U FOKUSU

            U strip istoriji nema mnogo autora koji su uspeli da stvore više različitih junaka koje je publika zavolela. Aleks Rejmond (1900-1956) uspeo je u tome, čak, četiri puta! Nakon godina učenja i šegrtovanja Rejmond je, za „King Fičers“ stvori „Flaša Gordona“ i „Džima iz džungle“ - oba stripa imala su premijeru 7. januara 1934. a dve nedelje kasnije, 22. januara, započele su avanture „Tajnog agenta X-9“ koga je Rejmond crtao po scenariju proslavljenog pisca Dešijela Hemeta. Zbog nemogućnosti da ispuni svoje obaveze Rejmond je 1935. napustio rad na „Tajnom agentu X-9“ ali je, us pomoć asistenata, nastavio rad na prva dva serijala u standardizovanom sistemu novinskih dnevnih kaiševa i nedeljnih tabli. Gordon je postao toliko popularan da ga je, u jednom periodu, objavljivalo 150 novina. Godine 1944. Rejmond se prijavio za službu u mornarici iz koje je izašao posle nepune dve godine i suočio se sa situacijom da - nema posla jer je izdavač za njegove serijale angažovao druge crtače. Rejmond je morao da smisli novog junaka a kako je rat od njega stvorio realistu (umesto ranijeg fantaste) njegov izbor je bio kriminalistički strip u kome je glavna ličnost privatni detektiv posebnog kova. U tom su periodu krimićima vladali „tvrdokuvani“ detektivi stvoreni deceniju ranije u delima Hemeta, Čendlera i brojnih drugih pisaca; oni su nasledili i potisnuli prefinjene detektive ranijeg perioda. Rejmond, međutim, nije želeo puku divlju avanturu i akciju već da se „spusti na zemlju“. Otuda je čitava postavka stripa i njegovih aktera, kao i manir crtanja morao biti drugačiji, nov a, opet, prihvatljiv širokoj publici. „Rip Kirbi“ je uspeo da se dopadne čitaocima ali i da postane strip klasik. Rejmond ga je, u saradnju sa scenaristom Vordom Grinom, stvarao od 1945. (prva epizoda počela je da izlazi 04. marta 1946.g.) do svoje pogibije u saobraćajnoj nesreći 1956.g.

REČ KRITIKE
            Rip Kirbi je ratni veteran, atleta, naučnik, pisac i detektiv amater, momak finih manira ali i jakih pesnica, elegantno se oblači, puši lulu i nosi naočare (na slomljenom nosu). Živi sam mada ima stalnu devojku, manekenku Hani Dorijan, plavušu koja ume da bude opasno ljubomorna jer lepotice neprestano saleću njenog dragog. Kirbijev batler, Dezmond, bivši obijač sefova pouzdana je pomoć u akcijama ali ne uvek i kao savetodavac. Vreme dešavanja priča je sadašnje, mesto veliki američki grad (najverovatnije Njujork). Kirbi uglavnom ne traži slučajeve već oni njega - tako u prvoj avanturi manekenka biva ubijena pred vratima njegovog stana - ali ih savesno i strpljivo rešava, koristeći se kako logičkim zaključivanjem tako i brzim refleksima i preciznim pucnjima. Zločini se dešavaju u višim slojevima društva, na univezitetu, u svetu mode i filma što Rejmondu daje priliku da crta puno lepih žena i luksuznih enterijera. U prvih 7 epizoda, koje čine ovu knjigu, priča o Kirbiju se razvija i teče iz jedne u drugu avanturu. Hani dobija suparnicu, crnokosu Pagan Li, kojoj Kirbi pomaže da se izvuče iz zagrljaja kriminala, izađe na pravi put i postane filmska zvezda. Kriminalac Mengler, begunac iz Alkatraza, iako je poražen, nije rekao svoju poslednju reč. Kirbi uspeva da spase svet od fatalnog biološkog oružja ali i da otkrije, pored klasičkih kriminalnih radnji, mračne rabote trgovine bebama. On sve vreme pokušava da uveri Hani u svoju ljubav ali u tome ima promenljiv uspeh.
            Rejmond insistira na realističnom, detaljnom crtežu i promišljenom senčenju koje je prilagođeno crno-beloj novinskoj štampi (Rejmond je odbio da radi nedeljne, kolorisane table). Montaža i kadriranje su u funkciji podizanja tenzije i dočaravanja brzine akcije. Filmski foto realizam promovisan u „Ripu Kirbiju“ i promišljene, savremene priče vrlo brzo su prihvatili mnogi autori/crtači pa je ovaj uspešni serijal postavio i nove standarde u strip umetnosti.

