Priču „Šah-mat“ Lazar Komarčić (1839-1909) je uvrstio u zbirku jednostavno nazvanu „Pripovetke“ objavljenju 1894. godine. Na samo par stranica on, kao već prekaljeni prozaista, uspeva da ispriča priču, dakle „postavi“ situaciju i dovede je do katarzičnog klimaksa. Čitalac najpre upoznaje nekolicinu bekrija, ljubitelja dobrog jela, pića i kafanske zabave koji planiraju kako da provedu božićne praznike. Uz duhovite primedbe na nepoštenje dotad omiljenog kafedžije u razgovoru se pominje da jedan od drugova leži u bolnici teško bolestan. Iako priča luta oko priprema za slavlje, usput se doznaje da je bolesnika posetio jedan od  drugova, da se bolest popravila te da je bolesnik, željan normalnog života, varoši i druženja, voljan da od doktora traži da ga za Božić pusti kući. Posle domišljatog prekida (sa dva reda crtica) scena se okončava odlukom da dvojica drugova, jedan je pripovedač, odu bolesniku u posetu i odnesu mu ponude: vino, nešto „lako za meze“, cigarete od „pravog turskog duvana“.
Druga scena dešava se u bolnici. Posetioci su po vejavici i oštrom vetru „mađarcu“ stigli u bolnicu, do druga koga je doktor već pustio da izađe. Bolesnik hoće „da provede Božić u društvu, pa makar dočekao novu godinu u grobu.“ Prijatelji ga stanu odgovarati od izlaska i čini se da im to uspeva kad pripovedač začuje „neko krkljanje, nalik na ropac u smrtnika“. Pogledavši po bolesničkoj sobi on zapaža pojedinosti: neko leži, neko čita („nekakvu knjigu. Na stolu stoji čitava gomila drugih knjiga... Od čega ovaj boluje?“), treći je zamišljen („sigurno, da sutra osviće Božić“). Dvojica za stolom igraju šah. Druga dvojica se sašaptavaju pa se „napregnu od smeha, ali glasa ne puštaju.“ U uglu sobe novi dvojac igra karte, okružen posmatračima. Konačno, jedan bolesnik se brija („Neće da dočeka blag dan neobrijan“). Rečju, iako su svi oni u bolnici, laki su bolesnici pa je i prizor miran, gotovo običan.
Krkljanje se ponovi i tada bolesni drug objasni posetiocima da, iza pregrade, leži bolesnik koji se već tri dana muči i „ni živi, ni umire.“ Pripovedač, nečim potaknut/izazvan, pođe da ga pogleda iako ga drug odvraća: „Nemaš šta videti. To je mrtvac – još nesahranjen.“
Treća scena odvija se iza paravana. Na samrtnoj postelji leži „- ko? Mrtvac nije; još nije izdahnuo ali to ne beše ni čovek, već njegova senka.“ Sledi sugestivan opis nesrećnika: grudni koš kao opleten od pruća, velike, otvorene oči, crte lica ukočene, otvorena usta, modro-zelena opna na usnama, crni jezik... I kandilo kraj uzglavlja bolesnika je na samrti. Kraj kreveta kleči „gospa u crnini“. U trenu kad kandlo prsne i ugasi se, ugasi se i bolesnikov život. Gospa ustaje i šapuće: „Smirio se!... Bože, podaj njegovoj mučenoj duši nebesko naselje!...
Teška situacija sa jakim emotivnim nabojem kakav izaziva činjenica nečije bliske smrti biva prekinuta lupom i slavodobitnim uzvikom „Šah-mat!“.
Komarčić zaključuje „Onaj, što je izgubio, stoji snužden – kao da je kraljevinu izgubio, a onaj što je dobio, veseo – kao da je carevinu dobio!...“
*
Pisac pažljivo dozira tenzije u priči. Od opuštenog, razbarušenog početka sa lakom konverzacijom i ponekom igrom reči te odlukom o poseti i darovima, tenzija zakratko poraste kad drugovi ubeđuju bolesnika da ne izlazi na zimu da bi ponovo splasnula kad pripovedač razgleda bolničku sobu. Novi raste tenzije počinje pogledom na samrtnika i njegovim umiranjem da bi kratki pad, kakvo-takvo smirenje donele reči utehe. Potom sledi naglo, brutalno razbijanje svih obzira slavljem dobitnika u partiji šaha, tik iza pregrade „nalik na onu od pleha, što njom zaklanjamo vrele peći, da nas njihna jara ne mori“. Ni igrače ne muči nikakva jara bliske (tuđe) smrti.
Komarčić ne insistira na bilo kakvom potcrtavanju ili objašnjavanju apsurda trenutka, apsurda postojanja i nestajanja života dok, istovremeno, drugi traju i troše se na sasvim trivijalnim rabotama – mada su spram činjenice smrti gotovo sve aktivnosti živih minorne. S finim osećanjem mere pisac se zadovoljava konstatacijama radosti pobednika i gubitka poraženog koji su pre svega – (još) živi dok je kraj njih neko ljudsko biće upravo nestalo. Svedenost pripovedačevog/piščevog glasa/komentara, bez direktne afektacije ili svakako suvišne patetike zalog su pune ubedljivosti čitave priče.
Finalnim obrtom, koji insistira na spoznaji strave i užasa, ova priča se otkriva i kao delo koje je tematski ali i po načinu građenja zapleta i naglim raspletom (u stilu „panč lajna“) blisko hororu koji će se kao moderni žanr iskristalisati tek koju deceniju kasnije, filtriranjem upravo ovakvih atmosfera i njihovim potenciranjem i pojačavanjem. Otuda bi se „Šah-mat“ mogla smatrati „protohoror“ pričom inovativnog autora koji će par godina kasnije, 1902. godine, objaviti i prvi srpski naučnofantastični roman „Jedna ugašena zvezda“.
(„Priča“ 30-31, 2015.)


