U FOKUSU
            Rok’n’rol muzika jedan je od civilizacijskih fenomena druge polovine XX veka, koji je obeležio najpre Zapadni svet a onda, manje ili više, i ostatak planete Zemlje. Mada je započeo kao mladalački refleksni bunt protiv stega na polju zabave, rok je izrastao u specifičnu životnu filozofiju koja je usmeravala stasavanje i zrele godine niza generacija. Stoga tvrdnje nekih teoretičara da je reč o jednoj od najvažnijih pojava u istoriji, posebno Grega Markusa u knjizi „Tragovi karmina: tajna istorija kulture XX veka“, svakako valja uzimati za ozbiljno ali biti svestan i opasnosti da se ovom fenomenu pripisuje više važnosti i zasluga no što ih objektivno ima; naravno, i potpuno odricanje bilo kakvih kvaliteta i potencijala rok’n’rola stvara iskrivljenu sliku realnosti. Čini se, stoga, da su po ovom pitanju mišljenja i dalje (preterano) podeljena koliko zbog njegove intrigantnosti toliko i zbog nedovoljnog vremenskog odmaka od trenutka događanja.
            Kako god bilo, rok se nije razvijao samo u najvećim gradovima najvećih zemalja „slobodnog kapitalističkog sveta“; i u državama koje su bile blizu nekadašnje Gvozdene zavese ova je muzika (i ono što je prati) imala svoje pristalice, izvođače i publiku. Ovo ponajviše važi za bivšu SFR Jugoslaviju i njene naslednice. U proteklih 50-tak godina na ovim je prostorima nekoliko generacija mladih rokera stasalo i bilo smenjeno dolaskom mlađih. Upravo zbog stalnih tih „migracija“ puno stvari palo je u zaborav a nekolike knjige istorija rok dešavanja u pojedinim mestima/regijama način su da se, radi novih naraštaja, spasi što se još spasti može. Tako je i Vršac dobio knjigu koja prati razvoj rok muzike u ovoj banatskoj „lepoj varoši“ od 1963. do 2013. godine. Obimnog posla sastavljanja ove hronike prihvatio se novinar Goran Kukić (1964), koji decenijama unazad, kroz više medija, prati lokalna rok dešavanja.

REČ KRITIKE
            Knjiga „Rok pod kulom“ podeljena je na decenijska poglavlja koja obrađuju dešavanja tokom tog desetleća. Početak pripada „bit sastavu“ „Kristali“ koji je žario i palio salama za igranke Vršca i okolnih mesta (što je podrazumevalo i gotovo obavezne tuče) a bio poznat i u ostatku tadašnje Jugoslavije. Neverovatni entuzijazam nosio je mladiće koji su sa Radio Luksemburga „skidali“ hitove rok muzike a sa domaćih stanica festivalske šlagere, dovijali se kako da „elektrifikuju“ instrumente ili da ih sami naprave (radio aparati su služili kao pojačala). „Kristale“ su nasledili razni VIS (vokalno instrimentalni sastavi) živopisnih imena „Crvene ruže“, „Plave zvezde“, „Crni dečaci“, „Plamteće zvezde“ a njih drugi sastavi jer su momci, odlazeći u vojsku i na školovanje, napuštali muziku; isti se obrazac ponavljao i narednih decenija. Nastupajuće 1970-te su donele ozbiljniju, ambiciozniju svirku koja je podrazumevala i prve samostalne, autorske numere i snimke načinjene u lokalnim studijima koje su vodili ambiciozniji muzičari. Ipak, ma koliko bendovi kakvi su „ZUM“, „El Mayo“ ili „Neutron“ bili uspešni, kreativni i snalažljivi, tok vremena je krnjio njihov entuzijazam a „ozbiljan“ život nametao pravila u kojima za rok nije bilo mnogo mesta. Osamdesete donose pokušaje na polju intelektualne i ambijentalne muzike sastava „Karstof“, „Ur“, „Ghandarva“, više realizovanih snimaka i objavljenih kaseta/ploča; istovremeno se širi i lepeza različitih muzičkih usmerenja od tvrdog roka i panka do mekšeg pop zvuka. Ustaljuju se „Gitarijade“ kao manifestacije koje okupljaju mlade muzičare (povodom različitih lokalnih svečanosti), mesta za svirke, od „Rupe“ u Domu omladine do „KEC-a“ i raznih klubova. Devedesete je obeležio raspad zemlje i njenih insitucija odnosno rokerska „dezorijentacija“; mladost je ipak nalazila način da se zabavi i izrazi, kroz muziku, svoj bunt. Novi milenijum unekoliko je povratio pozicije roka u Vršcu, učestala su okupljanja i ambiciozniji projekti ali je najuspešnijima i dalje nedostajao još jedan korak da iz provincije izađu pod svetla velike rok scene. No, nove generacije pristižu donoseći energiju, želju za uspehom u, i dalje poželjnom, svetu rok muzike.