            („Dnevnik“, 2015)
U FOKUSU
            „Iznogud“ je na ovim prostorima jedan od „standarda“ za humoristički strip, uz „Asteriksa“, „Taličnog Toma“, „Alana Forda“, „Hogara“... I, što je još važnije, ovaj je serijal uspeo da „pređe“ iz jedne generacije stripofila u sledeće, dokazujući da dobar strip nije roba za jednokratnu upotrebu već da ima kvalitete koji izdržavaju najteži test - protek vremena. Ista je situacija i na prostorima Evrope - „Iznogud“, njegove avanture i slava traju pola veka u 29 albuma! Serijal je započeo 15.01.1962. godine u časopisu „Rekord“, pod naslovom „Avanture kalifa Haruna al Prašida“, vremenom postajući, pod promenjenim imenom „Iznogud“, životno delo crtača Žana Tabarija (1930-2011) i još jedno remek-delo (pored „Taličnog Toma“, „Umpah Paha“ i „Asteriksa“) u opusu genijalnog scenariste Renea Gošinija (1926-1977). Tabari je posle Gošinije smrti preuzeo i scenaristički deo posla (kao i Uderco za „Asteriksa“) i nastavio da stvara priče o zlobnom veziru; poslednji album „Iznoguda“ pojavio se godinu dana posle njegove smrti.
            Čitaoci na ovdašnjim prostorima imali su prilike da prate „Iznoguda“ u više izdanja, od „Politikinog zabavnika“ počev od ranih 1970-tih preko „Stripoteke“, „Eks almanaha“ i drugih. Pošto je serijal isprva crtan prvenstveno za časopise njegove epizode su kratke, od 10 do 20 strana; posle određenog vremena epizode su sabirane u album, bogato opremljen i štampan na kvalitetnom papiru. Album „Veliki vezir Iznogud“ objavljen je 1966.g. a namera domaćih izdavača je da nastave hronološko praćenje albuma serijala. Svaka epizoda je celina za sebe i počinje od iste standardizovane postavke - u bogatom srednjevekovnom Bagdadu stoluje debeljuškasti dobričina (naivčina), kalif Harum al Prašid; njegova „desna ruka“ je veliki vezir Iznoguda koji ima žarku želju da „postane kalif umesto kalifa“ (ova je legendarna rečenica ušla u široku, svakodnevnu upotrebu) i traži načine da to ostvari.

REČ KRITIKE
            Iznogud (što, ako znate engleski, znači „nije dobar“) je prvi negativac, u francusko-belgijskoj strip školi, koji je postao junak stripa. Njegova ambicija, zloba i beskrupuloznost nemaju granica; večno gladan moći on ne bira sredstva da postigne svoj cilj u čemu mu, ne uvek sa potrebnim entuzijaznom (jer često izvlači deblji kraj), pomaže sluga Dil el Tant. I dok je slugi jasno da zla rabota nema uspeha Iznogud, zaslepljen svojim planovima o moći i slavi, neprestano smišlja nove podlosti i zavere (baš kao nevaljali Kosta Kojot). A kako zloba u potpunosti vlada vezirom, ona utiče i na njegov izgled - od sitnog, suvog tela do dugog, šiljatog nosa i isto takve brade. Njegov nesvesni protivnik je, pak, sav okrugao i mek, na prvi pogled dobroćudan do infantilnosti; čak je Dil el Tant trbušast jer i u njemu ima neke dobrote.
            U ovom albumu, posle uvodne table koja postavlja zaplet serijala, slede epizode „Duh“ o angažovanju duha iz papuče da eliminiše kalifa, „Službeni put“ o odlasku u goste moćnom sultanu Abu Džabuu, „Desna ruka“ u kojoj Iznogud rešava da angažuje kidnapere; u „Hordi“ se sreću Mongoli (ili Tatari, Tartari ili Tatatatiri?) i kalifova vojska. „Dvojnik“ treba da zameni dobrog kalifa dok je na „Ostrvu džinova“ kalif trebao da postane obrok za džinove... Naravno, svaki plan neslavno propada ali vezir ne odustaje a ni čitaoci zavedeni zabavnim pričama punim verbalnih kalambura i crtačkih karikaturalnih igrarija. Vidljiv je Tabarijev napor da „uhvati“ pokrete junaka i dočara brzinu dešavanja; on takođe insistira na izrazima lica, na mimici koja potcrtava replike. Uprkos svim tim zadacima Tabari teži da sličice budu pregledne, da detalji ne odvraćaju pažnju od osnovnog toka priče. Rečju, „Iznogud“ je valjan humoristični strip koji će toliko zabaviti, nasmejati i razgaliti čitaoce da će poželeti da prate i nove avanture nevaljalog Iznoguda.

