ŠIROM OTVORENA VRATA ISTORIJE - Povodom knjige „Sentimentalne šetnje kroz Vršac“ Dušana Belče; izdavači Gradska biblioteka Vršac i Autorski atelje „Ugao“ Vršac, 2024.

 

U biblioteci simboličkog naziva „VRŠAC ZA SVA VREMENA“ pojavljuje se, nekoliko meseci posle iznenadne smrti njenog autora Dušana Belče (1938-2024), knjiga „SENTIMENTALNE ŠETNJE KROZ VRŠAC“. U podnaslovu stoji „PERIPATETIČKI ESEJI KNJIGA DRUGA“ čime se znatiželjnom čitaocu ukazuje na spisateljev literarni metod odnosno na činjenicu da postoji i da je već objavljena prva knjiga istog naslova – bilo je to 2009. godine a ta prva knjiga je, opet, bila deo velikog Belčinog projekta „VRŠAC U ISTORIJI“ koji, pod tim imenom, par godina kasnije formalno više nije postojao ali koji je Belča, ipak, nastavljao da razvija objavljujući sve nove i nove knjige koje su se bavile „gradom pod Kulom“, njegovom istorijom, ljudima koji su u njemu živeli, poslovima kojima su se bavili, idejama koje su ih vodile kroz smutna vremena.

        Napomenimo, kao svojevrsnu autorovu doslednost, da je naslov druge knjige isti kao i prvi; Belča je voleo da svojim novim knjigama daje naslove pod kojima je već objavio neku knjigu što je moglo da zbuni čitaoce ali ih i zaintrigira – najbolji primer za ovaj manir je knjiga „Smrt Antonija Mihajlovića“ jer se iza istog naslova kriju četiri knjige napisane i objavljene u rasponu do čak četiri decenije! Konačno, istovetnost naslova bila je i jeste sasvim egzaktna potvrda da spisatelj istrajno ispisuje jednu veliku knjigu u više tomova u kojima temeljno sagledava određenu temu.

        Metod kome je Belča pribegao u ovoj, kao i u prvoj, knjizi eseja svoj temelj ima u Peripatetičkoj filozofskoj školi. Peripatetici su bili učenici i članovi filozofske škole u staroj Grčkoj. Učenje se temeljilo na delu grčkog filozofa Aristotela, a sam naziv se odnosi na čin hodanja, šetanja ili lutanja među peripatoima (kolonadama) liceja u Atini gdje su se članovi ove škole sretali iako su kasnije legende naziv pripisivale Aristotelovoj navodnoj sklonosti da predaje hodajući. Škola datira oko 335. p. n. e., kada je Aristotel počeo predavati u liceju. To je bila neformalna institucija čiji su se članovi bavili filozofskim i naučnim promišljanjima. Aristotelovi nasljednici Teofrast i Straton nastavili su tradiciju filozofskih i naučnih teorija, ali je već od sredine 3. veka p. n. e. škola počela zamirati, sve do rimske ere kada je obnovljena. Kasniji su se članovi više bavili komentarisanjem Aristotelovih dela nego njihovom nadogradnjom, te je škola iščezla u 3. veku n. e. (tradiciju komentarisanja Aristotelovih dela nastavili neoplatonisti). Nakon pada Rimskog carstva dela peripatetičke škole su izgubljena za Zapad, ali su na Istoku uključena u ranu islamsku filozofiju, što će s vremenom igrati važnu ulogu u srednjovekovnoj obnovi Aristotelovih doktrina u Evropi.

        Belča, dakle, kao  umni predavač, šeta kroz Vršac kao jednu veliku školu i podučava o osnovama postojanja. On hoda kroz ovovremene vršačke ulice ali ne razgleda samo trenutne, manje-više oronule i zapuštene fasade kuća već, zahvaljujući svom bogatom znanju, prikupljenom iz starih knjiga, letopisa i novina ali i iz priča svedoka nedavno minulih vremena, vidi i odsjaje prošlih epoha, onih u kojima su te ponosne, bogate kuće građene i doterivane, u kojima je velika pijaca bila tu gde je sada centralna pešačka zona, onih u kojima je Mesić tekao drugačijim koritom, onih u kojima je grad bio podeljen na dva naselja, srpsko i nemačko...  I danas stamene građevine kakve su crkve, svratište, kuće bogatih trgovaca, mostovi tako su svojevrsni portali za putovanja u prošlost a na njih se nadovezuju seni zgrada koje su srušene ali i dalje zauzimaju mesto u zapisima iz tih prohujalih vremena. Grad je, mirno i sigurno kazuje Belča, besmrtni organizam koji se razvija i širi, mada ponekad i uništava sam sebe voljom moćnih a neobrazovanih, bahatih vlastodržaca, dužnih da revnosno sprovode politike velikih carstava koja su rasprostrta i na ove prostore, podržavanih od njihovih revnosnih pomagača državnih činovnika, koji su, u senkama pretpostavljenih, vođeni težnjama za bogatstvom odnosno uvažavanjem sugrađana. Sve te koloplete interese i uticaja, ličnih nadmetanja i netrpeljivosti (i retkih ličnih sklonosti i simpatija), ponekad lako uočljivih ali nekad dobro skrivenih, Belča lako prepoznaje i detaljno opisuje, udahnjujuće ličnostima učesnika a preko njih i dešavanjima, životne sokove koji su ishlapeli među požutelim stranicama knjiga i trošnim listovima novina. Bilo da piše o razbojniku koji će na trgu biti spaljen na poslednjoj lomači zapaljenoj u ovom gradu ili o onome koji ga je pred smrt mučio, o istinskim vršačkim vitezovima, dobrotvorima i piscima, o ratnicima ili graditeljima, o gostovanju cirkusa Bufalo Bila ili vragolijama veselih vinopija, naš hroničar akterima vraća njihovu neponovljivu jedinstvenost jer takvih ljudi je bilo samo tada i nikad ih više biti neće. I kada pominje bunar sveže i hladne pijaće vode kod vladičanskog dvora, čudnovate pojave na nebesima iznad Vršca, neponovljive mirise obranog grožđa koje se vozi kroz grad ili seobe sova, Belča govori o znanim i neznanim žiteljima ove varoši i njihovom neraskidivom spoju sa ulicama, zidinama, vinogradima i njivama, iskonskom prirodom brega, močvara i ravnica. Belčin Vršac je svojevrsni prostorno-vremenski hologram u kome svaki prizor sadrži i celokupnu sliku, istina viđenu iz drugog ugla ali celokupnu jer je Vršac uvek jedinstven, uvek veličanstven, uvek neponovljiv.

        „SENTIMENTALNE ŠETNJE KROZ VRŠAC“ ispisao je neko ko je, proučavajući Vršac decenijama, uspeo da upozna protekle vekove onoliko koliko su to dostupni spisi dozvoljavali. Taj istoričar uvideo je i praznine nastale zbog nepostojećih ili izguljenih spisa; takođe su mu poznata i različita tumačenja istih događaja i razlozi zašto je do toga došlo (bilo zbog potrebe za „ulepšavanjem“ dešavanja zarad što pikantnijih tračeva, bilo zbog takozvanih viših državnih interesa). Neretko naš vrli istoričar osporava uobičajena tumačenja i daje svoja pojašnjenja do kojih je došao unakrsnim poređenjem dostupnih spisa. Zbog svega toga ova je knjiga iznad pukih prepričavanja dostupnih pisanih istorijskih izvora jer se u njoj može pronaći i ono što je u nauci ili široj javnosti sporno, najasno i nedorečeno. Konačno, istoričaru Belči umnogome je pomogao Belča pisac jer je ne samo jasno, neposredno i dopadljivo ispisao to što je znano već je i domaštao i s velikom uverljivošću dopunio praznine koje zjape između minulih godina. Spisateljski nerv pomogao je Belči da zaokruži ljudske sudbine, prepoznajući u postupcima važnih i manje važnih ljudi želje, nadanja, ideale, strahove koji su ih vodili kroz život.

