U FOKUSU
   
Vulverin je jedan od popularnijih likova superherojskih svetova kompanije Marvel, koja je odavno prestala da proizvodi samo stripove i proširila paletu ponude na sve što donosi profit, od raznih sitnica, školskog pribora i odeće do kompjuterskih igrica i, najunosnijih, bioskopskih filmova. Vulverin/Žderavac je relativno novi lik u Sten Lijevoj/Marvelovoj ergeli-menažeriji. Pojavio se 1974. g. kao gost u serijalu Neverovatnog Hulka, postao član „Iks-ljudi“ da bi, pošto su ga klinci (najvažnija publika) zapamtili i zavoleli, 1988.g. dobio i svoj serijal. U „samačkom“ životu (koji je „Čarobna knjiga“ predstavlja u serijalu „Esencijalni Vulverin“) Vulverin živi u dalekoistočnoj prestonici Madripur, znan kao Jednooki ili Zakrpa jer skriva svoj pravi identitet pošto želi da svi misli kako je mrtav, čak i njegova družina mutanata. Iako ne traži nevolje, ovog prgavog momka koji ne trpi autoritete one nalaze same što donosi mnogo akcija i tuča, na radost čitalaca. U njima se ističu sve Vulverinove osobine: on je mutant sa osetljivim čulima i sposobnošću brzog zarastanja rana; na njegovu snagu i veštinu nimalo ne utiče nezdrav život. Žderavac je i dodatno opremljen: kosti su mu ojačane adamantijumom i nesalomive a iz nadlanica mu, po potrebi, izbijaju ubojite kandže-sečiva od istog metala. Zašto je Vulverin takav kakav je obavijeno je tajnom; ono što se zna, jeste da je bio član kanadske ekipe nadljudi „Alfa tim“ pa je prešao kod Amerikanaca, u Školu za mlade talente profesora Ksavijera u kojoj se mutanti obučavaju da spasavaju čovečanstvo od svakojakih zala. Vulverin je živopisni deo ove družine: kulturno „neotesani“ grubijan „kratkog fitilja“; spram tih osobina njegov radni-maskirni kostim je gotovo groteskan, mada je on prepoznatljiv i bez njega, sa bizarnom frizurom od dva visoka, ušolika žvrka te gustim bakenbardima.


REČ KRITIKE
            Knjiga „Vulverin“ sadrži četiri epizode koje su delo scenariste Krisa Klermonta i crtača Frenka Milera a objavljene su kao prvi brojevi u posebnoj seriji „A Marvel Comics Limited Series“. Kako u Predgovoru piše Klermnont one su pokušaj da se Vulverinovoj pojavi doda „normalnost“ u ponašanju i postupanju; no, Klermont priznaje da mnogi čitaoci nisu imali razumevanje za ovaj postupak jer su više voleli „divljeg psihotičnog ubicu i koljača“. Saradnja Klermonta i Milera uobličila je priču u kojoj Vulverin odlazi u Tokijo da potraži svoju odbeglu ljubav Mariko Mašida. Ona se, prema očevoj želji, udala za nemilosrdnog čoveka koji je bije i maltretira. Vulverinova namera da je oslobodi nailazi na neprelaznu kulturološku barijeru: u Japanu je svako dužan da se pokorava višim interesima klana a Žderavac, kao neko bez „pedigrea“, nije dostojan čak ni da učestvuje u dvoboju sa pravim mačevima. Pobeđen u jednoj borbi ali ne i u ratu Vulverin nastavlja svoju misiju ne sluteći da je deo prevejanog i podlog plana. Mariko, u međuvremenu, shvata da je njen otac zao i nedostojan da vodi klan i rešava da ga ubije. Ipak, Vulverin je prestiže a njih se dvoje, priznajući sebi i drugima svoju ljubav, pripremaju za venčanje pod carskim patronatom.
            U tom trenutku se ova humanizovana priča seli u ediciju „The Uncanny X-Man“ koju rade Klermont i novi crtač Pol Smit. U sledeće dve epizode čitava ekipa „Iks-ljudi“, koja je stigla na venčanje, nastavlja, na novom terenu, borbe sa starim super neprijateljima. Netrpeljivosti i neizmireni računi među mutantima mešaju se sa akcijama neprijatelja i neprestanim obračunima. Finalna scena u ovoj knjizi u kojoj Mariko odbija da se uda za Vulverina jer on nje nije dostojan, samo je privremeni klimaks pošto se avanture nastavljaju već u sledećoj mesečnoj svesci (koje će potom biti sabrane u novoj knjizi). Saga o Vulverinu i mutantskoj družini traje i trajaće na radost svih Marvel obožavaoca.