            Kukićeva knjiga je, u odnosu na slične, zanimljivija jer se ne ograničava samo na ređanje činjenica već donosi brojna sećanja na rokerske legende (kakve su Dule Gluvi, Ilija Kiridžija, Aca Glavonja, Bata Kaurma, Brana Santana, Čapa, Blagoje Cole, Moma, Miša Mangup, Dima i drugi) odnosno lična svedočenja aktera rok dešavanja (nekolicina njih više nije među živima); te uspomene i zapažanja daje širu i dublju sliku prošlih dana i ovu istoriju boje plemenitim nijansama napatvorenih pojedinačnih želja, životnih ambicija, njihovih ostvarenja ali i poraza i razočarenja, sveukupno udenutih u jedan značajni društveni pokret.
            („Dnevnik“, 2015.)
Nikola Vujčić (1956) nametnuo se specifičnim, pritajenim, uzdržanim tonom svojih stihova kojima se, pak, spram većine pesnika svoje i mlađih generacija, relativno retko oglašavao. Pesnik ostaje veran svom poetskom svetonazoru i u novoj knjizi „Svedočenje“ podeljenoj u šest bezimenih ciklusa (označenih tek brojevima). Tematska težišta pesama su reči/govor, njihova snaga i nemoć, prošlost sagledavana iz vizure sadašnjosti i sredovečnosti, približene pragu starosti, emocije kao refleksi realnosti i kao asocijativni reperi. Naravno, svaki od segmenata može se sagledavati pojedinačno, kao tema pojedinih pesama ali su svi oni i „toponimi“ jedne mentalne mape, jednog identiteta i njegove celokupnosti viđene u nizu trenutaka, od kojih se neki, sa većim ili manjim odstupanjem, ponavljaju i variraju u različitim predznacima i vrednostima, što usložnjava moguće čitanje/tumačenje; na primer - „Ruke su, uz noge, trup i glavu, najveći vidljivi / delovi tela.“ („Ruke“) i „Naše telo se sastoji od glave, trupa, ruku i nogu.“ („Naš jezik“) gde je ključna razlika u terminu „vidljivi“ i logičnom sledu prema (nepomenutom) opozitu „nevidljivi“.
            Knjigu „Svedočenje“ otvara istoimena pesma sa nekoliko intrigantnih slika na koje će se nadovezivati druge slike/stihovi: „U svakom od nas postoji ćutanje, / sagorelo, tvrdo i crno, gde je, misliš / sve. / Kao što od naraslih grana / nastaje ugalj, tako od reči / nastaje tišina.“ nastavljaju se u „Drška noža, iskrenuta, viri. / Da li će je neko zgrabiti, da preseče / ovu tišinu? / Ćutim, i gledam. / / Kao da nisam tu.“ („Mrtva priroda“) i nadalje u „Ponekad osetim da je neka reč zaključana, da nema / svoje misli već, unutra, čuva tišinu.“ („Ćutanje“).