        „Istorija je učiteljica života“ neretko se deklamuje mada, sva je prilika, oni koji to rade najčešće ne znaju o čemu govore kao što ne poznaju ni sopstvenu istoriju u koju se tako lako zaklinju. A bez znanja o nastanku i razvoju odnosa kojima je neko trenutni savremenik, ta jedinka će se teško razabrati i trezveno opredeliti odnosno zauzeti stav podrške ili protivljenja u mnoštvu različitih događanja koja „kroje sudbine“ onima koji žive u datoj epohi ali i njihovim potomcima. A kako „neznanje ne opravdava“ sopstvene se pogreške ne mogu i ne smeju bagatelisati sopstvenom neupućenošću uzrokovanom lenjošću i konformizmom. Na drugoj strani, uvid u prošlost, osim razumevanja „velikih“ događaja, doneće i spoznaje o sudbinama istaknutih ali i običnih, svakodnevnih ljudi posle čega sledi i prepoznavanje obrazaca koji se, na sreću ili na žalost, vekovima nisu promenili pa svako ko je voljan može u tim starim životima otkriti pouke koje bi valjalo da uvaži kako bi njegovo sopstveno življenje bilo lakše i uspešnije. No, istoriju malo ko istinski poznaje i za nju mari i u tome Vršćani nisu nikakav izuzetak (čak bi se moglo reći da su mnogi zdušno pomagali da se svi tragovi istorije izbrišu). Svega toga je i Belča svestan ali on odbija da se prepusti matici pa uporno govori o prošlosti verujući da će naići i na one retke sugrađane koji su voljni da te pouke prihvate. Otuda je on istoričar na razmeđi: s jedne strane je magija minulih dana, neodoljiva, zavodljiva, romantična ali i zastrašujuća a s druge je sadašnjost, nezainteresovana, bezmalo apatična, uronjena u trivijalnu svakodnevicu, u potragu za zaradom i lagodnim življenjem u večitom danas. Ostajući veran sopstvenom svetonazoru Belča prosvetiteljski uporno, časno i pošteno, bez nepotrebne patetike ili “zaslađene“ melanholije, priča i piše o gradu u kome nije rođen ali mu je decenijama veran i predan, njegovim manje ili više izuzetnim žiteljima ali i o duhu zajednice koji je veći od zbira pojedinačnih sudbina. Radeći tako ovaj vrli istoričar diže spomenik Vršcu kao ideji, viševekovnoj ideji poštenog, vrednog i časnog života u zajednici, koja i danas živi i opstaje, na diku nas koji danas u njemu postojimo (ne)svesni velikih predaka i njihovog amaneta. Ostaje nam da se nadamo – a i Belča se u to uzdao – da će doći neka nova, bolja i razumnija vremena i neki novi, valjaniji ljudi u njima koji će više paziti na prošlost, negovati uspomenu na stari Vršac, učiti od njega i biti ponosni na tu jedinstvenu, neponovljivu „varoš pod Kulom“. Takvima će „SENTIMENTALNE ŠETNJE KROZ VRŠAC“ Dušana Belče biti dragocena karta koja širom otvara vrata istorije Vršca.

            (2024.)

IN MEMORIAM: DRAGI BUGARČIĆ (1948 - 2024)

Dragi Bugarčić u svojim je pričama i romanima stvorio ogledalo za svet u kome je živeo on i oni koji su u tu bili ranije i ostavio ga za ugled i opomenu onima koji će u njemu postojati u vremenima koja dolaze. U literaturu ušao vrlo mlad ali već izgrađen i samosvojan, 1966. godine pričom “Vašarište” da bi 1970. godine objavio čak dve knjige, zbirku priča “Semenkare” i roman “Sparina”. Odziv na njegovu prozu bio je silan – 1972. godine zastupljen je u znamenitoj i značajnoj antologiji Ljubiše Jeremića “Nova srpska pripovetka”. Književno napredovanje u tematskoj raznolikosti i stilu nastavljeno je do 1979. nakon koje je usledila tišina duga petnaest godina! Ali, pošto je 1994. godine objavio roman “Strah”, Bugarčić više nije stajao sa pisanjem i objavljivanjem sve do svog poslednjeg dana. U bezmalo šest decenija književnog rada iscrtao je veliki književno-geografsko-istorijsko-filzofski krug koji itekako zaslužuje posvećenu čitalačku i kritičarsku pažnju.

            Početna, krajnja i težišna tačka literarnih svetova Dragog Bugarčića je banatska palanka Roševo (Mesićgrad) odnosno “lepa varoš Vršac”, pritisnuta ravnicom i vetrovima, ponajpre košavom, koji donose sparinu ili sibirsku hladnoću. U njoj najpre stasava posleratna generacija dečaka na razmeđi sećanja na bezbrižno dečaštvo, igre, školu, knjige i stripove i momačkih šetnji korzoom, fudbalskih utakmica, dokonih ili vatrenih rasprava, devojaka i bioskopskih predstava. Njihove želje i snovi sudaraju se sa siromaštvom i teskobom male zajednice. Nekolicina momaka odlazi na “privremeni rad u inostranstvo”, u Austriju, pa dalje u Nemačku. Na ulicama velegrada ili besprekornih varošica, bivši se vragolani prašnjavih sokaka i velikih očiju, sudaraju sa svetom koji skupo prodaje sjaj i zadovoljstava i nema milosti prema kolebljivcima ili sitnim manguplucima. Tamo ništa nije besplatno ili na veresiju. Primamljeni bleštavilom ali nesposobni da preskoče i zaborave svoje korene, mladi tragači za boljim življenjem, “gastarbajteri”, tavore u iznajmljenim sobama, kuju planove za unosan biznis ili za povratak kući, odustaju od njih i potucaju se od jednog do drugog dana koji se nižu u godine i decenije. Bugarčić je, kao ni jedan drugi srpski pisac, uronio u svetove savremenih pečalbara koji su “trbuhom za kruhom” i “očima za sjajem” otišli iz rodnih krajeva u svet obećanog Raja. Prizori kulturoloških sukoba došljaka-varvara i visokourbanizovane kapitalističke civilizacije (koja tone u stagnaciju i dekadenciju), rasprostrti na stranicama Bugarčićevih romana i priča, oslikani jarkim pripovedačkim bojama, plene čitalačku pažnju, bilo da se posmatraju pojedinačno ili, što je primerenije, kao celina dela ovog tematskog usmerenja; kroz romane šetaju, kao protagonisti ili sporedne ličnosti, stalni antijunaci, kakav je lažni zastavnik Zaharije Kuzmanović, odrastajući i stareći na njihovim stranicama. Konačno, “gastarbajteri” postaju tek razočarane ljušture nevoljnika koji nisu našli ni sreću ni mir, koji su proćerdali mladalačke snove i ideale a da, istovremeno, nisu uspeli da se uklope u bogate svetove u kojima su ostavili svoje najbolje godine.

            Šireći spisateljsku vizuru Bugarčić je doticao i dešavanja, kakva su na primer protesti protiv režima Slobodana Miloševića, aktuelna u vremenu nastanka svojih romana i iznosio svoje stavove protiv tiranije da bi, u nekoliko poslednjih knjiga, razotkrio i, kroz sudbine učesnika, opisao stradanja nedužnih vršačkih švaba-starosedelaca i mehanizme kojima je vlast par decenija uspevala da zataška pa čak i pravda ove zločine. Tako su se Bugarčićevi svetovi rasprostrli iz sadašnjosti, sagledane iz vizure stvarnosne-crnotalasne proze, u minule dane da tamo pronađu korene zla čija se kob prenela i na one koji su tada bili deca a naplata neskrivljenih dugova, jer se ništa doveka ne može kriti, čeka i generacije koje tek pristižu. Sred talasa prošlosti i bura sadašnjosti kreće se i sam autor, otkriva korene svojih ideja, tehnike njihove realizacije, komunicira sa savremenicima i sabraćom po peru, vodi razgovore sa svojim velikim učiteljima-uzorima Vaskom Popom, Milom Dorom, Ervinom Marešom i Borilavom Radovičem. Njegove slike i jezičke bravure i dalje su pune jakih senzacija, potmule zapitanosti i slutnji na koje se nastavljaju učene reči i zaključci znalaca i poštovalaca pisane reči kojoj je i Bugarčić podredio i posvetio svoj život, svoje intelektualne snage i delovanja.

            Za Dragim Bugarčićem ostaje biblioteka knjiga koje će sačekati neke nove generacije kritičara da ih procene i iskažu uvažavanje prema njihovoj valjanosti; te će knjige dočekati i radoznale čitaoce spremne da urone u svetove realnije od instantne stvarnosti koju sada svi živimo, voljne da pročitaju knjige iz kojih će spoznati istinski sjaj i neumitnu bedu svekolikog ljudskog postojanja u svim vremenima i na svim meridijanima a ne samo u lepoj varoši pod kulom.