ЛАЗАР КОМАРЧИЋ
ШАХ–МАТ



Те било на Бадњи дан. Снег је вејао, како Бог хоће. Божић нам је долазио на белом коњу. Сви смо се иску-пили код Перише. Ту је Заре Марић, ту Станојица Мар-тић, ту Томо Врбавчев, ту Реља Крунић. Само нам нема Веље Ђенадића. Он је тешко болан. Има три недељс како је у болници... Седимо и ћеретамо. Договарамо се, како ћемо, што боље, провести божићне празнике.
Док ће Заре Марић рећи:

– Вала, идите куда знате, али ја вишене идем оном Ћор–Зуки... Што се он прокалпио, то нема више. Ама, кафа му не ваља, пиво му не ваља, вино му не ваља...

За кујну не треба ни говорити. То више није ни добра – ашчиница, а то ли „хотел“.

– Е, јес, одиста, постао мурдар–ефендија! Јесте ли видели, какав му је само онај вајни билијар?... Као да су на њему дорћолске бурегџије бурек месиле, прихва-ти Реља Крунић.

– Море, је ли њега оставио и наш Веља, онда, сло-бодно, може спуштати ћепенке, примети Томо Врбав-чев.

Периша је само слушао, шта ми говоримо. Извалио се у своју љуљашицу, па се љуљушка и одбија густе ко-турове дима; али кад Томо помену Вељу, он се одјед-ном окрете, па упита:

– Збиља, људи, је ли ко био скоро код Веље?... Је ли му, штогод, штогод лакше?... Сиромах! Божић, а он у болници!...

– Био сам ја, одговори Реља Крунић. Боље му је. Већ је мало почео да устаје и да хода по соби. Седне код прозора, па непрестано гледа у башту. А кад сам му ис-причао, како смо се провели сад о св. Николи код Станојице, њему се, чисто, очи засветлише. – И онда ми рече:

„Ала, болан, Реља, кад би ме, нешто, онај мој доктор хтео пустити сад о Божићу, да изађем у варош! Не би, чини ми се, марио, да сс после здрав вратим, па да му овде одлежим, ако хоће, још три недеље... Иди, говори му, болан! Он је добар. Послушаће те“. То рече, па се затури и зажмури. Под котлацом му је дамар јако био. Уморио се. Кажем му, кад је мало дошао к себи, да се не напреже, и да много не говори.

Он ме само погледа, па се осмехну. Осмех је тај био тужан.

– Е, да не говорим!... Море, хоћу да говорим, докле год могу да мичем –језиком и вилицама... Ћутаћу доста

– кад у хладни гроб легнем... Море, Реља, ти још не знаш.... Јеси ли кадгод дуго боловао? Ако ниси, онда не знаш, како је човеку драг живот, како му је мио овај лепи свет!

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –


После би одлучено, да се узме једна бутела балуце од „Грчке Краљице“; да се спреми што лако за мезе и понуду и да се узме која кутија цигарета – правог турског дувана. Мене и Рељу одредише, да му то однесемо, да га од све дружине поздравимо, и да изјавимо жељу, да нову годину проведемо сви скупа, па макар то било и код Ћор–Зуке, угоститеља код „Петла“.

Тако смо и урадили.

                        ***

Бељи је много боље. Кад смо дошли у болницу, а он се већ спремио да изађе у варош. Хоће момче да прове-де Божић у друштву, па макар дочекао нову годину у гробу. Његов је доктор одвећ искусан лскар; али он има и једну махну, која му све квари... Човек скроз и скроз добра и милостива срца. Није у стању да се одупре каприсима својих пацијената... На пољу мећава, а он допустио Вељи, да се обуче и изађе у варош. Али га је Веља, како нам казаше, цигански и био салетео. Докази-вао је, да се нигда у веку није боље осећао. И, колико се опомиње, снежно време увек му добро чини. Међутим, и ја и Реља цептили смо од зиме. Она пуста вејавица, па онај хладни северац, пробијали су до костију.

– Кака те варош снашла, да од Бога нађеш! – викнем му ја. – Знаш ли, болан, да смо једва живи дошли довде. Вејавица очи да избије, а овај оштри мађарац није да брије, већ, лепо, крв у жилама леди. Седи ту, на чувај то мало здравља, лудаче један!...

И он одиста седе.

– Ево, донели смо ти Божић! – окрете Реља и спусти корпу на сто.