            („Dnevnik“, 2015) 



                                                                                                              U FOKUSU
Srboljub Nikić (1971) ovdašnoj strip javnosti predstavio se prošle godine grafičkim romanom „Žig petokrake“. Reč je o prijatnom iznenađenju, tim većem što dolazi van uobičajenih centara strip produkcije (demetropolizacija stripa bitna je, kasnije potisnuta, tekovina alternativnog stripa 1990-tih). Kako zapaža recenzent Zoran Stefanović, ovo delo korespondira, sa delovanjem beogradske strip grupe „Kosmoplovci“ i radovima članova „Vršačkog strip pokreta“ Danila Milošava Wostoka i Borislava Grabovića Grabowskog, te sa iskustvima neoavangardnog pokreta Signalizam, kako po samom duhu tako i vizuelnim izražajnim sredstvima i tehnikama. „Žig petokrake“ je nekonvencionalna, razbarušena pripovest koja spaja naučnu fantastiku, društvenu satiru odnosno fantazmagorijske odmake od realnosti iscrtane „primitivnim“ slikama na tragu andergraund iskustava dokazujući da alternativni/„andergraund“/autorski strip i dalje nudi talentovanim autorima široke prostore za izražavanje koji podrazumevaju i ambicioznije radove; otuda je vidno posustajanje domaćeg andergraunda pre pitanje smene autorskih generacija nego prevaziđene forme jer alternativa nikad ne može zastareti.
Novi Nikićev grafički roman „Srce nije meso“ već svojom pojavom pobuđuje interes znatiželjnog čitaoca koga ponajpre intrigira da li je stvaralac ostao dosledan sebi ili je promenio tabor i prešao u „mejnstrim“ strip. Otuda odmah konstatujemo da je novo Nikićevo delo na tragu prethodnog, odnosno da ostaje verno poetici sa kojom je započeo svoju strip avanturu; ovo, naravno, ne znači da početne pozicije nisu nadograđene jer Nikić vidno napreduje u svim elementina svog dela.

REČ KRITIKE
            „Srce nije meso“ na stotinjak stranica nudi višeslojnu, zgusnutu priču koja se, nominalno, dešava u budućnosti ali se vezuje i za skorašnju, ratnu prošlost ovih prostora. Muzička zvezda u usponu doživljava veliku ljubav ali i tragediju, ubistvo usvojenog deteta-igračke u anarhističkom atentatu i raspad emotivne veze; potom će mlada žena bizarnu utehu naći u naručju robota Petka iz koga će je otrgnuti bolest koju može izlečiti samo presađivanje srca. Oporavak na Jupiterovom satelitu Evropa doneće novu ljubavnog partnera (koji je, u stvari, stari) ali i neobične snove u kojima se preživljava život nevoljnog donatora srca. Veštačka trudnoća i rađanje deteta-klona donatora srca početak su propast dotadašnjeg ustrojstva sveta. Osnovna se priča dodatno usložnjava pobočnim događajima odnosno umetnutim višeznačnim celinama - stripom, holografskom operom, snovima... Buduća istorija, mada izgleda sjajna i odmaknuta od prošlih dana nije ni savršena ni oslobođena mračnog nasleđa koje se povremeno probija do površine društvene realnosti. Autor nenametljivo ali ustrajno pominje kako dileme i kolebanja mlade žene tako i krta, problematična mesta u ustrojstvu novog doba; ti tamni valeri u osnovu su zalog ubedljivosti čitavog dešavanja.
            Crtežu rudimentarnih linija, koje ne poštuju nijedno klasično crtačko pravilo, od perspektiva i proporcija do senčenja, u ovom delu je usložnjena uloga. Autor ne samo da izdvojene celine crta drugačije od dešavanja u osnovnoj priči već povremeno „primitivni crtež“ izdiže na ravan namernog i vrlo efektnog manirističkog poigravanja kako u kompoziciji kvadrata tako i tabli, što svedoči o bogatstvu i razvoju njegovog nesvakidašnjeg talenta.
            („Dnevnik“, 2015)
U FOKUSU
Dino Batalja (1923-1983) jedan je od cenjenih strip umetnika XX veka koji je za nepune četiri decenije aktivnog rada stvorio obiman i raznorodan opus. Svoju je strip avanturu započeo po okončanju II svetskog rata kao član „Venecijanske grupe“ uz Huga Prata i Alberta Ongara. Ipak, i pored početnih uspeha, on nije hteo da se 1948.g., kao njegove kolege, preseli u Argentinu kako bi sarađivao sa izdavačem Cezarom Civitom. Batalja se preselio u Milano i nastavio da crta stripove za različite naručioce i publikacije, sa vrlo promenjivim uspehom. Bitnu promenu ovog stanja donelo je prihvatanje ponuda da crta stripove po delima Šekspira, Poa, Lavkrafta, Hofmana, Mopasana. Ovi radovi su pročistili i profilisali njegov grafizam odnosno doneli mu široku popularnost i uvažavanje kritike.  Na najprestižnijem evropskom (i svetskom) strip festivalu u Angulemu, 1975. godine, nagrađen  je priznanjem „Najbolji strani umetnik“. Godinu dana pred iznenadnu smrt Batalja se vratio svojim strip korenima stvorivši novog junaka, netipičnog detektiva Kuka iz Skotland jarda koji početkom XX veka rešava bizarne krimi slučaje.