("Danas", 2024.)

https://www.danas.rs/kultura/in-memoriam-dragi-bugarcic-1948-2024-pisac-iz-lepe-varosi-pod-kulom/

IN MEMORIAM - OLGA OSTOJIĆ BELČA (1941-2022)

 

Olga Ostojić Belča učila je one koji su hteli i smeli da osluškuju da nad oranicama kao i nad poljima duhovnim uvek vlada mir koga donosi trajanje. Ponekad taj mir uzvitlaju ratovi ili pojedinačne životne tragedije ali se nadmoć trajanja iznova i iznova uspostavlja, slaveći život u svim njegovim sićušnim česticama i teškim gromadama. Olga je, snagom svog talenta, spoznala te duboke tajne skrivene velovima svakodnevne prolaznosti i umela da ih pretoči u reči i stihove kojima je darivala sve jednako tananih emocija. Od njene prve knjige ispisane u mladim godinama stvarala je slike na kojima se nižu sve mene životne, zanosi, pobede i porazi mladih, na kojima se svode životni računi zrelih ljudi, na kojima stari u običnom nalaze klice vanvremenog. Hodajući smireno i smerno, upijajući svaku trunku i sitnicu života svojih junaka, Olga je iz ušuškanih soba i dvorišta izlazila na osunčane ulice prateći i beležeći sudbinske tokove i vihore, uvek nalazeći lepotu kraj koje nesvesni prolaze ljudi prošlosti i današnjice, ne mogući – i ne umejući – da prepoznaju korene koji su ih oblikovali kao što će i oni oblikovati svoje potomke. Duboko poniranje u krhku psihu bića osuđenih na stradanja u grubom okruženju, Olga je vezivala za horizonte prošlosti, one neposredno vidljive ali i one šire u kojima ima mesta za sve ljudske stvorove. Uporište u promišljanjima sudbina nalazila je u delima klasika koja zrače trajnim vrednostima važećim za sve generacije ljudskih bića, ma koliko ona jedinstvena i neponovljiva kao jedinke bila.

Tananost jezika i ideja iz Olginih knjiga prepoznali su respektabilni kritičari i istoričari književnosti i svrstali je među reprezentativne autore posleratne lirske proze. Ona se, u svojoj skromnosti, nije gordila tim pohvalama i uspesima, ostajući verna samonametnutom a tako prirodnom položaju posmatrača zbivanja u ljudskom vrvežu. Umesto nje - a za nju - govorile su knjige koje su nosile dobar glas o valjanoj spisateljici osebujne senzualnosti koja je slavila veliko drvo na železničkoj stanici u Uljmi i golubove sjajnih vratova jednako kao devojke i momke u nežnim godinama te zrele ljude koji ne beže od odluka. Njene knjige odjekivaće od trena svog izlaska na svetlo dana sve dok takvi dani budu svitali nad ovim prostorima. Sa uvažavanjem i najdubljim naklonom opraštamo se od tihe heroine i zaštitnice svih života raskriljenih usred beskraja ravnica.

("Dnevnik", 2022,))

PLEMENITE I SETNE VINJETE IZ PROŠLIH VREMENA – “Spavač u dolu” Olge Ostojić Belča; izdavač Prometej, Novi Sad 2021.

 

Skorašnja pojava (u izdanju novosadskog “Prometeja”) novog romana Olge Ostojić Belča, zapažene spisateljice starije srednje generacije, svakako je izuzetno prijatno iznenađenje za sve literarne znalce. Olga Ostojić Belča, romansijerka, pripovedač, pesnikinja, esejista i vrsni prevodilac, spada u sam vrh autora koji su pisali realističku poetsko-refleksivnu prozu, visokog stilskog rafinmana i kao relevantni prepoznati u nekolikim pregledima-panoramama savremene literarne scene. Već prvim romanom “Smrt godišnjeg doba” iz 1963. godine spisateljica je odredila svoj stilski “modus operandi” i svakom novom knjigom produbljivala ga i cizelirala postižući zavidne umetničke rezultate. Ona je precizno, tanano i pronicljivo ponirala u psihologiju svojih junaka, u dinamiku složenih porodičnih odnosa odnosno u duh varošica, prepličući vremenske linije prošlosti i sadašnjosti. U svemu tome uspevala je da bude naoko jednostavna, polenta i duhovita; naravno, ta je jednostavnost rezultat velikog majstorstva u stvaranju priča i njihovom pretvaranju u reči i rečenice.

            Sve pomenuto znatiželjni čitalac otkriva i u romanu “Spavač u dolu”. Sam naslov referiše na znamenitu pesmu Artura Remboa o mrtvom mladom vojniku usred nabujale prirode; u jednoj pripovednoj liniji junaci romana diskutuju o prevođenju stihova i vrsti cveća među kojim vojnik leži; u drugoj braća odlaze u atar oko Vršca kako bi, na posebnom mestu, ubrali cvetove koje će pokloniti majci za rođendan da bi, u konačnoj slici, među tim cvetovima poginuo stariji brat, prevodilac Remboove pesme, u samoubilačkom pokušaju male grupe boraca da aprila 1941. godine pred Vršcem zaustave nastupajuću nemačku vojnu kolonu. Njegovo će telo nemački vojnici staviti na tenk i provesti kroz grad, kao znak uvažavanja hrabrog protivnika. Autorka će u završnoj napomeni imenovati hrabrog mladića kao Vojislava Atanasijevića, a uz njega i niz drugih stvarnih istorijskih ličnosti (Feliks Mileker, osnivač i direktor vršačke Gradske biblioteke i Gradskog muzeja, Milo Vukčević, profesor istorije u vršačkoj Realnoj gimnaziji, streljan u Alibunaru, potporučnik Siniša Matejić, komandant grupe Vrščana u odbrani granice, alibunarski mlinar Burger koga su seljani odbranili od suda posle rata iako su mu žena i ćerka streljane zbog neprijateljskog delovanja, ruska emigrantkina gospođa Baranovska, profesorka francuskog, gospođa Vaserman, žena poznatog vršačkog apotekara); biće pomenuta i ogromna topola na železničkoj stanici u Uljmi, koju mlađi brat zove “baobab” a od koje je ostao samo truli panj. Pomenute ličnosti kao i one koje samo “statiraju” deo su živopisne pozornice ovog romana i, zajedno sa ulicama, kućama, lokalima, običajima, usputnim i ozbiljnim razgovorima, knjigama i vremenskim prilikama, rastom bilja i modom u oblačenju, svedočanstvo su jednog doba i okvir za odrastanje onih rođenih u prvim decenijama prošlog veka u Vršcu. A kako to kaže veliki Dikens “Bilo je to dobro vreme. Bilo je to loše vreme”, bilo je to doba ljubavi i nadanja u bolji život baš kao i doba bolesti i teških stradanja od ruku okupatora i, još više i teže, dojučerašnjih komšija, doba zanosa i doba razotkrivanja mračne realnosti.

            Pripovedanje o stasavanju odnosno o prošlim decenijama zrači zavodljivim sjajem boljih vremena kada su postojale prave vrednosti; pominjanje rata je neminovni kontrapunkt, ona druga, dijabolična strana postojanja. Autorka ne potencira ni jednu stranu već pripoveda smireno i razložno, namerna da njena konačna slika-panorama sadrži sve boje življenja. Jer kako sama zaključuje: “ovo treba da bude i oproštaj od doba u kome je odrastala jedna generacija, doba koje nije do kraja protumačeno i koje je bilo teško razumeti, jer nestaje sa nama. Uostalom, tako je i sa svim ostalim što nas je okruživalo i danas okružuje.” Pred nesagledivim totalitetom postojanja prednost knjiga je što sasvim jasno mogu da odgovore na Čehovljevo pitanje “I gde je on sada” i tako daju privid zaokružene celine; naravno, taj privid jeste rezultat vremenskog odmaka mada se, opet, ne zna za svakoga gde je i kako završio svoje trajanje pa se ni jedna priča ne može smatrati definitivnom. A što se izvođenja konačnih zaključaka tiče možda se treba rukovoditi uzrečicom koju je koristio veliki istoriograf i arheolog (što mu je davalo dublji i širi uvid u prošlost koja je, pak, konačni sudija i najveća učiteljica mladima) Mileker; on je, kako u ovoj knjizi piše, redovno zaključivao rasprave (bilo da je u nešto ubedio sagovornika ili nije) infantilno-ingenioznim rečima “Tako je, ako vam se tako čini.”

            Zaključimo, “Spavač u dolu” Olge Ostojić Belča topla je, sentimentalna i tragična vinjeta iz prošlih vremena pisana izbrušenim i delikatnim stilom koja zaslužuje potpunu emotivnu i intelektualnu čitalačku posvećenost koja će biti nagrađena vanrednim umetničkim doživljajem.

            (“Dnevnik”, 2021.)

Ilija Bakić, fantasta iz Vršca

Pesnik, pripovedač, romansijer, književni i stripski kritičar, urednik... Ilija Bakić, veliki deo svog književnog opusa vezuje za fantastiku i avangardnu književnost, naročito za signalizam

Viktorija Gajta

OBJAVLJENO 29.03.2018.

