Nova knjiga pesnikinje Ane Ristović (1972) pleni pažnju već samim naslovom, reklo bi se potpuno nepesničkim, koji se, pak, nakon iščitavanja 47 pesama, koje nisu podeljene u cikluse, ispostavlja kao s(p)retno nađena slika-metafora za ono čime se ovo delo primarno bavi - a to je beleženje delića, fragmenata svakojakih i svakovrsnih postojanja prvenstveno običnih, svakodnevnih ljudi. Svi su oni, sami za sebe, ne tek jedna nego bezbroj priča koje se, manje ili više naziru u trenutku kada su „u pesmi“. I svi oni su fragmenti veće celine od koje su odvojeni sticajem okolnosti (ili samo time što su „ušli u pesmu“?) pa putuju po strani ili iza težišta-srca stvari koje najjače sjaji i pleni najveću pažnju. Putanje tog otpada (kroz atmosferu Zemlje i atmosferu poezije) su sićušne, nimalo impozantne, blede i, naravno, kratkotrajne. Čak i vrhunac njihovog blistanja lako će izmaći pažnji posmatrača makar on i gledao na pravu stranu. Sagorevanje, brzo i burno, tren je kada život nestaje bivajući vraćen/razgrađen na svoju početnu tačku, na stadijum materije jedinstvene za čitav Univerzum, od zvezda do insekata, od prostih elemenata do klica življenja koje su, nošene meteorima, neznano kada i odakle pale na Zemlju i začele sve što živi na njoj. Upravo zbog toga, zbog takvog spoja živog i neživog (ili je, ipak, pravilnije reći da je su pitanju različite faza/stadijumi istog elementa/entiteta?) pesnikinja može da kaže, odmah na početku knjige, da je „ono što vidiš kao lepotu/ i čemu se diviš sad na vedrom nebu/ u stvari/ samo meteorski otpad/ perutanje kože/ ljuštenje materice/ svrab pod prstima/ opadanje kose“. Spajanje mikrokosmičkih linija kojima se pripisuje i „uloga“ (bez)vrednog, potrošenog, iskorišćenog tkiva/materije osnov je poetske „intrige“ oko koje pesnikinja gradi - variranjem, ponavljanjem, menjanjem vrednosnih predznaka i konteksta - svoj zamak-lavirint između korica knjige.
            Naravno, kao što otpad nije „jednoobrazan“ već raznorodan i raznovrstan - a odrednica „otpad“ je, kako se to matematičkim izrazima kaže, „najmanji mogući činilac“, tako su i pesme u ovoj knjizi različite tematski i po intonaciji, u rasponima od minimalističkih opservacija trivijalnog do ambicioznijih spekulacija, od bezazlene do višesmislene i višeznačne poetike. Pozicija neutralnog, pasivnog posmatrača spoljnog sveta meša se sa samoposmatranjem, primirenim ali neretko i nervoznim (neurotičnim). Ponekad se čini da je lakše razumeti situacije kojima se slučajno prisustvuje nego sopstvenu, bezmalo kontraverznu ličnost. Što je, svakako, tačno jer onaj koji stoji sa strane ima privilegiju da odnose i interakcije vidi u pojavnom obliku, neopterećene nedoumicama i „talogom“ prethodnih dana. Svedok je u lagodnoj poziciji jer je odvojen od aktera dešavanja, slobodan da, na osnovu telesne mimike, govora i ćutanja, gradi priče. No, ta neobaveznost i objektivnost nije apsolutna pošto se kroz ono što vidi i kako zaključuje filtrira osmatračeva ličnost sa svim problematičnim iskustvima, zaziranjem, odbranama i obmanama. Sve se prelama kroz žižu tog oka, od spoznaje i doživljaja urbanosti, tumačenja osmotrenih ljudskih međuodnosa do sagledavanja vremenskog sleda prošlost-sadašnjost-budućnost i naleta melanholije, cinizma ili čistog ludizma koji je odjek radosti postojanja (koja biva nagrizena protekom vremena i gomilanjem iskustava).
            U ovakvoj konstelaciji pesme se često otvaraju kao svojevrsni izveštaji o nekom prizoru/slici ili kakvom opažaju koji pokreću ulančane asocijacije što, sveukupno, rezultira sasvim posebnim doživljajima građenja celina od elemenata koji su očekivani, manje-više poznati uz dobrodošlo odstupanje u vidu potpuno bizarnih zaključaka/poenti. Preovlađujući način „kretanja“ pesama, dakle, podrazumeva nabrajanje-nadovezivanje; iznenađenja su retka, otkrovenja su retka pošto je sve što se može desiti i što se zna već poznato, jednom se već desilo i sada se ponavlja, uz neznatne varijacije (kakve srećemo u pesmama iz autobusa) u vrtoglavim obznanama preciznih sećanja, kolebljivih prisećanja ili slutnji. Taj iskustveni talog koji će uzvitlati (u gustu maglu ili tek ovlašno senčenje) neki pokret, reč, fragment prizora ili zalutala misao nije uvek „iz prve ruke“ pošto je puno (previše) onoga što se računa kao lično saznanje tek preuzimanje nečijih ideja i sudova, bez upuštanja u njihovu osnovanost i opravdanost jer onaj koji ih ugrađuje u svoje znanje čini to kroz filtere sopstvenog mentalnog (ob)lika sklonijeg određenim sadržajima (na štetu drugih koji ni u kom vidu ne moraju biti manjkavi ali nisu odgovarajući onome koji ih usvaja ili odbija). Ovakvo je „profilisanje“ iskustava krajnje subjektivno i spontano, jednako smisleno kao i apsurdno baš kao veza pesnika i frizerskog salona („Đavo je majstor iz frizerskog salona“).
            Pojam otpada iz naslova knjige unekoliko je negativan ili, u krajnjem, kada se uzmu u obzir i druga moguća značenja, pa i ono o postojanju takozvanog „korisnog otpada“, kontraverzan. Ipak, u konačnom sagledavanju stihova sabranih između korica ove knjige ta negativnost/kontraverznost tek je mogući ključ za tumačenje, jedan od mnogih i ni u kom slučaju pretežan (ili je to predrasuda autora ovih redova?). Kako god bilo, ove su pesme zahvat u kolotečinu trivijalnog postojanja (dubine, virove i plićake) kao i u egzotične visine etičkog i estetskog, ispisane robusno ali i vispreno, prefinjeno i elegantno. „Meteorski otpad“ je svedočanstvo o krnjem i celovitom (ne)postojanju, o mrvama života razbacanim u prostorvremenu koji, sasvim subjektivno (i pogrešno) nazivamo sadašnjost.