Strip album „Legionar“ pojavio se 1977.g. u znamenitoj ediciji „Un uomo un'avventura“ („Čovek u akciji/avanturi“) koja je donela tridesetak sjajnih priča iz pera i četkica najboljih italijanskih autora. Mada su prošle gotovo četiri decenije od originalnog objavljivanja „Legionara“ on i dalje pleni pažnju kako samom pričom tako i načinom na koji je ova realizovana, neprikosnoveno dokazujući da valjanost umetničkog dela ponajmanje zavisi od njegovog oblika/forme (ma koliko ona, kao recimo strip, bila prokazana kao trivijalna).
REČ KRITIKE
       Kako samo ime nagoveštava ovaj se strip bavi Legijom stranaca odnosno epizodom iz njene istorije. Priča se dešava 1921.g. u Alžiru, odnosno Saharskoj pustinji i prati rivalstvo kapetana Dezea i legionara Moroa. Iako je pravilo da se ulaskom u Legiju stranaca prošlost ni jednog njenog pripadnika ne pominje, Moro podseća kapetana da je, tokom I svetskog rata, u bici kod Verdena, zbog njegovog kukavičluka on, Moro, sa nekolicinom vojnika, bio osuđen na strogi zatvor. Moro odbija da prihvati ponuđeno izmirenje pa se sukob oficira i vojnika zaoštrava ali biva prekinut kada jedinica dobija zadatak da proveri stanje u udaljenoj pustinjskoj tvrđavi. Četa uspeva da stigne na cilj ali biva opkoljena pobunjenicima. U nemilosrdnoj borbi legionari se bore do poslednjeg. Pokušaj kapetana Dezea da se preda potvrđuje Moroovu tezu da zec nikada neće postati lav ali mu osveta ne donosi nikakvo zadovoljenje tik pre nego će alžirski patrioti ući u tvrđavu. Priča o vojničkoj časti, hrabrosti i kukavičluku imponuje ali nije, ipak, nimalo sjajna jer ako su se rivali prethodno, u Velikom ratu, borili protiv agresora sada su upravo oni agresori koji su porobili i uništavaju druge narode; u takvoj raboti svakako nema nikakve časti pa ni vojničke. Otuda ova vinjeta pored sve muke i surovosti profesionalne službe u oružanim snagama i plaćeničkog ratovanja, nosi u sebi gorčinu učestvovanja u jednom nehumanom, nemoralnom činu.
            Bataljin dokumentaristički crtež, mutnih linija i obrisa, oplemenjen tananim akvarelom, ponovo se, potpomognut i efektnom montažom tabli, pokazuje kao idealno sredstvo za dočaravanje atmosfere, te prikazivanje gotovo fantazmagorijskih pejzaža pustinje i nemilosrdnih scena bitaka i pogibija. „Legionar“ je još jedan biser koji je čitaocima podario vrhunski strip umetnik.

            („Dnevnik“, 2015)
Kajoko Jamasaki (1956) prisutna je u srpskoj literaturi više decenija kao prevodilac, promoter japanske kulture u Srbiji i srpske u Japanu te, konačno, kao pesnikinja intimistički intoniranog glasa. Knjiga „Vodeni cvetovi“ nastavak je avanture poetskih traganja odnosno produbljivanja već dosegnutih horizonata. Zbirku čine tri ciklusa „Plamen u školjki“, „Mesečevo mleko“ i „Svetlosna buba“; iako formalno odeljeni stihovi se prepliću i prelivaju između segmenata gradeći labavu ali prepoznatljivu celinu tako da je, u konačnom iščitavanju, utisak da je reč o delu koje je fokusirano na nekoliko tema (ali sadrži i pesme koje sa tim težištima ne korespondiraju u potpunosti). Osnovni toponimi ove mape-knjige su refleksije (savremene) svakodnevice kroz koju se prelamaju emotivna stanja poetskog subjekta odnosno, kao njihov kontrapunkt, ljudska stradanja u teškim vremenima. Kroz čitavu zbirku protkano je i dvojstvo kultura, japanske i  srpske, ali se insistira na jedinstvenom, ljudskom temelju obe dok su razlike tek posledice kompleksnih okolnosti. Uprkos svim spoljnim razlikama patnje nesrećne dece i njihovih majki u zemljotresu i ratu istovetne se jer u svima stradaju nevina tela i duše, uništavaju se, gube dragoceni životi, neke moguće radost, dobra dela, konačno poništena su