Али у тај мах, учини ми се, као да чух неко кркља-ње, налик на ропац у самртника. Ослушнем. Нема ништа. Погледам – свуд по соби. Пуно кревета. Али све лаки болесници. На једном лежи један. Претурио ногу преко ноге, па чита некакву књнгу. На столу стоји читава гомила других књига... Од чега ли овај болује? – помислим. Онај што је до њега, устао па седи. Покрио се преко крила, оборио главу, па нешто мисли, – сигурно, да сутра освиће Божић. Спроћу ових, за једним ма-лим сточићем, седе двојица, па играју шаха. Један се од њих замислио. Упр’о очи у фигуре, па и не трепће. И по некад му дође, те се као боље намести. Шта му је то, не знам. Онај се други само смејуљи. Још један „цуг“, на је мат... Одмах до ових леже двојица – сваки на свом кревету. Окренули се један другом, па нешто шапћу. Мало, мало, па се напрегну од смеха, али гласа не пуштају. А тамо, чак у углу собе, седе двојица за својим сточићем, па бацају попа. Један баца, а други погађа; а друга тројица стала, па сеире... Један опет сео пред једно огледалце, насапунио се, узео бри-јачицу па се брије. Неће да дочека благ дан необријан. У том се зачу опет оно кркљање. Сад сам баш лепо чуо.

Ја погледам у Вељу. Он ме је разумео.

– Сиромах, рече он, ово је трећи дан, како се мучи. Ни живи, ни умире. И он погледа у онај крај, где они попа бацају. Ту, до њих, тек сад опазих, неки шпански зид. То беше нека врста преграде, налик на ону од плеха, што њом заклањамо вреле пећи, да нас њихна јара не мори.

Ја пођем.

– Куда ћеш? – упита ме Веља. Немој ићи. Немаш шта видети. То је мртвац – још несахрањен.

И ја опет одох.

                       ***

Тај призор нигда заборавити нећу. – На самртној по-стељи лежи – ко? Мртвац није; јер још није издахнуо, али то не беше ни човек, већ његова сенка. Све је уко-чено. Грудни кош одскочио, као да је оплетен од прућа. По каткад се полако уздигне, па спусти. И онда се јави оно кркљање... Очи му велике, отворене, гледају у таван. Не трепћу. Црте на лицу укочене, слеђене, али оне беху одсенак тешких мука. Уста отворена, усне изере-не, а преко њих се навукла некака модро–зелена опна.
У устима се нешто црни, као да је гаром превучено. То је био врх од језика.

На сточићу, више главе самртника, гори једно кандилце. И оно беше на самрти. Почело да прска... Поред кревета клечи једна госпа, сва у црнини. И њени погле-ди беху упрти горе. Молила се Богу – да овог мученика опрости ових тешких самртних мука и – да га прими.

У том оно кандилце прсну... Варнице његова жишка севнуше на све стране, и – оно се угаси. Али у тај исти мах и грудни кош оног јадника још се више уздиже, па – стаде... Очи се самртннкове чисто избечише... И то беху потоње варнице једнога живота, и то беше потоњи откуцај једнога срца... Она госпа у црнини устаде – као каква сенка с онога света – полако – да оног мученика не пробуди. Око усана њених лепршао се један осмех: али се лепо видело, да је тај осмех проткан тугом, а обојен сетом из неких далеких успомена. Она још једном погледа к небу, и њена уста тихо прошапташе:

„Смирио се!... Боже, подај његовој мученичкој души небеско насеље!...“ И у тај мах нешто лупну.

„Шах–мат!“ заори се по соби. Ја се окренем. И она двојица беху свршила своју партију шаха. Онај, што је изгубио, стоји снужден – као да је краљевину изгубио, а онај што је добио, весео – као да је царевину добио!...

Приповетке. Београд, 1894, 131-138.






