Artur Konan Dojl (1859-1930) u popularnoj kulturi znan je kao tvorac legendarnog Šerloka Holmsa. Ovaj je literarni junak bio toliki ljubimac savremenika da su organizovali proteste kada je Dojl, jer mu je detektiv dosadio, rešio da ga ubije; zbog toga je Dojl nastavio da piše priče o njegovim doživljajima gotovo do svoje smrti. Pokušavajući da se odvoji od ovog šablona Dojl je pisao istorijske romane (mnogi kritičari smatraju da su to njegova najuspešnija dela), drame a u periodu od 1912. do 1929. napisao je pet romana/priča o profesoru Čelendžeru: „Iščezli svet“ (1912), „Otrovni pojas“ (1913), „Zemlja magle“ (1926), „Kada je svet vrištao“ (1928) i „Mašina za dezintegraciju“ (1929). Tematski raspon tih dela, a u većini se pored profesora Čelendžera pojavljuju i drugi junaci iz „Iščezlog sveta“, je od prepoznatljive naučne fantastike (koju je na razmeđi XIX i XX u englesku književnost na velika vrata uveo H. Dž. Vels) do mistično spiritističkih zapleta.
            Osnovna priča „Iščezlog sveta“ vrti se oko ekspedicije poslate u zabiti reka Amazon da potvrdi tvrdnje prgavog profesora Čelendžera da je tamo otkrio plato na kome žive praistorijske životinje. Grupu, uz Čelendžera čine njegov protivnik, stari profesor Samerli, avanturista i lovac lord Rokston i mladi novinar Edvard Melon. Nakon mnoštva muka ekspedicija stiže na svoj cilj i otkriva fantastični ali i opasni biljni i životinjski svet kao i pleme pitomih Indijanaca koje terorišu surovi ljudi-majmuni. Nakon što pomognu slabima da pobede istraživači se vraćaju u Englesku. Na skupu Zoološkog instituta, međutim, njihova priča biva osporena sve dok Čelendžer ne otkrije svoj ključni, živi dokaz - mladog pterodaktila koji, na žalost, pred zapanjenom publikom uspeva da pobegne kroz otvoreni prozor. Trijumf nauke i njenih emisara ogroman je i oni planiraju svoju dalju sudbinu, od povlačenja u penziju, osnivanja muzeja do novog putovanja u iščezli svet.
Kao što je Holmsa stvorio po stvarnom čoveku, Dojl je i za profesora Čelendžera imao uzor u svom profesoru fiziologije Vilijemu Raterfordu. Čelendžer je ekscentrična osoba (kao i Holms), preke je naravi, bez manira, spreman da se pobije sa neistomišljenicima; izuzetno je snažan mada onizak, duge crne brade i prodornog glasa kojim bez zaziranja vređa svoje saputnike - njegov bizarni izgled ipak će mu doneti koristi kada istraživače otmu ljudi-majmini a u Čelendžeru prepoznaju svog daljeg rođaka! Ostali junaci su standardnih osobina: profesor Samerli je mršavi, asketski lik, lord Rokston preduzimljiv i nepokolebljiv borac a Melon zbunjeni mladić koji se uči osnovnim životnim vrednostima i koji je pripovedač/beležnik događaja. „Iščezli svet“ nastavlja dugu tradiciju „muških“ priča o istraživanju egzotičnih zemalja kao i tradiciju kolonijalnog romana u kojima nadmoćni beli čovek „kroti“ divljake (od tih stavova nisu imuni ni Čelendžer ni Rokston).
„Iščezli svet“ je ispripovedan krajnje funkcionalno (uz poneki previd i kontradiktornost), bez stilskih dodataka, sa težištem na uzbudljivim dešavanjima koja ne dozvoljavaju čitaocu da odahne. Dojl je uvođenjem nauke kao tumača dešavanja nadogradio pustolovnu matricu. Priče o praistoriji, pripovedane iz vizure njenih stanovnika, postojale su i ranije; Žil Vern je u „Putovanju u središte zemlje“ (1864) u nju uveo savremene ljude a „Iščezli svet“ je svojom dopunom potvrdio zavodljivost ovog koncepta. U potonjim godinama pojavljivaće se brojna dela sličnog zapleta (i ne prevelikih umetničkih dometa), bilo da zaostali svet smešteju u dubine naše planete („Plutonija“ V. Obručova, serijali „Pelusidar“ E. R. Barouza) ili na razne zemaljske zabiti, ostrva, doline, visoravni i slično (od „Zemlja koju je vreme zaboravilo“ E. R. Barouza do osavremenjene verzije priče u „Parku iz doba jure“ Majkla Krajtona po kome je nastala istoimena filmska franšiza). U svakom slučaju, „Iščezli svet“ je bitna karika u razvoju „praistorijskog“ podžanra naučne fantastike odnosno pustolovne literature.