            („Koraci“, 2014)
 
U FOKUSU
            Žanrovska literatura, bilo da je reč o npr. krimićima ili ljubićima, naučnoj i epskoj fantastici odnosno hororu, razvija se, u tzv. Zapadnom svetu, u specifičnim zabranima koji su nekada nazivani geto; danas je ta terminologija prevaziđena ali i dalje postoje podele na „zabavnu“ i „serioznuknjiževnost odnosno tematske podele kojima su najčešće prikrivene žanrovske podele. Jer, naravno, svemirskim putovanjima i budućnošću se prvenstveno bavi  naučna fantastika pa se takvo štivo stavlja na posebne police, kao i trileri ili u zapećak gurnuti a nekada vrlo popularni vesterni. Knjižari i izdavači razmišljaju na taj „fijoka“ način i od „proizvođača“ traže da pišu dela za unapred predviđene police. Načelno takva podela nema kvalitativni osnov ali nije ni daleko od njega jer će čitaoci „ozbiljne umetničke literature“ teško zalutati među, za njih manje vredne, fantastičke ili špijunske knjige. Promućurni proizvođači u sopstvenom interesu i prema svojim ambicijama zaziru ili od žanra ili od „glavnog književnog toka“. Prebezi nisu posebno podržavani ali ih ima i tada bolje prolaze oni koji iz ozbiljne literature pređu u žanr (Doris Lesing ili Margaret Atvud pisale su naučnu fantastiku, Fokner par krimića); obrnuti slučajevi mnogo su manje cenjeni. Kurt Vonegat (1922-2007), velikan američke proze druge polovine XX veka možda je i najreprezentativniji primer autora koji se redovno vraćao naučnoj fantastici, ma koliko „glavnotokovski“ bio; u njegovim romanima uvek je bilo mesta za takav način gledanja na svet i istoriju-budućnost kao što je i Kilgor Traut, pisac petparačke „palp“ fantastike, bio njegov stalni, glavni ili sporedni, junak. Ovim stavom Vonegat je ljutio akademske kritičare ali mu oni nisu mogli odreči nesporne umetničke kvalitete i večiti literarni šarm.

REČ KRITIKE
            Izdavač i prevodilac, Goran Skrobonja, piše u predgovoru da su „Svračje noge“ 1978.g. u SFRJ objavljene kao „Kolevka za macu“ što je bukvalan prevod za dečiju igru sa uzicom koja je kod nas poznata kao „svračje noge“ ili „kolariću-paniću“; ipak, to nije osnovna manjkavost prevoda - mnogo je veća ona koja se ogleda u skraćenju romana u delovima koji se tiču partizana i četnika („srpskih monarhističkih“ i „komunističkih partizana“) odnosno ne preterano pozitivnog stava prema Komunističkoj partiji. Ovog je puta, pak, čitaocima dostupan potpuni prevod. „Svračje noge“ su priča o smaku sveta smrzavanjem koji je izazvao „led-devet“ proizvod čistog naučnog razmišljanja i delanja koji je (zlo)upotrebljen sasvim zadesno jer je pao u ruke frustriranim, neodgovornim ljudima koje je lako zavesti sitnicama. Ali ovo nije klasična naučnofantastična priča jer nije fokusirana samo na taj problem već je široko otvorena za mnoštvo dilema, od političkih manipulacija i religijskih doktrina do problema samostvarivanja manje ili više problematičnih ličnosti. Ipak, sve su priče, ma koliko ozbiljne i mračne bile, ispričane lepršavo i ležerno, sa pažljivo odmerenim humornim odmakom koji samo potcrtava krta mesta ovdašnje civilizacije i pojedinca u njoj. U 127 kratkih poglavlja sa efektnim završecima pisac sigurno prepliće vremena i junake, dosetke i filozofske zaključke. Povrh svega, u ovom je romanu stvorena religija „Bokononizam“, veselo učenje koje za sebe tvrdi da je gomila laži a slavi pravo čoveka da uživa i za to ne bude kriv; opis Bokononizma toliko je ubedljiv da je Vonegat za ovu knjigu dobio magistarsku titulu iz antropologija na univerzitetu u Čikagu! „Svračje noge“ nezaobilazne su za sve čitaoce, bili oni ljubitelji „ozbiljne“ ili „naučnofantastične“ literature.