Artur Konan Dojl (1859-1930) u popularnoj kulturi znan je kao tvorac legendarnog Šerloka Holmsa. Ovaj je literarni junak bio toliki ljubimac savremenika da su organizovali proteste kada je Dojl, jer mu je detektiv dosadio, rešio da ga ubije; zbog toga je Dojl nastavio da piše priče o njegovim doživljajima gotovo do svoje smrti. Pokušavajući da se odvoji od ovog šablona Dojl je pisao istorijske romane (mnogi kritičari smatraju da su to njegova najuspešnija dela), drame a u periodu od 1912. do 1929. napisao je pet romana/priča o profesoru Čelendžeru: „Iščezli svet“ (1912), „Otrovni pojas“ (1913), „Zemlja magle“ (1926), „Kada je svet vrištao“ (1928) i „Mašina za dezintegraciju“ (1929). Tematski raspon tih dela, a u većini se pored profesora Čelendžera pojavljuju i drugi junaci iz „Iščezlog sveta“, je od prepoznatljive naučne fantastike (koju je na razmeđi XIX i XX u englesku književnost na velika vrata uveo H. Dž. Vels) do mistično spiritističkih zapleta.
            Osnovna priča „Iščezlog sveta“ vrti se oko ekspedicije poslate u zabiti reka Amazon da potvrdi tvrdnje prgavog profesora Čelendžera da je tamo otkrio plato na kome žive praistorijske životinje. Grupu, uz Čelendžera čine njegov protivnik, stari profesor Samerli, avanturista i lovac lord Rokston i mladi novinar Edvard Melon. Nakon mnoštva muka ekspedicija stiže na svoj cilj i otkriva fantastični ali i opasni biljni i životinjski svet kao i pleme pitomih Indijanaca koje terorišu surovi ljudi-majmuni. Nakon što pomognu slabima da pobede istraživači se vraćaju u Englesku. Na skupu Zoološkog instituta, međutim, njihova priča biva osporena sve dok Čelendžer ne otkrije svoj ključni, živi dokaz - mladog pterodaktila koji, na žalost, pred zapanjenom publikom uspeva da pobegne kroz otvoreni prozor. Trijumf nauke i njenih emisara ogroman je i oni planiraju svoju dalju sudbinu, od povlačenja u penziju, osnivanja muzeja do novog putovanja u iščezli svet.
Kao što je Holmsa stvorio po stvarnom čoveku, Dojl je i za profesora Čelendžera imao uzor u svom profesoru fiziologije Vilijemu Raterfordu. Čelendžer je ekscentrična osoba (kao i Holms), preke je naravi, bez manira, spreman da se pobije sa neistomišljenicima; izuzetno je snažan mada onizak, duge crne brade i prodornog glasa kojim bez zaziranja vređa svoje saputnike - njegov bizarni izgled ipak će mu doneti koristi kada istraživače otmu ljudi-majmini a u Čelendžeru prepoznaju svog daljeg rođaka! Ostali junaci su standardnih osobina: profesor Samerli je mršavi, asketski lik, lord Rokston preduzimljiv i nepokolebljiv borac a Melon zbunjeni mladić koji se uči osnovnim životnim vrednostima i koji je pripovedač/beležnik događaja. „Iščezli svet“ nastavlja dugu tradiciju „muških“ priča o istraživanju egzotičnih zemalja kao i tradiciju kolonijalnog romana u kojima nadmoćni beli čovek „kroti“ divljake (od tih stavova nisu imuni ni Čelendžer ni Rokston).
„Iščezli svet“ je ispripovedan krajnje funkcionalno (uz poneki previd i kontradiktornost), bez stilskih dodataka, sa težištem na uzbudljivim dešavanjima koja ne dozvoljavaju čitaocu da odahne. Dojl je uvođenjem nauke kao tumača dešavanja nadogradio pustolovnu matricu. Priče o praistoriji, pripovedane iz vizure njenih stanovnika, postojale su i ranije; Žil Vern je u „Putovanju u središte zemlje“ (1864) u nju uveo savremene ljude a „Iščezli svet“ je svojom dopunom potvrdio zavodljivost ovog koncepta. U potonjim godinama pojavljivaće se brojna dela sličnog zapleta (i ne prevelikih umetničkih dometa), bilo da zaostali svet smešteju u dubine naše planete („Plutonija“ V. Obručova, serijali „Pelusidar“ E. R. Barouza) ili na razne zemaljske zabiti, ostrva, doline, visoravni i slično (od „Zemlja koju je vreme zaboravilo“ E. R. Barouza do osavremenjene verzije priče u „Parku iz doba jure“ Majkla Krajtona po kome je nastala istoimena filmska franšiza). U svakom slučaju, „Iščezli svet“ je bitna karika u razvoju „praistorijskog“ podžanra naučne fantastike odnosno pustolovne literature.

(„Dnevnik“, 2016.)