(„Dnevnik“, 2016.)

Jalmar Sederberg (1869-1941) jedan je od najznačajnijih švedskih pisaca XX veka; pisao je poeziju, drame, novele i romane među kojima su zapaženi „Zavaravanje“ (1895), „Mladost Martina Brika“ (1901), „Doktor Glas“ (1905), „Ozbiljna igra“ (1912). Dobitnik je prestižnih književnih priznanja.
            Pojava romana „Doktor Glas“ izazvala je svojevrsni javni skandal zbog bavljenja provokativnim temama seksa i smrti. Kroz zapise iz dnevnika stokholmskog lekara, datirane od 12. juna do 7. oktobra neimenovane godine (mada se po nizu pojedinosti može zaključiti da je reč o godinama s kraja XIX i početka XX veka), sklapa se bizarna priča o lepoj i mladoj ženi starog sveštenima Gregorijusa koja se obraća doktoru za pomoć u vrlo delikatnoj situaciji: ona oseća odvratnost prema intimnim „bračnim dužnostima“ jer ima mladog, markantnog i poželjnog ljubavnika. Doktor Glas, neženja u tridesetim godinama, pristaje da, pod izgovorom očuvanja zdravlja supruge, predloži svešteniku da se uzdrži od svojih bračnih prava. No, ovo je rešenje kratkotrajno a doktor, sada pod izgovorom da je sveštenikovo srce slabo, predlaže mu da ode neko vreme u banju. Naravno, i ovo je privremena situacija i doktor, naizgled spontano i neosetno, shvata da se ulog u ovoj igri povećava i da je moguće samo jedno trajno rešenje - eliminacija sveštenika! Ipak, izvršenje ovog (zlo)dela neće doneti mir ni nevernoj supruzi (novopečenoj udovici) a ni doktoru.
            Doktor Glas po svemu je apartna, introvertna, kontraverzna pojava. Mada, kako sam tvrdi, lekar mora biti čovekoljubiv ili častoljubiv, on te pojmove shvata sasvim drugačije od svog okruženja. On nema isti odnos prema svim ljudima, pojam bezrezervne  humanosti mu je stran a njegovo osećanje časti vrlo je specifično. Koreni takvog neuklapanja u kanone buržoaskog društva i morala brojni su, od nesretne romanse koja ga je distancirala od ženskog sveta preko nesigurnosti u svoju životnu „misiju“, sklonosti melanholiji i depresiji do perioda izuzetne osetljivosti (pa i razdražljivosti) na prirodu, vremenske prilike, muziku, ljudske pojave i mirise... Portret ovakvog, neuravnoteženog lekara svakako nije u skladu sa standardizovanom društvenom ulogom kakvu lekari imaju (a koja podrazumeva staloženu osobu bezmalo božanskih moći i znanja o životu, bolestima i izlečenju). Glas sasvim pragmatično razmišlja o samoubistvu kao izlazu iz neizdrživih patnji da bi, potom, isti princip preslikao na situacije kada bolesnicima treba prekratiti muke. Neortodoksna su i njegova promišljanja o ljubavi i abortusu, ljudskom rodu (neretko bliska mizantropiji), religiji, svetskim događajima.
            Glasova socijalna neprilagođenost se, pojačana povlašćenim položajem lekara u zajednici, nastavlja i na razmeravanja morala odnosno uplitanja u lične odnose ljudi. On vrlo lako prihvata da laže i obmanjuje sveštenika nalazeći izgovor u svojoj fetišizovanoj, idealizovanoj verziji ljubavi. I njegova odluka da mladu ženu definitivno oslobodi okova neuspešnog braka samo je konsekventno sprovođenje u delo te fiksacije. Mada se doktoru čini da se zaljubio u ženu koju štiti, olako odustajanje da makar pokuša da ostvari dublju vezu s njom (kada ju je ljubavnik napustio) dokaz je njegove apatije i nesposobnosti za aktivno delovanje. Paradoksalno, jedina akcija koju je doktor Glas bio sposoban da izvrši bila je destrukcija. Nakon toga on se povlači u jalova premišljanja, isprazne razgovore sa poznanicima (pravih prijatelja nema) i povremene voajerske ekskurzije do stana voljene osobe; istovremeno on lakonski prelazi preko očiglednih izraza naklonosti jedne devojke.
            Sederberg se u romanu „Doktor Glas“ ne libi da slika dvoličnost društva, njegovo pokoravanje moći novca, ogoljene ljudske ambicije, fizičku i duhovnu bedu baš kao što bez okolišanja opisuje osetljivo biće koje pod teretom ličnih komplekasa i društvenih kanona postaje devijantno, gubi osećaj za pravedno, milosrdno, prirodno i normalno. Forma dnevničkih zapisa dozvoljava autoru da razotkrije mnoge mračne tajne ali i da ispiše lirske pasaže o prirodi, da bude trezveni analitičar kao i gotovo patetični melodramatik. U konačnom sagledavanju „Doktor Glas“ je valjan primer skandinavske delikatne psihološko-realistične umetničke prakse koja se iz XIX veka protegla kroz čitav XX vek sve do naših dana.
            („Dnevnik“, 2016.)


