("Dnevnik", 13.10.2024.)
U davnim godinama druge polovine prošlog veka (i prošlog milenijuma), u (ovdašnjoj) zemlji koja više ne postoji, stripovi su bili svakodnevna literatura nekoliko generacija dečaka. Iako su bili Titovi pioniri i omladinci neodoljivo su ih privlačile „priče u slikama“ koje su poticale iz zlog, kapitalističkog sveta. Stripu nisu uspeli da naude ni partijski dušebrižnici; u jesen 1971. godine na kongresu kulturne akcije u Kragujevcu strip je (uz ostalu žutu štampu: roto-romane, razna zabavna i erotsko-pornografska izdanja) označen kao „šund“ (čak su, u silnom poletu, stripovi - spaljivani na lomači!) i kao takav dodatno oporezovan posebnim zakonom koji je stupio na snagu 1972. Primena zakona dovela je do gašenja više strip izdanja, npr „Biblioteke Lale“, ali je strip ipak opstao jer je hranio dečačku maštu i želju za avanturama od Divljeg zapada, preko debelih mora kojima krstare gusari do beskraja svemira koji krije svakojaka čudesa i čudovišta. Jeftine sveske – cena je dugo bila 1 dinar – sa šarenim koricama, štampane na jeftinom novinskom papiru sa lošim otiskom, išle su iz ruke u ruku i odvodile dečake (devojčice su uglavnom prezirale stripove kao još jednu dečačku zaluđenost) u druge svetove. Bezbrojne edicije su se pojavjivale, trajale i gasile donoseći mnoštvo uzbudljivih priča. I činilo se da taj izvor nikada neće presušiti. Ali, kako narod iskusno konstatuje „sve što je lepo ima kraj“, vreme stripovskog raja moralo je da se završi i taj kraj se poklapao sa krajem države u kojoj su stripovi bujali.
Posle
su došle sušne godine za strip i donele generacije koje nisu znale za stripove
na trafikama jer ih tamo više odavno nije bilo (od hiperinflacijske 1993). Nivo
klinci bili su zavedeni novim čudesima – pre svih kompjuterskim igricama. Onima
koji su pamtili prošla vremena preostalo je da prelistavaju stara izdanja -
ukoliko su ih sačuvali. Ponešto od tih starih stripova objavljivano je kasnije
u luksuznim knjigama ali većina je i dalje ostala u sveskama koje grize zub
vremena. Zato je svako podsećanje na ta izgubljena blaga hvale vredno i treba
biti pomenuto.
Elem,
Udruženje građana fanovi naučne fantastike SCI&FI iz Beograda,
čiji su osnovači i glavni pokretači Svetislav Filipović-Filip i Tihomir
Jovanović, među brojnim knjigama, fanzinima i almanasima koje publikuje,
objavilo je i knjigu „Classic Comics – Science
Fiction, Fantasy & Horror“ na
190 stranica A4 formata koja je prava riznica za „iskusne“ stripoljupce.
Naime, ovde su sakupljeni radovi 14 uglavnom američkih strip autora koji su na
polju naučnofantastičnog, fantazi i horor stripa stvarali
u rasponu od pre II svetskog rada do kraja 1970-tih, dakle u takozvanom
„Zlatnom dobu stripa“ (pre II svetskog rata), pa „Srebrnom“
(1950-te) i „Bronzanom“ (1960-te); njihovi stripovi su izlazili u
novinama i u popularnim strip magazinima i karakteriše ih prostodušni
optimizam i lakoća u tretiranju standardnih žanrovskih tema - u domenu naučne
fantastike to je svetla budućnost, hrabro osvajanja svemira i borba sa
vanzemaljcima; fantazi je kitnjasto-pompezan u slikanju sukoba Dobra
i Zla dok je horor fokusiran na bizarno i zloslutno u svim
vremenima. Čest je humorni odmak a eksplozivno finale se podrazumeva, posebno u
formi „panč lajna“ završne rečenice-sličice koja potpuno menja dotadašnja
čitaočeva očekivanja. Različita svetska izdanja, od američkog „Kripi“ do
engleskog „2000 a.d.“, objavljivala su priče od 10-tak tabli pa su se
pojedini autori specijalizovali za ovu zahtevnu formu. U bivšoj Jugoslaviji mnoštvo
tog materijala je objavljeno ali bez naznaka autora (scenarista, crtač) tako da
čitaoci nisu znali čiji radovi su ih zabavljali i oduševljavali. „Classic
Comics – Science Fiction, Fantasy & Horror“ ispravlja i tu nepravdu pa
svaki strip prati iscrpna beleška o autoru/autorima, njihovoj karijeri i
publikacijama sa kojima su sarađivali.