čuda prirode i postojanja. Ti se gubici ne mogu nadoknaditi ali je nužno sećati ih se; zaboravljanje stradalnika potvrdilo bi snagu ubica ili stihija, tih bezobzirnih sila nad čovečnošću. Poštovanje seni nestalih jedna je od važnih emocija kojih se ne treba stideti jer žive vezuje sa onima kojih nema, izoštrava percepciju i dubinu sagledavanja sopstvenog postojanja a, s druge strane, zalog je trezvenijem, mudrijem odnosu prema potomcima i njihovom vaspitavanju kao celovitih ličnosti. U takvom je stavu otklon od ultimativne matrice potrošačkog Zapada koji poznaje samo sadašnjost kao ključni trenutak u kome se egzistencija potvrđuje jedino kroz hedonistička uživanja i nekontrolisano trošenje u tzv Potrošačkom Raju u kome su svi večno mladi, lepi, nasmejani i bezbrižni. Takav svet poznaje samo stimulansima napumpane emocije, nesposoban je za nijanse i fine, diskretne nagoveštaje, slutnje. Nasuprot toj anomaliji koja se proglašava za jedini mogući način postojanja, poezija „Vodenih cvetova“, u delovima koji su, barem nominalno, okrenuti svakodnevici, zaranja u delikatno preplitanje detalja koji lako izmiču ovlašnom, nepažljivom posmatranju a u kojima se – u pripremi hrane, bojama namirnica, predelima, običnim razgovorima – krije esencija zadovoljstva jednog života. Ma koliko se smenjivanje dana i rutinskih aktivnosti čini trivijalnim, neuzvišenim upravo ta i takva kolevka jedinke/porodice jeste temelj osećanja sigurnosti i ispunjenosti. Tek kad se čovek izmakne iz tog utočišta, kada se neplanirano zagubi na nekom stranom aerodromu, postaje mu jasno šta znače te svakodnevne sitnice, naizgled nebitna opažanja i slučajne misli.
U trenucima izmeštenosti iz poznatog prostora i određenog sleda događaja (koji je jedinka ustrajno gradila) razotkrivaju se i koreni značenja termina kakvi su Zemlja majke, Zemlja moga čoveka, Zemlja leptira, maternji jezik, strani jezik, njegov/moj grad... Osetljivost na te „opšte“ pojmove varira od ličnosti do ličnosti, zavisno od njene sposobnosti da se ona, osetljivost, artikuliše i formuliše nesavršenim sistemom znakova kakav je jezik. Reči, stihovi, poezija kao forma u kojoj se dešava pesnikinjino stvaralaštvo ali i kao životni stav, način opazanja/posmatranja okruženja i sebe u njemu, sa svim vrlinama, manama, snagom i slabostima, sporadično se pominju u stihovima jer je to tek tren namernog samoodređenja, imenovanja sopstvenog svetonazora koji je, u krajnjem, osmislio i ispisao sve stihove i odredio njihov ton i značenja. Poezija je, pak, (još jedan) svet/svemir kome pesnikinja pripada. Svest o tom svetu jednako je važna kao i pripadanje porodici, deci, voljenom biću. To je jedan od parametara onoga što se naziva „ispravna orijentacija u prostoru i vremenu i prema ljudima“ i potrebno je, povremeno, samom sebi ponoviti te krucijalne istine. Otuda i snažan, bezmalo prosvetljujući doživljaj otkrovenja voljene osobe, onoga koji zaklanja pogled. Takvim se trenucima potvrđuje životna radost, volja za postojanjem uprkos nevolja, ružnih uspomena, neizvesne budućnosti, strahova i kolebanja. Jer prepreke koje, iz dana u dan, iskrsavaju guše taj polet. Zato pesnikinja piše „Dišem duboko, da mi se povrati / vreme, zvano telo, koje sam / negde izgubila.“ („Niti za vez“). To priželjkivano, duboko disanje nije uvek lagodno, ume da bude bolno i teško ali je nužno potrebno da bi se, uprkos svom neprijateljskom okruženju, svom talogu dotadašnjeg postojanja, povratila osnovna radost življenja (ma koliko ono bilo prolazno). Knjiga „Vodeni cvetovi“ traga za skrivenom, zagubljenom punoćom života, za svim njegovim licima (ne uvek ugodnim) i, u konačnom svođenju utisaka, zrači radošću i plemenitim emocijama.