            („Dnevnik“, 2015)

STRIP OPSTAJE! - Strip u 2014.



U teškim vremenima dobra je vest i kada nema ničega novoga, kada je stanje „status quo“. Isticanje 2014. godine, kao pravo vreme za osvrtanje (u gnevu?) i sagledavanje onoga što nam je donela na polju „priča u slikama“, uverava nas da nije bilo spektakularnih uzleta ali ni padova. Izdavači, veći i manji, opstali su i održali svoju produkciju; kako su to uspeli u vreme opšteg srozavanja kupovne moći - a strip albumi nisu jeftini - samo oni znaju. Zapažamo da izdavači sve češće sarađuju i zajedničkim snagama objavljuju nove albume; takođe, ne beže od objavljivanja dužih serijala („Princ Valijant“, „Rip Kirbi“, „Džeremaja“, „Torgal“, „Marsupilami, „Štrumpfovi“...). Strip je opstao i na kioscima, od izdanja junaka iz Bonelijeve produkcije preko Alana Forda i (malo) Taličnog Toma do mangi, uz dva trajna stuba - „Stripoteku“ i „Politikin zabavnik“. Bilo je i nekoliko strip susreta kao i izložbi, važnih za ovdašnju strip scenu. Na Internetu strip sajtovi i forumi konstantno rade. Rečju - strip, uprkos nenaklonjenom kulturnom i ekonomskom okruženju, opstaje!
            Podsetimo se nekolicine izdanja (papirnih) koja su privukla više pažnje od ostalih. Naravno, ovo je lični odabir pa otuda svakako nepotpun ali dobronameran.

DOMAĆI AUTORI
„Propuzilište“ Franja Straka (Bratstvo duša) - Strakin dijalog u 240 kaiševa sa velikanima filozofije i literature svih epoha; veselo, cinično, vragolasto i mudro.
„1300 kadrova“ Željko Pahek (Deveta dimenzja) - Retrospektiva Pahekovih radova („Astroiđani“, „Legija nepromočivih“, samostalne epozode); urnebesni humor iz neveselih budućnosti.
„Sveta voda i duh“ Đorđe Milović (Komiko) - Duhovnost, zalaganje za stvarne vrednosti postojanja u raskošnom, delikatnom likovnom tkanju.
„Bad Boy“ Mladen Oljača (Omnibus) - Serija kratkih, smešno-gorkih pogleda u sadašnjost i blisku prošlost, naše retke vrline i (bez)brojne mane.
„Krik“ Predrag Đurić i Den Gudfelou i „Godina Raka“ Predrag Đurić, Karla Andrea Lopez Mata i Diego Lopez Mata (Rosencrantz) - Dva duboka, prodorna pogleda u sadašnjost koju živimo, bez laganja i demagoškog pretvaranja da će nam biti bolje.
„Kapetan Nitrat“ Stanojević/Radović/Sotirovski (Jugoslovenska kinoteka) - Fantastične avanture superborca za slobodu nitratne filmske trake ali i misli i izbora.
„Izuzetni slučajevi“ Ivica Stevanović (Komiko, Orfelin) - Lepršavo, duhovito, neobavezno ali uvek precizno i promišljeno poigravanje „strašnim“.
„Korporativni pandemonijum“ Aleksandar Zolotić i Zoran Penevski (Besna kobila) - Mračna fantastična priča o (ne)ljudskosti izuzetne likovnosti.
„Linije fronta“ grupa autora (System Comics) - Priče o Velikom ratu, stradanju i junaštvu, o epopeji koja nikada ne sme biti zaboravljena.