            U pesmi „Svedočanstvo“ početna se slika razvija u drugu: „Ali, te naoko mrtve stvari, / znaju da zagreju tvoje srce. / Ako se ugalj zapali, ako se tišina / rastišini, plane vatra i od pepela / i smeha nastaje novo prisustvo.“, na koju se vezuju stihovi „Kad govori, reči mu svetle. Nose svetlost, / zgasitu i zapaljivu, tešku kao ugalj.“ („Žar razgovora“) i „Svetlost  stvara. Istiskuje iz sebe / blešteće stvari.“ („Svedok“) te „U paperju vatre koja / leži na ognjištu, / legu se te reči, koje zaviruju, / da me vide.“ („Govor“).
No, reči nisu samo blage, one su tajanstvene („ali reči mi / ništa ne govore.“ „Rane“), opasne („Ostale su samo / oštrice reči.“, „Umor“; „Neke reči sastrugane u sjaj njene su oči, / oštre poput stakla / usamljenije od kaveza.“, „Šapat“). Pred tom silom nemilosrdnom („Rečenice gladne, toliko gladne da / izmišljaju svoju žrtvu.“, „Šapat“) kao da nema utočišta jer imenovanje osmišljava doživljaje, daje im, dotad bezobličnim, oblik, dovodi ih na površinu (u klopku) svesti. Bez njih sve je nalik magli, slutnji, iluzijama koje tište, zbunjuju, uznemiravaju onoga ko i tako ne uspeva da se snađe u svakodnevici, ko lako tone u vreme prošlo, u dane kada je sve bilo svežije, čistije i primamljivije. Seta i melanholija prevladavaju, tuga za onim čega nema i što, posmatrano iz sadašnjosti, izgleda kao izgubljena blagodet jer tada „Daljina me je osvajala, a ja sam / osvajao daljinu.“ („Detinjstvo“). Ali, nema više stare kuće, srušena je pa, otuda, nema ni tako željenog povratka. Kao što nema ni ubogih sobičaka u kojima se stanovalo sa puno nadanja i mladalačkog poleta. To je bespovratno nestalo a „Sad živim ono što mi se činilo nemogućim, / ispruženih ruku izranjam na drugu obalu. / Izbačen na drugo mesto.“ („Boravišta“).
Sadašnjost, makar bila i udobnija, nije blagonaklona i popustljiva prema onima koji gledaju unazad. Protok vremena troši i razara i odnos prema voljenom biću bilo zbog latentnog nedostatka trenutaka u kojima ljubavnici pripadaju samo jedno drugom („Vreme je prekratko da bih te / upamtio.“, „Putovanje“) ili zato što što „Osećanja postaju ravna / i hladna, poput žice“ („Umor“). Tako se zatvara pun krug - vremena koje protiče i razvodnjava sećanja odnosno donosi bledu sadašnjost i neizvesnu budućnost, tela koje slabi i gubi snagu („ono što je već / odavno prošlo, što se, negde u meni, zbilo i tako / zbijeno pretvorilo u ožiljke i žuljeve.“, „Rane““), emocija koje venu, spoznaja koje, posle početnog uzleta usporavaju, postaju trome i izgubljene u senzacijama novog sveta i, konačno, reči koje bi mogle biti težište na koji se ličnost oslanja ali koje su takođe nepouzdane pošto „Reči se troše jer se stalno kreću.“ („Šapat“). Njihova je trajnost ograničena a verodostojnost kao i snaga upitna. Potom sledi i priznanje potpunog poraza, raspršivanja svih iluzija jer „Kad napišem neku reč shvatim da nemam njeno / iskustvo, / da ne mogu ispričati ni svoj život“, („Rane“).