(“Srpski književni list“, 2015)
U FOKUSU
            Drugi tom sabranih epizoda - avantura Ripa Kirbija, „prvog savremenog detektiva“, kako piše na prvoj strani reprezentativnog albuma, čini sedam epizoda objavljenih u periodu od polovine 1948. do polovine 1950. godine. Prva epizoda ovog stripa pojavila se 4. marta 1946.g. a „priče u slikama“ kontinurano su se nastavljale u dnevnim novinskim kaiševima. Crtež je bio delo Aleksa Rejmonda (1900-1956), proslavljenog autora „Flaša Gordona“ i „Džima iz džungle“ - oba stripa imala su premijeru 7. januara 1934.g. odnosno „Tajnog agenta X-9“ koji je svoje avanture započeo dve nedelje kasnije, 22. januara 1934. (zbog nemogućnosti da uporedo radi na tri serijala Rejmond je naredne godine odustao od „Tajnog agenta“). Uprkos velikoj popularnosti Gordona i Džima, Rejmond se 1944.g. prijavio za službu u mornarici (crtao je ilustracije uglavnom za vojne časopise) iz koje je izašao posle nepune dve godine i suočio se sa situacijom mnogih demobilisanih vojnika - nemogućnošću da nađe posao; u njegovom slučaju izdavač „King Fičers“ je za tekuće serijale angažovao druge crtače. Rejmond je morao da osmisli novog strip junaka a kako je rat od njega stvorio realistu (umesto ranijeg fantaste) izbor je bio kriminalistički strip sa privatnim detektivom u glavnoj ulozi. Rip Kirbi se trebao razlikovati od dotadašnjih obrazaca - da ne bude ni prefinjeni, prevashodno dedukciji sklon detektiv ali ni robusni, „tvrdo kuvani“ detektiv spreman da probleme rešava pesnicama, revolverom i ne uvek zakonskim metodama. Kirbi je preuzeo po malo iz obe tradicije nadograđujući ih netipičnim izgledom kojim dominiraju naočare i specifičnim temama koje su zajedno kreirali Rejmond i scenarista Vord Grin. Tako je Rejmond priču „spustio na zemlju“, dodao joj bleštavošt velegrada i visokih društvenih krugova, precizan crtež i - pustio Kirbija u svet. Čitaoci su ga odmah prihvatili što je Rejmonda ponovo uzdiglo među najpopularnije strip stvaraoce svog vremena.
             
REČ KRITIKE
            U trećoj godini izlaženja „Ripa Kirbija“ osnovne postavke priče iskristalisale su se i počele da nadograđuju. Duga epizoda (objavljivana gotovo 6 meseci) „Užas na Temzi“ ponovo zapliće svetove manekenki, glamura, bogatstva, snobizma i kapricioznosti sa smrtonosnim krugovima kriminala. Kirbi problem rešava i „sivim ćelijama“ i „običnom“ tučom.
„Bandarski rubini“ su igra nadmudrivanja i skrivanja na luksuznom brodu iz koje će, osim slave, Kirbiju ostati i bernandinac Major, statista u sledećim avanturama.
Epizoda „Kao muve na med“ baca Kirbijevu devojku, manekenku Hani, u naručje bogatog plejboja koji želi da se oženi njome. Kirbi uviđavno ostavlja Hani da sama odluči koga više voli ali ne uspeva da ostane hladnokrvan, posebno kad se ona nađe u smrtnoj opasnosti koju izaziva pohlepa prema velikom nasledstvu.
„Veselo leto s Pagan“ vraća na scenu staru poznanicu, Pagan Li, prestupnicu kojoj je Kirbi pomogao da izađe na „pravi put“ i postane holivudska zvezda Medlon. U ambicioznoj priči sa nekoliko paralelnih zapleta, kompromitujuća prošlost ponovo preti Pagan u liku bezočnog ucenjivača.
U „Maloj begunici“ sudaraju se bogatstvo i ljubavni gresi; ovog puta dete ljubavi pokušava da se odupre diktatu, pravilima i interesima (čuvanja) novca.
„Opasnost na snegu“ meša visoku modu, sjajne dragulje i dovitljive lopove dok u „Ljubavnoj tragediji“ Dezmond upada u zamku prevejanih prevaranata koji zloupotrebljavaju normalnu čovekovu želju da voli i bude voljen.
            Rejmondov foto-realistični, detaljima bogat crtež besprekoran je kao i majstorsko senčenje prilagođeno crno-beloj novinskoj štampi. Montaža i kadriranje, iako ograničeni skromnim mogućnostima kaiševa, precizno prate tenzije priče. I ova knjiga potvrđuje da je „Rip Kirbi“ nesporno jedan od najboljih detektivskih stripova XX veka.

            („Dnevnik“, 2015)
Nova knjiga Vase Pavkovića (1953) bavi se teškom mada izazovnom i podsticajnom pesničkom (ali i opšte literarnom) temom odnosa prema umetničkoj sabraći pesnicima/literatama savremenicima.
Zbog čega je ova tema teška i izazovna pa se, otuda, retko ko njome bavi?
Zbog toga što zahteva celovitu ličnost sposobnu da sebe sagleda u kontekstu postojeće literarne scena (koja je svet za sebe) odnosno da se (samo)odredi (što neminovno podrazumeva i sameravanje) prema ostalim stvaraocima i njihovim delima.
Određivanje umetnika prema literatama iz dalje i/ili bliže prošlosti podrazumeva se kao čin korektnosti i kolegijalnosti, poštovanja i uvažavanja autora čija je valjanost višestruko potvrđena a koji su svojevrsni uzori/učitelji mladim autorima, oni koji ih uvode u večni i beskonačni svet literature.