Izdanje
započinje epizodom prvog naučnofantastičnog novinskog stripa „Bak Rodžers“
iz 1929. koji je prototip herojskih kosmonauta i koga su „nasledili“ brojni junaci
među kojima je najpoznaitji Flaš Gordon, ovde zastupljen epizodom kojoj
je autor slavni Den Beri, naslednik Flašovog stvaraoca Aleksa
Rejmonda (Beri je predstavljen i kratkim hororom „Krvavni mač“);
Frenk Bruner je, pak, autor parodijske minijature „Smeš Gordon“. Strip
„Poseta“ Jandoka i Gluta efektno meša spaljivanje veštica sa posetom
vanzemaljaca. Prava poslastica je prvi strip Maksa i Bunkera
(tvoraca Alana Forda) iz 1971. koji je naučnofantastičan i koji
je – odbijen od urednika! Al Vilijamson je predstavljen sa tri kratke
svemirske avanture u najboljoj tradiciji „svemirske opere“ dok je Vali
Vud predstavljen sa tri priče u rasponu od svemurske avanture do urnebesnih
komedija. U naučnofantastični segment je uvrštena i sjajna pričica „Cinema
Histories“ izuzetnog (a našeg) Željka
Paheka. Horor segment čine stripovi Tomasa i Brunera po priči Roberta
Hauarda odnosno dve priče Roda Sterlinga iz serijala „Zona
sumraka“. Fantazi predstavljaju Krendal i Gudvin u srednjevekovnim „Strvinama
iz zamka“ i slavni Frenk Frazeta sa „Vukodlakom!“ Na razmeđi
fantastike i krimića su „Pauk“, bivši kriminalac koji „ispravlja
nepravdu“ uz pomoć sjajne tehnologije (davnih 1960-tih izlazio u ediciji „Superstrip“
Plavog vjesnika) i „Senka“, maskirani borac za pravdu (nepravedno
zaboravljen od ovdašnjih izdavača) u izuzetnom vizuelnom izdanju koji je
nacrtao Frenk Robins (dugogodišnji crtač Džonija Hazarda)!
Rečju,
„Classic Comics – Science Fiction, Fantasy & Horror“ je prava strip
čitanka koja će obradovati svakog stripoljupca. Pošto ovog izdanja nema
u širokoj distribuciji najbolje je naručiti ga preko fejsbuk stranica njegovih
izdavača. Uživanje zagarantovano!
(„Dnevnik“,
2024.)
Илија Бакић (1960) је песник, приповедач, романсијер, есејиста,
књижевни и стрип критичар. Велики део књижевног и теоретичарског рада му је
везан за фантастику и авангардну књижевност, а у овој студији коју је издао КЦВ
„Милош Црњански“ бави се кибер-панком, његовом историјом и карактеристикама, са
нарочитим фокусом на најважнију фигуру овог научнофантастичног покрета (или
под-жанра), Вилијама Гибсона.
У овој изузетно занимљивој, исцрпној и приступачној студији
Бакић покрива и објашњава основне постулате кибер-панка међу којима су слика
будућности која подразумева две реалности (физичку и виртуелну), глобалну
превласт мултинационалних компанија и сурову отворену арену неконтролисаног
неолибералног капитализма, а све то на позадини света који је на рубу колапса.