Žoan Sfar (1971) je francuski stvaralac koji se ogledao u više umetničkih formi. Autor je stripova, ilustrator, pisac romana, filmski reditelj i glumac. Na svim poljima svog delovanja skrenuo je pažnju publike i kritike te bio nagrađivan. Ipak, čini se da je rad u 9. umetnosti težište Sfarovog stvaranja: sam ili u koautorstvu realizovao je gotovo stotinu stripova od kojih je svakako najpoznatiji serijal „Rabinov mačak“ za koga je 2005.g. dobio američku nagradu „Ajzner“. Godine 2004. Sfar je nagrađen Gran prijem strip festivala u Angulemu. Strip „Rabinov mačak“ Sfar je pretvorio i u dugometražni crtani film snimljen 2011. godine za koji je dobio prestižnu francusku filmsku nagradu „Cezar“.
            Na ovdašnjim prostorima Sfar je slabo predstavljen, samo dva njegova stripa su objavljena: „Mali princ“ (izdanje „Veselog četvrtka“) i „Merlin i Deda Mraz“ (u nastavcima u „Malom zabavniku“). Ovakva se situacija bitno popravlja objavljivanjem strip albuma „Rabinov mačak“, u „Darkwood“-ovoj ediciji „Integrali“, koji je na 280 stranica u boji sabrao pet albuma „Bar micva“ (2002), „Malka od Lavova“ (2002), „Egzodus“ (2003), „Raj na zemlji“ (2005) i „Afrički Jerusalim“ (2006). Serijal nije okončan i prošle godine pojavio se u Francuskoj šesti album pod naslovom „Nemoj imati drugog boga uz mene“.
            Priča „Rabinovog mačka“ preispituje korene i praksu jevrejstva, odnose tradicionalnog i novog sveta odnosno multikulturalnost kao način opstajanja religijskih i nacionalnih razlika. Osnovna postavka priče dosta duguje Sfarovom poreklu: on je, po ocu, dete alžirskog Sefarda i po majke, ukrajinskog Aškenazija. U prvom albumu upoznajemo alžirskog rabina Sfara duboko vezanog za tradiciju, njegovu ćerku Zlabiju i mačka koji će, nakon što pojede papagaja - progovoriti. Kao da to nije dovoljno čudo mačak će zaželeti, pošto je jevrejski mačak, da proslavi Bar micvu kao čin njegovog ulaska u svet odraslih. Šokirani rabin traži savet od svog učitelja koji ovu želju smatra svetogrđem. Mačak, međutim, ne prestaje da postavlja provokativna pitanja koja dovode u sumnju sveta pravila. U drugom albumu nastavljaju se doživljaji glavnih junaka kojima se pridružuje neobična, živahna ličnost Malka od Lavova, lutalice kome društvo pravi stari lav i koji ima vrlo neortodoksne stavove o religiji i životu. Kao kaznu zbog bespotrebnog zazivanja gospodovog imena mačak će izgubiti moć govora a Zlabija upoznaje svog muža, mladog rabina iz Francuske. Stavovi starog rabina stavljeni su na iskušenje ne samo u susretu sa tumačenjem istih događaja od strane muslimana već i zbog drugačijeg praktikovanja judaizma u Francuskoj. Ovaj će sudar koncepata kulminirati u albumu „Egzodus“ u kome rabin, mačak, Zlabija i njen muž odlaze u Pariz da posete mladoženjinu porodicu. Stari se rabin drži svojih stavova, mladenci upoznaju prva međusobna neslaganja a mačak otkriva nove prijatelje. Po povratku u Alžir svi su, ipak, priznavali ili ne, promenjeni.