Ilija Bakić, rođen u Vršcu, sasvim je osobena stvaralačka ličnost. Grad Sterije, Vaska Pope, u novije vreme i Petru Krdua malo zna za njega, kao što ne bi znao ni za prethodnike da nisu uvršteni u školsku lektiru. „Proroke su uvek kamenovali u svom gradu”, govorio bi Krdu.

Ilija se lako hvata u koštac sa žanrom, koji nikako da zauzme više prostora na književnom nebu. Fantastici opet sudi Jovan Skerlić.

Ovaj srpski pesnik, pripovedač, romansijer, književni i stripski kritičar, urednik, veliki deo svog književnog opusa vezuje za fantastiku i avangardnu književnost, naročito signalizam.

Velikim brojem kritičkih tekstova i eseja na temu fantastike, doprineo je njenoj popularizaciji, tako da je 2017. godine dobio nagradu „Stanislav Lem”, koja se dodeljuje za fantastiku u književnosti.

O modernoj srpskoj fantastici se malo zna. Sve je i dalje u okvirima narodne književnosti, fantastika se javlja i u pripovetkama Milovana Glišića („Glava šećera”), za koje se više može reći da su utemeljene u folklornom nasleđu, narodnom sujeverju i pričama o vampirima. Književni kritičari nisu spremni da izučavaju ovaj žanr. Fantastiku u delima Rastka Petrovića i Stanislava Vinavera tumače kao piščevu imaginaciju. Malo više i ozbiljnije bave se fantastikom u delima Borislava Pekića, Miodraga Bulatovića i Milorada Pavića. I to je sve što se izučava na Katedri za srpsku književnost.

Zahvaljujući entuzijazmu par autora (Zoran Živković, Ilija Bakić, Đorđe Pisarev, Goran Skrobonja, Goran Petrović…), ovaj žanr i dalje opstaje, čita se.

Proza Ilije Bakića je svojevrsni eksperiment, kako u pogleda sadržaja, tako i forme. Svoj vrhunac dostiže u kratkim romanima Prenatalni život (1997), Novi Vavilon (1998) i zbirci priča Jesen skupljača (2002).

Pisac bira, naizgled, obične svakodnevne teme i daje im prostora da se linearno razvijaju i bujaju do granica neprepoznatljivosti. Vršac i Pančevo su samo toponimi, platno za njegove vizije budućnosti. Stilski je ujednačen, tematski jasan bez suvislih metafora. Pisanje mu je začudno, u sukobu sa realnošću, vizionarsko. Ništa ne sluti na dobro, dok čitamo, naizgled, obične priče o običnim ljudima iz komšiluka. Apokaliptičan je u svojim iskazima.

Sve se ruši, kida iz korena da bi se ostavio prostor za betonske pse.

Iliju Bakića treba pažljivo iščitavati sa olovkom u ruci.

VRŠAC SI TI: Da li ste se ikada našli u društvu gde su se pripovedale mistične priče?
ILIJA BAKIĆ: Kao „stariji” osnovac slušao sam „strašne priče”, koje su pričali, ili to pokušavali, drugari u igri. Naime, kad se umorimo od običnih igara na poljani – fudbala, ratnih igara kauboji-Indijanci, Nemci-partizani, između dve vatre, žmurke… – u duge letnje sumrake posedali bismo u krug i prepričavali knjige i stripove koje smo čitali, filmove koje smo gledali u „Radničkom” i „Gradskom” bioskopu, i pre ili kasnije, stiglo bi se do „strašnih priča”, koje su svakoga interesovale.

Naravno, neke su bile naivne, druge uzbudljive, mada loše ispričane, ali njima je bila ispunjavana neka ritualna obaveza (mada nismo smeli da palimo vatru). Konačno, nečija majka bi stala na ugao ulice i pozvala dete na večeru i magija se razbijala do sledeće večeri. No, prave priče tajanstva pripovedala je, mada nerado, jer je govorila da one nisu za decu, moja baka Agniška, mamina majka, rođena u Ečkoj, a odrastala širom Banata. U njima je bilo i duhova i neupokojenih mrtvaca i zle sudbine koja prati neku porodicu kroz generacije i neobjašnjive događaje. Bilo je i strašno i lepo slušati je.

VST: U pripoveci „Kula u ruži vetrova”, govori se kako o prirodnim katastrofama (najezdi skakavaca, vukovima koji silaze u grad i napadaju pse, slepim miševima koji ujedaju paorske konje), tako i o onima koje je izazvala ljudska ruka (rušenje poznatog Hotela „Turist”, seča drveća po gradu…) Otkud ideja da se na ovaj način prikaže Vršac?
BAKIĆ: Priča je pisana za antologiju „Urbane legende”, koju je uredio Goran Skrobonja i temelji se na činjenici da je određeni prostor-naselje „pozornica” raznih događanja i životnih priča koje zvanična istorija zanemaruje ili previđa, a koji su deo duhovnog oreola tog toponima. Uz tu „materijalnu” istoriju paralelno teče i nepisana istorija mitova i praznoverja koja deluje na sve nas, hteli to ili ne. Urbane legende su čest način preoblikovanja realnog u mistično. S druge strane, obe istorije su temelj budućnosti. Živote naših naslednika (kao i nas) određuju nečija trenutna dobra volja, nemarnost ili bahatost isto kao i naše kolektivne fiksacije i zablude. Taj proces je postojan i može se poremetiti samo velikim lomovima koje donose kataklizme ili revolucije.

VST: Vršački, i ne samo vršački pisci su inspirisani Vršačkom kulom i misterijama koje su za nju vezane. Čime je vas privukla Kula nad Gradom?
BAKIĆ: Kula je simbol ovog grada. Simbol ljudske prolaznosti i (ne)moći. Nju su sagradili neki ljudi, drugi su je rušili, sledeći popravljali, jedni ulepšavali, drugi ružili, a ona stoji i opominje na slavu i bedu, vazalstvo i otpor, na prolaznu uzvišenost i trajni prostakluk.

VST: Gde u vašem stvaralaštvu prestaje zbilja i počinje fantastika?
BAKIĆ: Nema izričite podele i čvrste granice. Sve je i realno i fantastično jer oba koncepta postoje istovremeno, paralelno. Ono što je nama realno nekome je fantastično – i obrnuto. A, opet, ne kaže se uzalud „Danas fantastika – sutra stvarnost”, kako je glasio naslov jedne knjige priča ruskih, socijalističkih fantastičara. A koreni fantastike su u današnjici. Ono što sada radimo i kako „zakuvamo” tako će naša deca živeti, trpeti i „kusati”.

VST: Pišete i o marginalnim ljudima željnih novca, koji ne prezaju da ubiju najbolje prijatelje, narkomanima koji se izlažu opasnostima da bi nabavili novac za drogu. Koliko su Vršac, Pančevo i Srbija uopšte „Dole, u zoni”?
BAKIĆ: „Dole, u Zoni” je priča o posledicama mogućeg malog, prljavog rata u Mediteranu u sklopu većih, geostrateški igara za prevlast nad svetom. Isti naslov nosi i moja zbirka priča koja postoji samo u elektronskom obliku na internet sajtu srpske kulture Rastko. Konačno, priča je štampana u mojoj knjizi „Bagra diše”, koja se u potpunosti bavi vizijama bliže i dalje budućnosti ovih prostora (čitave Srbije, Beograda, Pančeva, Vršca…) Ta me tema konstantno interesuje jer svi smo mi – i nekada i sada i sutra – u „Zoni”: uvek na putevima moćnika, u njihovim planovima za „tampon zone”, vojne krajine, doktrine „spaljene zemlje”, uvek „rudnici” jeftine radne snage, dobrih organa za transplatacije, rezervati-poligoni za isprobavanje oružja i proučavanja metoda psihološkog rata.

VST: Kako se naučna fantastika odnosi prema poeziji?
BAKIĆ: Poezije ima svuda – ako umete da gledate iz pravog ugla. Naučna fantastike je inspiracija, izvor novih ideja, drugačijih, širih vizija i vizura.

VST: A nauka?
BAKIĆ: Uzleti imaginacije i zanosa kakve srećemo u astrofizici ili kvantnoj fizici na granici su čiste poezije. Krajnja pitanja postojanja, mikro i makro svetovi prostora i vremena i odgovori na krucijalna pitanja jednako su uzbudljivi u nauci i u poeziji.