Потреба кибер-панка да се повеже са стварношћу и окрене друштвеној критици
огледа се и у имену, па Бакић подсећа на везу која се често заборавља:
„Кибер-панк је знао да ће будућност бити лоша али није имао никакав рецепт да
се она избегне или да се суноврат ублажи, управо онако како су то оригинални
музички панкери певали: Нема будућности за тебе.“
Уз Гибсона као оца покрета писаца побуњених против окоштале
научне фантастике која у том тренутку више није имала никаквих веза са
савременошћу и стварним светом Бакић скреће пажњу на Рукера, Шинера, Стерлинга
и друге савременике. Нова генерација писаца тражила је другачији приступ жанру
који је по њима испао из токова – „није необично да су рок видео спотови са
СФ-а скинули круну и ставили је на своју главу. Покрет, узбуђење, боје,
безбрижни визионарски порив наћи ћете у обиљу у видео производима, који су се
од рођења ослањали на СФ“, писао је Стерлинг тада критикујући писце. И узбуђење
и визију научној фанастици донео је Гибсон својим чувеним „Неуромансером“.
ЦИТАТ
Кибер-панк је променио
жанровску иконографију; потиснута су, нестала или заборављења свакојака
Галактичка царства, баш као и агре-сивни или збуњени ванземаљци,“буљоока
чудовишта“, луди научници и крхке плавуше које упадају у невоље и вриште.
Свемир је (п)остао хладан и равнодушан а Земља пренасељена, на ивицама еколошке
и енергетске катастрофе, огрезла у масовну беду, локалне ратове (који не
искључују и тактичке нуклеарне ударе) и баснословно богатство корпорацијских
врхушки које у обичној и виртуелној стварности контролишу масе.
Гибсон као централна фигура остаје и средишња тачка Бакићевог
интересовања у овој студији – „Неуромансер“ отвара сасвим нове хоризонте у
спекулативној фикцији: „то је ванредно избалансиран текст оштре акције“, пише Бакић,
“у ком Гибсон од прве странице бомбардује, пуца из свих (литератури знаних)
оружја“.
Настасја
Писарев
Betmen, uljez u
galeriji najpopularnijih stripovskih super junaka – jer je „običan“
čovek – od svog „rođenja“ na stranica „Detektivskih stripova“ („Detectiv
comics“ - DC) 1939. kada su ga osmislili golobradi početnici Bob Kejn i
Bil Finger, pleni pažnju naraštaja dečaka širom Zapadnog sveta! Svi
poštovaoci čoveka-šišmiša znaju da on nije nadčovek ali ga većina ipak
doživljavao kao takvog, verovatno zbog impozantnog kostima, svakovrsnih
„gedžeta“ na čelu sa „opakim“ Betmobilom, koje koristi protiv svojih
manje i više bizarnih neprijatelja. U ovog „samoproizvedenog ljudskog supermena“
autori su uneli svoje ideje o tajanstvenom osvetniku u megalopolisu (za ugled
su im poslužili, danas pomalo zaboravljeni, vestern osvetnik „Zoro“ i
urbani osvetnik „Senka“). Kroz periode velike i periode umerene
popularnosti Betmen je pregurao pola veka a onda je, kako čitamo u uvodu
ovog albuma, 1986. uredništvo DC komiksa uvidelo da njihovi junaci, neki
stari već skoro pola veka, nisu više aktuelni pa je potrebno njihovo „osveženje“
i to počev od najtrajnijih heroja kakvi su Supermen, Čudesna žena i Betmen.
