O ALTERNATIVI
Kao i sve
pojave koje u sebi sadrže mnoštvo raznovrsnih elemenata i alternativni strip se najlakše može odrediti negativnom definicijom
odnosno onim što nije. Po takvoj definiciji alternativni
strip bi bio sve ono što nije komercijalni
strip. Ovo je najjednostavnija ali i najneodređenija pa stoga i netačna
tvrdnja. Ipak, ona egzistira u razgovorima na temu stripa bez obzira na svoju pogodbenost. Tako se stripu čini medveđa usluga: kad se već
(vrlo teško) pristane na bilo kakvo razmatranje stripa kao umetnosti (a ne kič-šund otpada) analitičnost se
zamenjuje uopštavanjem koje nosi pečat prilike/potrebe za koju se čini. Komercijalni (ili je ipak bolja
odrednica klasični; komercijalno je
ekonomska a ne generična odrednica) i alternativni
strip isuvuše su složeni i međusobno prepleteni da bi se olako i striktno
ubacili u strogo odeljene fijoke.
Klasični strip je u vreme svog nastanka
svakako bio alternativna pojava spram
dotadašnjeg tekstualnog i vizuelnog izražavanja. Spoj ova dva elementa u stripu rezultirao je specifičnim
amalgamom za koga važe posebni zakoni. Pored komičnog, na gegu zasnovanog i
zadovoljnog stripa, pojaviće se, u
prvim danima stripa, i
apsurdističko-apstraktna „Maca Šiza“
i fantazmagorični „Mali Nemo“. Danas
su ovo klasična dela 9. umetnosti ali
novotarije koje su doneli u vreme svoje pojave nesporne su kao i njihov uticaj
na dalji razvoj stripa. I ostali strip podžanrovi (avanturisitčki, istorijski, vestern...) imali su svoje inovatore.
Popularnost i komercijalna isplativost potisli su ipak autore voljne da
istražuju granice medija. Masovna proizvodnja traži isto takvu prodaju i
potrošnju i ne trpi robu koja ove imperative ne ispunjava. Mogućnosti
eksperimenta u takvom sistemu minimalne su. Granice sindikalnog stripa stvorene
zarad unifikacije ponude vrlo su krte i svode se na brušenje grafizma,
manirizam (Hagarda, Kanifa i sličnih)
kojim se odstupa od realističnog crteža, te lake subverzije u priči (starenje
junaka kod Princa Valijanta, odnosno
moralne kontraverze koje će kulminirati u prihvatanju antijunaka priče). Vrhunac manufakture u stripu su Marvel i DC produkcije koje razbijaju stvaranje stripa na faze rada (od smišljanja
priče, dijaloga, skica, crtanja junaka, pozadina, tuširanja, bojenja i
upisivanja teksta) koje izvršavaju posebni, zamenjivi radnici a ne stvaraoci, a
sve zarad redovnog izlaska svezaka sa novim i novim epizodama. Otpor ovakvom
obezljuđenju, obezdušenju stripa je Evropski autorski strip, mada i u Evropi srećemo blage verzije američkog
sistema (italijanska Boneli Milano
produkcija, pokušaji novosadskog Dnevnika,
Forum-Marketprint Novi Sad/. S druge strane ne treba smetnuti sa uma Marvelovo razbijanje ustaljenog izgleda
table koje će moderni strip oberučke
prihvatiti i koristiti.
Andergraund erupcija 1970-tih vraća na
scenu alternativni strip. Pridružiće
joj se pop-artovsko igranje strip formom (Vorhol, Lihtenštajn) i subverzivni elementi u „klasičarskom“ taboru
(npr. Mebijus već u „Hermetičkoj garaži“, Prat i dr.).
Mutacija andergraunda išla je u
pravcu ostajanja u istom tematskom krugu koja je garantovala prodaju određenoj
publici (što je rezultiralo istrošenošću tema i vrednosnom jalovošću) odnosno
daljeg razvoja u nepoznato, put novih horizonata grafičko literarne forme.
Istovremeno, klasičarski stip je
preuzimao i preuzima sve što može da upotrebi, pa se samim tim menja, polako i
postepeno, evolucijski, ali svakako definitivno.
Današnja strip alternativa koristi sva iskustva
prethodnika iz oba tabora, kao i celokupnu kulturnu zaostavštinu i savremenost.
Njena naklonost prema junacima koji se nastavljaju poznata je, ali ne i
ultimativna. Parafraziranje ranije ispričanih priča, varijacije na iste teme,
citati, autorska samosvest i distanca, insistiranje na bizarnom i šokantnom ali
i prefinjenom, davanje prednosti grču inspiracije nad temeljnim, dugogodišnjim
radom, mnoštvo grafičkih modela i antimodela, približavanje vizuelnim medijima,
patchwork - sve to egzistira u krilu alternative u rasponu od bliskog susreta
sa klasikom do odbacivanja olovke i crtanja preko kompjuterske tastature. Mogućnosti
su nebrojane i nesagledive. Alternativni
strip je još jedan umetnički krik u haosu kraja veka. Briljantan, konfuzan,
nedorečen, neodoljiv. Skeptik bi lako zaključio, da je jedina konstanta ovog strip opredeljenja ne više ni tabla ili
uokvireni crtež na njoj, već samo papir na kome se delo-slika umnožava. Možda
to i nije pogrešan utisak ali je reč ipak samo o formi dovoljnoj da zadrži
oblik, kostur stripa, a da ne uguši njegov narastajući duh.
Patagonija se trudi da
taj duh oseti i predstavi ga poklonicima.
P.S.
20.08.1995.
umro je Hugo Prat. Stvarao je
magijske krugove utopljene u stilizovani crtež, ponekad sveden na čisti odnos
belih i crnih površi. Njegov junak, Korto
Malteze, ostaje poslednji romantični pustolov XX veka, čije su avanture esencije
tajne i oduševljenja potragom za njenim otkrovejem.
Patagonija upućuje poslenji naklon
poštovanja i zahvalnosti Velikom
Majstoru.
1995.
0 komentara:
Постави коментар