ANTOLOGIJA VIZUELNE I KONKRETNE POEZIJE - priredio Dušan Stojković; izdavač Presing, 2025.

 

OMANJA DETEKTIVSKA PRIČA - ILIJA BAKIĆ; Dnevnik, 09.11.2025.

 

PRILOZI ZA ISTORIJU NOVIJE SRPSKE ŽANROVSKE KNJIŽEVNE FANTASTIKE 2 - ILIJA BAKIĆ, izdavač Solaris, 2025.

 

"OMANJA DETEKTIVSKA PRIČA (U STVARI DVE U JEDNOJ) pseud-o-palp ili palp-o-pseud" ILIJA BAKIĆ, 2025.

 

MITOVI NOVOG-STAROG SVETA – “Vekovnici – Sojevi i kraljevi – Integral V” Marka Stojanovića i drugih; izdanje: Marko Stojanović i Udruženje ljubitelja stripa i pisane reči “Nikola Mitrović Kokan” Leskovac, 2024.

Poznavaocima strip (ne)prilika na ovim prostorima ime Marka Stojanovića (1978) itekako je znano: on je uporni i tvrdoglavi strip autor, agilni organizator i promoter, pokretačka figura stvaralačkog tima strip serijala “Vekovnici”. Stojanović je ovaj serijal, preko “staza i bogaza”, uveo u drugu deceniju postojanja, sa trenutnim skorom od 14 albuma (plus nulti album). “Vekovnici” su započeti (sad već davne) 2007.g. i zamišljeni kao serijal koji će izlaziti u “Politikinom zabavniku” ali su, zbog neprilika i nerazumevanja, prinudno ‘premešteni’ u albumski format uz povremena pojavljivanja u strip periodici u Srbiji i okolnim državama; uprkos svim nedaćama “Vekovnici” (i njihov “spin off” serijal “Beskrvni”) izrasli su u unikatnu kategoriju na domaćoj strip sceni i ExYu-Balkansku strip senzaciju. Uz sve rečenop, ostaje i bitna karakteristika serijala - timski crtački rad; naime, Stojanović za svaki album angažuje više crtača koju crtaju pojedine segmente priče čime se drugačijim likovno-estetičkim tonom oneobičava svaka epizoda a istovremeno predstavlja lepeza aktivnih strip crtača sa ovih prostora.

        Kako su godine proticale a broj albuma rastao pojavila se potreba za integralnim izdanjem serijala, kategorijom izuzetno retkom u domaćem strip izdavaštvu (svetska praksa je da se stare epizode nekog serijala štampaju u luksuznim izdanjima čime se zadovoljava potražnja za rasprodatim albumima a celokupnom serijalu priznaje status zapaženog dela 9. umetnosti). Dakle, od 2020. godine znatiželjni čitaoci, u tvrdim koricama sa prepoznatljivim logom “Vekovnika”, mogu čitati “Integrale” koji sadrže po dva albuma ovog serijala. Peti integral sadrži albume ”Na kraju krajeva” i “Kainov soj”, originalno objavljene 2015. i 2016. godine.

        Album ”Na kraju krajeva” svojevrsna je pauza između prvog ciklusa “Vekovnika” u kome su dva junaka - primireni vampir Čen koji je u sukobu sa svojom sabraćom i prgavi, besmrtni Kraljević Marko koji već 400 godina vodi svoje ratove - obavila prvi zadatak i na kraj sveta, boreći se protiv svakovrsnih protivnika (psoglavaca, žive vatre, elitnih vampira ubica, tajanstvenih krstaša vere…), odnela moćnu mapu predstojeće apokalipse i tako spasavši svet koji znamo. Umesto da znatiželjni čitaoci otkriju šta je dalje bilo sledi niz kratkih priča iz različitih epoha i sa različitih meridijana u kojima se znani i neznani akteri mitskog i realnog sveta bore za svoj život, kuju zavere i tragaju za mapom ili tajnim znanjima. Priče su precizno i efektno ispričane, sa kontrolisanim tenzijama i doziranim pojašnjenjima tako da mogu stajati kao zasebne celine ali je očito da su sve one deo mitologije na kojoj se “Vekovnici” temelje i da će, u nekom albumu, biti ključ određene situacije (bilo da su pojašnjenje odnosa među likovima bilo da su razlog izbijanja ili razrešenja sukoba). U prethodnim epizodama ovakve su priče bile ukomponovane u radnju a Stojanović je sada niz minijatura rasprostro pred čitaoce mameći njihovu znatiželju i radoznalost. Svaku priču iscrtao je drugi umetnik darujući joj posebnost i u likovnom segmentu.