Ovaj poslednji je bio najteži za popravke jer je njegovo polažište bilo
najsolidnije – dečak prisustvuje ubistvu svojih roditelja i odlučuje da se
osveti počiniocu i svim ostalim „lošim momcima“. Za „osvežavanje“ se dobrovoljno
javio Frenk Miler koji je imao iskustva sa „uskrsavanjem“ strip heroja (od
zaboravljenog Derdevila je izgradio novu strip megazvezdu) a već
je stvorio remek-delo „Betmen: povratak mračnog viteza“ u kome se
penzionisani Betmen vraća u arenu gde se biju (i prebijaju) Dobro i
Zlo. Miler je rešio da napiše scenario ali ne i da crta novi strip pa je tu
ulogu poverio Dejvidu Macukeliju, sa kojim je Miler već sarađivao
na stripu „Derdevil: ponovo rođen“. Rezultat rada ovog dvojca je „Betmen:
godina prva“, 1987. objavljena u četiri redovne strip sveske koje su
zatim spojene u knjigu sa promenjenim, poboljšanim kolorom (novinski kolor je
siromašniji u nijansama-valerima).
Težište
priče je na (do tada) neobrađenom periodu u kome Brus Vejn postaje Betmen.
Čitaoci znaju šta mu se desilo kao dečaku i znaju šta je Betmen radio
kad je bio u punoj snazi (pa i kasnije) ali Betmenovi prvi koraci nisu
poznati. Elem, u Gotam posle 12 godina skitanja po svetu stiže mladi bogati
Brus, koga bije glas neodoljivog plejboja; na aerodromu ga dočekuju
novinari željni neke senzacionalne vesti. Istovremeno, prerpanim vozom stiže
policijski poručnik Džejms Gordon, zabrinut za svoju suprugu pred
porođajem; njega dočekuje kršni detektiv Flas koga je poslao komesar Loub.
Zadrigli Loub odmah upozorava na mrlje u Gordonovoj karijeri zbog
kojih očekuje da Gordon bude timski igrač što treba da znači da ne gura
nos tamo gde mu nije mesto odnosno da ne ometa Flasa i Louba u njihovim
prljavim rabotama i vezama sa organizovanim kriminalom. A TV vesti objavljuju
da je još jedan ključni svedok nestao pa tužilac Harvi Dent mora da
povuče optužbe protiv Louba za kriminalnu zaveru... Pridošlice, svaka na
svoj način, pokušavaju da unesu red u leglo kriminala, od onog uličnog do onog
krupnog vezanog za najviše krugove vlasti. Tako Vejn, još uvek bez Betmenovog
kostima, zamalo izvlači deblji kraj u svojoj prvoj pravedničkoj misiji (a sa
prozora ga gleda Selina, buduća Žena Mačka); dok vida rane Vejn
shvata da mora imati drugačiji dramatičniji „nastup“. Gordon, pošto
odbije mito, mora da bude „naučen pameti“ čitaj ozbiljno prebijen od Flasa
i njegove ekipe.
Kad
Betmen u punoj opremi (maska, plašt, spravice...) počne da deli pravdu
to još uvek ne znači da neće dobijati udarce, da mu neko rebro neće naprsnuti,
ali glas o njemu se širi; u političarskim računicama on je najpre koristan ali
pošto šteti poslu postaje neprijatelj pa policija počinje da ga progoni. Gordon
sumnja da se iza Betmena krije Dent a potom i Vejn ali
nema dokaze. Ali zato Loub ima dokaze o Gordonovoj ljubavnoj
aferi sa koleginicom koje koristi da obuzda Gordonova hapšenja krupnih
kriminalaca. Betmen shvata da je nužno da mu Gordon postane
saveznik a to će se desiti kad spase Gordonovu bebu koju su oteli Loubovi
puleni. Negde u pozadini Žena Mačka pokušava da izađe iz Betmenove
senke... Na kraju „godine prve“ osnovne uloge i njihovi odnosi u epu o Mračnom
vitezu su postavljeni i avanture se razvijaju (već se pominje i Džoker
koji preti da će zatrovati Gotamsku cisternu).