Dela literata savremenika (posebno ako stvaraju na istom polju) najčešće se prećutkuju. Razlozi za to su mnogobrojni, od samoljubivosti autora kojima se čini da će pominjanjem dela drugih autora umanjiti značaj sopstvenog do umetničkih, estetskih neslaganja. Rečenom valja dodati i moguće sasvim lične (ne)simpatije, sukobe i životne rivalitete. Otuda je retko čuti da literata pominje dela kolega (dakle, ne u svojstvu kritičara već pripadnika iste branše), posebno ne u pozitivnom kontekstu (osim, naravno, ako ne pripadaju istim interesnim grupama). Da bi se trezveno i nadahnuto govorilo o savremenicima treba biti zaokružena, stabilna ličnost svesna sopstvenih kvaliteta i dostignuća odnosno postojećeg okruženja. U psihijatriji se ovakvo ponašanje definiše kao „pravilna orijentisanost u vremenu, prostoru i prema ličnostima“ što je odlika zdrave ličnosti.
Ako je, pak, govor o drugima pretočen u stihove imamo pred sobom odista izuzetnu pojavu. Vasa Pavković je u knjizi „Majstori pevači“ ispisao (ili, dozvolite da upotrebim starinski ali ispravniji termin - ispevao) stihove o četvorici svojih (i naših) savremenika - Jovanu Hristiću, Aleksandru Ristoviću, Srbi Mitroviću i Novici Tadiću. U trenutku kada se knjiga pojavljuje sva četvorica nisu više sa nama no uspomena na njih je vrlo živa a njihova poezija i dalje odzvanja i nije prekrivena prahom proteklih dana.
Pavkovićev dijalog sa pesnicima višestruk je. Primaran je doživljaj njihovih pesama-stihova koje on citira kao polazište svoje pesme, element koji ih razvija i usmerava odnosno zaključuje ih. Reči/misli/slike drugog pesnika postoje kao spoljni entitet kome se Pavković divi promišljajući njihovu estetsku vrednost odnosno značenjske nivoe. No, ti stihovi nisu „strano telo“ za ovog čitaoca-pesnika već, naprotiv, njihovim „konzumiranjem“ oni postaju deo čitaočevog-pesnikovog postojanja, element koji usmerava pažnju i misli i boji ih određenim emocijama, daje viđenom drugojačije predznake u odnosu na vreme pre njihovog saznanja. Tako se dešava svojevrsna alhemija razmene energija dva bića prostorno i vremenski udaljena a ipak u vezi, alhemija čija je priroda i dalje nepoznata.
Pored tog duhovnog kontakta, sticajem okolnosti dolazi i do susreta pesnika „licem u lice“ što je sasvim nov nivo komunikacije odnosno interakcija. U njemu se neminovno traže sličnosti i razlike između onoga što pesnik piše i njegovog „fizičkog oblika“ a što je, takođe, predmet mnogih manje ili više uspelih teorijskih promišljanja i spekulacija. Naravno, u ovakvim je slučajevima na delu i određena empatija između ličnosti što povratno može delovati na doživljaj onoga što pesnik stvara a u kome ima (ili nema) i doze subjektivnosti što je, u slučaju pesničke knjige o pesnicima, itekako dobrodošla nota.
Konačno čitanje pesama i druženje sa njihovim tvorcem način je da se autor samospozna, da se otkriju njegove emocije i misli, životne dileme i akcije. Jer odabir  govori i o onome ko ga sačinjava pošto time iscrtava i sopstveni profil, pomalo iskosa, ali, otuda, i preciznije i uverljivije. Četvorica odabranih pesnika, uz sve razlike koje ih dele kako u stvaralaštvu tako i životu, mogu se posmatrati (uslovno ali ne i proizvoljno) kao primeri različitih načina postojanja elegancije kao literarnog i životnog principa i kvaliteta. Na estetizovanu eleganciju Hristića nadovezuje se pritajena, introvertna eleganciju Ristovića i, slična a opet i različita, otvorenija Mitrovića odnosno robusna, tamna elegancija Tadića. Različita tematska interesovanja u poeziji odnosno, manje ili više prisutna/odsutna vezanost za neposredni kontakt sa pesnikom, formalno su polazište za Pavkovićeva promišljanja savremenika ali, povratno i - nedvosmisleno, sopstvenog svetonazora pošto u ovoj knjizi nema dileme ko je lirski subjekt jer ovo je potpuno lična Pavkovićeva knjiga nepokolebljivo potpisana njegovim imenom i prezimenom, što je čini duboko ispovednom. Čitaocu neće moći da promaknu melanholični pasaži, zadivljenost rečima drugih pesnika, naklonost prema njihovim sudbinama i senke prepoznavanja stvaralačkog (ne)sretnog usuda. Dileme življenja, mladosti, sredovečnosti i naznaka starosti, poleta i naizgled smirene mudrosti, trivijalni prizori iza kojih je duboko značenjsko zaleđe, priroda i urbanost, svakodnevica i njen literarni-pesnički odjek kao odrednice postojanja i duhovnih kretanja spojeni su majstorski u Pavkovićevim pesmama. A sve su one ispisane suzdržano, bez afektacija i melodramskih efekata, bez „velikih“ reči dakle primireno i - elegantno. Pavković iznova demonstrira svoju raritetnu sposobnost da niže stihove neodoljive lakoće i prozračnosti, da iskušava i meša trivijalno i visokoumno a da mu glas ostane pouzdan, neposredan, bezmalo intiman.