Jalmar Sederberg (1869-1941) jedan je od najznačajnijih švedskih pisaca XX veka; pisao je poeziju, drame, novele i romane među kojima su zapaženi „Zavaravanje“ (1895), „Mladost Martina Brika“ (1901), „Doktor Glas“ (1905), „Ozbiljna igra“ (1912). Dobitnik je prestižnih književnih priznanja.
            Pojava romana „Doktor Glas“ izazvala je svojevrsni javni skandal zbog bavljenja provokativnim temama seksa i smrti. Kroz zapise iz dnevnika stokholmskog lekara, datirane od 12. juna do 7. oktobra neimenovane godine (mada se po nizu pojedinosti može zaključiti da je reč o godinama s kraja XIX i početka XX veka), sklapa se bizarna priča o lepoj i mladoj ženi starog sveštenima Gregorijusa koja se obraća doktoru za pomoć u vrlo delikatnoj situaciji: ona oseća odvratnost prema intimnim „bračnim dužnostima“ jer ima mladog, markantnog i poželjnog ljubavnika. Doktor Glas, neženja u tridesetim godinama, pristaje da, pod izgovorom očuvanja zdravlja supruge, predloži svešteniku da se uzdrži od svojih bračnih prava. No, ovo je rešenje kratkotrajno a doktor, sada pod izgovorom da je sveštenikovo srce slabo, predlaže mu da ode neko vreme u banju. Naravno, i ovo je privremena situacija i doktor, naizgled spontano i neosetno, shvata da se ulog u ovoj igri povećava i da je moguće samo jedno trajno rešenje - eliminacija sveštenika! Ipak, izvršenje ovog (zlo)dela neće doneti mir ni nevernoj supruzi (novopečenoj udovici) a ni doktoru.
            Doktor Glas po svemu je apartna, introvertna, kontraverzna pojava. Mada, kako sam tvrdi, lekar mora biti čovekoljubiv ili častoljubiv, on te pojmove shvata sasvim drugačije od svog okruženja. On nema isti odnos prema svim ljudima, pojam bezrezervne  humanosti mu je stran a njegovo osećanje časti vrlo je specifično. Koreni takvog neuklapanja u kanone buržoaskog društva i morala brojni su, od nesretne romanse koja ga je distancirala od ženskog sveta preko nesigurnosti u svoju životnu „misiju“, sklonosti melanholiji i depresiji do perioda izuzetne osetljivosti (pa i razdražljivosti) na prirodu, vremenske prilike, muziku, ljudske pojave i mirise... Portret ovakvog, neuravnoteženog lekara svakako nije u skladu sa standardizovanom društvenom ulogom kakvu lekari imaju (a koja podrazumeva staloženu osobu bezmalo božanskih moći i znanja o životu, bolestima i izlečenju). Glas sasvim pragmatično razmišlja o samoubistvu kao izlazu iz neizdrživih patnji da bi, potom, isti princip preslikao na situacije kada bolesnicima treba prekratiti muke. Neortodoksna su i njegova promišljanja o ljubavi i abortusu, ljudskom rodu (neretko bliska mizantropiji), religiji, svetskim događajima.
            Glasova socijalna neprilagođenost se, pojačana povlašćenim položajem lekara u zajednici, nastavlja i na razmeravanja morala odnosno uplitanja u lične odnose ljudi. On vrlo lako prihvata da laže i obmanjuje sveštenika nalazeći izgovor u svojoj fetišizovanoj, idealizovanoj verziji ljubavi. I njegova odluka da mladu ženu definitivno oslobodi okova neuspešnog braka samo je konsekventno sprovođenje u delo te fiksacije. Mada se doktoru čini da se zaljubio u ženu koju štiti, olako odustajanje da makar pokuša da ostvari dublju vezu s njom (kada ju je ljubavnik napustio) dokaz je njegove apatije i nesposobnosti za aktivno delovanje. Paradoksalno, jedina akcija koju je doktor Glas bio sposoban da izvrši bila je destrukcija. Nakon toga on se povlači u jalova premišljanja, isprazne razgovore sa poznanicima (pravih prijatelja nema) i povremene voajerske ekskurzije do stana voljene osobe; istovremeno on lakonski prelazi preko očiglednih izraza naklonosti jedne devojke.
            Sederberg se u romanu „Doktor Glas“ ne libi da slika dvoličnost društva, njegovo pokoravanje moći novca, ogoljene ljudske ambicije, fizičku i duhovnu bedu baš kao što bez okolišanja opisuje osetljivo biće koje pod teretom ličnih komplekasa i društvenih kanona postaje devijantno, gubi osećaj za pravedno, milosrdno, prirodno i normalno. Forma dnevničkih zapisa dozvoljava autoru da razotkrije mnoge mračne tajne ali i da ispiše lirske pasaže o prirodi, da bude trezveni analitičar kao i gotovo patetični melodramatik. U konačnom sagledavanju „Doktor Glas“ je valjan primer skandinavske delikatne psihološko-realistične umetničke prakse koja se iz XIX veka protegla kroz čitav XX vek sve do naših dana.
            („Dnevnik“, 2016.)