U
sjajnom pogovoru ovog albuma, koji je Macukeli nacrtao kao strip,
navodi se Milerova izjava iz 1986. u kojoj on kaže da je Betmen
čovek sa misijom koja nije lična osveta već je plemenitija jer „on želi da
svet učini boljim mestom, mestom na kojem mladi Brus Vejn ne bi bio žrtva. U
neku ruku, njemu je cilj da sebe učini nepotrebnim. Betmen je heroj koji
priželjkuje da ne mora da postoji.“ No, ta se želja neće ostvariti bez
mnoštva avantura – a možda se nikad i neće ostvariti. Miler je svog Betmena
smestio u realan svet lišen karikaturalnosti koji je sadržavao originalni Čovek-Šišmiš;
čak su i negativci lišeni oreola napadne grotesknosti koja se pretapa u
ekstravaganciju. Fizička uverljivost pokreta i mimika, insistiranje na
detaljima, na suprotstavljanju sjaja bogatih i prljavštine opasnih delova grada
majstorski su oličeni u Macukelijevim crtežima. Njegov grafizam nosi
dozu namerne nedoteranosti koja blesne izuzetnim kvadratom iz neočekivanog
rakursa ili crtežom na čitavoj strani.
Montaža tabli je dinamična i dodatno ubrzava priču stvarajući kompaktnu celinu
u kojoj čitalac jednako uživa u dijalozima i slikama.
Rečju,
„Betmen: Godina prva“ obavezna je lektira svih stripoljubaca odnosno
poštovalaca Betmana bez obzira na njihov uzrast.
(„Dnevnik“,
2024.)
Strip “Beskrvni” je od 2011. godine
“pobočni” serijal (tzv “spin-off”) već kultnog serijala “Vekovnici”,
započetog 2007. godine; idejni vođa i scenarista oba serijala je Marko
Stojanović (1978)
nesporna strip institucija, čitaj posvećeni, uporni i tvrdoglavi strip
autor, agilni organizator i promoter 9. umetnosti na prostorima Balkana.
Junak “Beskrvnih” je vampir Aleksej
Vasiljević, epizodista “Vekovnika”; Aleksej je bio jedan od odabrane Dvanaestorice (najsposobnijih,
najkrvoločnijih) iz najužeg kruga oko Gospodara svih vampira. U “Beskrvnima”
on je, međutim, odmetnik, izdajnik, jeretik koji proganja i ubija svoju
nekadašnju braću (kao što i oni žarko žele da njega eliminišu). Kako je i zašto
došlo do raskola između Gospodara i Alekseja pitanje je koje će
svakako biti razjašnjeno, malo-po malo, tokom albuma koji (neminovno) slede.
“Beskrvi” su započeli žustro,
‘u sred srede’ albumom “Mrtva straža” sačinjenom od kratkih priča
koje skiciraju Aleksejevu poziciju, bez previše objašnjavanja i sa mnogo
burnih dešavanja i brzih akcija u kojima on eliminiše svoje (svakojake) protivnike.
Drugi album “Zla krv” varira fragmentarnu strukturu prethodnog albuma
mada je ovde jedna velika priča podeljena (kao u literarnim romanima) na
poglavlja. “Treći čin” je svoje fragmente proširio i na prošlost (prva
dva albuma su ovovremenska) dajući tako dublju perspektivu ključnog sukoba i
pojedinačnih dvoboja. Najnoviji, četvrti album “Dvanaestorica” bavi se,
kako mu i naziv kaže, pričama članova najužeg kruga oko Gospodara a Aleksej
u njima i nema posebnu ulogu. Osam se priča prostire u različitim epohama i na
raznim meridijanima što dodatno dinamizuje album koji i inače obiluje
zanimljivim postavkama i dešavanjima. Ono što je, pak, najbitniji pomak koji
priče donose je svojevrsna filozofska dilema odnosno jednako takav filozofski
odgovor na istu; ova vizura donosi sasvim nesvakidašnje, neočekivano a vrcavo
duhovito razrešenje situacija ili posebnim tonovima boji finalne kadrove priče.