STRANI AUTORI
„Porodica Tarana“ Džo Makmanus (Darkwood/Marketprint) - Odabrane table legende novinskog stripa koji je dogodovštine veseljaka Tarane, njegove pokondirene Magde, ćerke Nore i ostale menažerije crtao od 1913 do svoje smrti 1954.g.
„Arzak“ Moebius (Čarobna knjiga/Darkwood) - Jedan od vrhunaca autora koji je u popularnoj kulturi stvorio vizuelnu matricu budućnosti, konačno u reprezentativnom izdanju kakvo zaslužuje.
„Plave pilule“ Frederik Peters (Komiko) - Dirljiva priča, bez patetike i suvišnog moralisanja, o bolesti i borbi sa njom, o snazi ljubavi i porodice.
„Priča o jednom lošem pacovu“ Brajan Talbot (Omnibus) - Hrabro razotkrivanje trauma koje ostaju iza seksualnog nasilja nad decom, o terapeutskim blagodetima uživanja u literaturi i nužnosti potrage za dobrim ljudima (kojih još uvek ima).
„Rip Kirbi“ Aleks Rejmond (Čarobna knjiga) - Hronološko objavljivanje epizoda o privatnom detektivu sa naočarima i finim manirima koji je postao klasičan strip heroj.
„Završni Inkal“ Žodorovski i Ladron (Čarobna knjiga/Darkwood) - Poslednja avantura ne preterano spretnog detektiva Džona Difula koji opet spasava Univerzum istovremeno zaokružujući jednu strip epohu.
„Kalvin i Hobs - Dokone nedeljne priče“ Bil Voterson (System Comics) - Neodoljivi vragolan i njegov tigar ponovo haraju, dovodeći u pitanje sve principe reda, znanja i lepog vaspitanja.
„Čovek iz Nove Engleske“ Dino Batalja (Darkwod/Marketprint) - Velikan stripa, Batalja, majstorskim crtežom dočarava daleka vremena prvih ratova doseljenika i Indijanaca.

            („Dnevnik, 2015)

























            




















SREĆNA NAM NOVA 2015!




U FOKUSU
            Filipa K. Dika (1928-1982) žanrovska kritika jednodušno svrstava među najznačajnije pisce naučne fantastike. Ipak, ova se tvrdnja odnosi samo da manji deo njegovog obimnog opusa jer većinu čine dela pisana na brzinu i puna klišea, prema zahtevima izdavača. Po ovoj karakteristici Dik spada u mnoštvo „literarnih najamnika“ koji su „štancali“ određenu žanrovsku robu za male nadnice, uvek u u žurbi da ispoštuju rokove, uvek u neizvesnosti da li će ponuđena priča ili roman biti prihvaćeni i objavljeni, neretko prekrajani po urednikovoj volji. Naučna fantastika tretirana je isključivo kao roba, štivo određenih, očekivanih, karakteristika, koje služi zabavi kupaca te stoga ne sme da izneveri njihova očekivanje jer to značiti pad prodaje i profita. Sve što bi iskakalo iz rudimentarnih žanrovskih šablona nije prihvatano pa je i „umetnost“ bila nepoželjni luksuz. Otuda je Dik, svestan spoljnih obaveza ali i unutrašnjih „nemira“ stvorio mnoštvo priča koje su baratale žanrovskom ikonografijom ali povremeno i iskakale iz kolotečine. U nizu romana ova su iskliznuća dublja pa ikonografija postaje dobrodošla pozadina za ambicioznije sadržaje. Tako je Dik uspeo da se izdigne u umetničke sfere što je uspelo samo retkim najamnicima (takav je i velikan Robert Silverberg). No, mada je vrlo mlad ovenčan i žanrovskim priznanjima - nagrada „Hugo“ za roman „Čovek u visokom dvorcu“ 1963.g. - Dik je, pritisnut dugovima, iznova padao u klopku najamništva bivajući prinuđen da razvodnjava svoje ideje (koje su sve više naginjale misticizmu). S druge strane, balansiranje između obrazaca i novih ideja veoma se dopado konvencionalnom i konzervativnom Holivudu koji je snimio niz filmova po Dikovim, manje ili više osakaćenim delima, od „Blejd ranera“, „Totalnog opoziva“ do „Suvišnog izveštaja“.

