U biblioteci simboličkog naziva
„VRŠAC ZA SVA
VREMENA“ pojavljuje se, nekoliko meseci posle iznenadne smrti njenog autora
Dušana Belče (1938-2024), knjiga
„SENTIMENTALNE
ŠETNJE KROZ VRŠAC“. U podnaslovu stoji
„PERIPATETIČKI ESEJI
KNJIGA DRUGA“ čime se znatiželjnom čitaocu ukazuje na spisateljev literarni
metod odnosno na činjenicu da postoji i da je već objavljena prva knjiga istog
naslova – bilo je to 2009. godine a ta prva knjiga je, opet, bila deo velikog
Belčinog
projekta
„VRŠAC U ISTORIJI“ koji, pod tim imenom, par godina kasnije
formalno više nije postojao ali koji je
Belča, ipak, nastavljao da
razvija objavljujući sve nove i nove knjige koje su se bavile
„gradom pod
Kulom“, njegovom istorijom, ljudima koji su u njemu živeli, poslovima
kojima su se bavili, idejama koje su ih vodile kroz smutna vremena.
Napomenimo,
kao svojevrsnu autorovu doslednost, da je naslov druge knjige isti kao i prvi; Belča
je voleo da svojim novim knjigama daje naslove pod kojima je već objavio neku
knjigu što je moglo da zbuni čitaoce ali ih i zaintrigira – najbolji primer za
ovaj manir je knjiga „Smrt Antonija Mihajlovića“ jer se iza istog
naslova kriju četiri knjige napisane i objavljene u rasponu do čak četiri
decenije! Konačno, istovetnost naslova bila je i jeste sasvim egzaktna potvrda
da spisatelj istrajno ispisuje jednu veliku knjigu u više tomova u kojima
temeljno sagledava određenu temu.
Metod
kome je Belča pribegao u ovoj, kao i u prvoj, knjizi eseja svoj temelj
ima u Peripatetičkoj filozofskoj školi. Peripatetici su bili učenici i
članovi filozofske škole u staroj Grčkoj. Učenje se temeljilo na delu
grčkog filozofa Aristotela, a sam naziv se odnosi na čin hodanja, šetanja
ili lutanja među peripatoima (kolonadama) liceja u Atini gdje su se
članovi ove škole sretali iako su kasnije legende naziv pripisivale Aristotelovoj
navodnoj sklonosti da predaje hodajući. Škola datira oko 335. p. n. e., kada je
Aristotel počeo predavati u liceju. To je bila neformalna institucija
čiji su se članovi bavili filozofskim i naučnim promišljanjima. Aristotelovi
nasljednici Teofrast i Straton nastavili su tradiciju filozofskih
i naučnih teorija, ali je već od sredine 3. veka p. n. e. škola počela
zamirati, sve do rimske ere kada je obnovljena. Kasniji su se članovi više
bavili komentarisanjem Aristotelovih dela nego njihovom nadogradnjom, te
je škola iščezla u 3. veku n. e. (tradiciju komentarisanja Aristotelovih
dela nastavili neoplatonisti). Nakon pada Rimskog carstva dela peripatetičke
škole su izgubljena za Zapad, ali su na Istoku uključena u
ranu islamsku filozofiju, što će s vremenom igrati važnu ulogu u
srednjovekovnoj obnovi Aristotelovih doktrina u Evropi.
Belča,
dakle, kao umni predavač, šeta kroz Vršac
kao jednu veliku školu i podučava o osnovama postojanja. On hoda kroz ovovremene
vršačke ulice ali ne razgleda samo trenutne, manje-više oronule i zapuštene
fasade kuća već, zahvaljujući svom bogatom znanju, prikupljenom iz starih knjiga,
letopisa i novina ali i iz priča svedoka nedavno minulih vremena, vidi i odsjaje
prošlih epoha, onih u kojima su te ponosne, bogate kuće građene i doterivane, u
kojima je velika pijaca bila tu gde je sada centralna pešačka zona, onih u
kojima je Mesić tekao drugačijim koritom, onih u kojima je grad bio
podeljen na dva naselja, srpsko i nemačko...
I danas stamene građevine kakve su crkve, svratište, kuće bogatih
trgovaca, mostovi tako su svojevrsni portali za putovanja u prošlost a na njih
se nadovezuju seni zgrada koje su srušene ali i dalje zauzimaju mesto u
zapisima iz tih prohujalih vremena. Grad je, mirno i sigurno kazuje Belča,
besmrtni organizam koji se razvija i širi, mada ponekad i uništava sam sebe
voljom moćnih a neobrazovanih, bahatih vlastodržaca, dužnih da revnosno
sprovode politike velikih carstava koja su rasprostrta i na ove prostore, podržavanih
od njihovih revnosnih pomagača državnih činovnika, koji su, u senkama
pretpostavljenih, vođeni težnjama za bogatstvom odnosno uvažavanjem sugrađana.