        “Kainov soj” je epizoda u kojoj Kraljević Marko rešava probleme sa narečenim Kainovim sojem kome i sam pripada; naime, ovi besmrtnici su u međusobnom ratu ‘svih protiv svih’ što podrazumeva dvoboje ‘jedan na jedan’ koji se završavaju tako što nekome bude odrubljena glava (to je jedini način da se besmrtnik – trajno usmrti). Elem, Marko je (istina nevoljno, u samoodbrani) eliminisao svog dotadašnjeg prijatelja Tila Ojlenšpigela a Tilovi (i Markovi) prijatelji Kvazimodo i D’Artanjan planiraju osvetu. Posle mnogo peripetija i borbi pomešanih sa sećanjima na prošle dane, Marko je vezan i obešen naglavačke i sledilo bi mu suđenje sa gotovo izvesnom presudom da se nisu umešali Čen i Amazonka Alea (Markova dragana). Oslobođeni Marko ipak ne ubija D’Artanjana (Kvazimodo nije te sreće) i pušta ga da ode pa će ovaj otploviti u Meksiko, promeniti ime u Dijego de la Vega i postati – maskirani Zoro!

        Stojanović se nadahnuto poigrava narodnim predanjima i fantazijskim žanrovima (epska fantastika, horor) gradeći i originalnu mitologiju serijala, uz stalnu dozu istoriografske mistifikacije i pozivanja na popularnu kulturu XX veka. U pripovedanju on meša tekuća dešavanja sa događajima iz prošlosti junaka čime likovi i pojave dobijaju na punoći i na uverljivosti. Složenost čitavog epa potencirana je različitim crtačkim manirima i kolorističkim paletama više od (gotovo neverovatnih) 20 crtača što stripa što naslovnica; opšti utisak dopunjuje nadahnuti uvodnik iz pera Vladimira Miloševića.

        Zaključimo da se i ovim integralom potvrđuje da su “Vekovnici” vrlo ambiciozno osmišljeno i jednako tako poletno i nadahnuto realizovano delo 9. umetnosti kome neizostavno treba posvetiti punu pažnju.

          (“Dnevnik”, 2025.)

          

LJUDSKA GRLJA ili LEVORUKI - Prikaz SLOBODAN IVKOV, Blic, 25.08.2025.

 

IN MEMORIAM: FRANJA STRAKA (1952-2025)

 

Franja Straka bio je – i ostaje - raritetna, tiha i blagorodna pojava na srpskoj strip sceni. On je jedan od večitih opozicionara naše strip scene koji je bio „andergrauder“ mnogo pre nego što se talas tog stripa uopšte izdigao na ovim prostorima, bio je subverzivni alternativac na sopstvenom, inikatnom putu kojim je koračao (sa dozom sudbinske fatalnosti) ustrajno i osmehnuto. Straka je bio stripadžija koji dolazi iz svakodnevice, u njoj boravi, i što je najbitnije – ne stidi se toga odakle je i ko je, već, naprotiv, na tome insistira. Dugo godina radio je u Beočinskoj fabrici cementa (BFC), na svojim rukama i leđima osetio svu težinu džakova cementa a olakšanje  duši našao je u stvaranju-crtanju. Bavio se karikaturom, književnom ilustracijom i stripom. Nikada nije bio puki realista - ni verista ni naturalita - jer je umeo da se od pojavnog distancira, iskorači ustranu, pravo prema satiri i groteski. Jednako tako je umeo da se izdigne u sfere filozofsko/egzistencijalističkog manira i svetonazora a na tim visinama nije bivao jalovo celomudren i sterilan već je zračio životnom snagom i prostodušnom mudrošću koja ne komplikuje ono što je nesporno a kada spekuliše čini to kako priliči večnom čoveku koji se igra (Homo Ludensu) – poletno, razdragano i furiozno, uvek u jurišu na novo i nepoznato, u prostore na kojima nema tragova prethodnika. Ako se desi da u toj raboti, u zanosu i opijenosti čistom slobodom, omane, Straki nije bilo teško da prizna kako je zastranio i da i tu grešku izvrne u priču, pošalicu i sprdnju.