            („Dnevnik“, 2014)
U kakvom su odnosu Umetnost i Stvarnost viševekovno je pitanje nauka koje se bave etikom i estetikom, psihologijom i sociologijom. Ta multidimenzionalna veza obuhvata podražavanje stvarnosti, formulisano antičkim učenjima o „mimezisu“ ali i različite stepene otklona od stvarnosnog sve do (naizgled) potpunog odustajanja od predstavljanja realnog i odlaska u sfere fantastike, hermetičnog i ezoterijskog. Ipak, seriozno proučavanje umetničkih dela pre ili kasnije će otkriti mnoštvo obrazaca i tipiziranih situacija u čijim temeljima su stvarnosti koje se dešavaju odnosno koje su se dešavale - što, pak, svedoči o određenim šablonima po kojima se život pojedinaca i zajednica odvija kroz celokupnu istoriju. Otkrivanje tih bazičnih linija u umetničkim delima nimalo nije lako i zahteva posvećenost, strpljenje, široku erudiciju, pronicljivost i dovitljivost onih koji se poduhvate analize i tumačenja - a takvih je, po prirodi stvari, malo. Stoga je iščitavanje knjige „Poslednja staza heroja“ mlade spisateljice Nastasje Pisarev za svakog znatiželjnog čitaoca prijatno iznenađenje i razlog za intelektualno radovanje.
            „Poslednju stazu heroja“ čini niz ogleda o knjigama, filmovima, TV serijama i stripovima a polazna tačka tumačenja je razotkrivanje i analiza uloge heroja u raznim pričama na šta će se nadovezati i druga promišljanja srodnih tema, sve u funkciji stvaranja što šire slike ovog fenomena. Priče o herojima kao spasiocima grupa, zajednica ili čitavog sveta stare su koliko i sama civilizacija i sadržane u usmenim i pisanim predanjima, mitovima, epovima i sagama, sve do današnjih romana, filmova, stripova, rečju, popularne ili elitne kulture. Svaki heroj mora, kako bi se izdvojio iz mase, da prođe kroz proces inicijacije, sopstvenog razotkrivanja kao izuzetnog pojedinca velikih moći kojima može da promeni svet u kome živi. To stasavanje u heroja odvija se kroz raznovrsna putovanja u nepoznate predele i razrešenje zadataka koji stavljaju na probu junakove sposobnosti odnosno otkrivaju moći kojih on često i nije svestan. Kroz susrete sa opasnostima heroj odrasta i stasava, menja se i postaje onaj izuzetni pojedinac, borac i spasilac, reformator i vođa. Mada osnovne linije ovakvih pripovesti sežu do osvita civilizacije i njenih epova, kakav je na primer „Gilgameš“, one opstaju i u svim savremenim delima bivajući, naravno, razvijane i nadograđivane specifičnostima koje zavise od senzibiliteta njihovih stvaralaca. Nastasja Pisarev paralelno posmatra nekoliko reprezentativnih dela, romane „Avanture Gordona Pima“ E. A. Poa, „Mobi Dik“ Hermana Melvila, „Ostrvo s blagom“ R. L. Stivensona i „Srce tame“ Džozefa Konrada, koji će biti povod da se razmatra i njegova filmska adaptacija „Apokalipsa danas“ F. F. Kopole. U svima njima putovanje odnosno odrastanje jesu polazne tačke i težišta ali su ishodi različiti, u rasponu od „stvaranja“ klasičnih heroja do tamnih nijansi i varijacija ove rabote u svetovima koji se graniče sa apsurdom i samoponištavanjem logike. U ogledu „Poetika prostora puta kod Tolkina“ autorka analizira legendarnu Tolkinovu trilogiju „Gospodar prstena“ kao i njenu filmsku adaptaciju u režiji Pitera Džeksona otkrivajući kako su u njih ukomponovani klasični obrasci, ovog puta u vizuri fantazijskog sveta koji je odmaknut od naše/čitalačke realnosti (ali se na nju itekako oslanja). Segment „Između Istoka i Zapada: mračna fantazija Hiromi Arakave“ bavi se jednim od elemenata popularne kulture - mangom (japanskim stripom) „Čelični alhemičar“ autorke Hiromi Arakave, koji je objavljivan u periodu od 2003. do 2010. godine. Lucidna analiza i u ovom delu otkriva elemente putovanja kao procesa odrastanja i herojskog stasavanja. Uzbudljivo je i pronicljivo tumačenje dela Miloša Crnjanskog i čitavog „sumatrizma“ u svetlu fascinacije putovanjem kao potragom koja se ne može uvek racionalno spoznati i objasniti. Varljivost putovanja i njegova neizvesnost prepoznati su i u klasičnoj haiku poeziji velikana Macuo Bašoa.
            Završni ogledi pod naslovom „Zatamnjenje puta“ bave se putem koji nije pravolinijski već kružan ili neodrediv i predstavlja svojevrsni lavirint, tu mitsku tvorevinu iz zore istorije koja je izdignuta u simbol relativnosti (ali i apsurda) kroz prozu magičnog Borhesa ali i dela kakva su „Alisa u Zemlji čuda“ i „Alisa u Zemlji iza ogledala“ Luisa Kerola, odnosno i strip fantazmagorijama „Mali Nemo u Zemlji snova“ Vindzora Mekeja ili romanima „Rukopis pronađen u Saragosi“ Jana Potockog (i u filmskoj adaptaciji Vojceka Hasa), „Beskrajna priča“ Mihalela Endea te „Savršeno sećanje na smrt“ Radoslava Petkovića. U ovim analizama imponuje autorkina lakoća kretanja kroz različite epohe, umetničke forme i žanrova te pronicljivost nalaženja paralela i furmilisanje finalnog zaključivanja.
            Rečju, „Poslednja staza heroja“ je prava intelektualna poslastica bogato argumentovana, lišena kvaziučene frazeologije i afektacija, otvorena za sve čitaoce koji žele da proniknu u dublje slojeve raznorodnih umetničkih dela.