Sve te koloplete interese i uticaja, ličnih nadmetanja i netrpeljivosti (i
retkih ličnih sklonosti i simpatija), ponekad lako uočljivih ali nekad dobro
skrivenih, Belča lako prepoznaje i detaljno opisuje, udahnjujuće
ličnostima učesnika a preko njih i dešavanjima, životne sokove koji su
ishlapeli među požutelim stranicama knjiga i trošnim listovima novina. Bilo da
piše o razbojniku koji će na
trgu biti spaljen na poslednjoj lomači zapaljenoj u ovom gradu ili o onome koji
ga je pred smrt mučio, o istinskim vršačkim vitezovima, dobrotvorima i piscima,
o ratnicima ili graditeljima, o gostovanju cirkusa Bufalo Bila ili vragolijama
veselih vinopija, naš hroničar akterima vraća njihovu neponovljivu
jedinstvenost jer takvih ljudi je bilo samo tada i nikad ih više biti neće. I
kada pominje bunar sveže i hladne pijaće vode kod vladičanskog dvora, čudnovate
pojave na nebesima iznad Vršca, neponovljive mirise obranog grožđa koje
se vozi kroz grad ili seobe sova, Belča govori o znanim i neznanim
žiteljima ove varoši i njihovom neraskidivom spoju sa ulicama, zidinama,
vinogradima i njivama, iskonskom prirodom brega, močvara i ravnica. Belčin
Vršac je svojevrsni prostorno-vremenski hologram u kome svaki prizor sadrži
i celokupnu sliku, istina viđenu iz drugog ugla ali celokupnu jer je Vršac
uvek jedinstven, uvek veličanstven, uvek neponovljiv.
„SENTIMENTALNE ŠETNJE KROZ VRŠAC“ ispisao je
neko ko je, proučavajući
Vršac decenijama, uspeo da upozna protekle
vekove onoliko koliko su to dostupni spisi dozvoljavali. Taj istoričar uvideo
je i praznine nastale zbog nepostojećih ili izguljenih spisa; takođe su mu
poznata i različita tumačenja istih događaja i razlozi zašto je do toga došlo
(bilo zbog potrebe za „ulepšavanjem“ dešavanja zarad što pikantnijih tračeva,
bilo zbog takozvanih viših državnih interesa). Neretko naš vrli istoričar
osporava uobičajena tumačenja i daje svoja pojašnjenja do kojih je došao
unakrsnim poređenjem dostupnih spisa. Zbog svega toga ova je knjiga iznad pukih
prepričavanja dostupnih pisanih istorijskih izvora jer se u njoj može pronaći i
ono što je u nauci ili široj javnosti sporno, najasno i nedorečeno. Konačno,
istoričaru
Belči umnogome je pomogao
Belča pisac jer je ne samo
jasno, neposredno i dopadljivo ispisao to što je znano već je i domaštao i s
velikom uverljivošću dopunio praznine koje zjape između minulih godina.
Spisateljski nerv pomogao je
Belči da zaokruži ljudske sudbine,
prepoznajući u postupcima važnih i manje važnih ljudi želje, nadanja, ideale,
strahove koji su ih vodili kroz život.
„Istorija
je učiteljica života“ neretko se deklamuje mada, sva je prilika, oni koji
to rade najčešće ne znaju o čemu govore kao što ne poznaju ni sopstvenu
istoriju u koju se tako lako zaklinju. A bez znanja o nastanku i razvoju odnosa
kojima je neko trenutni savremenik, ta jedinka će se teško razabrati i trezveno
opredeliti odnosno zauzeti stav podrške ili protivljenja u mnoštvu različitih
događanja koja „kroje sudbine“ onima koji žive u datoj epohi ali i njihovim
potomcima. A kako „neznanje ne opravdava“ sopstvene se pogreške ne mogu i ne
smeju bagatelisati sopstvenom neupućenošću uzrokovanom lenjošću i konformizmom.
Na drugoj strani, uvid u prošlost, osim razumevanja „velikih“ događaja, doneće
i spoznaje o sudbinama istaknutih ali i običnih, svakodnevnih ljudi posle čega
sledi i prepoznavanje obrazaca koji se, na sreću ili na žalost, vekovima nisu
promenili pa svako ko je voljan može u tim starim životima otkriti pouke koje
bi valjalo da uvaži kako bi njegovo sopstveno življenje bilo lakše i uspešnije.
No, istoriju malo ko istinski poznaje i za nju mari i u tome Vršćani
nisu nikakav izuzetak (čak bi se moglo reći da su mnogi zdušno pomagali da se
svi tragovi istorije izbrišu). Svega toga je i Belča svestan ali on
odbija da se prepusti matici pa uporno govori o prošlosti verujući da će naići i
na one retke sugrađane koji su voljni da te pouke prihvate. Otuda je on
istoričar na razmeđi: s jedne strane je magija minulih dana, neodoljiva,
zavodljiva, romantična ali i zastrašujuća a s druge je sadašnjost,
nezainteresovana, bezmalo apatična, uronjena u trivijalnu svakodnevicu, u
potragu za zaradom i lagodnim življenjem u večitom danas. Ostajući veran
sopstvenom svetonazoru Belča prosvetiteljski uporno, časno i pošteno,
bez nepotrebne patetike ili “zaslađene“ melanholije, priča i piše o gradu u kome
nije rođen ali mu je decenijama veran i predan, njegovim manje ili više
izuzetnim žiteljima ali i o duhu zajednice koji je veći od zbira pojedinačnih
sudbina. Radeći tako ovaj vrli istoričar diže spomenik Vršcu kao ideji,
viševekovnoj ideji poštenog, vrednog i časnog života u zajednici, koja i danas
živi i opstaje, na diku nas koji danas u njemu postojimo (ne)svesni velikih
predaka i njihovog amaneta. Ostaje nam da se nadamo – a i Belča se u to
uzdao – da će doći neka nova, bolja i razumnija vremena i neki novi, valjaniji
ljudi u njima koji će više paziti na prošlost, negovati uspomenu na stari Vršac,
učiti od njega i biti ponosni na tu jedinstvenu, neponovljivu „varoš pod
Kulom“. Takvima će „SENTIMENTALNE ŠETNJE KROZ VRŠAC“ Dušana Belče
biti dragocena karta koja širom otvara vrata istorije Vršca.
(2024.)