U konačnom sagledavanju knjiga „Majstori pevači“ duboko je lična ispovest koja je isečak iz sopstvenog života i, istovremeno, ne samo pohvala dela određenih pesnika već i pohvala same poezije, njene moći/snage da utiče i menja mentalne horizonte onih koji se usude da je čitaju i spremni su da je razumeju.
(„Beogradski književni časopis“ br. 38, 2015)


U FOKUSU
            Karel Čapek (1890-1938) jedan je od najzapaženijih čeških pisaca prve polovine XX veka, veoma cenjen i na prostorima Evrope, nazivan i „Češki Čehov“. Njegovo obimno delo obuhvata nekoliko žanrova, od drama, kratkih proza i romana do literature za decu, publicistike i esejistike. Dramom „R.U.R. – Rosumovi univerzalni roboti“ iz 1920.g. u svetsku kulturu uvodi pojam „robot“ koji će postati baština svetske kulture; istini za volju, robot po Čapekovoj zamisli nije, kako je to kasnije ustaljeno, mehannička replika čoveka već je „android“ (veštački stvoren i usavršen čoveka). „R.U.R.“ je i po predstavljanju dilemama robota koji se bune protiv svojih gospodara moralno i filozofski intrigantan; kasnija tradicija jeftine „palp“ naučne fantastike vulgarizovala je temu svodeći je na spektakularne borbe i čovekovu pobedu nad robotom-zlom mašinom. Čapek je dramama „Stvar Makropulos“ (1920) i „Iz života kukaca“ (1921) postavi provokativna pitanja o dugovečnosti čoveka i ustrojstvu života, dok je romanima „Tvornica Apsolutnog“ (1922) i „Krakatit“ (1922) stavio znak pitanja na imperativ tehničkog progresa po svaku cenu dok je roman „Rat s daždevnjacima“ (1936), osim očiglednih aluzija na fašizam, osuda antropošovinizma i ksenofobije. U romanima Hordubal (1933), „Meteor“ (1934) i „Običan život“ (1934) razmatrao socijalna i klasna pitanja. Vrlo uspešno pisao je savremene bajke („Devet bajki“), knjige za decu („Dašenjka ili život šteneta“), dela namenjena radoznalim čitaocima („Kako se pravi“, „Baštovanova godina“, „Apokrifne priče“) kao i putopise („Pisma iz Italije“, „Pisma iz Engleske“, „Razgovori sa Masarikom“). Niz godina je bio kandidat za Nobelovu nagradu za književnost.

REČ KRITIKE
            Knjige "Priče iz levog džepa" i "Priče iz desnog džepa" (ili "Priče iz jednog džepa" i "Priče iz drugog džepa") objavljene su 1929. godine i čini ih četrdesetak kratkih priča, uglavnom po 5-6 strana, različite tematike mada se većina bavi različitim kriminalnim radnjama, od prevara i gatanja do bračnih prevara i ubistava. No, ovo nisu tipične kriminalističko-žanrovske priče jer čak i kada se u njima pojavljuju islednici, policajci ili sudije reč je običnim činovnicima koji obavljaju svoj posao rutinski, bez preteranih, bombastih akcija. U svom se svakodnevnom bavljenju aktivostima ljudi koji su na dnu društvene lestvice ovi predstavnici državne vlasti ponašaju različito ne krijući simpatije ili netrpeljivost prema klijentima, voljni su da zabušavaju ili, mrzovoljni i neraspoloženi, da otaljavaju zaduženja. Otuda nema pompe u odrađivanju posla. Nema mnogo impozantnosti ni u pričama koje nisu vezane za kriminal već za neobične, ponekad i trivijalne situacije. Gotovo sve priče učesnik dešavanja, post festum, pripoveda publici (koja se uglavnom ne upliće u njegov monolog) što govornicima dopušta da odlutaju od osnove teme i događaje začine svojim filozofskim stavovima ili spekulacijama; tako se čitavo izlaganje katkad svodi na anegdotu sa neočekivanim preokretom ali katkad postaje pronicljiva studija karaktera i sudbina.
            Čapek je ovo delo pisao u tzv žurnalističkom maniru, kao neku vrstu ambicioznijeg reporterskog zapisa o razgovoru sa očevicima događaja što podrazumeva da sagovornici nisu uvek sposobni da odvoje bitno od sporednog niti umeju da svoje misli valjano sroče. Ove rogobatnosti, međutim, zalog su šarma priča, njihove lepršavosti pojačane humorom koji je rezultat spontanosti a ne namernog prekrajanja. Konačno, priče i danas zrače i retkom, prostodušnom mudrošću koja spaja sve životne radosti i nevolje.