VST: Ima li signalizma danas u srpskoj kulturi, njegov uticaj na vaše stvaranje?
BAKIĆ: Signalizam je živ, zdrav i napredan. Miroljub Todorović, osnivač, teoretičar i praktičar signalizma i dalje stvara. Uz njega je već nekoliko generacija pisaca, od onih u srednjim godinama do mladih početnika. Vitalnost signalizma je u njegovoj bezuslovnoj otvorenosti prema novom vremenu koje nosi drugačiju osećajnost i vrednosne sisteme, otvorenosti prema traganju za inovativnim umetničkim formama i jezicima, u spoju različitih umetničkih formi. Ta funkcionalna (a ne deklarativna) avangardna sloboda, odbijanje da se umetnost učauri i kanonizije jeste ono što me je privuklo signalizmu.

VST: Šta je kočnica u stvaranju i promovisanju fantastike kod nas?
BAKIĆ: Dugo je ovde važila krilatica da je istorija srpske literature istorija realizma pa je u tom kontekstu razmeravana fantastika, kako ona ruralno-folklorna tako i ona utemeljena na nauci. Ukoliko je neki seriozan pisac stvorio delo sa fantastičnim elementima ono je najčešće razmeravano kao „alegorija”, čime je anuliran akademski nepoželjan element. Ovakav stav je bio etalon za razmeravanje savremene literature gotovo u čitavom 20. veku. Postmodernizam je malo ublažio taj stav ali se to nije primenjivalo na promene koje su se dešavale počev od osamdesetih kada se podigao čitav talas domaćih pisaca naučne fantastike. Oni su uglavnom „otpisivani” kao pisci paraliterature kojom nema potrebe ozbiljnije se baviti. U protekle tri decenije stanje se unekoliko promenilo ali svakako ne dovoljno da se ova literatura uvažava, pa čak ni da joj se da šansa da dokaže svoj kvalitet. Trenutno stanje je da u okvirima glavnog literarnog toka „književnu fantastiku” stvaraju retki pisci, dok po strani, takoreći na margini, aktivno piše nekolicina autora čiji su koreni i ishodišta u naučnoj fantastici. Veliki bum beleži epska fantastika koja se oslanja na srednjovekovne motive s ovih prostora.

VST: Svedoci smo pošasti holivudskih SF blokbastera. Koliko oni pomažu, a koliko smetaju SF literaturi?
BAKIĆ: Blokbasteri su biznis kategorija. U njih se ulaže veliki novac koji moraju da vrate i ostvare zaradu pa se ništa ne prepušta slučaju. Zbog toga su franšize omiljene u planovima filmskih kompanija, mada je svaki sledeći nastavak besmisleniji od prethodnog. Ali, publika voli spektakle i prepoznatljive junake koji ne traže preterano intelektualno angažovanje. Ambiciozni autori tendenciozno pišu knjige imajući na umu atraktivne filmske ekranizacije ili, što je trenutno još unosnije, stvaranje TV serija. Sve ovo ima punu medijsku pažnju pa se stiče utisak da su takvi sadržaji esencija naučne fantastike što nije tačno jer i dalje ima pisaca čije su knjige dobra, intrigantna literatura (na primer Ijan Mekdonald, Ted Ćang). Holivud, naravno, ume da, bez griže savesti, upropasti i dobru literaturu kako bi napravila blokbaster – takav je slučaj sa filmovima koji su rađeni po delima Filipa Dika ili sa slabom ekranizacijom Ćangove priče od pre par godina (film „Dolazak”).

VST: Šta možete da kažete o odnosu futurologije i naučne fantastike, konkretno o promeni koju je naša vizija budućnosti doživela?
BAKIĆ: Iako imaju slična interesovanja – budućnost – pa, čak, pozajmljuju jedna od druge neke ideje, futurologija i naučna fantastika ipak se i dobrano razlikuju. Futurologije je naučna disciplina, a naučna fantastika je umetnost, što znači da je slobodnija i da brže i lakše reaguje na tekuće svetske promene, odnosno da može prepoznati neke tendencije pre nego nauka. Tako je kiberpank, na čelu sa Gibsonom i Sterlingom, polovinom osamdesetih preciznije i življe oslikao uticaj kompjuterizacije i virtuelnih stvarnosti na svakodnevni život u budućnosti nego što su to mogli futurolozi. Pisci naučne fantastike su, u odnosu na futurologe, brže shvatili da optimistički pogled na 21. vek „nema pokrića” i da Novi milenijum neće biti ostvarenje „raja na zemlji”. Šire gledano, nažalost, čini se da je sve što se dešava već uklopljeno u stav Karla Segana da je gotovo neminovno da čovečanstvo uništi samo sebe u sledećih 150 godina.

VST: Dobitnik ste nagrade za fantastiku u književnosti „Stanislav Lem”. Kakav je osećaj biti u društvu Zorana Živkovića, Filipa Davida i ovogodišnjeg dobitnika Đorđa Pisareva?
BAKIĆ: Naći se u nizu nesporno značajnih pisaca sadašnjice svakako da laska i imponuje. Još za zrnce sam ponosniji, jer sam uvek isticao da svoje spisateljske korene imam i u naučnofantastičnom žanru.

VST: Da li su vaše knjige bliže da budu stripovi ili filmovi?
BAKIĆ: Moji „Mudrijaši” su jednim delom tekst, a drugim pravi strip. A od stripa, kao statičnih slika, do filma, kao pokretnih slika, samo je korak. Moja knjiga „Nastaviće se…” ima podnaslov „Stripopriče broj 1”. Po nekim mojim pričama nacrtani su stripovi. Filmove (još) niko nije snimio. Ali sam ja objavio pesničku knjigu „Filmovi” inspirisanu nizom meni važnih filmova.

VST: Koji bi se, po vama, superheroj najbolje snašao u banalnoj balkanskoj današnjici?
BAKIĆ: Nijedan, jer su iz drugog kulturološko-civilizacijskog obrasca i nisu namenjeni postojanju i opstajanju u realnosti. A stvarnost je, kako reče Artur Klark u uvodu „2001: Odiseje u svemiru”, neuporedivo neobičnija od mašte.

Ilija Bakić nagrada Stanislav Lem signalizam

https://www.pancevo.city/vrsac-si-ti/ilija-bakic-fantasta-iz-vrsca/

ILIJA BAKIĆ: Vršački underground strip (Bratstvo duša, 2017)

ILIJA BAKIĆ: Vršački underground strip (Bratstvo duša, 2017)

O fenomenu vršačkog stripa, a i glazbene scene naširoko smo protekle 3-4 godine pisali na ovim stranicama zahvaljujući reizdanjima čuvenih fanzina "Krpelj" objavljivanih u serijalu četverobroj-zbirki "Provala varvara", te nekolici zasebnih stripova u kojima se manje-više pojavljuju jedni te isti autori često potpisani drugačijim pseudonimima. 

Međutim, moj problem u praćenju tih zvrkastih zbirki stripova s ponekim literarnim radovima bila je vremenska kontekstualizacija; nikad nisam bio isuviše siguran u termine originalnih izdanja, a shodno tome i njihovoj inspiraciji s obzirom da su komunicirala na posve nekonvencionalan, često i bizarno perverzan način s dovitljivim ili manje dovitljivim metaforama (ili pokušajima metafora) na zbivanja u ostacima Jugoslavije tokom 90-ih i početkom 21. stoljeća.

Na svu sreću, Ilija Bakić, književnik, pjesnik i kritičar, također jedan iz vršačke ekipe potrudio se na kronološki način sabrati povijest ove strip scene na 60-tak stranica (bez fotosa i crteža) kroz vlastite eseje, komentare, interviewe, te različite članke objavljene u "Nedeljnom dnevniku", "Košavi", "Vršačkoj kuli" i "Dnevniku". Riječ je zapravo o poduljem feljtonu koji na jedan specifično studiozan način prikazuje autorov trud da naoko od onog meteža kakav je mene mučio, sadržajno i koherentno dočara sve vitalno važne značajke ove scene koja je počela još pred konac bivše SFRJ, eksplodirala upravo njenim rasapom i aktivno djelovala dobrih desetak godina, da bi se zbog kojekakvih, uglavnom individualnih, a najčešće i egzistencijalnih poteškoća povukla u hiatus sve do 2014. kada se ponovno bude vršačke strasti za devetom umjetnošću. 

Pošto ovo nije neki leksikonografski ili enciklopedijski prikaz po nekakvom abecednom redu autora, njihovih djela ili skupnih izdanja, Bakić se kroz feljtonistički manir prikazuje i kao samim neposrednim akterom. Učestvovao je na početku stvaranja ove scene istom mjerom kao što su to primjerice pokretači weba Terapija.net svojevremeno istovremeno bili i muzičari i glazbeni novinari pišući o demo bendovima varaždinske scene koncem 20. i početkom 21. stoljeća, a nerijetko i danas sudjeluju u muziciranju i novinarstvu, pa su potpuno 'unutra', pa je isto tako Bakiću upravo taj otvoren i nesmetan pogled dozvolio potpunu kritičko-esejsku širinu (a i slobodu) da o svakome autoru i svakome izabranom djelu izrazi kraće subjektivističko viđenje/ zapažanje doživljenog nimalo ne skrivajući svoje fanovske, ili ako ćemo pravilnije, prijateljsko-poznaničke relacije. 

