapleta. Osvežena i osavremenjena priča tražila je i drugačiji likovni izgled pa su Milerove i Jansonove slike efektne i impozantne, mračne i prljave a table vratolomno dinamične, od onih sa nizom malih kvadrata koji predstavljaju TV ekrane, preko slika u okviru kontura onomatopeja do impozantnih totala punih sirove snage u oštrim kontrastima svetla i tame.
            „Povratak mračnog viteza“ i posle tri ipo decenije jednako zavodljivo je i silovito delo koje je otvorilo novu, intrigantnu stranicu u dotadašnjem maniristički ispranom super-herojskom multiverzumu pa je i danas obavezna lektira za ljubitelje „priča u slikama“.
            („Dnevnik“, 2020.)
 

 



Ovi se dana navršava pun vek od rođenja Reja Bredberija (1920-2012) klasika naučne fantastike i horora. Oba žanra su u SAD i ostatku Zapadnog sveta, u XX veku, dugo tretirana kao paraliteratura, bez obzira na sjajne preteče (Po, London, Hotorn, Birs, Tven...).

Uprkos „zadršci“ prema pomenutim žanrovima (unekoliko promenjenoj pred kraj XX veka), Bredberi je, na prestižnim listama, redovno svrstan među najveće američke pripovedače XX veka a 2007. dobio je i Pulucerovu nagradu za izuzetan doprinos književnosti.

Bredberijeva karijera počela je po receptu iz „američkog sna“: on je samouk jer se (samo)obrazovao u javnim bibliotekama čitanjem raznovrsne literature, od klasika do šunda-palpa. U početničkim radovima oponašao je E. A. Poa i E. R. Barouza. Prva priča štampana mu je 1938. godine; objavljivanje u časopisima je bilo izvor prihoda najpre samo za pisca a potom i njegovu porodicu. Bredberi je spisateljsko-nadničarsku karijeru započeo u „palp“ časopisima a nastavio je u posleratnom dobu bujanja magazina svakovrsnih profila koji su objavljivali originalne priče i izdašno ih plaćali (npr. “Plejboj” je bio na glasu po velikim honorarima). Kako bi opstao na tržištu Bredberi je morao da poštuje zahteve publike i urednika a da, uprkos ograničenjima, razvija sopstvene teme i literarni stil.

Elementi naučne fantastike u njegovim pričama nisu bili u okvirima tipične žanrovske ikonografije, on se nije ni trudio da stvori „naučnu“ atmosferu već je primarno opisivao ljudske odnose. Takve priče, u godinama oko II svetskog rata, nisu imale preveliku prođu kod urednika što je mladog pisca nateralo da se okrene hororu kao primarnom žanru koji odgovara njegovom umetničkom nervu i „ima prođu“. Vrlo brzo Bredberi biva priznat za uspešnog autora na ovom polju i nadalje uporedo razvija karijere u oba žanra sa njihovim čestim preplitanjima, što je, opet, iritiralo žanrovske čistunce. Bredberi je kasnije tvrdio da njegove priče nisu naučna fantastika kad opisuju ono što ne može se desiti ali će ipak dugo opstati jer imaju snagu mitova kakvu imaju i grčki mitovi.

Prva Bredberijeva knjiga “Mračni karneval” je objavljena 1947. godine a 1950. izlaze “Marsovske hronike” (izmenjena i skraćena verzija pojavljuje se u Engleskoj kao “Srebrni skakavci” a 1959. u Jugoslaviji). Slede brojne zbirke od kojih su najpoznatije “Tetovirani čovek”, “Oktobarska zemlja”, “Dan kada je zauvek padala kiša”, “Jesenji ljudi”, “S je za svemir”, “R je za raketu”, “Opevam telesni elektricitet” (naslov je dat po pesmi Volta Vitmena), odnosno romani “Farenhajt 451”, “Maslačkovo vino”, “Nešto zlo ovamo ide”, “Zbogom leto” (nastavak “Maslačkovog vina”) i druge. Bredberi je pisao drame (u jednoj je nastavio “Farenhajt 451”), poeziju, eseje, filmske scenarije (sa Džonom Hjustonom za “Mobi Dika”), scenarije za radio i TV programe. Zapažena mu je i trilogija krimi romana “Smrt je usamljena rabota”, “Groblje za ludake” i “Svi ubijmo Konstancu”. Za života je objavio oko 600 priča.