            U njegovom ogromnom opusu – jer crtao je stalno, to je bio izvor njegove životne snage i radosti - znatiželjni čitalac naći će sve što poželi: od fabričkih  (ne)zgoda (u kojima su se mnogi, iako nepomenuti, prepoznali i naljutili na strip autore) i legendarnog Ajka, muževa i supruga, radnika i seljaka, pijaca i kuhinja, spavaćih soba i kabineta, politike i estrade, prošlosti i budućnosti, tvrdih krimića i ljubića, špijuna i fizikalaca, sponzoruša i spremačica, slikara, pisaca, stripadžija, NeMirka i DaSlavka, Tarzana, kauboja i indijanaca, crtica o večitoj slatko-gorkoj temi ljubavi, muško-ženskim ili muško-muškim mukama i radostima, sastancima i rastancima, razumevanjima i nesporazumima, o (ne)shvaćenim (anti)junacima, otpadnicima i izopštenicima, neprilagođenima i od okoline neprihvaćenima te, napokon, o sveprisutnom apsurdu koji se krije iza navodne „normalnosti“ i samo čeka da se pokaže i pomrsi sjajne, spasonosne planove i sisteme... U Strakine stripove stao je ceo jedan svet sastavljen od bezbroj svetova, neponovljiv, veći od zbira sopstvenih delova. On nije imao dlake na jeziku niti je mario za (samo)cenzuru već je otvorenog duha, svojim rečima ili kroz misli drugih, govori o sebi i drugima, svima nama u njegovoj blizini (ali i daljini). Nije kod njega sve bilo mračno i beznadežno jer je znao da neke istine „jače udaraju“ ako su izrečene kroz dosetku, kroz crtački kalambur, na prvi pogled smešnu scenu iza koje, na drugi pogled, buja gorčina. Razbarušene linije iz jedne njegove slike ulazile su u drugu, karikaturalni likovi bivali su redukovani do skica, od potpunog odsustva senki stizalo se do oštre kjaroskuro podele na belo i crno. Nije insistirao na dopadljivosti „na prvi pogled“ niti na estetici ružnog ili čistoj apstrakciji - iako ih je u stripovima bilo kao što je bilo i tabli koje su, za promenu, urađene sasvim konvencijalno. Konture, profile i anfase, pejzaže i oblake uobličila je njegova nestašna linija, postojana ili mestimična, sigurna i drhtava, isprekidana u tačke koje se lako pretapaju u naizgled prazne kvadrate sa mnogo značenja. Na njegovim crtežima ima i nema senki, perspektive, skraćenja i izduženja, on poštuje pa zaobilazi pravila crtačke veštine, iako ih zna – kao da ih ne zna, za iste ne mari previše i tera dalje, sa stranice na stranicu, na stotine i hiljade strana!