Žoan Sfar (1971) je francuski stvaralac koji se ogledao u više umetničkih formi. Autor je stripova, ilustrator, pisac romana, filmski reditelj i glumac. Na svim poljima svog delovanja skrenuo je pažnju publike i kritike te bio nagrađivan. Ipak, čini se da je rad u 9. umetnosti težište Sfarovog stvaranja: sam ili u koautorstvu realizovao je gotovo stotinu stripova od kojih je svakako najpoznatiji serijal „Rabinov mačak“ za koga je 2005.g. dobio američku nagradu „Ajzner“. Godine 2004. Sfar je nagrađen Gran prijem strip festivala u Angulemu. Strip „Rabinov mačak“ Sfar je pretvorio i u dugometražni crtani film snimljen 2011. godine za koji je dobio prestižnu francusku filmsku nagradu „Cezar“.
            Na ovdašnjim prostorima Sfar je slabo predstavljen, samo dva njegova stripa su objavljena: „Mali princ“ (izdanje „Veselog četvrtka“) i „Merlin i Deda Mraz“ (u nastavcima u „Malom zabavniku“). Ovakva se situacija bitno popravlja objavljivanjem strip albuma „Rabinov mačak“, u „Darkwood“-ovoj ediciji „Integrali“, koji je na 280 stranica u boji sabrao pet albuma „Bar micva“ (2002), „Malka od Lavova“ (2002), „Egzodus“ (2003), „Raj na zemlji“ (2005) i „Afrički Jerusalim“ (2006). Serijal nije okončan i prošle godine pojavio se u Francuskoj šesti album pod naslovom „Nemoj imati drugog boga uz mene“.
            Priča „Rabinovog mačka“ preispituje korene i praksu jevrejstva, odnose tradicionalnog i novog sveta odnosno multikulturalnost kao način opstajanja religijskih i nacionalnih razlika. Osnovna postavka priče dosta duguje Sfarovom poreklu: on je, po ocu, dete alžirskog Sefarda i po majke, ukrajinskog Aškenazija. U prvom albumu upoznajemo alžirskog rabina Sfara duboko vezanog za tradiciju, njegovu ćerku Zlabiju i mačka koji će, nakon što pojede papagaja - progovoriti. Kao da to nije dovoljno čudo mačak će zaželeti, pošto je jevrejski mačak, da proslavi Bar micvu kao čin njegovog ulaska u svet odraslih. Šokirani rabin traži savet od svog učitelja koji ovu želju smatra svetogrđem. Mačak, međutim, ne prestaje da postavlja provokativna pitanja koja dovode u sumnju sveta pravila. U drugom albumu nastavljaju se doživljaji glavnih junaka kojima se pridružuje neobična, živahna ličnost Malka od Lavova, lutalice kome društvo pravi stari lav i koji ima vrlo neortodoksne stavove o religiji i životu. Kao kaznu zbog bespotrebnog zazivanja gospodovog imena mačak će izgubiti moć govora a Zlabija upoznaje svog muža, mladog rabina iz Francuske. Stavovi starog rabina stavljeni su na iskušenje ne samo u susretu sa tumačenjem istih događaja od strane muslimana već i zbog drugačijeg praktikovanja judaizma u Francuskoj. Ovaj će sudar koncepata kulminirati u albumu „Egzodus“ u kome rabin, mačak, Zlabija i njen muž odlaze u Pariz da posete mladoženjinu porodicu. Stari se rabin drži svojih stavova, mladenci upoznaju prva međusobna neslaganja a mačak otkriva nove prijatelje. Po povratku u Alžir svi su, ipak, priznavali ili ne, promenjeni.
Album „Raj na zemlji“ vraća na scenu Malka od Lavova i zavodljive priče o njegovim doživljajima prepunim čudnih događaja (u kojima on ponekad, po sopstvenim rečima, i umire). Bajke, basne, fantazmi i neuobičajeni Malkovi rezoni spleteni su u sjajnu celinu. „Afrički Jerusalim“ je mitsko mesto u kome žive crni Jevreji koji nikada nisu napustili svoju zemlju; o njemu govori slikar koji je, bežeći od boljševičke revolucije, u sanduku sa svetim jevrejskim knjigama stigao u Alžir. Stari rabin, njegov zet i mačak (koji će konačno ponovo progovoriti), slikar i jedan stari šeik, polaze u potragu za afričkim Jerusalimom; put organizuje bogati Rus sklon hedonizmu, alkoholu i avanturama. Posle svakavih nezgoda slikar upoznaje tamnoputu devojku s kojom se ženi. Njih dvoje jedini će imati snage da stignu do cilja puta i upoznaju ljude-divove koji strogo drže do svojih pravila ponašanja i ne veruju da postoje beli Jevreji. Par se vraća saputnicima ali odlučuje da tajnu o postojanju Jerusalima zadrži za sebe.
Osnovne teme serijala „Rabinov mačak“: religija, njeno poštovanje i svakodnevno upražnjavanje, dileme vernika u iskušenjima, susreti sa drugim religijama, sukobi i tolerancija te, konačno, stalne promene poznatog i ustaljenog načina života, zahtevaju suptilnost u postavci i pripovedanju uz puno podataka koji se moraju „obznaniti“ čitaocu u formi prilagođenoj stripu. Sfar se očigledno trudio da serijal, u kome nema mnogo (fizičke) akcije, ne preoptereti tekstom i u toj je nameru najčešće uspevao pa su u stripu retka tzv „mrtva mesta“ na kojima se samo iznose bitni podaci dok sama radnja „stoji“. Lelujavi, karikaturalni crtež serijala na tragu je namerno „primitivnog“ crtanja; povremeni odmak od ovog manira nije donosio zadovoljavajuće rezultate, posebno u „sporim“ scenama.
Sveukupno „Rabinov mačak“ je zanimljivo i ambiciozno zamišljeno delo koje, i pored sitnijih nesigurnosti, svakako zaslužuje punu čitalačku pažnju i uvažavanje.
(„Dnevnik“, 2016.)
Stanislav Lem (1921-2006) jedan je od najznačajnijih pisaca naučne fantastike; njegove knjige probile su ideološke blokade “Hladnog rata” i zasenile američku publiku (čak toliko da je jedno vreme „proturana“ priča da se iza ovog imena, u stvari, krije moćni kompjuter Lunar Excursion ModuleLEM). Ipak, argumentovani stavovi iz njegove studije “Fantastika i futurologija” (1973), pre svih da je američka naučnofantastična proza 1950-tih i 1960-tih „beznadežan slučaj sa izuzecima“ od „celih“ 1% produkcije, toliko su naljutili kolege po peru da su ga izbacili sa mesta počasnog člana Udruženja američkih pisaca naučne fantastike; tek zalaganjem nekolicine autora, na čelu sa Ursulom Legvin, Lemu je vraćeno članstvo, čime su, makar i posredno, priznate i njegove tvrdnje. Lem je naučnu fantastiku počeo da objavljuje 1946. g. isprva pisanu po važećim socrealističkim kanonima. Odmak od obrazaca počinje zbirkom priča “Zvezdani dnevnici Iljona Tihog” (1957) posle koje će uslediti zapažene knjige “Invazija sa Aldebarana” (1959), “Memoari pronađeni u kadi” (1961), “Solaris” (1961), “Nepobedivi” (1964), Kiberijada” (1965), “Glas gospodara” (1968), Kongres futurologa” (1971), “Uviđaj” (1982), „Fijasko“ (1986), “Mir na Zemlji” (1987). Knjigama “Savršeni vakuum” (1971), “Imaginarna važnost” (1973) i “Biblioteka XXI veka” (1986), u kojima piše prikaze nepostojećih-nenapisanih filozofskih i naučno fantastičnih knjiga, Lem je zaslužio da ga nazovu “Borhesom za Svemirskog doba”. U knjizi “Summa technologiae” (1964) Lem pronicljivo razmatra neke aspekte budućeg razvoja nauka (kibernetike, egzobiologije). Jednako su važne i sjajne studije “Filozofija slučaja” (1968) i pomenuta “Fantastika i futurologija” (1977) u kojima se bavi teorijom književne recepcije i recenzije.