Tako će, nesporno vešti ali i beskrajno nadobudni Borselino de Santo, u
epizodi “Razvojni put Borse Šnajdera” (što je naravno parafraza naslova
drame ingenioznog Aleksandra Popovića) na fatalni način otkriti da ima
onih koji umeju da pročitaju njegovu fintu (a to je, na manje ni više, nego Čen
iz “Vekovnika”) a zbog čega se ostaje – bez glave. Slično otkrovenje će
se ukazati onima koji ne veruju u anđele (“Pali”) ili će se sposobnost
da se svako dostigne premetnuti u tešku kletvu (“Plen”). “Lovac” i “Poslednji
i zadnji” su minijature sa zloslutnom finalnom udarnom rečenicom (“panč
lajn”). “Kraj” govori o brzom Damjanu koji upak biva prestignut
(sopstveom smrću) a “Početak” priča o velikim žrtvama koje se čine u ime
višeg dobra. Najuzbudljivija i najotkačenija priča je “Kleveta” u kojoj
se na sudu sreću Jozef K. i “Prvoumrli, Gospodar neprebrojnih,
Rodonačelnik beskrvnih, Otac svih vampira”; Jozef K. je optužen da je, ni
manje ni više, dezertirao iz redova Dvanaestorice! Vatromet rečenica
koje su višesmislene ili apsurdne umešan
je sa trivijalijama i kalamburima dokazujući nadmoć apsurda i Homo Ludensa
nad svim “ozbiljnim” situacijama.
Marko Stojanović je za ovaj
album u kome su priče crno-bele i obojene, po svom proverenom receptu,
angažovano iskusne i mlade crtače Kenana Halilovića, Stefana Katanića, Emre
Sonmeza, Osmana Hajdarića, Zvonimira Vidića, Hrvoja Ružića, Marka Nikolića i
Gašpera Krajnca, koji su raznorodnim crtačkim stilovima svaku priču učinili
apartnom u ovom albumu; no, u konačnom sagledavanju ovo bogatstvo grafizama
ispostavlja se kao velika, samosvojna vrednost. I tako žar i polet s kojima Marko
Stojanović ispisuje „Beskrvne“ i gradi priče, koje
se ne iscrpljuju na nivou pukih žanrovskih „uradaka“ već imaju i značenjsku
težinu, dobija adekvatnu potporu u višestrukim likovnim pogledima na stvarnost
i horor fantastiku što je, sveukupno, zaloga valjanosti ovog albuma ali
i čitavog serijala čijem nastajanju imamo privilegiju da prisustvujemo.
(„Dnevnik“,
2024.)
Knjigu Kraut
ili saće možete da posmatrate kao roman u četiri poglavlja-priče, ili,
ako vam se više sviđa, kao četiri povezane priče o Jakopusu Krautu, pesniku,
filozofu, lekaru i alhemičaru.
Jakopus Kraut je
sve vreme u potrazi, pre svega duhovnoj (uzgred, ukoliko pročitate opis knjige
na sajtu izdavača (Agora), ili na bilo kom sajtu koji
je preneo opis sa sajta izdavača, naići ćete na poprilične spojlere (u smislu,
Jakopus Kraut u priči/poglavlju traži, traži, a u opisu na sajtu izdavača
saznate i šta je našao i kako se knjiga završava; što ne smeta svakom, ali ima
ko ne voli takvu vrstu spojlera)).
Elem, Krautova
potraga vodi ga širom Evrope (prema opisu, Evrope poznog srednjeg veka, ali s
obzirom na to da susreće Kazanovu i grofa Sen Žermena, to je osamnaesti vek),
po zabačenim ostrvima i nimalo zabačenim gradovima, po kamenjarima,
katakombama, palatama… A sve u pokušaju da pronađe one najbitnije tajne, delom
alhemičarske, delom mnogo više od toga.