On takoreći zna sve o svakome tko je učestvovao u svim tim kreacijama, koja su njihova prava imena, s kojim su se sve pseudonimima potpisivali, na koji način su uveli žene kao autorice u strip, te kako su bili omalovažavani od elite srpske (i ex-Yu) strip scene na račun primitivnih crteža flomasterom ili olovkom koja je od njih tražila konstruirane scenarije s unaprijed poznatim finišima, pričama o nekakvim dobrim momcima koji se bore protiv loših, koji nikad ne umiru, nikad ne jedu niti vrše nuždu (eventualno nešto pokaraju) i tako svašta finog i tečnog za široko pučanstvo na koje je strip elita pucala. No, Vrščani su imali svoje misli, svoje emocije, svoja stanja, svoja vlastita sranja, te ako ništa drugo, bili su mladi, naivni i iskreni proživljavajući kataklizmu ranih 90-ih izražavajući se stripom šturo i primitivno u državi koja je pucala po svim šavovima što ih je održavala samo čvrsta kora suhog drveta. Pravi život je tek počeo da pupa u unutrašnjosti klade, a pokazalo se da su upravo te mladice uspjele pokrenuti, a i održati revni život čudnovatog rustikalnog stripa vrlo dugi niz godina na životu i to bez ikakvog vanjskog pomagača u obliku šumara ili stručnog agronoma.

Svi Bakićevi tekstovi su jasni, razumljivi i dokumentaristički prikazani donekle ujednačenim kronološkim intenzitetom što je vidljivo da se obilato postarao najtočnije vremenski kontekstualizirati Danila Miloševa (Wostok, Mediokritet), Borislava Grabovića (Grabowski, Bovi), Dragana Spasića (Mučibabić, Jožef Škoda), Budimira Babića (Buda), Gorana Dimitrijevskog (Guenevre, Odin, Dima, Dumas), Nabora Devolca, Boću, Sanju Stepanović, najmlađu strip-crtačicu Lolu koja je imala samo 3 godine kada joj je objavljen prvi stripić i još mnoga imena, te pobrojati sva važnija djela, fanzine i kojekakve, uglavnom crnohumorne table i poneke izložbe što su namjerno izvitoperene da ne ostanu u okvirima klasične definicije stripa koja je takva kakva jest izdignula vršačku strip scenu na posebno mjesto ovog čitavog regiona.

Izbjegavši poniranje u njihove privatne živote, Bakić je na svijetlo iznio upravo ono što se i očekuje - pregled ovog čitavog apsurda iz čiste artističke pozicije promatrača i aktera objavljenih radova nimalo ne pokušavajući objektivizirati činjenice u aspektu pijara pogodnog za medijsko dodvoravanje uzdizanjem kulta koji je sam po sebi stvoren alternativnim i posve neočekivanim pristupom, često sirovim hardcore izričajem i prljavo-neurednim fikcijama. Potrudio se s lica mjesta demistificirati, a i preduhitriti budućnost jer ima dovoljno vremena za otkrivanje svih ovih sadržaja koje je u posljednjih nekoliko godina reizdano u sklopu Bratstva Duša, a još uvijek nisu upijeni i prihvaćeni od strane onih kojima se cijela ova scena obraćala.

horvi // 21/05/2017

 podaci o djelu

http://www.terapija.net/literatura.asp?ID=26247

PATAGONIJA No 4, oktobar '95 O ALTERNATIVI

O ALTERNATIVI

Kao i sve pojave koje u sebi sadrže mnoštvo raznovrsnih elemenata i alternativni strip se najlakše može odrediti negativnom definicijom odnosno onim što nije. Po takvoj definiciji alternativni strip bi bio sve ono što nije komercijalni strip. Ovo je najjednostavnija ali i najneodređenija pa stoga i netačna tvrdnja. Ipak, ona egzistira u razgovorima na temu stripa bez obzira na svoju pogodbenost. Tako se stripu čini medveđa usluga: kad se već (vrlo teško) pristane na bilo kakvo razmatranje stripa kao umetnosti (a ne kič-šund otpada) analitičnost se zamenjuje uopštavanjem koje nosi pečat prilike/potrebe za koju se čini. Komercijalni (ili je ipak bolja odrednica klasični; komercijalno je ekonomska a ne generična odrednica) i alternativni strip isuvuše su složeni i međusobno prepleteni da bi se olako i striktno ubacili u strogo odeljene fijoke.

            Klasični strip je u vreme svog nastanka svakako bio alternativna pojava spram dotadašnjeg tekstualnog i vizuelnog izražavanja. Spoj ova dva elementa u stripu rezultirao je specifičnim amalgamom za koga važe posebni zakoni. Pored komičnog, na gegu zasnovanog i zadovoljnog stripa, pojaviće se, u prvim danima stripa, i apsurdističko-apstraktna „Maca Šiza“ i fantazmagorični „Mali Nemo“. Danas su ovo klasična dela 9. umetnosti ali novotarije koje su doneli u vreme svoje pojave nesporne su kao i njihov uticaj na dalji razvoj stripa. I ostali strip podžanrovi (avanturisitčki, istorijski, vestern...) imali su svoje inovatore. Popularnost i komercijalna isplativost potisli su ipak autore voljne da istražuju granice medija. Masovna proizvodnja traži isto takvu prodaju i potrošnju i ne trpi robu koja ove imperative ne ispunjava. Mogućnosti eksperimenta u takvom sistemu minimalne su. Granice sindikalnog stripa stvorene zarad unifikacije ponude vrlo su krte i svode se na brušenje grafizma, manirizam (Hagarda, Kanifa i sličnih) kojim se odstupa od realističnog crteža, te lake subverzije u priči (starenje junaka kod Princa Valijanta, odnosno moralne kontraverze koje će kulminirati u prihvatanju antijunaka priče). Vrhunac manufakture u stripu su Marvel i DC produkcije koje razbijaju stvaranje stripa na faze rada (od smišljanja priče, dijaloga, skica, crtanja junaka, pozadina, tuširanja, bojenja i upisivanja teksta) koje izvršavaju posebni, zamenjivi radnici a ne stvaraoci, a sve zarad redovnog izlaska svezaka sa novim i novim epizodama. Otpor ovakvom obezljuđenju, obezdušenju stripa je Evropski autorski strip, mada i u Evropi srećemo blage verzije američkog sistema (italijanska Boneli Milano produkcija, pokušaji novosadskog Dnevnika, Forum-Marketprint Novi Sad/. S druge strane ne treba smetnuti sa uma Marvelovo razbijanje ustaljenog izgleda table koje će moderni strip oberučke prihvatiti i koristiti.

            Andergraund erupcija 1970-tih vraća na scenu alternativni strip. Pridružiće joj se pop-artovsko igranje strip formom (Vorhol, Lihtenštajn) i subverzivni elementi u „klasičarskom“ taboru (npr. Mebijus već u „Hermetičkoj garaži“, Prat i dr.). Mutacija andergraunda išla je u pravcu ostajanja u istom tematskom krugu koja je garantovala prodaju određenoj publici (što je rezultiralo istrošenošću tema i vrednosnom jalovošću) odnosno daljeg razvoja u nepoznato, put novih horizonata grafičko literarne forme. Istovremeno, klasičarski stip je preuzimao i preuzima sve što može da upotrebi, pa se samim tim menja, polako i postepeno, evolucijski, ali svakako definitivno.

Današnja strip alternativa koristi sva iskustva prethodnika iz oba tabora, kao i celokupnu kulturnu zaostavštinu i savremenost. Njena naklonost prema junacima koji se nastavljaju poznata je, ali ne i ultimativna. Parafraziranje ranije ispričanih priča, varijacije na iste teme, citati, autorska samosvest i distanca, insistiranje na bizarnom i šokantnom ali i prefinjenom, davanje prednosti grču inspiracije nad temeljnim, dugogodišnjim radom, mnoštvo grafičkih modela i antimodela, približavanje vizuelnim medijima, patchwork - sve to egzistira u krilu alternative u rasponu od bliskog susreta sa klasikom do odbacivanja olovke i crtanja preko kompjuterske tastature. Mogućnosti su nebrojane i nesagledive. Alternativni strip je još jedan umetnički krik u haosu kraja veka. Briljantan, konfuzan, nedorečen, neodoljiv. Skeptik bi lako zaključio, da je jedina konstanta ovog strip opredeljenja ne više ni tabla ili uokvireni crtež na njoj, već samo papir na kome se delo-slika umnožava. Možda to i nije pogrešan utisak ali je reč ipak samo o formi dovoljnoj da zadrži oblik, kostur stripa, a da ne uguši njegov narastajući duh.