           Roman “Solaris” (više puta objavljen u Jugoslaviji, prvi put 1972.g. izdanje “BIGZ”; najnovije izdanje 2014. u izdavačkoj kući istog imena “Solaris” Novi Sad) prati dešavanja na istraživačkoj stanici iznad planete Solaris koja je, sem par ostrva, pokrivena okeanom za koga naučnici smatraju da je živi organizam nepojmljivih moći. Svi pokušaji uspostavljanja kontakta sa okeanom ne uspevaju. Psiholog Kelvin dolazi na stanicu kao ispomoć i, usred sveopštog nereda, otkriva da je njegov kolega Gibarijan izvršio samoubistvo a da se preostala dvojica naučnika čudno ponašaju. Isprva on ne uspeva da otkrije razloge takvog stanja dok se se u njegovoj kabini ne pojavi devojka Hari koja je izvršila samoubistvo za koje on krivi sebe. Hari je materijalna, naizgled od krvi i mesa. I ostali stanovnici stanice imaju svoje “posetioce”. Okean planete Solaris, čini se, takođe eksperimentiše sa svojim posetiocima otkrivajući i otelovljujući mračne tajne njihovih umova. U Kelvinu se sukobljavaju ljubav i odbojnost, želja i strah. I sama Hari ima probleme da spozna sebe i svoju svrhu...
Osim izvrtanja jednog od ključnih antropocentričnih kanona naučne fantastike po kome su ljudi u nadmoćnoj prednosti prema ostalim oblicima života/svesti, Lem postavlja više krucijalnih pitanja o odnosu ljudskog razuma i emocija, o mogućnosti da se dostigne ideal celovite, zrele ličnosti, o samoobmanjivanju kao mehanizmu za opstanak i očuvanje “zdravog razuma” pred činjenicama koje ruše čovekovu sliku o sopstvenim vrednostima. Bez odgovora na ove dilema odlazak u svemir i susret sa drugim inteligencijama ne može doneti zadovoljavajuće rezultate. Ipak, Lem nije zagovornik zatvaranja i ostanka na Zemlji; takvu opciju sugeriše Andrej Tarkovski u svojoj ekranizaciji “Solarisa” (1972) zbog čega je Lem više puta tvrdio da je Tarkovski izneverio duh romana.
            Lem svoj roman ispisuje škrto, gotovo uzdržano, bez mnogo afektacija i stilističkih ukrasa odnosno bez melanholično/sentimentalnog patosa što mu dozvoljava da bude bolno neposredan i precizan ali bez protežiranja određenih teza i zaključaka. I posle više od pola veka od originalnog objavljivanja “Solaris” pleni nešablonizovanim stavom i intrigantnošću ideja, ostajući jedno od trajnih remek-dela naučne fantastike ali i svekolike Literature.
            (“Dnevnik”, 2016.)

101 LICE FANTASTIKE

"VRŠAČKA KULA" 25.03.2016.