Kao što rekoh, u
suštini duhovna potraga. I to potraga koja ne prestaje kakvo god Krautovo
stanje bilo, koliko god se puta razočarao zbog promašaja (da li je zaista
promašaj?) ili užasnuo pronađenim, u kakvim god se okolnostima našao… Jer u
potrazi je smisao, čak i više nego u nalaženju odgovora. Smisao života. Smisao
svega. Svi tragamo, svesno ili ne.
A Kraut ne
odustaje, i to je lepota ljudskog duha, kakve god inače manjkavosti pokazivao.
Žeđ za znanjem i za spoznajom.
Knjiga je pisana
starinskim jezikom; izmišljenim starinskim jezikom, koliko mogu da procenim (i
što bi bilo sasvim u skladu sa Bakićevom sklonošću ka eksperimentisanju i
poigravanju), a opet, sve se razume. I povuče vas u tu neku moguću prošlost, u
potragu jednog čoveka i otkrića koja ga vode… Pa, videćete već.
Vredi pažnje. Preporuke.
https://ivanamilakovic.wordpress.com/2024/07/14/kraut-ili-sace-ilija-bakic/
Kategorije:
2024,
FANTASTIKA,
Hronika mačjeg škrabala,
ILIJA BAKIĆ,
Ivana Milaković,
Kraut ili saće,
PROZA
Mračni princ Betmen,
jedini super heroj koji to nije, odavno je prerastao skromne granice koje su mu,
davne 1939. godine, odredili originalni autori Bob Kejn i Bil Finger.
Pošto je preživeo Zlatno doba stripa (pre II svetskog rata), pa zatim Srebrno
(1950-te) i Bronzano (1960-te), veliku slavu i zaborav (jer su neki
novi heroji bili atraktivniji)
iz koga je uskrsao zahvaljujući Frenku Mileru, polovinom 1980-tih,
Betmen je transformisan u još jednog „očovečenog heroja“ (mada je
on, za razliku od Marvelovih super junaka odnosno super junaka iz
matičnog mu DC-a, oduvek bio - čovek) a potom zadobio brojna lica i
paralelne verzije koje se ponekad preklapaju (mada to nije obavezno). Kako god
bilo da bilo, Betmen doživljava decenije zrelosti, postajući, svakako zahvaljujući
filmovima, jedna od najvećih ikona popularne kulture XX i XXI veka.
Pošto
recept očovečenja radi odnosno prodaje stripove (i filmove, koji
su najatraktivniji deo ponude), bosovi DC-a dali su odrešene ruke svojim
urednicima i agentima pa ovi traže nove atrakcije i senzacije što znači sveže
ideje, drugačije vizure iz kojih se junak posmatra. Ovaj trend, koji nije samo
specijalitet DC-a i Marvela (i italijanski strip gigant Boneli
već neko vreme traži načine da „podmladi“ svoje junake - Teksa, Zagora,
Dilan Doga, Marti Misteriju...), znači uvođenje u posao scenarista i crtača
koji nisu iz stalne ekipe izdavača već su izvan tog sistema a ugled su stekli
na drugim, sasvim drugačijim stripovima. U ovom slučaju angažovan je Enriko
Marini (1969) znan po strip serijalima, naučnofantastičnom
„Džipsi“, avanturističko-gusarskom „Škorpion“ i istorijskom epu „Orlovi
Rima“, krimiću „Burleskni noar“; njemu su, kako sam piše, date
odrešene ruke (a to je bio uslov da se on prihvati posla) pa je sam napisao
priču i nacrtao je ’iz sve snage’. Marinijevo delo, pod naslovom „Betmen
– Mračni princ na belom konju“, pojavilo se 2017. godine u dva dela a u
izdanju „Čarobne knjige“ je objedinjeno u jedan album objavljen u Kolekciji
izabranih priča iz DC multiverzuma „DC Gold“.