REČ KRITIKE
            „Lavirint smrti“ varira priču o zadesno stvorenoj grupi ljudi koji se sticajem okolnosti nađu na nepoznatom mestu, ovog puta na planeti Delmak-O, i bivaju suočeni sa fatalnim pretnjama koje izmiču njihovoj sposobnosti poimanja realnosti. Kako priča odmiče tako se izoštravaju osobine pojedinaca koje usporavaju ili potpuno onemogućavaju zajedničko delovanje grupe. Posle niza dogodovština preživeli shvataju da ono što su smatrali stvarnim i istinitim to uopšte nije, da iza svega postoje drugačiji planovi moćnih državno-vojnih sila. Ali ni to nije kraj jer se sama ekspedicija dešava u glavama članova posade svemirskog broda – mada ni to nije konačna istina. Pisac jasno i lako vodi priču, upliće fragmente zagonetke ali i rešenja, poigrava se ličnim viđenjima istih događaja i manje-više (ne)očekivanim reakcijama na nepoznato i opasno. Dik se motivom labave grupe u neprijateljskom okruženju bavio u pet romana („Oko na nebu“ 1956, „Iščašeno vreme“ 1959, „Tri stigmate Palmera Eldriča“ 1965, „Ubik“ 1969, i „Lavirint smrti“ 1970) uvek iznova preispitujući odnos jedinka-grupa i fiktivna-realna stvarnost; svaki od romana donosi novi preokret u ovoj temi (baš kao u romanima o pojedincu bačenom u drugačije stvarnosti van one u kojoj je imao svoje mesto). I u „Lavirintu smrti“ Dik postavlja nekoliko žanrovskih obrazaca (nepoznata planeta i ekologija, svemirski brodovi...) da bi se fokusirao na odnose u grupi i odbrambene reakcije na nevidljive opasnosti. Ovoj maloj psiho-sociološkoj studiji razrešenje tajne nije osnovni cilj jer ono tek zaključuje knjigu i daje kakav-takav okvir priči kojoj je težište i dalje na procesima (ne)prilagođavanja ljudskom i neljudskom okruženju, na iščašenosti razmeravanja i zaključivanja (koju sugerišu i bizarni naslovi poglavlja) o (ne)poznatom.
            („Dnevnik“, 2014)

            
Nova knjiga pesnikinje Ane Ristović (1972) pleni pažnju već samim naslovom, reklo bi se potpuno nepesničkim, koji se, pak, nakon iščitavanja 47 pesama, koje nisu podeljene u cikluse, ispostavlja kao s(p)retno nađena slika-metafora za ono čime se ovo delo primarno bavi - a to je beleženje delića, fragmenata svakojakih i svakovrsnih postojanja prvenstveno običnih, svakodnevnih ljudi. Svi su oni, sami za sebe, ne tek jedna nego bezbroj priča koje se, manje ili više naziru u trenutku kada su „u pesmi“. I svi oni su fragmenti veće celine od koje su odvojeni sticajem okolnosti (ili samo time što su „ušli u pesmu“?) pa putuju po strani ili iza težišta-srca stvari koje najjače sjaji i pleni najveću pažnju. Putanje tog otpada (kroz atmosferu Zemlje i atmosferu poezije) su sićušne, nimalo impozantne, blede i, naravno, kratkotrajne. Čak i vrhunac njihovog blistanja lako će izmaći pažnji posmatrača makar on i gledao na pravu stranu. Sagorevanje, brzo i burno, tren je kada život nestaje bivajući vraćen/razgrađen na svoju početnu tačku, na stadijum materije jedinstvene za čitav Univerzum, od zvezda do insekata, od prostih elemenata do klica življenja koje su, nošene meteorima, neznano kada i odakle pale na Zemlju i začele sve što živi na njoj. Upravo zbog toga, zbog takvog spoja živog i neživog (ili je, ipak, pravilnije reći da je su pitanju različite faza/stadijumi istog elementa/entiteta?) pesnikinja može da kaže, odmah na početku knjige, da je „ono što vidiš kao lepotu/ i čemu se diviš sad na vedrom nebu/ u stvari/ samo meteorski otpad/ perutanje kože/ ljuštenje materice/ svrab pod prstima/ opadanje kose“. Spajanje mikrokosmičkih linija kojima se pripisuje i „uloga“ (bez)vrednog, potrošenog, iskorišćenog tkiva/materije osnov je poetske „intrige“ oko koje pesnikinja gradi - variranjem, ponavljanjem, menjanjem vrednosnih predznaka i konteksta - svoj zamak-lavirint između korica knjige.
            Naravno, kao što otpad nije „jednoobrazan“ već raznorodan i raznovrstan - a odrednica „otpad“ je, kako se to matematičkim izrazima kaže, „najmanji mogući činilac“, tako su i pesme u ovoj knjizi različite tematski i po intonaciji, u rasponima od minimalističkih opservacija trivijalnog do ambicioznijih spekulacija, od bezazlene do višesmislene i višeznačne poetike. Pozicija neutralnog, pasivnog posmatrača spoljnog sveta meša se sa samoposmatranjem, primirenim ali neretko i nervoznim (neurotičnim). Ponekad se čini da je lakše razumeti situacije kojima se slučajno prisustvuje nego sopstvenu, bezmalo kontraverznu ličnost. Što je, svakako, tačno jer onaj koji stoji sa strane ima privilegiju da odnose i interakcije vidi u pojavnom obliku, neopterećene nedoumicama i „talogom“ prethodnih dana. Svedok je u lagodnoj poziciji jer je odvojen od aktera dešavanja, slobodan da, na osnovu telesne mimike, govora i ćutanja, gradi priče. No, ta neobaveznost i objektivnost nije apsolutna pošto se kroz ono što vidi i kako zaključuje filtrira osmatračeva ličnost sa svim problematičnim iskustvima, zaziranjem, odbranama i obmanama. Sve se prelama kroz žižu tog oka, od spoznaje i doživljaja urbanosti, tumačenja osmotrenih ljudskih međuodnosa do sagledavanja vremenskog sleda prošlost-sadašnjost-budućnost i naleta melanholije, cinizma ili čistog ludizma koji je odjek radosti postojanja (koja biva nagrizena protekom vremena i gomilanjem iskustava).
            U ovakvoj konstelaciji pesme se često otvaraju kao svojevrsni izveštaji o nekom prizoru/slici ili kakvom opažaju koji pokreću ulančane asocijacije što, sveukupno, rezultira sasvim posebnim doživljajima građenja celina od elemenata koji su očekivani, manje-više poznati uz dobrodošlo odstupanje u vidu potpuno bizarnih zaključaka/poenti. Preovlađujući način „kretanja“ pesama, dakle, podrazumeva nabrajanje-nadovezivanje; iznenađenja su retka, otkrovenja su retka pošto je sve što se može desiti i što se zna već poznato, jednom se već desilo i sada se ponavlja, uz neznatne varijacije (kakve srećemo u pesmama iz autobusa) u vrtoglavim obznanama preciznih sećanja, kolebljivih prisećanja ili slutnji. Taj iskustveni talog koji će uzvitlati (u gustu maglu ili tek ovlašno senčenje) neki pokret, reč, fragment prizora ili zalutala misao nije uvek „iz prve ruke“ pošto je puno (previše) onoga što se računa kao lično saznanje tek preuzimanje nečijih ideja i sudova, bez upuštanja u njihovu osnovanost i opravdanost jer onaj koji ih ugrađuje u svoje znanje čini to kroz filtere sopstvenog mentalnog (ob)lika sklonijeg određenim sadržajima (na štetu drugih koji ni u kom vidu ne moraju biti manjkavi ali nisu odgovarajući onome koji ih usvaja ili odbija). Ovakvo je „profilisanje“ iskustava krajnje subjektivno i spontano, jednako smisleno kao i apsurdno baš kao veza pesnika i frizerskog salona („Đavo je majstor iz frizerskog salona“).
            Pojam otpada iz naslova knjige unekoliko je negativan ili, u krajnjem, kada se uzmu u obzir i druga moguća značenja, pa i ono o postojanju takozvanog „korisnog otpada“, kontraverzan. Ipak, u konačnom sagledavanju stihova sabranih između korica ove knjige ta negativnost/kontraverznost tek je mogući ključ za tumačenje, jedan od mnogih i ni u kom slučaju pretežan (ili je to predrasuda autora ovih redova?). Kako god bilo, ove su pesme zahvat u kolotečinu trivijalnog postojanja (dubine, virove i plićake) kao i u egzotične visine etičkog i estetskog, ispisane robusno ali i vispreno, prefinjeno i elegantno. „Meteorski otpad“ je svedočanstvo o krnjem i celovitom (ne)postojanju, o mrvama života razbacanim u prostorvremenu koji, sasvim subjektivno (i pogrešno) nazivamo sadašnjost.