            („Dnevnik“, 2015)
                                                       U FOKUSU
            Isidoro Blajsten (1933-2004) jedan je od najznačajnijih argentinskih pripovedača i esejista druge polovine XX veka, cenjen od kritike i čitalaštva, višestruko nagrađivan prestižnim priznanjima za knjigu godine, esej i književnu kritiku odnosno za celokupno književno delo. Za života je objavljivao samo priče odupirući se imperativu pisanja romana koji se smatraju vrhuncem prozne književnosti. Ipak, mesec dana po Blajstenovoj smrti objavljen je njegov roman „Glasovi u noći“; bez obzira da li se ovo delo smatra iskušavanjem sopstvenih spisateljskih mogućnosti ili kao konačni ustupak literarnoj modi ono ne umanjuje višedecenijsko stvaranje kratkih proznih formi kojim se potvrđuje da je priča osnovna jedinica pripovedanja, njena esencija i njeno veliko iskušenje. Jer, upravo „kratkoća“ ove forme stavlja na probu autorov talenat i sposobnost da bude uverljiv, uzbudljiv, fragmentaran i zaokružen. Uza sve rečeno treba pomenuti da Blajsten dolazi iz književnosti u kojoj su priče, među brojnim autoirma, pisali i velikani kakvi su Borhes, Kortasar i Silvina Okampo, što je njegov literarni „zadatak“ činilo težim a uspehe većim.
        Najzapaženije Blajstenove knjige su „Dablin na jug“ (1980), „Zatvoreno zbog melanholije“ (1981), „Antikonferencije“ (1983), „Kočije i kraljica“ (1986), „Čarobnjak“ (1991), „Vrebajući“ (1995). Mada je poznat i poštovan kako u Argentini tako i širom sveta, Blajsten je kod nas bezmalo nepoznat. Ovdašnja čitalačka publika upoznala ga je 2012. godine u knjizi „Borhesova deca, antologija savremene argentinske pripovetke“ u izdanju zrenjaninske „Agore“. Isti izdavač knjigom „Mene nikada nisu puštali da pričam“ donosi reprezentativni i ovoj kulturnoj sredini nesporno potrebni uvid u Blajstenove priče, u izboru i prevodu Ljiljane Popović Anđić i Branka Anđića.

REČ KRITIKE
            Zbirku „Mene nikada nisu puštali da pričam“ čini 11 priča koje nominalno govore o malim ljudima i njihovim isto takvim životima. Ipak, nije reč o svakodnevnim, trivijalnim, rutiniranim događajima jer Blajstenovi junaci nisu deo mase, oni se izdvajaju iz njene bezličnosti svojom egzistencijom i netipičnim stavovima što izmešta vizure i percepciju bojeći priče humornim tonovima. Tako u priči „Iz duše“ punački bračni par bakalina hedonista, nekadašnjih buntovnih studenata, uživa da se gađa i valja u namirnicama ali i da, karikirajući ponašanje svojih mušterija, priča o filozofiji. U naslovnoj priči brat ćutljivac za nedeljnih porodičnih okupljanja vodi ljubav sa suprugama svoje brbljive braće. Junak priče „Dablin - na jug“ pobeđuje u kvizu o životu Džejmsa Džojsa i beži u Irsku da iživi svoje opsesije. Porodica Tarmita, u istoimenoj priči, nezvanih gostiju na sahranama i javnim skupovima sa koktelom praktikuje, da bi preživela, socijalnu mimikriju i tzv „salonsko ludilo“. Priča „Ujka Fakundo“ opisuje kako dolazak rođaka lutalice menja učmali život obične porodice. „Sreća“ je uspešna kompanija za nalaženje izgubljenih stvari sa bizarnim metodima rada. „Konačna verzija priče o Pigueu“ bavi se traganjem za sopstvenom ličnošću kroz bezbrojne prigodne kurseve i obuke. „Carpe Diem“ i „Žeđ“ poigravaju se rivalstvom bračnih parova a „Kočije i kraljica“ grotesknim proslavama koje otkrivaju nakaradnu strukturu malih zajednica. „Dvadeset korisnih saveta za predstavljanje jedne knjige“ duhovit je recept za glamurozni literarni uspeh. Blajstenove slike ispraznosti, teškog „sastavljanja kraja s krajem“, nesnalaženja i priproste trapavosti obojene su toplim tonovima razumevanja i naklonosti; pisac voli svoje junake kao i autori italijanskog „neorealizma“. Humor je, u ovim pričama, ventil za odušak ali i zrno razuma koje otkriva da je svaka muka, kao i slava, prolazna.

            („Dnevnik“, 2015)
top