Album „Raj na zemlji“ vraća na scenu Malka od Lavova i zavodljive priče o njegovim doživljajima prepunim čudnih događaja (u kojima on ponekad, po sopstvenim rečima, i umire). Bajke, basne, fantazmi i neuobičajeni Malkovi rezoni spleteni su u sjajnu celinu. „Afrički Jerusalim“ je mitsko mesto u kome žive crni Jevreji koji nikada nisu napustili svoju zemlju; o njemu govori slikar koji je, bežeći od boljševičke revolucije, u sanduku sa svetim jevrejskim knjigama stigao u Alžir. Stari rabin, njegov zet i mačak (koji će konačno ponovo progovoriti), slikar i jedan stari šeik, polaze u potragu za afričkim Jerusalimom; put organizuje bogati Rus sklon hedonizmu, alkoholu i avanturama. Posle svakavih nezgoda slikar upoznaje tamnoputu devojku s kojom se ženi. Njih dvoje jedini će imati snage da stignu do cilja puta i upoznaju ljude-divove koji strogo drže do svojih pravila ponašanja i ne veruju da postoje beli Jevreji. Par se vraća saputnicima ali odlučuje da tajnu o postojanju Jerusalima zadrži za sebe.
Osnovne teme serijala „Rabinov mačak“: religija, njeno poštovanje i svakodnevno upražnjavanje, dileme vernika u iskušenjima, susreti sa drugim religijama, sukobi i tolerancija te, konačno, stalne promene poznatog i ustaljenog načina života, zahtevaju suptilnost u postavci i pripovedanju uz puno podataka koji se moraju „obznaniti“ čitaocu u formi prilagođenoj stripu. Sfar se očigledno trudio da serijal, u kome nema mnogo (fizičke) akcije, ne preoptereti tekstom i u toj je nameru najčešće uspevao pa su u stripu retka tzv „mrtva mesta“ na kojima se samo iznose bitni podaci dok sama radnja „stoji“. Lelujavi, karikaturalni crtež serijala na tragu je namerno „primitivnog“ crtanja; povremeni odmak od ovog manira nije donosio zadovoljavajuće rezultate, posebno u „sporim“ scenama.
Sveukupno „Rabinov mačak“ je zanimljivo i ambiciozno zamišljeno delo koje, i pored sitnijih nesigurnosti, svakako zaslužuje punu čitalačku pažnju i uvažavanje.
(„Dnevnik“, 2016.)
Stanislav Lem (1921-2006) jedan je od najznačajnijih pisaca naučne fantastike; njegove knjige probile su ideološke blokade “Hladnog rata” i zasenile američku publiku (čak toliko da je jedno vreme „proturana“ priča da se iza ovog imena, u stvari, krije moćni kompjuter Lunar Excursion ModuleLEM). Ipak, argumentovani stavovi iz njegove studije “Fantastika i futurologija” (1973), pre svih da je američka naučnofantastična proza 1950-tih i 1960-tih „beznadežan slučaj sa izuzecima“ od „celih“ 1% produkcije, toliko su naljutili kolege po peru da su ga izbacili sa mesta počasnog člana Udruženja američkih pisaca naučne fantastike; tek zalaganjem nekolicine autora, na čelu sa Ursulom Legvin, Lemu je vraćeno članstvo, čime su, makar i posredno, priznate i njegove tvrdnje. Lem je naučnu fantastiku počeo da objavljuje 1946. g. isprva pisanu po važećim socrealističkim kanonima. Odmak od obrazaca počinje zbirkom priča “Zvezdani dnevnici Iljona Tihog” (1957) posle koje će uslediti zapažene knjige “Invazija sa Aldebarana” (1959), “Memoari pronađeni u kadi” (1961), “Solaris” (1961), “Nepobedivi” (1964), Kiberijada” (1965), “Glas gospodara” (1968), Kongres futurologa” (1971), “Uviđaj” (1982), „Fijasko“ (1986), “Mir na Zemlji” (1987). Knjigama “Savršeni vakuum” (1971), “Imaginarna važnost” (1973) i “Biblioteka XXI veka” (1986), u kojima piše prikaze nepostojećih-nenapisanih filozofskih i naučno fantastičnih knjiga, Lem je zaslužio da ga nazovu “Borhesom za Svemirskog doba”. U knjizi “Summa technologiae” (1964) Lem pronicljivo razmatra neke aspekte budućeg razvoja nauka (kibernetike, egzobiologije). Jednako su važne i sjajne studije “Filozofija slučaja” (1968) i pomenuta “Fantastika i futurologija” (1977) u kojima se bavi teorijom književne recepcije i recenzije.