Patagonija se trudi da taj duh oseti i predstavi ga poklonicima.

P.S.

            20.08.1995. umro je Hugo Prat. Stvarao je magijske krugove utopljene u stilizovani crtež, ponekad sveden na čisti odnos belih i crnih površi. Njegov junak, Korto Malteze, ostaje poslednji romantični pustolov XX veka, čije su avanture esencije tajne i oduševljenja potragom za njenim otkrovejem.

            Patagonija upućuje poslenji naklon poštovanja i zahvalnosti Velikom Majstoru.

1995.

OPSTAJANJE ROK MUZIKE U LEPOJ VAROŠI ili VRŠAČKA ROK SEĆANJA – „Rok pod kulom“ Gorana Kukića; izdavač „Udruženje muzičara Vršca, Sax“, Kulturni centar Vršac, 2014.

U FOKUSU

            Rok’n’rol muzika jedan je od civilizacijskih fenomena druge polovine XX veka, koji je obeležio najpre Zapadni svet a onda, manje ili više, i ostatak planete Zemlje. Mada je započeo kao mladalački refleksni bunt protiv stega na polju zabave, rok je izrastao u specifičnu životnu filozofiju koja je usmeravala stasavanje i zrele godine niza generacija. Stoga tvrdnje nekih teoretičara da je reč o jednoj od najvažnijih pojava u istoriji, posebno Grega Markusa u knjizi „Tragovi karmina: tajna istorija kulture XX veka“, svakako valja uzimati za ozbiljno ali biti svestan i opasnosti da se ovom fenomenu pripisuje više važnosti i zasluga no što ih objektivno ima; naravno, i potpuno odricanje bilo kakvih kvaliteta i potencijala rok’n’rola stvara iskrivljenu sliku realnosti. Čini se, stoga, da su po ovom pitanju mišljenja i dalje (preterano) podeljena koliko zbog njegove intrigantnosti toliko i zbog nedovoljnog vremenskog odmaka od trenutka događanja.

            Kako god bilo, rok se nije razvijao samo u najvećim gradovima najvećih zemalja „slobodnog kapitalističkog sveta“; i u državama koje su bile blizu nekadašnje Gvozdene zavese ova je muzika (i ono što je prati) imala svoje pristalice, izvođače i publiku. Ovo ponajviše važi za bivšu SFR Jugoslaviju i njene naslednice. U proteklih 50-tak godina na ovim je prostorima nekoliko generacija mladih rokera stasalo i bilo smenjeno dolaskom mlađih. Upravo zbog stalnih tih „migracija“ puno stvari palo je u zaborav a nekolike knjige istorija rok dešavanja u pojedinim mestima/regijama način su da se, radi novih naraštaja, spasi što se još spasti može. Tako je i Vršac dobio knjigu koja prati razvoj rok muzike u ovoj banatskoj „lepoj varoši“ od 1963. do 2013. godine. Obimnog posla sastavljanja ove hronike prihvatio se novinar Goran Kukić (1964), koji decenijama unazad, kroz više medija, prati lokalna rok dešavanja.

REČ KRITIKE

            Knjiga „Rok pod kulom“ podeljena je na decenijska poglavlja koja obrađuju dešavanja tokom tog desetleća. Početak pripada „bit sastavu“ „Kristali“ koji je žario i palio salama za igranke Vršca i okolnih mesta (što je podrazumevalo i gotovo obavezne tuče) a bio poznat i u ostatku tadašnje Jugoslavije. Neverovatni entuzijazam nosio je mladiće koji su sa Radio Luksemburga „skidali“ hitove rok muzike a sa domaćih stanica festivalske šlagere, dovijali se kako da „elektrifikuju“ instrumente ili da ih sami naprave (radio aparati su služili kao pojačala). „Kristale“ su nasledili razni VIS (vokalno instrimentalni sastavi) živopisnih imena „Crvene ruže“, „Plave zvezde“, „Crni dečaci“, „Plamteće zvezde“ a njih drugi sastavi jer su momci, odlazeći u vojsku i na školovanje, napuštali muziku; isti se obrazac ponavljao i narednih decenija. Nastupajuće 1970-te su donele ozbiljniju, ambiciozniju svirku koja je podrazumevala i prve samostalne, autorske numere i snimke načinjene u lokalnim studijima koje su vodili ambiciozniji muzičari. Ipak, ma koliko bendovi kakvi su „ZUM“, „El Mayo“ ili „Neutron“ bili uspešni, kreativni i snalažljivi, tok vremena je krnjio njihov entuzijazam a „ozbiljan“ život nametao pravila u kojima za rok nije bilo mnogo mesta. Osamdesete donose pokušaje na polju intelektualne i ambijentalne muzike sastava „Karstof“, „Ur“, „Ghandarva“, više realizovanih snimaka i objavljenih kaseta/ploča; istovremeno se širi i lepeza različitih muzičkih usmerenja od tvrdog roka i panka do mekšeg pop zvuka. Ustaljuju se „Gitarijade“ kao manifestacije koje okupljaju mlade muzičare (povodom različitih lokalnih svečanosti), mesta za svirke, od „Rupe“ u Domu omladine do „KEC-a“ i raznih klubova. Devedesete je obeležio raspad zemlje i njenih insitucija odnosno rokerska „dezorijentacija“; mladost je ipak nalazila način da se zabavi i izrazi, kroz muziku, svoj bunt. Novi milenijum unekoliko je povratio pozicije roka u Vršcu, učestala su okupljanja i ambiciozniji projekti ali je najuspešnijima i dalje nedostajao još jedan korak da iz provincije izađu pod svetla velike rok scene. No, nove generacije pristižu donoseći energiju, želju za uspehom u, i dalje poželjnom, svetu rok muzike.

            Kukićeva knjiga je, u odnosu na slične, zanimljivija jer se ne ograničava samo na ređanje činjenica već donosi brojna sećanja na rokerske legende (kakve su Dule Gluvi, Ilija Kiridžija, Aca Glavonja, Bata Kaurma, Brana Santana, Čapa, Blagoje Cole, Moma, Miša Mangup, Dima i drugi) odnosno lična svedočenja aktera rok dešavanja (nekolicina njih više nije među živima); te uspomene i zapažanja daje širu i dublju sliku prošlih dana i ovu istoriju boje plemenitim nijansama napatvorenih pojedinačnih želja, životnih ambicija, njihovih ostvarenja ali i poraza i razočarenja, sveukupno udenutih u jedan značajni društveni pokret.

            („Dnevnik“, 2015.)

VREMENA PREOBRAŽAJA VAROŠI POD KULOM - „Vršac u XVIII veku“ Dušan Belča; izdavač Gradska biblioteka Vršac, 2013.

U FOKUSU

            Delo Dušana Belče (1938) pleni bogatstvom i raznovrsnošću; on je pesnik, pripovedač, romansijer, esejista, pozorišni, radio i TV scenarista, izdavač i urednik, publicista, bibliotekar, aktivni učesnik kulturnog života Vršca. Piše za decu i odrasle, o životu i umiranju, o malim stvarima, o patuljcima i posetiocima sa zvezda, o dalekoj prošlosti i dalekoj budućnosti. U tom višedecenijskom intelektualnom naporu Belča je postao (i ostao) strastveni zaljubljenik u istoriju Vršca, tragalac koji na svetlo dana iznosi činjenice koje su prekrile godine i, još više, nezainteresovanost savremenika. Nizom tekstova za novine i časopise, nekolikim studijama kao i edicijom knjiga „Vršac '94“ otkriva prošla vremena, temelje na kojima savremenici grade svoje postojanje. Monografija „Vršac u XVIII veku“ jedan je od krunskih dragulja koji sažimaju deo Belčinih istraživanja.

            Knjige-istorije pojedinih naseljenih mesta, sela ili gradova iz tzv „provincije“, odnosno regiona koji nisu centralni u državnim razmerama, retke su i različitih ambicija odnosno dometa – od prostodušno lokal patriotskih do onih koje ne uspevaju da razreše kontradiktornosti između događaja epohe i drugih koji su bili važni kakvoj manjoj zajednici. Najređe su knjige koje spajaju makro i mikro vizure dešavanja, otkrivaju uzroke i sagledavaju posledice događanja, navode istorijske izvore ali i oživljavaju tadašnju svakodnevicu. „Vršac u XVIII veku“ upravo je takva, jedinstvena knjiga.