            („Dnevnik“, 2014)
U FOKUSU
            U širokom rasponu stripovskih poetika (nezavisno od kvaliteta dela) najprepoznatljivija je ona „glavnotokovska“ koja se drži istorijskog nasleđa i ustrajno ga razvija. Izvan ovog koliko-toliko konstituisanog zabrana, stvari su mnogo manje određene pa ni terminologija nije dovoljno jasna; postoji nešto što se naziva „andergraund“ strip, ali i „alternativni“ i/ili „autorski“ strip. Ove kategorije nisu nužno različite i odeljene već se prepliću obzirom da je njihovo težište ličnost stvaraoca, njegovi afiniteti, želje i mogućnosti. Odmak od tradicionalno stripovskih tema i tehnika veći je ili manji, kao što su i eksperimenti hrabriji ili uzdržaniji. Naravno, niti su sva glavnotokovska strip dela „a priori“ dobra ili loša niti su takvi, vredni ili ne, andergraund/alternativni/autorski stripovi. Pripadanje određenim usmerenjima i „upražnjavanje“ njihovih tehnika nije garancija da će konačno strip-delo biti kvalitetno i umetnički relevantno. Ipak, autori koji slede utabane staze mogu da računaju na olakšani pristup izdavačima i njihovo veće razumevanje odnosno na podršku kritike i publike; ostali će sasvim izvesno imati probleme da štampaju svoje radove i dobiju adekvatnu pažnju inertnih medija odnosno uglavnom lenjih i šablonima sklonih čitalaca.
            Franja Straka (1952) jedan je od večitih opozicionara naše strip scene koji je bio „andergrauder“ mnogo pre nego što se talas tog stripa uopšte izdigao na ovim prostorima i koji je i dalje autorski alternativac na sopstvenom putu kojim korača (sa dozom sudbinske fatalnosti) ustrajno i osmehnuto. Sva njegova (retka) papirna izdanja kao i dugogodišnji elektronski fanzin „Samonikli korov“ beleške su sa stvaralačke avanture koja se, neopterećena bilo kakvim spoljnim zahtevima, kreće u mnoštvu raznorodnih interesovanja uvek propuštenih kroz slatko-gorki, veselo-cinično-mudrijaški intelekt.

REČ KRITIKE

           Pod duhovitim i višeznačnim naslovom „Propuzilište“ krije se 240 strip kaiševa u kojima Straka vodi dijalog za preko 200 filozofa, literata, glumaca i slikara iz čitave svetske (i ovdašnje) istorije kulture. Nakon portreta umetnika i godina rođenja i smrti (ali ima u knjizi i onih još uvek živih) te označenja dela iz koga se citira odlomak sledi par sličica kojima se te misli ilustruju ali i suprotstavljaju Strakinim duhovitim komentarima. U nizu slučaja komentari se nastavljaju i u par sledećih kaiševa tvoreći mini celinu u ovoj velikoj istoriji promišljanja ljudskog postojanja i ponašanja, društvenih zakonitosti i anomalija. Ne manjka ni „sukobljavanja“ ličnosti iz različitih istorijskih epoha što daje širi uvid u neku dilemi i novi zamah tumačenjima koja se kreću u rasponu od dubokog uvažavanja do karikiranja i ciničnih intonacija. Kao i uvek Straka nema dlake na jeziku niti mari za (samo)cenzuru već otvorenog duha, kroz misli drugih, govori o sebi i drugima, svima nama u njegovoj blizini (ali i daljini) jer, naravno, odabir citata svedoči ne samo o onima koji su ih napisali već (još više) o onima kojima se te misli čine bitnim. Ovo ne znači da je u „Propuzilištu“ sve mračno i beznadežno jer Straka zna da neke istine „jače udaraju“ ako su izrečene kroz dosetku, ovog puta kroz crtački kalambur, na prvi pogled smešnu scenu iza koje, na drugi pogled, buja gorčina.
            Tehnički gledano svi crteži su karikaturalni mada su portreti umetnika „ozbiljniji“; tek je poneki izvitiperen kao što je slučaj sa nekoliko likova Andre Žida, čiji je „Dnevnik 1889-1949“ Strakino omiljeno štivo. Ostali crteži u kaišu, oni koji su Strakini odgovori, ilustracije i komentari razigrani su, slobodnih zamisli i linija koje se ih izvode. Iz njih izbija crtačka radost i zrelost lišena potreba da se dokazuje (mada ne beži od ciničnog samoposmatranja). U konačnom sagledavanju „Propuzilište“ je zgusnuto seriozno i razbarušeno delo kome će se čitaoci često i rado vraćati kako bi se od srca nasmejali, makar i samima sebi.