           Roman “Solaris” (više puta objavljen u Jugoslaviji, prvi put 1972.g. izdanje “BIGZ”; najnovije izdanje 2014. u izdavačkoj kući istog imena “Solaris” Novi Sad) prati dešavanja na istraživačkoj stanici iznad planete Solaris koja je, sem par ostrva, pokrivena okeanom za koga naučnici smatraju da je živi organizam nepojmljivih moći. Svi pokušaji uspostavljanja kontakta sa okeanom ne uspevaju. Psiholog Kelvin dolazi na stanicu kao ispomoć i, usred sveopštog nereda, otkriva da je njegov kolega Gibarijan izvršio samoubistvo a da se preostala dvojica naučnika čudno ponašaju. Isprva on ne uspeva da otkrije razloge takvog stanja dok se se u njegovoj kabini ne pojavi devojka Hari koja je izvršila samoubistvo za koje on krivi sebe. Hari je materijalna, naizgled od krvi i mesa. I ostali stanovnici stanice imaju svoje “posetioce”. Okean planete Solaris, čini se, takođe eksperimentiše sa svojim posetiocima otkrivajući i otelovljujući mračne tajne njihovih umova. U Kelvinu se sukobljavaju ljubav i odbojnost, želja i strah. I sama Hari ima probleme da spozna sebe i svoju svrhu...
Osim izvrtanja jednog od ključnih antropocentričnih kanona naučne fantastike po kome su ljudi u nadmoćnoj prednosti prema ostalim oblicima života/svesti, Lem postavlja više krucijalnih pitanja o odnosu ljudskog razuma i emocija, o mogućnosti da se dostigne ideal celovite, zrele ličnosti, o samoobmanjivanju kao mehanizmu za opstanak i očuvanje “zdravog razuma” pred činjenicama koje ruše čovekovu sliku o sopstvenim vrednostima. Bez odgovora na ove dilema odlazak u svemir i susret sa drugim inteligencijama ne može doneti zadovoljavajuće rezultate. Ipak, Lem nije zagovornik zatvaranja i ostanka na Zemlji; takvu opciju sugeriše Andrej Tarkovski u svojoj ekranizaciji “Solarisa” (1972) zbog čega je Lem više puta tvrdio da je Tarkovski izneverio duh romana.
            Lem svoj roman ispisuje škrto, gotovo uzdržano, bez mnogo afektacija i stilističkih ukrasa odnosno bez melanholično/sentimentalnog patosa što mu dozvoljava da bude bolno neposredan i precizan ali bez protežiranja određenih teza i zaključaka. I posle više od pola veka od originalnog objavljivanja “Solaris” pleni nešablonizovanim stavom i intrigantnošću ideja, ostajući jedno od trajnih remek-dela naučne fantastike ali i svekolike Literature.
            (“Dnevnik”, 2016.)