REČ KRITIKE

            Iako se prvi put pominje 1439.g. u naredna dva veka Vršca nema puno u istorijama što je posledica zagubljenosti u kužnim, močvarnim prostorima na obodu velike carevine i robovanja pod Turcima. Ipak, Austrijski ratovi sa Turcima na početku XVIII veka u kojima je oslobođen Banat, seoba Srba u ove krajeve za kojima su doseljavani i Nemci, Mađari i Španci koji formiraju svoje zajednice, početak su izlaska Vršca iz srednjeg veka. Uprkos povremenim upadima i pustošenju Turaka i raznih bandi, epidemijama kuge i „gladnim godinama“, ovo provincijsko naselje izrasta u važan centar uzgajanja svilene bube i proizvodnje vina, odnosno prestižnu trgovačku i građansku sredinu koja ponekad, kao u slučaju „Vršačke smutnje“ 1777.g. i junačke odbrane grada od Turaka 1788.g, skreće pažnju i samih vladara. Kruna ovog perioda je ujedinjenje Srpske i Nemačke zajednice u jedinstveni Vršac koji uspeva da 1804.g. od cara Franca II dobije i posebna tržišna prava koja su bila zalog njegovog daljeg prosperiteta.

            Posle detaljno iznetih važnih događaji fokus knjige se pomera na pitanja strukture stanovništva (uz spisak pravoslavnog stanovništva u Vršcu iz popisa 1796.), na verski život zajednica u gradu, zidanje crkava i manastira, na školski sistem, pisce i knjigoljupce, zografe i slikare odnosno na svakodnevni život (oblačenje, ishranu, zabave i dečije igre...) i hronike nevolja i nesreća koje su zadesile Vršac, od suša i poplava do najezdi skakavaca. Sledi popis novina koje su izlazile u Vršcu odnosno citati članaka koji su o Vršcu objavljeni u drugim listovima tog vremena. Knjigu zaključuju vršačke legende koje su nerazdvojni deo istorije tog doba. Dušan Belča pažljivim slaganjem segmenata odslikava epohu u svoj njenoj složenosti i punoći. Monografija „Vršac u XVIII veku“ puna je života a ne suvoparnih podataka i otuda je (uprkos mestimičnim lektorskim i korektorskim propustima izdavača u pripremi teksta za objavljivnaje) vrhunsko delo o ovom segmentu istorije Vršca i reper za sve buduće istoričare i ljubopitljive čitaoce.

            („Dnevnik“, 2014.)

Zimske igrarije Dom omladine Vršac – 24.12.1992.

PRVI KORACI PO DRUGOM PUTU – Zimske igrarije Dom omladine Vršac – 24.12.1992.

            Strukturiranje slobodnog vremena mladih je, više-manje, stručan naziv za problem sa kojim se treba da nosi Dom omladine Vršac. Isti je za tu svrhu i stvoren. (Naravno, pronicljivi mogu iz prve da pogode iza „strukturiranje...“ stoji najvažniji društveni proces – socijalizacija novodošlih tj. novorođenih.)

            No, uvek postoje 2 puta kojima se ide: lakši i teži. Onaj prvi kaže: Mladi vole samo laku zabavu i to ćemo im i dati. Onim drugim se ređe ide jer kaže: Tačno je da klinci vole laku zabavu ali samo ako im se jedino to i servira tj. zavoleće oni i ozbiljniju muziku i pozorište i slikarstvo i književnost ako im to predstavimo tako da se od tih velikih reči ne uplaše. Ali, avaj!, trebaće puno rada i strpljenja da se to ostvari a zarada će biti mala. Lakši put je isplativiji.

            Novo rukovodstvo DOVa rešilo je da, ipak, pođe tim drugim putem. Otvorilo je lepezu priredbi i počelo sa Letnjim muzičkim igrarijama, Grožđebalskom gitarijadom, Džez klubom, Kulturno eksperimentalnim centrom, da bi 1992. završilo a 1993. počelo Zimskim igrarijama. Iz priloženog spiska događanja jasna je koncepcija: Igrarije i Gitarijada su priredbe za široku publiku, na njima ima za svakoga po nešto, odvijaju se u vreme raspusta i proslava. Džez klub i KEC su specijalizovani za one koji znaju šta hoće. Diskoteka „Rupa“ i dalje radi na radost svih.

            Zimske igrarije sadržavale su, po svom dobrom i pravilnom receptu, ono za šta se misli da mladi najviše vole – koncerte rok grupa („Obojeni program“, „Glavom u zid“, „Ledi Četerli“, „Klinički mrtav“, „Orion“) ali i džez („Unitted Jazz Quartet“) i, čak, 3 predstave van obavezujućeg pozorišnog rituala „vidi i budu viđen“ („Let iznad Jugovine“ i „Ica šampion“ vršačkih glumaca i „Kralj grebatora“ beogradskog Pozorišta na Terazijama). Predstavljeni su i likovni radovi mladog nam sugrađanina Žive Miloševića. 3 filmske projekcije podsetile su, kao neka vrsta kinoteke (u nastajanju?), da se nekada film gledao na velikom platnu. Kviz je bio prilika za malo takmičenja u znaju i spretnsoti prisutnih.

            Cilj Igrarija – da se mladi zabave i druže kako su navikli ali i sa, za njih nesvakidašnjim umetnostima predstavljenim bez previše pompe – ostvaren je. Publike je bilo i izgleda da im se ponuđeno dopalo. Neke nove Igrarije možda će im ponuditi i ozbiljnu muziku, odabrane filmove, književne večeri... Jer, prvi korak je učinjen i stvari se kreću.

            I, na kraju, kao bitno, pomenimo one koji su svojim novcem pomogli da se u Vršcu mladima desi nešto dobro:

SPONZORI: PP „Triton“

                                 Kafe-restoran „Kod Cace“

                                 Omladinski uslužni servis

                                 PP „Ferum“

GENERALNI SPORAZUM: „Biofarm“

            Hvala im!

(„Košava“, 1993)

ZIMSKE IGRARIJE KAO PRUŽENA RUKA

 

           Renesansa rada vršačkog Doma omladine kojoj smo prisustvovali čitave prošle 1992.g. nastavlja se bez obzira što se poklapa sa najdubljom krizom ponude tzv. kulturnih sadržaja mladima. I u nekim prošlim, boljim i srećnijim vremenima mladim generacijama ovaj grad nije nudio mnogo izbora. Osim disko klubova i bioskopa sve ostalo je bilo rezervisano za onu „ozbiljnu“ publiku. Kasnije su, kao novost, došli kafići, nestao bioskop a klinci i dalje bili prepušteni na milost i nemilost sopstvene invencije. Nikakvi putokazi nisu ostavljani. Sve velike reči bile su i ostale u referatima. Kriza, rat i opšta apatija u kojoj i najbolja ideja najlakše propada, staviše tačku na kraj rečenice.

            Ali...

            Novo rukovodstvo DOVa otvorilo je vrata svoje zgrade i raširilo lepezu svakojakih događanja nudeći tako, pored već „klasične“ „Rupe“, mladom svetu druženja i sa nekim drugim zabavama koje bije glas da ih mladi ne vole previše.

            Tako su, posle Letnjih muzičkih igrarija, otvaranja i rada klubova namenjenih ljubiteljima džeza i alternative u kulturi, te Grožebalske gitarijade, 24.12.1992.g. koncertom poznate rok grupe „Obojeni program“, startovale Zimske igrarije, kolažni program za one koji su na školskom raspustu.

            Priredbe teku svakodnevno. Na njima možete čuti i videti vršačke, pančevački i beogradske bendove, debitante ali i one čije se pesme nalaze na top-listama (do sada su nastupali, pored pomenutog „Obojenog programa“ i „Glavom u zid“, „Ledi Četerli“, „Klinički mrtav“). Ni džez nije zapostavljen – slušali smo vršačko-pančevački „United Jazz Quartet“. Otvorena je i izložba crteža i slika Žive Miloševića, našeg mladog sugrađanina.

            A, ako vam se ne oblači svečana toaleta zanimljive predstave „Let iznad Jugovine“ (u produkciji DOVa i izvođenju S. Blagojevića i V. Nikića) i „Icu šampiona“ (T. Pejčića) možete videti u sali na spratu DOVa. Za ljubitelje prave filmske projekcije, sa projektorom i rolnama, tu je „Frankenštajn junior“ Mela Bruksa. Oni, pak, voljni da okušaju svoje znanje i spretnost mogu se prijaviti za učešće u kvizu.

            I tako teku Zimske igrarije. Sve do 18.01.10993.g. Publike ima. Druženja ima. Svaki predlog za poboljšanje programa je dobrodošao.

            DOV je pružio ruku. Prihvatite je.

(„Vršačka kula“, 1993)