            („Koraci“, 2014)
 
U FOKUSU
            Žanrovska literatura, bilo da je reč o npr. krimićima ili ljubićima, naučnoj i epskoj fantastici odnosno hororu, razvija se, u tzv. Zapadnom svetu, u specifičnim zabranima koji su nekada nazivani geto; danas je ta terminologija prevaziđena ali i dalje postoje podele na „zabavnu“ i „serioznuknjiževnost odnosno tematske podele kojima su najčešće prikrivene žanrovske podele. Jer, naravno, svemirskim putovanjima i budućnošću se prvenstveno bavi  naučna fantastika pa se takvo štivo stavlja na posebne police, kao i trileri ili u zapećak gurnuti a nekada vrlo popularni vesterni. Knjižari i izdavači razmišljaju na taj „fijoka“ način i od „proizvođača“ traže da pišu dela za unapred predviđene police. Načelno takva podela nema kvalitativni osnov ali nije ni daleko od njega jer će čitaoci „ozbiljne umetničke literature“ teško zalutati među, za njih manje vredne, fantastičke ili špijunske knjige. Promućurni proizvođači u sopstvenom interesu i prema svojim ambicijama zaziru ili od žanra ili od „glavnog književnog toka“. Prebezi nisu posebno podržavani ali ih ima i tada bolje prolaze oni koji iz ozbiljne literature pređu u žanr (Doris Lesing ili Margaret Atvud pisale su naučnu fantastiku, Fokner par krimića); obrnuti slučajevi mnogo su manje cenjeni. Kurt Vonegat (1922-2007), velikan američke proze druge polovine XX veka možda je i najreprezentativniji primer autora koji se redovno vraćao naučnoj fantastici, ma koliko „glavnotokovski“ bio; u njegovim romanima uvek je bilo mesta za takav način gledanja na svet i istoriju-budućnost kao što je i Kilgor Traut, pisac petparačke „palp“ fantastike, bio njegov stalni, glavni ili sporedni, junak. Ovim stavom Vonegat je ljutio akademske kritičare ali mu oni nisu mogli odreči nesporne umetničke kvalitete i večiti literarni šarm.