101 LICE FANTASTIKE

"VRŠAČKA KULA" 25.03.2016.




Strip je umetnička forma koju nazivaju i 9. umetnošću ali je i još jedan vid industrije zabave koja ima svoje zakone, svoje fabrike i u njima zaposlene strip radnike. Veliki broj vrednih radnika sticajem okolnosti ostaje nepoznat ili slabo poznat široj publici mada je ta ista publika sigurno čitala neke od njihovih radova. To je danak mašineriji koja, s jedne strane, potencira proizvod i njegovo redovno pojavljivanje u prodaji a, s druge, deli sam proces stvaranja proizvoda u odvojene faze kako bi lakše zamenila odsutnog radnika. Odatle potiče podela na scenariste, crtače olovkom, tušere, koloriste, upisivače tekstova, crtače naslovnih strana i plakata i slično. Ovaj sistem do tančina razvijen u velikim američkim strip kućama, manje više je preslikan i u druge delove sveta, od Argentine do Italije, a i u bivšoj Jugoslaviji je imao „pojednostavljenu“ verziju u zlatnim vremenima „Dečjih novina“ i „Dnevnika“.
            Spasoje Kulauzov (1952, Mokrin) spada u grupu domaćih stvaralaca koji su godinama crtali i objavljivali stripove ali su ostali nedovoljno poznati široj strip javnosti. Kulauzov je, pak, bio aktivni učesnik ovdašnjih velikih strip produkcija. Za „Dečje novine“ počeo je da objavljuje već 1973.g; pored vestern stripova nacrtao je više ratnih epizoda za legendarnu ediciju „Nikad robom“. Za „Dnevnik“ je 1984. i 1985.g. nacrtao dve epizode licencnog stripa „Veliki Blek“. Kulauzov je u različitim publikacijama objavio niz kraćih stripova ispunjavajući specifične zahteve strip izdanja-magazina kojima su uvek trebali stripovi od par tabli da pune stranice i nađu se, kao pauza, između dve veće celine. Tokom 1990-tih pa sve do 2010.g. Kulauzov se bavio ilustovanjem knjiga, karikaturom i slikarstvom odnosno bio član redakcije „Mokrinskih novina“. Povratak stripu rezultirao je većim brojem urađenih novih kratkih stripova od kojih je par već objavljen. Album „Crno na belo“ donosi 11 kraćih stripova (uglavnom oko 10 tabli) od kojih su samo dva ranije objavljena.
            Žanrovski posmatrano album sadrži naučnu fantastiku, vestern, jednu „domaću priču“ te horor i, najbrojnije, krimi priče. Naučna fantastika u priči „Keri“ ima oblik humanoidnog robota-žene koja, uprkos gotovo savršenom oponašanju ljudskih radnji nije sposobna da razume suptilnost i višesmislenost jezika što će dovesti do tragičnog kraja. Vestern storije „Gringo“ i „Gringo - plaćenik“ na tragu su iskustava „špageti vesterna“ (znanog i po svojoj stripovskoj atmosferi) sa proverenom podelom uloga i prepoznatljivim likovima Klinta Istvuda i Li van Klifa. Glavni junak dve epizode „Maske“ je - smrt u svom „standardizovanom“ izgledu, ogrtač s kapuljačom, i sa uobičajenom alatkom - kosom. Ovde predstavljena dva slučaja njenog „rada“ mešavina su egzotične jeze (pusto ostrvo, kradljivci  gusarskog blaga, tajanstveni, nemi starac) odnosno groteskne zamene uloga (na samrt prebijeni čovek zalutao na maskenbal). Strip „Besa“ smešten je na prostore Kosova i bavi se tragičnim međunacionalnim nesporazumima izazvanim ljubavlju dvoje mladih.