            („Dnevnik“, 2014)


Zapaženi pesnik srednje generacije Dejan Ilić (1961) svojom osmom knjigom nastavlja pesničku avanturu sledeći nekolike, u prethodnim knjigama naznačene, puteve. Pre svih pesama a posle neobičnog, bezmalo nepoetskog (ali šta jeste a šta nije poetsko?), naslova knjige, stoji Heraklitova misao „Čovek je odvojen od onoga što mu je najbliže“. Čitalac može biti zatečen ovom tvrdnjom, može se zapitati šta bi podrazumevalo to „što mu je najbliže“ dok pesnik već uvodnom pesmom „(Mišar)“ skicira čak tri smera svojih interesovanja - svakodnevica, putovanje, život u zajednici/paru/porodici - koja bi se, sledstveno, mogla smatrati kao ono što je njemu najbliže. U nastupajućim ciklusima, „U predsezoni“, „Tamo gde smo živeli“, „Svet oko nas“, „Katastar“, „Regije“ i „Staklo i kestenje“ (koji čini istoimena, završna pesma), Ilić produbljuje i proširuje početne teme uspevajući da ih uklopi i zaokruži u jednu veliku sliku/viziju. Pišući o odmoru na obali mora, poseti malim mestima vezanim za detinjstvo odnosno širu porodicu, te se (kako to i biva) iznova vraćajući u grad koji je težište njegovog života, pesnik gradi skice i vinjete prizora „otvorenih“ oku na koje se „nadovezuju“ sećanja, promišljanja i asocijacije. U toj se višestrukosti pesme/slike povezuju mikro i makro kosmos, tren koji istrajno izmiče bilo kakvom namernom posmatranju - ali je, ipak, vidljiv zahvaljujući tananom pesničkom refleksu/instinktu - i njegov emotivno-racionalni ekvivalent na mentalnoj mapi zavisnoj od (pre)osetljivosti subjekta na senzacije. Otuda se promene vremena i pejzaža, priroda i urbanost, trivijalnosti svakodnevice spajaju sa prosuđivanjima o prošlom i sadašnjem, o budućem i bezvremenom, o osećanjima i njihovim menama, o, konačno, trajanju tela i duha. Lirski subjekt ovih pesama ima dovoljno godina da bi zapažao promene koje se protežu kroz decenije, da bi sagledavao, ne bez truna gorčine, mladalačke zanose ali i njihovo nasilno produženje u ime odbijanja priznanja napredovanja (sopstvene) sredovečnosti. Ova se samosvest transformiše u novu kategoriju: u svođenje rezultata dosadašnjih delanja, njihovo sameravanje spram planiranih, željenih uspeha. Rezultati te „matematike“, kakvi god da su, stavljaju pojedinca pred novo iskušenje prihvatanja spoznatog stanja i nastavka postojanja. To ni malo lako i bezbolno izmirenje sa sobom uslov je za dalji aktivni život; bez njega se zapada u samosažaljenje, fetišizovanje onoga što je prošlo i više ne postoji, što vodi do voljnog izlaska iz sadašnjosti, odricanja od nje i njenih izazova. Naravno, u odustajanju od novoga ima zavodljivosti, svojevrsnog romantičnog oreola, žala za izgubljenom lakoćom mladosti te se ne može reći da je taj put bez draži.
            Drugi put, onaj što vodi prema budućnosti, teži je, prepun neizvesnosti i zebnje pred izglednom telesnom oronulošću i nemoći, pred strahovima od duhovne slabosti i pomućenosti, od, konačno, opstajanja osetljivosti koja je zalog umetničkog stvaranja. Nisu manje važni ni strahovi vezani za sopstvenu porodicu, suprugu i dete, za mogućnost da se uloga supruga i oca ispuni kako se želi. Ova je linija u „Katastru“ izvanredna i bezmalo apartna u savremenom srpskom pesništvu. Retki su (raritetni) pesnici koji u svojim stihovima „pevaju“ o braku i roditeljstvu, o izazovima supružničke zajednice odnosno o izazovima odrastanja dece i uloge (lirskog) subjekta u tom dugom procesu koji, kao i brak, podrazumeva lepe trenutke ali i nerazumevanje, otpore pa i sukobe. Poezija, naravno, ne ograničava i ne brani pesnicima da pišu i o ovim temama ali je, očito, reč o kompleksnim pitanjima koja traže preciznost i osetljivost, počev od pesničkog (samo)određenja kao jedinke koja postoji i „funkcioniše“ u intimnoj zajednici koja podrazumeva i traži specifično žrtvovanje egoističnih nagona i ambicija odnosno koja donosi drugačije pozicije u stvarnosti, konkretno postojanje svojevrsnog porodičnog zaklona od vetrometine brisanog prostora samotničkog trajanja. Čini se da je problem nalaženje pravog „ugla i glasa“ kojim bi se izbegla trivijalizacija, vulgarizacija ili melodramatska patetika ono što uzrokuje ređe pesničke izlete u ove prostore. Otuda je Ilićeva poezija interesantnija i dragocenija jer se on ne samo odvažio da uđe u te i takve prostore već je uspeo da njegovi stihovi budu uverljivi i prirodni kada govori o supružničkim razgovorima, šetnjama, zajedničkim opažajima koji se dopunjuju odnosno kada, na primer u pesmi „Jedan otac“, vispreno otkriva višeslojni odnos ćerke i oca, zapitanog o sopstvenim (ne)sposobnostima da ispuni svoju ulogu.
            Ilićevi stihovi unekoliko menjaju i ustaljenu podelu na urbano i ruralno. Njegov pesnički svet nesporno je urban, sa svom pripadajućom ikonografijom, od višespratnih stambenih zgrada do automobila, gužvi ljudskog mravinjaka i betonskih pejzaža te, konačno, i pripadajuće gradske psihologije. „Katastar“, pak, sadrži i pesme koje se „dešavaju“ u manjim mestima, sa drugačijom arhitekturom, građevinskom i duhovnom. Ipak, između visoke urbanosti i one koja je to, u najboljem slučaju, tek marginalno, pesnik ne povlači oštru crtu razlikovanja (formalnog i vrednosnog), priznajući i jednom i drugom „lokalitetu“ pravo na identitet i zavodljivost; čak su i slike istrošenosti i oronulost raznih mesta u mnogome slične, uvek izazvane nemarnošću, siromaštvom, nezainteresovanošću. Praznina ruralne provincije proširila se i na metropole (ili je proces bio obrnut?), isti principi propadanja i praznine (ne samo objekata već i stanovnika) vladaju bez obzira na raniji sjaj i prestiž.
            U konačnom iščitavanju knjige otkrivaju se naznake pomenute Heraklitove odvojenosti od onoga što je najbliže, uzrokovane mnoštvom različitih dešavanja i situacija, dilema, nesigurnosti i nemaštine, koji se prelamaju kroz mentalna sočiva osetljive jedinke u srednjem životnom dobu. „Katastar“ je, otuda, tihi, elegantni zapis o prelomnim trenucima u postojanju subjekta zapitanog nad onim što je prošlo i onim što neumitno dolazi.