            U konačnom svođenju računa više je gubitaka nego pobeda, više propuštenih nego iskorišćenih mogućnosti, više sećanja nego ispunjene sadašnjosti. Otuda toliko patine u stihovima, toliko melanholije koja, ipak, ne tone u slatkastu patetiku i samosažaljevanje. Pesnik uspeva da zadrži nužno potrebnu meru u emotivnom balastu stihova istovremeno demonstrirajući nesvakidašnju svedenost i eleganciju u izrazu. Veoma je podsticajno pratiti kako barata visoko apstraktnim pojmovima, na koje se poziva određujući početna stanja pesme, i na koje, potom, nadograđuju pojedinačno, dakle ono što je na sasvim drugom kraju skale. Sudar i spoj opšteg, pročišćenog i eteričnog – kakvi su pojmovi svetlosti i tame, vremena, dubine i daljine, vatre, vazduha... – i sićušne, trivijalne čestice postojanja jedinke – od vožnje biciklom, otvaranja prozora, šetnje zaraslim šumskim putem, puža golaća na stazi, razgovora sa mladim pesnikom... – pesmama daruje uzbudljivu vrtoglavost uzleta (ili pada), širine (ili teskobe) da bi, sveukupno, izgradio jedno vrlo lično, intimističko svedočenje o velikim istinama i sitnicama, o nemanju (i nepostojanju) jednog odgovora na postojanje, o jedinstvenosti svakog trenutka koji je prošao, upravo traje ili će doći.
            „Svedočanstvo“ je knjiga zrelog i profilisanog izraza koja smelo barata nekim od opštih poetskih tema, ne beži od emocija a ipak uspeva da bude (i ostane) sveža i ubedljiva te, konačno, dozvoljava, blago i tanano, svom (nesavršenom) čitaocu da se prepoznaje u stihovima.
            („Koraci“, 2015.)



U FOKUSU
            U istoriji svekolike Umetnosti zabeleženi su primeri stvaralaca koji su, u svom vremenu, bili apartne pojave u odnosu na tekuću produkciju odnosno vladajuće umetničke obrasce i principe. Dela takvih autora nailazila su na veće ili manje nerazumevanje savremenika da bi, neretko, od narednih generacija bila prepoznata kao autentična i kvalitetna te postajala svojevrsni reper za dalji razvoj date umetničke forme/žanra. I u devetoj umetnosti, stripu, postoje takvi neobični autori a jedan od njih je i Gvido Krepaks (1933-2003). Rođen u Milanu kao Gvido Krepas, arhitekt po obrazovanju, par godina po završetku fakulteta bavio se dizajnom i ilustracijama za naslovne strane časopisa i ploča da bi od 1963. g. počeo da crta stripove. Jedan je od osnivača strip magazina „Linus“, 1965. g., u kome započeo objavljivanje svog najznačajnijeg dela, serijala „Valentina“; u prvoj epizodi „Neutron“ Valentina je sporedni lik ali će kasnije postati junakinja niza epizoda koje se od 1968. pojavljuju i u formi albuma kojih je, za Krepaksovog života, objavljeno 27, na koje će se nadovezati albumi sa ilustracijama i skicama.
            Krepaks je, pored svoje najvažnije junakinje, stvorio desetak albuma sa drugim heroinama, od Justine (po markrizu De Sadu), famozne O, Emanuele do Belinde, Anite, Bjanke, u lepršavim i erotizovanim avanturama. Krepaks je takođe crtao strip adaptacije književnih dela kakva su „Dr. Džekil i mr. Hajd“, „Frankenštajn“, „Drakula“, „Proces“, „Kazanova“, „Okret zavrtnja“ ali i originalne stripove različitih tema. Sveukupno, njegov će strip opus ostati zapamćen po prepoznatljivom crtežu, specifičnom kadriranju i montaži tabli odnosno finoj erotici koja ne prelazi u vulgarnost. Ono što ga je činilo apartnim jeste sklonost fantazmagorijskim, halucinantnim, somnambulnim sadržajima koji se samo delimično mogu „opravdati“ duhom hipi generacije 1960-tih a koji nailaze na prihvatanje potonjih generacija.