            Uprkos onome što je već uradio, Straka je bio nenametljiv, nije se busao u grudi, nije reklamira sam sebe (često i na svoju štetu jer one koji su mu obećavali štampanje knjiga nije voleo da podseća na ta obećanja). Puštao je svoje stripove u svet znajući da ih čekaju retke pohvale i svakojake patnje, prezir, podsmeh, zluradost, apatija i neshvatanje potekli iz duhovne lenjost. Ali, njegov iskreni glas stizao je do onih koji su poruku osetili, uvažili je i poštovali. Tada se krug zatvarao: nemirni, mudri, vazda lutajući duh Strakin i njegova ruka stvorili su svedočanstvo o neponovljivom postojanju i trajanju i to obznanili ostatku sveta/svetova a potom je neko tu poruku primio i iščitao, u svojoj čistoj znatiželji i dobroj volji. Šta više pravi Umetnik koji stvara ‘priče u slikama’ sme i može tražiti?

            Nama koji smo imali čast da ga poznajemo ostaje u trajnom sećanju kao vedri, blagi i dobrodušni gorostas širokog znanja i nesmirenog duha koji postavlja bezbroj pitanja na koja traži nove i nove odgovore. Sećaćemo se osmeha koji mu je krasio lice čak i kad ga pritiskaju muke obične ili mračne dileme mudrijaške. Oni drugi mogu ga kroz stripove upoznati u punoj veličanstvenosti istinske Umetnosti koja se, slobodna, prostire u Večnost.

DVA BIĆA JEDNOG ČOVEKA –„Džekil i Hajd: Belo i crno“ Marka Konava i Korado Roia; izdavač Čarobna knjiga, 2025.

 

Dvojac koji čine scenarista Marko Konavo (1974) i crtač Korado Roi (1958), nastavlja saradnju koja je naišla na vrlo lep prijem kod evropskih i domaćih stripoljubaca i kritičara. Nakon albuma “Drakula” i “Frankenštajn”, originalno objavljenih za izdavačku kuću “Lo skarabeo” a potom brzo prevedenih i objavljenih u nekoliko zemalja - kod nas od prestižne „Čarobne knjige“ u respektabilnoj  biblioteci „Stari kontinent“ - krajem prošle godine pojavio se i album „Džekil i Hajd: Belo i crno“. Kako to sam naslov nagoveštava reč je novom čitanju još jednog klasika horor žanra, ovog puta novele-kratkog romana “Neobičan slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda” (1886) autora Roberta Luisa Stivensona (on je 1883. godine objavio roman “Ostrvo s blagom” koji je postao klasik dečije literature i temelj literarnog žanra posvećenog gusarima i piratima). Naravno, stripovi koji su „adaptacija“ klasičnih i popularnih romana nisu preterano retki a u ovim slučajevima reč je o ključnim delima u istoriji horora kao literarnog žanra ali i temeljnim ikonama popularne kulture XX veka koje su ušle u brojne umetničke forme (od filma i stripa do pozorišta, TV serija i kompjuterskih igrica), u svakodnevni govor odnosno fundus pojmova čije značenje je opšte poznato. Nesporno je da „Džekil i Hajd“ sadrže niz elemenata i obrazaca čija je intrigantnost vanvremena. S druge strane, sama struktura novele kao i stilistički manir kazivanja (dešavanja prvenstveno opisuju Džekilovi prijatelji) i danas su dobrano iznad rutinske, konfekcijske horor (para)literature. No, atraktivnost novele neminovno je donela brojne „prepravke“ i vulgarizacije originala koji je ponekad menjan bezmalo do neprepoznatljivosti.

            “Neobičan slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda” napisao je Stivenson za tri dana, u groznici (za sledeća tri dana je potpuno promenio priču jer se prva verzija nije dopala njegovoj supruzi). Radnja se, za razliku od dotadašnjih gotskih priča, dešava u savremenom Londonu a protagonisti su racionalni doktor koji, pošto popije napitak koji je stvorio, postaje agresivni i razulareni Hajd (njegovo ime asocira na nešto skriveno kao što doktorovo podseća na nekakvo ubistvo). Dve ličnosti u jednom telu nadmeću se za prevlast… Teoretičari Stivensonovu nameru da se strano i fantastično objasni naučnim metodama i kauzalnim razmišljanjem smatraju za konačni raskid sa gotskom tradicijom. Roman je bio pravi literarni hit pa je brzo priređen za pozorište; prvi film po romanu snimljen je 1908. godine a za njim su sledile brojne verzije koje se često nisu držale originala. U pogovoru albuma Mateo Palone se, u tekstu “Džekil, Hajd i mi”, detaljno bavi istorijatom novele odnosno dramatizacija i filmskih adaptacija; on navodi i gotovo neverovatan podatak da je glumac koji je u pozorištu igrao Džekila i Hajda u vreme Trbosekovih ubistava bio osumnjičen da je upravo on taj strašni ubica!