            („Koraci“, 2014) 

U FOKUSU
            Mada ne postoji opšteprihvaćena definicija stripa kao umetničke forme jer se mišljenja teoretičara u mnogome ne slažu, čitaoci svakako imaju svoju „svakodnevnu“ formulaciju i po njoj se ravnaju kada „konzumiraju“ stripove; ovu „formulu“ koriste i stvaraoci prilikom „izrade“ novih „proizvoda“. Mnoštvo elemenata-činilaca te formule iskustveno je određeno i funkcioniše kroz manipulisanje tematskim i zanatskim ikonografijama. Snaga ovih odrednica najveća je u „proizvodima“ korporativnih strip industrija a slabi kako se strip primiče alterantivnom i autorskom pogledu na sam medijum 9. umetnosti. I stvaralačka sloboda zavisi od opredeljenja umetnika-zanatlije da poštuje postojeće „stripovske“ granice. U svemu ovome strip se ne razlikuje od drugih grana umetnosti ali je pritisak na njega znatno veći jer je komercijalnost stripa veća pa su jači i zahtevi da ona bude dostignuta.
            Na ovdašnjim strip prostorima imperativi velike prodaje odavno ne postoje ali to ipak ne znači da su autori slobodniji u stvaralaštvu jer ih, paradoksalno, pritiska teret borbe za bilo kakvo objavljivanje što nameće određenu „samocenzuru“ u odnosu na izneveravanje strip kanona. Među retkim strip stvaraocima koji su izdržali iskušenja retkog objavljivanja, ostajući verni sopstvenom umetničkom profilu, eksperimentu i traganju u mediju, zapaženo mesto pripada Đorđu Miloviću (1960) koji ustrajava u svom doživljaju stripa i, ostajući u granicama takozvanog „glavnog toka“, insistira kako na specifičnom tematskom okviru tako i prepoznatljivom vizuelnom rukopisu što ga, sveukupno, čini zaokruženom umetničkom pojavom koja stvara intrigantna i umetnički relevantna dela.