Bredberi je prevashodno izuzetan pripovedač. Anegdota kaže da su “Marsovske hronike” skrojene po ideji urednika kome se pisac požalio da ne može prodati knjigu priča jer svi traže romane; urednik je predložio da poveže priče pa je Bredberi spojio objavljene priče koje se dešavaju na Marsu a par priča je dopisao kako bi stvorile utisak celine (sličan „recept“ primenio je u “Tetoviranom čoveku” i “Maslačkovom vinu”).

Njegove priče krasi neodoljiva i zavodljiva lakoća pripovedanja, plemenita atmosfera „običnog života“, ubedljivost vizija, domišljatost, vešto kanalisanje tenzija, te raskošan lirski ton koji često lako postaje „presladak“. Bredberi ostaje prepoznatljiv po pričama o mukama naseljavanja Marsa (koji nije realni Mars iz astronomskih atlasa), mračnoj antiutopiji u kojoj se knjige spaljuju u ime opšteg dobra i političke korektnosti, odnosno po nizu priča o dečaštvu u zavodljivom i začudnom, tajanstvenom svetu prepunom čudovišta, opsena i zamki, te mukama odrastanja i razumevanja ustrojstva ljudskih zajednica (ovu temu kasnije je “preuzeo” i Stiven King). Bredberi je spremno rušio tabue, nije se libio literarnih eksperimenata pa je svojim delima postavio visoke žanrovske standarde koji su i nadalje nedostižni reperi za brojne autore. Sudeći po živom interesovanju za njegove knjige, Bredberi je i dalje omiljen mnoštvu čitalaca kao provereno kvalitetan pisac.

http://www.hellycherry.com/2020/09/ilija-bakic-povodom-veka-od-rodjenja-reja-bredberija.html

ČETIRI REKE - SLOBODAN IVKOV; BLIC 07.09.2020.

 