Strip je umetnička forma koju nazivaju i 9. umetnošću ali je i još jedan vid industrije zabave koja ima svoje zakone, svoje fabrike i u njima zaposlene strip radnike. Veliki broj vrednih radnika sticajem okolnosti ostaje nepoznat ili slabo poznat široj publici mada je ta ista publika sigurno čitala neke od njihovih radova. To je danak mašineriji koja, s jedne strane, potencira proizvod i njegovo redovno pojavljivanje u prodaji a, s druge, deli sam proces stvaranja proizvoda u odvojene faze kako bi lakše zamenila odsutnog radnika. Odatle potiče podela na scenariste, crtače olovkom, tušere, koloriste, upisivače tekstova, crtače naslovnih strana i plakata i slično. Ovaj sistem do tančina razvijen u velikim američkim strip kućama, manje više je preslikan i u druge delove sveta, od Argentine do Italije, a i u bivšoj Jugoslaviji je imao „pojednostavljenu“ verziju u zlatnim vremenima „Dečjih novina“ i „Dnevnika“.
            Spasoje Kulauzov (1952, Mokrin) spada u grupu domaćih stvaralaca koji su godinama crtali i objavljivali stripove ali su ostali nedovoljno poznati široj strip javnosti. Kulauzov je, pak, bio aktivni učesnik ovdašnjih velikih strip produkcija. Za „Dečje novine“ počeo je da objavljuje već 1973.g; pored vestern stripova nacrtao je više ratnih epizoda za legendarnu ediciju „Nikad robom“. Za „Dnevnik“ je 1984. i 1985.g. nacrtao dve epizode licencnog stripa „Veliki Blek“. Kulauzov je u različitim publikacijama objavio niz kraćih stripova ispunjavajući specifične zahteve strip izdanja-magazina kojima su uvek trebali stripovi od par tabli da pune stranice i nađu se, kao pauza, između dve veće celine. Tokom 1990-tih pa sve do 2010.g. Kulauzov se bavio ilustovanjem knjiga, karikaturom i slikarstvom odnosno bio član redakcije „Mokrinskih novina“. Povratak stripu rezultirao je većim brojem urađenih novih kratkih stripova od kojih je par već objavljen. Album „Crno na belo“ donosi 11 kraćih stripova (uglavnom oko 10 tabli) od kojih su samo dva ranije objavljena.
            Žanrovski posmatrano album sadrži naučnu fantastiku, vestern, jednu „domaću priču“ te horor i, najbrojnije, krimi priče. Naučna fantastika u priči „Keri“ ima oblik humanoidnog robota-žene koja, uprkos gotovo savršenom oponašanju ljudskih radnji nije sposobna da razume suptilnost i višesmislenost jezika što će dovesti do tragičnog kraja. Vestern storije „Gringo“ i „Gringo - plaćenik“ na tragu su iskustava „špageti vesterna“ (znanog i po svojoj stripovskoj atmosferi) sa proverenom podelom uloga i prepoznatljivim likovima Klinta Istvuda i Li van Klifa. Glavni junak dve epizode „Maske“ je - smrt u svom „standardizovanom“ izgledu, ogrtač s kapuljačom, i sa uobičajenom alatkom - kosom. Ovde predstavljena dva slučaja njenog „rada“ mešavina su egzotične jeze (pusto ostrvo, kradljivci  gusarskog blaga, tajanstveni, nemi starac) odnosno groteskne zamene uloga (na samrt prebijeni čovek zalutao na maskenbal). Strip „Besa“ smešten je na prostore Kosova i bavi se tragičnim međunacionalnim nesporazumima izazvanim ljubavlju dvoje mladih.
            Kriminalističke priče smeštene na američko tlo relativizuju sukobe Dobra i Zla koji u ovoj verziji glase - sukob većeg i manjeg Zla - jer ni oni koji su žrtve nisu uvek „cvećke“. Tako „Dug san o osveti“ sanja prevareni gangster izdajnik, bivši „šugavi pajkan“ će svoju izdaju lako unovčiti („Vargas“) dok su lopovi i kradljivici lojalni onome ko plati više („Profesionalci“); slično je i sa kockarima koji ne biraju sredstva da pobede („Novi špil). No, ni naizgled pristojni građani (sa ponekim grehom) neće oklevati da se odbrane eliminacijom ucenjivača ali i onoga ko nije siguran da je to ispravan potez („Svedoci po izboru“). Dakle, dilema ko je „dobar“ a ko „loš“ momak u svetu kriminala ali i društva koje takav kriminal proizvodi sasvim je izlišna.
            Većina Kulauzovih priča (koje je on i osmislio i nacrtao) funkcioniše po proverenom i efikasnom principu „panč lajna“ odnosno poslednje, udarne rečenice-slike koja svemu do tada pročitanom-viđenom daje novo, neočekivano značenje razotkrivajući nejasne i zbunjujuće detalje (posebno kada su u pitanju junaci koji igraju dvostruku igru). Naravno, kada se ovakve storije čitaju u nekom strip magazinu efekat iznenađenja je mnogo veći nego kada su takve priče sabrane u album (takav utisak može se simulirati ako se album čita u više seansi a ne odjednom). Slično je i sa vizuelnim segmentom stripova. Kulauzov crtež na razmeđi je realnog i karikaturalnog pa su fizionomije likova precizne a okruženje svedeno na najpotrebnije, bez suvišnog detaljisanja. Upotreba tehnike „laviranog tuša“ donosi dubinu slikama i daje punoću tablama koje su krajnje funkcionalno koncipirane. U magazinskom okruženju drugih stripova ovakvi stripovi svakako su prepoznatljivi i drugačiji što sigurno privlači pažnju čitaoca; taj efekat ponešto slabi kada su stripovi sabrani u album. Ipak, taj utisak ne umanjuje kvalitet ovog nekomercijalnog izdanja koje ispunjava svoju osnovnu nameru da predstavi jednog skrajnutog strip autora i pomogne da on zauzme svoje mesto u istoriji srpskog stripa koje mu svakako pripada.

            („Dnevnik“, 2016.)

101 LICE FANTASTIKE

18.02.2016. NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE
KNJIGA DANA - 101 LICE FANTASTIKE, ILIJA BAKIĆ


18.03.2016. TAČKA SUSRETANJA, VRŠAC
VEČE FANTASTIKE
PROMOCIJA LEKSIKONA "101 LICE FANTASTIKE" ILIJE BAKIĆA


https://www.facebook.com/tackasusretanja/

top