REČ KRITIKE
            „Sveti duh i voda“ po mnogo čemu je jedinstvena strip tvorevina. Mada je knjiga podeljena u dva segmenta „Sveti duh i voda“ i „Dodaci“, koje čini sedam odnosno šest kraćih celina-priča, u pitanju je zaokružena priča koja se bavi odnosom senzibilnog pojedinca visokih ideala i etičkih načela i društvenog okruženja koje funkcioniše po sasvim drugačijim, prilagodljivim principima zbog čega je takva osoba prinuđena da neprestano luta kroz vreme, od postanka sveta do danas, i prostor, kome je težište u Lažigradu, tražeći način ispunjenja sopstvene svrhe u rasponu od mesijanske pomoći jadnima i nemoćnima do potpune posvećenosti stvaranju Umetnosti. Naravno, definitivnih odgovora na pitanja o društvenim sistemima vrednosti, moralnosti ili osećajnosti nema. S druge strane su izazovi samospoznaje kao uslova za izrastanje u celovitu ličnost, stalna žudnja za drugim bićem, usamljenost kao teret ali i podsticaj... Baveći se za strip sasvim neobičnim temama Milović, koji u pogovoru konstatuje da je ovo ispovedno intonirana zbirka priča, neprestano iskušava same granice strip medija. Umesto intenzivne fizičke akcije tablama dominiraju intelektualni metafizički monolozi na momente hermetični, gotovo ezoterijski. Ali, prividna usporenost i statičnost otvara prostor za dijalog reči i crteža u akvarelu, od dogradnje i dopunjavanja atmosfere do kontrapunktiranja onoga što je izgovoreno/mišljeno i onoga što se vidi (kao što se suprotstavljaju realnost i umetnička refleksija). Realno i fantastično, žudnja i usamljenost, vera i sumnja u svet i sebe u njemu, slavljenje čoveka kao uzvišenog bića i spoznaja njegove bede, otuđenosti i mentalnog siromaštva ključne su tačke ove intelektualno uzbudljive knjige koja potvrđuje talenat svog autora odnosno neslućene mogućnosti stripa koje otkrivaju samo pravi umetnici.

            („Dnevnik“, 2014)

U FOKUSU

            Žorž Simenon (1903-1989) belgijanac (kao i Herkul Poaro) koji je pisao na francuskom i to po 60 do 80 strana dnevno što je, pod njegovim imenom, "proizvelo" gotovo 200 romana i preko 150 priča i mnoštvo članaka, rasprava i drugog publicističkog materijala (pod 27 pseudonima koje je koristio Simenon je napisao još oko 180 romana i mnoštvo priča, članaka i reportaža), najpoznatiji je kao "otac" inspektora Megrea, klasičnog heroja evropskog krimića. Mada je Simenon pisao i psihološke, socijalno-društvene i autobiografske romane koji su imali odjeka među kritikom, Megre je ostao njegovo životno delo po kome je svetski poznat i četvrt veka posle svoje smrti. Za to je zaslužno i 550 miliona knjiga štampanih pod njegovim imenom širom sveta ali i nekolicina filmova o Megreu.
            Simenonova neverovatna stvaralačka energija i disciplina koje su trajale decenijama privlačile su pažnju ne samo čitalaca već i medicinskih eksperata  ali i bulevarske štampe mada se ona više zanimala za njegov buran ljubavni život i mnoštvo dama koje je osvojio (pominjale su se i cifre od više hiljada). Literarni stručnjaci uglavnom nisu bili preterano naklonjeni Simenonu prebacujući mu reporterski stil, površnosti i nedorečenosti u priči i oslikavanju likova. Činjenica je da se Simenon nije zadržavao i vraćao na ono što je napisao već uvek žurio u novu knjigu; ipak, u mnoštvu svojih dela on je uverljiv i sposoban ne samo da zadrži pažnju čitalaca već i da ih zavede pojedinostima i tananim zapažanjima. To važi kako za "ozbiljne" romane tako i one o inspektoru Megreu jer Simenon nije svoje knjige delio na "lake" i "teške" odbijajući da menja stil i pokorava se žanrovskim konvencijama. Otuda je Merge netipični heroj krimića koji je mnogo "ljudskiji" nego što žanr traži.