Upravo objavljeni dvanaesti tom, tvrdo ukoričeni i u punom koloru, stripa „Džeremaja“ scenariste i crtača Hermana Ipena (1938) u izdanju „Čarobne knjige“ standardno sadrži tri epizode: epizodu 34 - „Grad džungla“, 35 - „Kurdi Maloj i mama Olga“ i 36 - „Ma nek se nosi“ i po godinama originalnog objavljivanja (2015, 2017, 2018) sasvim se primakao tekućoj nam sadašnjosti donoseći nove radove žive strip legende u serijalu koji je postao reper za naučnofantastični strip. Uprkos ozbiljnom životnom dobu i posle četiri decenije od započinjanja serijala (prva epizoda se pojavila 1979) Herman i dalje marljivo radi, pa bezmalo svake godine objavljuje novu avanturu dvojca Džeremaja i Kurdi, uporedo radeći i na drugim stripovima za koje scenario najčešće piše njegov sin Iv. „Džeremaja“ je Hermanov prvi samostalni serijal, najdugovečniji i najobimniji (upravo treba da izađe 38. album)! Glavni junaci, Džeremaja i Kurdi Maloj, na početku mladići sada su momci u punoj snazi (istina, od početka lutanja za njih je proteklo samo desetak godina); ovi večiti putnici i dalje krstare uzduž i popreko ostataka Sjedinjenih Američkih Država razorenih međurasnim sukobom (što nudi neprijatna poređenja sa tekućom situacijom u SAD). Od rata stvari su se, nakon faze sveopšteg haosa, nalik na modernizovani Divlji zapad, počele postepeno popravljati, centralna državna administracija je profunkcionisala, usamljene male zajednice povezale su se a bande kriminalaca su uglavnom pobeđene. Ipak, trenutno stanje je daleko od onog koje je ratom uništeno a nova vlast drži se starih metoda vladavine - lokalni moćnici pljačkaju podanike, manje ili više perfidno, ucenama ili nasiljem, i svoje rabote pokušavaju da sakriju od još uvek slabe i nedovoljno prisutne savezne vlasti. Dvojica prekaljenih boraca nespremnih da zažmure na nepravdu lako zapadaju u nevolje jer kao i svaki stranac ne poznaju raspodelu snaga pa ne pokazuju ni dovoljno poniznosti i respekta prema lokalnim bogatašima i političarima odnosno prema njihovim pulenima. Ovaj obrazac Herman primenjuje i varira sve češće kako serijal odmiče a civilizacija se vraća, sa svim prednostima i manama; očigledna je njegova naklonjenost običnom, malom čoveku kome je namenjana uloga gubitnika a on nema snage ili hrabrosti da joj se otrgne. S druge strane, zadivljujuća je Hermanova sposobnost da kreira mnoštvo živopisnih likova i da zaplete njihove sudbine u gotovo nerazmrsivo klupko u kome je malo pravih, čistih krivaca i heroja među mnoštvom „ružnih, prljavih i zlih“ marginalaca koji se bore za opstanak, ne shvatajući uvek šta je njihov sopstveni interes. U senci muških grubijana upečatljivo su oslikani likovi žena koje se na razne načine dovijaju da ostanu žive, zasnuju i sačuvaju porodicu na okupu; naravno, lake žene, sponzoruše, svoje polne atribute koriste i troše da bi uživale u luksuzu koji nude bogati i galantni klijenti-ljubavnici. Ponešto od ovakvog miljea Kurdi i Džer zatiču i u epizodi „Grad džungla“, među masama koje moćnik, koji kontroliše svu vodu, prisiljava da žive u njegovim zgradama. Oni koji pružaju otpor teroru pomešani su sa kolebljivcima i prepušteni (ne)milosti plaćenika i njihovog gazde.

            Epizoda „Kurdi Maloj i mama Olga“ novitet je u serijalu jer se bavi doživljajima Kurdija kao mladog mangupa, o čemu se jedva ponešto znalo. Elem, Kurdi pokušava da uđe u kamp-zatvor i nađe svog druga (jer ovaj zna gde je skriven novac od nekog posla); put ga vodi do ekscentrične mama Olge i njene rabote - krijumčarenja droge u kamp, uz pomoć prepredenog čuvara. Kurdi će morati da se uključi u tu riskantnu igru, istovremeno pokušavajući da spase prijatelja od bande nasilnika. Nakon krvave pobune i obračuna, Kurdi odlazi sa prepoznatljivim šlemom (uspomenom na druga) na glavi i mazgom Ezrom (poklonom od mama Olge). Desetak godina kasnije, u epizodi „Ma nosi se“, Kurdijeve uloge u kampu setiće se prepredeni policajac voljan da otme skriveni novac. Bežeći od potere naši junaci će banuti u skriveno bogataško imanje; bizarni odnosi između članova disfunkcionalne porodice odnosno maltretiranje potčinjenih daju Hermanu priliku da preispituje granice ljudske tolerancije i (ne)normalnosti.

            Razigrani crtež sa povremenim majstorskim pejzažima i enterijerima i višeslojne priče koje nadmašuju uobičajena stripska pojednostavljenja potvrđuju da Herman i nadalje ide novim, neutabanim stazama razgranavanja i produbljivanja svog antologijskog serijala. Lepo je videti legendu koja je i dalje u izvrsnoj formi.

            („Dnevnik“, 2020.) 




top