U
Marinijevoj verziji Betmen je u najboljim godinama, dakle mlađi
od Milerovog Betmena koji je prevalio 50 godina; adekvatno godinama
mračni vitez je u vrhunskoj formi pa isteruje pravdu bez prestanka... No, fokus
(i zaplet) ove epizode je na Betmenovom ’civilnom’ liku multimilionera i
zavodnika Brusa Vejna koji biva javno optužen da sa izvesnom šankerkom
ima - ćerku; otac u stvari i ne zna za dete jer je majka sama brinula o njoj
ali sada je u finansijskoj stisci i traži od Vejna da da doprinos u
izdržavanju devojčice. Mediji su jedva dočekali ovu poslasticu a Vejn
nema pravi odgovor na pitanja jer se nejasno seća ove zgode. Na muku će mu
stati i Džoker koji otima devojčicu a kao otkup traži dijamant koji
namerava da pokloni svojoj dragoj Harli (pošto je prva pljačka mogućeg
poklona propala – a i Ženamačka ima tu šta da prigovori)! Žestoki momci,
dakle, imaju svoje (ozbiljne) probleme sa ženskim rodom koje ne uspevaju da
razreše na zadovoljavajući način. Betmen je spreman da pronađe devojčicu
po svaku cenu (makar morao da svojeručno premlati sve nevaljalce uzduž i
popreko Gotama) ne samo zato što je borac za pravdu već i zbog mogućnosti
da je zaista njen tata.
’Očovečenje’
Betmena do sada se kretalo u nivoima prošlosti, pre svega Vejnove
detinje traume zbog ubistva roditelja i odluke o borbi protiv ’loših momaka’; Miler
je Betmena ’otkrio’ na pragu starosti usred podivljalog nasilja na
ulicama urbane džungle. Marini je svoju priču smestio i usredsredio
između ove dve granične tačke. Dileme koje muče osvetnika i zlikovca (’da li
sam postao tata a da to i ne znam ili sam znao pa sam želeo da to sakrijem jer
šteti mom imidžu’ odnosno ’kako ispuniti sopstvena obećanja i ostvariti želje
mušičavoj dragoj?’) vrlo su životne i realne i potencijalno kriju moguće
konflikte i prevrate u ulogama koje momci igraju. Trivijalno je, zbog herojskog
’pedigrea’, obojilo priču žestokom groteskom ’a-la realiti programi’ potenciranu
eksplicitnim-brutalnim nasiljem i
uvrnutim humorom. Marinijevo pitanje ’šta ako se u postojeću podelu
uloga i definisane junačke profile umeša – slučaj komedijant?’ dobija ozbiljne
i smešne odgovore, za kraj krunisane otvaranjem još jedne mogućnosti: da li je
kasni posetilac bara i mogući tata male curice u stvari - Džoker? Uopšte
nije isključeno da će znatiželjnici uskoro dobiti kakav-takav odgovor u nekom
novom mini serijalu.
Osim
što se poigrao Betmen-Vejn i Džoker ulogama, Marini je
priču iscrtao i obojio vrlo ’evropski’ dakle dinamično i poletno ali i
rafinirano-maniristički, sa iskrivljenim rakursima odnosno čestim tonovima
sumraka i paletom koja je izmeštena iz uobičajenih obrazaca i naginje sepiji
ili monohromatskim tonalitetima. Gotam u svom sjaju i bedi deluje
impozantno a ljudske kreature blešte lepotom ali i dekadentnom izopačenošću.
Likovna gozba prepuna detalja i delikatnih valera tera čitaoca-gledaoca da
zastaje i vraća se prethodnom stranicama kako bi pažljivije razledao neku
sliku.
Rečju,
„Betmen – Mračni princ na belom konju“ Enrika Marinija prijatno je i
intrigantno širenje mita o Mračnom vitezu prema novim, obećavajućim
horizontima i svakako zaslužuje punu pažnju stripoljubaca.
(„Dnevnik“, 2024.)
Пријавите се на:
Постови (Atom)