REČ KRITIKE
            Izdavač i prevodilac, Goran Skrobonja, piše u predgovoru da su „Svračje noge“ 1978.g. u SFRJ objavljene kao „Kolevka za macu“ što je bukvalan prevod za dečiju igru sa uzicom koja je kod nas poznata kao „svračje noge“ ili „kolariću-paniću“; ipak, to nije osnovna manjkavost prevoda - mnogo je veća ona koja se ogleda u skraćenju romana u delovima koji se tiču partizana i četnika („srpskih monarhističkih“ i „komunističkih partizana“) odnosno ne preterano pozitivnog stava prema Komunističkoj partiji. Ovog je puta, pak, čitaocima dostupan potpuni prevod. „Svračje noge“ su priča o smaku sveta smrzavanjem koji je izazvao „led-devet“ proizvod čistog naučnog razmišljanja i delanja koji je (zlo)upotrebljen sasvim zadesno jer je pao u ruke frustriranim, neodgovornim ljudima koje je lako zavesti sitnicama. Ali ovo nije klasična naučnofantastična priča jer nije fokusirana samo na taj problem već je široko otvorena za mnoštvo dilema, od političkih manipulacija i religijskih doktrina do problema samostvarivanja manje ili više problematičnih ličnosti. Ipak, sve su priče, ma koliko ozbiljne i mračne bile, ispričane lepršavo i ležerno, sa pažljivo odmerenim humornim odmakom koji samo potcrtava krta mesta ovdašnje civilizacije i pojedinca u njoj. U 127 kratkih poglavlja sa efektnim završecima pisac sigurno prepliće vremena i junake, dosetke i filozofske zaključke. Povrh svega, u ovom je romanu stvorena religija „Bokononizam“, veselo učenje koje za sebe tvrdi da je gomila laži a slavi pravo čoveka da uživa i za to ne bude kriv; opis Bokononizma toliko je ubedljiv da je Vonegat za ovu knjigu dobio magistarsku titulu iz antropologija na univerzitetu u Čikagu! „Svračje noge“ nezaobilazne su za sve čitaoce, bili oni ljubitelji „ozbiljne“ ili „naučnofantastične“ literature.