            Kriminalističke priče smeštene na američko tlo relativizuju sukobe Dobra i Zla koji u ovoj verziji glase - sukob većeg i manjeg Zla - jer ni oni koji su žrtve nisu uvek „cvećke“. Tako „Dug san o osveti“ sanja prevareni gangster izdajnik, bivši „šugavi pajkan“ će svoju izdaju lako unovčiti („Vargas“) dok su lopovi i kradljivici lojalni onome ko plati više („Profesionalci“); slično je i sa kockarima koji ne biraju sredstva da pobede („Novi špil). No, ni naizgled pristojni građani (sa ponekim grehom) neće oklevati da se odbrane eliminacijom ucenjivača ali i onoga ko nije siguran da je to ispravan potez („Svedoci po izboru“). Dakle, dilema ko je „dobar“ a ko „loš“ momak u svetu kriminala ali i društva koje takav kriminal proizvodi sasvim je izlišna.
            Većina Kulauzovih priča (koje je on i osmislio i nacrtao) funkcioniše po proverenom i efikasnom principu „panč lajna“ odnosno poslednje, udarne rečenice-slike koja svemu do tada pročitanom-viđenom daje novo, neočekivano značenje razotkrivajući nejasne i zbunjujuće detalje (posebno kada su u pitanju junaci koji igraju dvostruku igru). Naravno, kada se ovakve storije čitaju u nekom strip magazinu efekat iznenađenja je mnogo veći nego kada su takve priče sabrane u album (takav utisak može se simulirati ako se album čita u više seansi a ne odjednom). Slično je i sa vizuelnim segmentom stripova. Kulauzov crtež na razmeđi je realnog i karikaturalnog pa su fizionomije likova precizne a okruženje svedeno na najpotrebnije, bez suvišnog detaljisanja. Upotreba tehnike „laviranog tuša“ donosi dubinu slikama i daje punoću tablama koje su krajnje funkcionalno koncipirane. U magazinskom okruženju drugih stripova ovakvi stripovi svakako su prepoznatljivi i drugačiji što sigurno privlači pažnju čitaoca; taj efekat ponešto slabi kada su stripovi sabrani u album. Ipak, taj utisak ne umanjuje kvalitet ovog nekomercijalnog izdanja koje ispunjava svoju osnovnu nameru da predstavi jednog skrajnutog strip autora i pomogne da on zauzme svoje mesto u istoriji srpskog stripa koje mu svakako pripada.

            („Dnevnik“, 2016.)

101 LICE FANTASTIKE

18.02.2016. NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE
KNJIGA DANA - 101 LICE FANTASTIKE, ILIJA BAKIĆ


18.03.2016. TAČKA SUSRETANJA, VRŠAC
VEČE FANTASTIKE
PROMOCIJA LEKSIKONA "101 LICE FANTASTIKE" ILIJE BAKIĆA


https://www.facebook.com/tackasusretanja/

LIK STVARI KOJE DOLAZE, "DNEVNIK" 27.03.2016.

                                                        Лик ствари које долазе

Лексикон “101 лице фантастике” Илије Бакића (“Агора”, 2015), “Дневниковог” књижевног и стрип критичара, номинално чине кратки огледи о писцима превасходно научне, али и епске фантастике, односно фантастике натприродног - хорора или мрачне фантастике, како писаца који су одавно заузели своје место у аналима жанровских књижевности односно свеукупне литературе, тако и аутора који последњих деценија одређују правце актуелног развоја ових жанрова.