REČ KRITIKE
            Mada je Megre inspektor u pariskoj policiji on, u svojih 75 romanesknih i 28 pripovedačkih avantura, putuje po provinciji i svetu (odlazi i u SAD). Naravno, na tim "terenima" on uvek rešava neki slučaj bilo da je to po zadatku ili zato što se slučajno zadesio na mestu zločina. U romanu "Megre se boji" (kod nas objavljenom čak tri puta), vraćajući se sa dosadnog kongresa, Megre svraća u varošicu Fonte da poseti starog prijatelja sudiju Šaboa. Tada se, međutim, u mestašcu dešavaju čak tri ubistva koje lokalna policija ne uspeva da razreši. Megre polako upoznaje situaciju, otkriva podeljenost starosedelaca na viši krug, bogataše i propalu aristokratiju, i ostale, obične ljude, odnosno mračne tajne porodica koje su sticale i gubile bogatstvo i uticaj. Ova mala sociološka studija o provincijskim varošicama dopunjena je škrtim ali preciznim karakterizacijama junaka odnosno opisima Megreovih dilema i sumnji ali i njegovog opšteg osećaja da je star i umoran, da ga je vreme pregazilo i da bi se najradije povukao u mir i tišinu svoga doma i društvo supruge. Kroz bezmalo sve romane i priče o Megreu provlači se ova melanholična nota umornog, potrošenog policajca koji vapi za smirenjem; i dok su drugi literarni policajci i detektivi puni snage i volje za akcijom Megre žudi za penzijom! Ni same istrage nisu tipično akcione i pune neočekivanih preokreta jer Megre radi metodično i postepeno pa je i razrešenje lagano, bez naglih prevrata. No, s druge strane, Megre je pažljivi posmatrač ljudskih karaktera, interakcija ali i šireg okruženja koje ih određuje; njegov Pariz je skup raznih manjih zajednica dok su varošice frustrirajuće zatvorene i teško pritiskaju pojedince namećući im poštovanje određenih uloga - a beg iz njih često je kroz zločin (kao i u ovom romanu). Osim toga, Megre ne pobeđuje uvek i prava nije uvek zadovoljena, kako bi u klasičnom krimiću moralo da bude. Tako je i u ovom romanu punom atmosfere kišne jeseni i izgubljenih života. A za ljubitelje Megrea kuriozum je da ovde saznajemo kako se on zaista zove - njegovo ime je Žil.
            („Dnevnik“, 2014)
  

     



                                                                
U FOKUSU

           Grafička novela „Plave pilule“ Frederika Petersa (1974) originalno objavljena 2001.g. postala je neočekivani hit u Švajcarskoj a potom i ostatku Evrope dokazujući umetničku atraktivnosti stripa odnosno relativizujući ograničenja ovog medija. Istorija stripa može se posmatrati kao konstantni niz pokušaja da se definišu njegovi zabrani ali i da se isti prevaziđu. Jednostavni avanturističko-akcioni sadržaji priča u slikama bili su standard na kome su insistirali izdavači imajući na umu ciljnu grupu svojih (mladih) potrošača i zabavljačku namenu proizvoda-robe. U tim su granicama bila moguća poboljšanja koja „usavršavaju“ devetu umetnost ali su pravi iskoraci nastupili u drugoj polovini XX veka, posebno pojavom alternativnog, andergraund stripa koji je relativizovao formu a posebno teme kojima se strip do tada bavio. Klasični strip prihvatio je neke od pomaka osvajajući, pored konfekcijske korporativne produkcije, i umetnički ambicioznije prostore. Rezultat ovih pomaka jesu i grafičke novele kao knjige koje su i obimom i pristupom raznovrsnim temama najavile serioznija strip dela.

            „Plave pilule“ jedna su od grafičkih novela neopterećenih istorijom stripa, očekivanjima uobičajene strip publike odnosno neobavezanih da svoju priču ukalupe u bilo kakve zabrane čije poštovanje donosi određene „benefite“ autoru odnosno njegovom proizvodu. Peters je, pak, iskoristio strip medijum, njegove prednosti proizašle iz načina „konzumiranja“ tekstualnog-crtačkog sadržaja, i stvorio umetničko delo koje je samosvojsno, ubedljivo i zaokruženo.

REČ KRITIKE

           „Plave pilule“ počinju kao manje-više obična priča o devojci i momku koji se sreću i dopadnu jedno drugom. U trenutku kada treba preći odsudni korak Kati govori Petersu da su i ona i njen sin HIV pozitivni. Mladić, preplavljen raznim osećajima, odlučuje da bolest nije razlog da njih dvoje ne nastave zajedno. Na bezmalo 200 strana čitalac prati razvoj ove ljubavne i životne veze, teškoće, dileme, dobre i loše trenutke, iskušenja i njihova prevazilaženja, shvata šta znači živeti sa bolešću, stalnom neizvesnošću i strahovima. Fokusirana na odnose između partnera odnosno na Petersove pokušaje da uspostavi kontakt sa dečakom uz epizode njegovih samopreispitivanja priča povremeno pominje i širi društveni kontekst (ne)prihvatanja bolesnih i strah bolesnih od reakcija okruženja.

„Pilule...“ su autobiografska priča započeta kao svojevrsni strip dnevnik stvarnih događaja. Želeći da ostane što neposredniji Peters nije pravio skice grafitnom olovkom već je odmah radio u tušu, bez naknadnih prepravki i doterivanja. Robusnost njegovog crteža ipak je uspela da dočara atmosferu i emotivne valere. Sam tekst je, uprkos delikatnoj temi, lišen sentimentalističkih i melodramatskih afektacija što, i pored na momente oštre racionalizacije, čini junake priče realno-uverljivim i životnim. Primirenost tona pripovedanja odraz je svesnosti i izmirenosti sa životom takvim kakav jeste baš kao što je i odraz rešenosti da se živi punom snagom. Table nacrtane 2013. kojima se završava ovo delo dokaz su pobede male porodice i njenog sigurnog puta što je vidljivo i u primirenijem, „čistijem“ crtežu.
            Rečju „Plave pilule“ su izuzetno umetničko svedočanstvo o jednoj od pošasti XX veka koje dotiče najosetljivija pitanja ljudskog postojanja i dostojanstva.

            („Dnevnik“, 2014)
top