            („Dnevnik“, 2014)
U kakvom su odnosu Umetnost i Stvarnost viševekovno je pitanje nauka koje se bave etikom i estetikom, psihologijom i sociologijom. Ta multidimenzionalna veza obuhvata podražavanje stvarnosti, formulisano antičkim učenjima o „mimezisu“ ali i različite stepene otklona od stvarnosnog sve do (naizgled) potpunog odustajanja od predstavljanja realnog i odlaska u sfere fantastike, hermetičnog i ezoterijskog. Ipak, seriozno proučavanje umetničkih dela pre ili kasnije će otkriti mnoštvo obrazaca i tipiziranih situacija u čijim temeljima su stvarnosti koje se dešavaju odnosno koje su se dešavale - što, pak, svedoči o određenim šablonima po kojima se život pojedinaca i zajednica odvija kroz celokupnu istoriju. Otkrivanje tih bazičnih linija u umetničkim delima nimalo nije lako i zahteva posvećenost, strpljenje, široku erudiciju, pronicljivost i dovitljivost onih koji se poduhvate analize i tumačenja - a takvih je, po prirodi stvari, malo. Stoga je iščitavanje knjige „Poslednja staza heroja“ mlade spisateljice Nastasje Pisarev za svakog znatiželjnog čitaoca prijatno iznenađenje i razlog za intelektualno radovanje.
            „Poslednju stazu heroja“ čini niz ogleda o knjigama, filmovima, TV serijama i stripovima a polazna tačka tumačenja je razotkrivanje i analiza uloge heroja u raznim pričama na šta će se nadovezati i druga promišljanja srodnih tema, sve u funkciji stvaranja što šire slike ovog fenomena. Priče o herojima kao spasiocima grupa, zajednica ili čitavog sveta stare su koliko i sama civilizacija i sadržane u usmenim i pisanim predanjima, mitovima, epovima i sagama, sve do današnjih romana, filmova, stripova, rečju, popularne ili elitne kulture. Svaki heroj mora, kako bi se izdvojio iz mase, da prođe kroz proces inicijacije, sopstvenog razotkrivanja kao izuzetnog pojedinca velikih moći kojima može da promeni svet u kome živi. To stasavanje u heroja odvija se kroz raznovrsna putovanja u nepoznate predele i razrešenje zadataka koji stavljaju na probu junakove sposobnosti odnosno otkrivaju moći kojih on često i nije svestan. Kroz susrete sa opasnostima heroj odrasta i stasava, menja se i postaje onaj izuzetni pojedinac, borac i spasilac, reformator i vođa. Mada osnovne linije ovakvih pripovesti sežu do osvita civilizacije i njenih epova, kakav je na primer „Gilgameš“, one opstaju i u svim savremenim delima bivajući, naravno, razvijane i nadograđivane specifičnostima koje zavise od senzibiliteta njihovih stvaralaca. Nastasja Pisarev paralelno posmatra nekoliko reprezentativnih dela, romane „Avanture Gordona Pima“ E. A. Poa, „Mobi Dik“ Hermana Melvila, „Ostrvo s blagom“ R. L. Stivensona i „Srce tame“ Džozefa Konrada, koji će biti povod da se razmatra i njegova filmska adaptacija „Apokalipsa danas“ F. F. Kopole. U svima njima putovanje odnosno odrastanje jesu polazne tačke i težišta ali su ishodi različiti, u rasponu od „stvaranja“ klasičnih heroja do tamnih nijansi i varijacija ove rabote u svetovima koji se graniče sa apsurdom i samoponištavanjem logike. U ogledu „Poetika prostora puta kod Tolkina“ autorka analizira legendarnu Tolkinovu trilogiju „Gospodar prstena“ kao i njenu filmsku adaptaciju u režiji Pitera Džeksona otkrivajući kako su u njih ukomponovani klasični obrasci, ovog puta u vizuri fantazijskog sveta koji je odmaknut od naše/čitalačke realnosti (ali se na nju itekako oslanja). Segment „Između Istoka i Zapada: mračna fantazija Hiromi Arakave“ bavi se jednim od elemenata popularne kulture - mangom (japanskim stripom) „Čelični alhemičar“ autorke Hiromi Arakave, koji je objavljivan u periodu od 2003. do 2010. godine. Lucidna analiza i u ovom delu otkriva elemente putovanja kao procesa odrastanja i herojskog stasavanja. Uzbudljivo je i pronicljivo tumačenje dela Miloša Crnjanskog i čitavog „sumatrizma“ u svetlu fascinacije putovanjem kao potragom koja se ne može uvek racionalno spoznati i objasniti. Varljivost putovanja i njegova neizvesnost prepoznati su i u klasičnoj haiku poeziji velikana Macuo Bašoa.
            Završni ogledi pod naslovom „Zatamnjenje puta“ bave se putem koji nije pravolinijski već kružan ili neodrediv i predstavlja svojevrsni lavirint, tu mitsku tvorevinu iz zore istorije koja je izdignuta u simbol relativnosti (ali i apsurda) kroz prozu magičnog Borhesa ali i dela kakva su „Alisa u Zemlji čuda“ i „Alisa u Zemlji iza ogledala“ Luisa Kerola, odnosno i strip fantazmagorijama „Mali Nemo u Zemlji snova“ Vindzora Mekeja ili romanima „Rukopis pronađen u Saragosi“ Jana Potockog (i u filmskoj adaptaciji Vojceka Hasa), „Beskrajna priča“ Mihalela Endea te „Savršeno sećanje na smrt“ Radoslava Petkovića. U ovim analizama imponuje autorkina lakoća kretanja kroz različite epohe, umetničke forme i žanrova te pronicljivost nalaženja paralela i furmilisanje finalnog zaključivanja.
            Rečju, „Poslednja staza heroja“ je prava intelektualna poslastica bogato argumentovana, lišena kvaziučene frazeologije i afektacija, otvorena za sve čitaoce koji žele da proniknu u dublje slojeve raznorodnih umetničkih dela.

            („Dnevnik“, 2014)
top