            Kao i u prethodnim adaptacijama za strip Konavo se opredelio za slobodniji pristup literarnom predlošku što je i naznačeno na prvim stranicama rečima “Slobodna adaptacija novele”. U rečeno se znatiželjni čitaoci mogu uveriti vrlo brzo jer priča odlazi u smeru koji je poprilično neočekivan i na tragu je dugo prisutne tendencije “osavremenjavanja klasike” odnosno akcentovanja i produbljivanja nekih elemenata originalne priče. Osnovni kostur zapleta – neočekivani rezultat doktorovog eksperimenta – i dalje je tu i iz njega se mogu izvlačiti zaključci o moralno-etičkoj ‘neosetljivosti’ nauke odnosno o opasnosti od ‘otimanja kontroli’ tvorevina naučnih istraživanja. Konavovljeve dopune priče dobrano relativizuju ove teze jer su Džekil i Hajd svesni jedan drugog i međusobno komuniciraju iz čega sledi zaključak da ni dobri doktor (koji Hajdu daje naloge šta da radi) nije tako fin a za šta se samo delimično može kriviti duboko konzervativno društvo viktorijanske Engleske odnosno duboka trauma iz detinjstva. Biće da, ipak, svi ljudi imaju u sebi dva čoveka ili više njih. Onaj koga Džekil krije počeće da se javlja samostalno, nezavisno od napitka koji ga je do tada prizivao čime se dostiže novo stanje u kome su ličnosti spojene i više ne beže jedna od druge. Konavo je osnovnom zapletu dodao i novi – zločine Džeka Trboseka koji su se počeli dešavati 1888. godine, dakle posle pojave Stivensonove novele. Putevi Hajda i Trboseka se prepliću a Džekil, u svojoj istrazi nailazi na ambicioznu umetnicu fasciniranu mrtvim telima koja fotografiše a kojima je neko ‘snabdeva’; paralelno, pojavljuju se sveštenik koji se protivi Džekilovim ispitivanjima i za koga će se ‘pobrinuti’ Džekilov sluga kao i policijski inspektor Stivenson koji je likom upravo pisac novele…

            Početne dileme novele Kanavo je produbio uvođenjem novih dešavanja i likova i tako obesmislio mogućnost davanja jednostavnih i decidiranih odgovora pa je ono ‘belo i crno’ iz naslova čista ironija jer samo sebe poriče. Ali ako je moralno-etički nivo strip priče upitan, majstorstvo Korada Roia apsolutno je nesporno. Čitalac stripa se na svoje veliko zadovoljstvo ponovo sreće sa njegovom fascinantnom sposobnošću dočaravanja atmosfere a grafizam, valeri, montaža tabli, brze promene rakursa i formata crteža ostavljaju gledaoce bez daha. Prefinjeni detalji, kakvi su mutni obrisi Hajda u trenucima dilema, vilinski lik Amelije, studentkinje slikarstva, brutalne postavke mrtvih tela, dodatno dižu tenzije i pojačavaju uznemirenje i mračne slutnje… Roi je i dalje nenadmašan u pretakanju strave i užasa u slike.

            Rečju, „Džekil i Hajd: Belo i crno“ Konava i Roia novi je dragulj u saradnju ovog tandema, izvanredno delo koje kombinujući znanu priču i sasvim nove elemente gradi složeni, višeznačno intrigantni amalgam oživljen rafiniranim, manirističkim gotskim crtežom stvorenim rukom, perima i četkicama vrhunskog crtača.

            (“Dnevnik”, 2025.)