Бакић, живахни и врло активни прозаиста - поборник, с једне стране, постапокалиптичке (“фајтерске”) литературе, с друге поштовалац киберпанка - песник, есејиста и критичар, посебну љубав гаји ка (научној) фантастици, тј, генерално, ка жанровској књижевности. Сплет околности или добро погођен тренутак у једној од могућих стварности довео је до објављивана низа, у почетку новинских текстова, пре свега информативних, који су у низу кроки портрета дочаравали референтну скицу свих могућих (и немогућих) аутора који су се опробали у жанру савремене научне фантастике, од самих почетака, дакле Верна и Велса, па до живих класика жанра. Уложени труд, али и ефекти, били су (и)сувише добри да би се остало само на објављивању “текстића” који умиру закључно са даном објављивања јер, будимо реални, текстови из дневних новина трају, по обичају и нужности, један дан и већ следећег јутра, са изласком новог издања, бивају заборављени.

Дакле, овај “лексикон жанровских писаца”, уланчан тако да заправо представља врсну историју жанра научне фантастике, после дуго времена попуњава празнину која је природно настала после бурних тренутака од пре пар деценија, у којима смо стекли “Енциклопедију научне фантастике” доајена-теоретичара Зорана Живковића и када смо живели жестоке моменте откривања бисера једног обећавајућег жанра захваљујући ентузијастама који су кројили ексклузивне часописе, “Сириус” у Загребу и “Алеф” у Новом Саду, који су нам откривали ниску врсних писаца и врсних прича, новела и романа. Да и не говоримо о мајсторској, откривалачкој едицији “Кентаур” коју је покренуо и и добро “попуњавао” поменути Живковић...

Илија Бакић, знано је љубитељима и поштоваоцима савремене књижевности, није “куче од јуче”. Његове књиге прозе заузимају подоста места у полицама љубитеља добре научне фантастике, а стотине и стотине страница текстова књижевне критике и теорије, које је посејао дуж што часописне периодике, а што на бројним сајтовима, добра су лична карта овог зналца, што је и показао чинећи овај речнички бисер који ће бити незаобилазо штиво сваком ко и помисли да се бави (текућом) историјом овог жанра, популарнијег на великим тржиштима књиге “напољу”, него код нас.

Треба имати на уму да се Бакић у лексикону позбавио искључиво светском СФ сценом. Ништа чудно: још давне осамдесет и неке прошлог века један од истакнутих библиографа овог жанра, уредник часописа „СФ и Боок Ревиењ“ проценио је да се годишње штампа – није баш јасно да ли само на енглеском или на свим језицима света – 125 књига о разним проблемима научне фантастике и њеног „мрачног двојника, жанра фантази“.

Где је српска сцена у свему томе? Далеко, далеко... И то не због тога што баш не волимо овај жанр, или нисмо довољни паметни да га испратимо, него зато што смо, шта да се ради, точико мала популација и мало тржиште, да једноставно није могућа, по свим законима вероватноће, појава више оваквих дела. У том контексту, јасно је колико је вредна књига коју је створио предани Илија Бакић, књига која на најфинији, али и најинформативнији начин сажима и селектира све вредно и нужно у овом жанру.

Поред свих добрих својстава који од ове књиге чине сјајну студију, речник, лексикон, историју обећавајућег жанра и томе слично, а вредно, можда је најважнији онај људску моменат који је истакао и сам аутор у тексту поговора, а који говори о томе да се поштоваци жанра могу обавестити о појединим ауторима, њиховим интересовањима, делима и постигнућима, али и о историји самог жанра, карактеристичним темама, иконографији, функционисању издаваштва:
“Могу рећи да би мени, да сам овакав лексикон имао пре тридесетак година, он много значио јер би ми приштедео  много труда и сачувао од разочарања лошим књигама које сам, у свом незнању, залуд читао”.

Ђорђе Писарев
http://www.dnevnik.rs/kultura/lik-stvari-koje-dolaze


top