REČ KRITIKE
            Album „Valentina, biografija jednog lika“ predstavlja  prvi tom „zvanične“ istorije ove heroine, što znači da epizode u njemu nisu poređane po vremenu objavljivanje već po godinama Valentininog odrastanja (mada se ona u nekoliko epizoda priseća svog detinjstva i mladosti i tako dopunjuje praznine u svojoj biografiji). Valentina Roseli je rođena u jeku II svetskog rata, 25.12.1942.g. u Milanu i odrastala u posleratnom svetu obnove „običnog života“ i promene političkih sistema sa kojima su se mešale njene fantazije izazvane pričama, stripovima (Flaš Gordon, Mandrak, Dik Trejsi) i filmovima (njena frizura je ugledanje na glumicu Luizu Bruks). Epizoda „Neustrašiva Valentina“ (iz 1971/72), prati stasavanje mlade lepotice i njene probleme, od neuklapanja u okruženje i neslaganja sa porodicom do anoreksije kao mogućeg odbijanja da postane žena; paralelno se prati i rast Filipa Rembranta, budućeg Valentininog ljubavnika i supruga. Epizoda „Neustrašiva Valentina od papira“ (1968) meša realnosti i fantazije mlade Valentine. Nakon ovih stripova sledi segment „Iza kulisa jednog stripa“ (koji će se ponavljati posle svake nove epizode) u kome Krepaksov sin Antonio i supruga Luiza objašnjavaju pojedine table odnosno njihovu „realnu podlogu“ u umetnikovom životu.
            U nastavku, nakon kratke erotske fantazije, započinje epizoda „Krivina Lezmo“, u stvari prva epizoda serijala iz 1965.g. o prefinjenom esteti Filipu Rembrantu, koji je i famozni Neutron, borac protiv zločina sa superiornom tehničkom opremom i sposobnošću da parališe pogledom. Priča prati njegovu akciju usmerenu na raskrinkavanje bande ubica mladih bogataša, što omogućava da njihove supruge-udovice „pre vremena“ naslede novac koji će podeliti sa svojim nalogodavcem. Valentina se upoznaje sa Filipom i započinje vezu koju ometaju njegove osvetničke aktivnosti. Na kraju avanture je neizvesno da li će se Filip vratiti u Ameriku ili ostati u Italiji sa Valentinom. Epizoda je vidljivo slabije osmišljena i nacrtana od ostatka serijala ali je njeno parodiranje akcionih stripova simpatično u svojoj naivnosti i nespretnosti. Završni segment ovog albuma, „Valentinino dete“ (1969/70), nastavak je Valentininog odrastanja: ona i Filip postaju roditelji malog Matije, a pre porođaja doživljavaju neobičnu avanturu koju svako različito tumači; realnost junaka meša se sa njihovim fikcijama u kojima se pojavljuju Semjuel Beket, Dik Trejsi, Luiza Bruks, veštica i đavo iz Bulgakovljevog romana „Majstor i Margarita“. U ovoj je epizodi Krepaks u punom zamahu svog talenta, od razbarušenog crteža koji je ponekad virtuozan a potom, čak i u sledećem kvadratu, nevešt, naizgled amaterski, izuzetno razigranih tabli do mnoštva citata iz visoke i popularne kulture. Album zaključuje nadahnuti tekst Mira Silvere koji vrlo lucidno tumači Krepaksovo delo.
„Valentina“ je strip koji traži čitaoce otvorenih pogleda i slobodnih shvatanja a njihov trud nagrađuje odista vanrednim umetničkim doživljajima i senzacijama.
            („Dnevnik“, 2015.)

U FOKUSU
Samanta Šveblin (1978) spada u najpoznatije savremene argentinske pripovedače, kako u domovini tako i svetu (prevođena je na petnaestak jezika). Sa samo dve objavljene zbirke priča, „Srž nereda“ (Prva nagrada „Haroldo Konti“ na argentinskom pripovedačkom konkursu za mlade pisce Nacionalnog fonda za umetnost, 2001. godine) i „Ptice u ustima“ (nagrada kubanske izdavačke kuće „Kasa de las Amerikas“ koja se dodeljuje autorima sa čitavog španskog govornog područja, 2008), Šveblin se nametnula kao intrigantna, provokativna književna pojava. Britanski književni časopis „Grant“ svrstao ju je 2010. godine među 22 najbolja pisca španskog govornog područja mlađa od 35 godina. Čitalačka publika naših prostora upoznala je Šveblin 2012. godine u knjizi „Borhesova deca, antologija savremene argentinske pripovetke“ koju su priredili Branko Anđić i Ljiljana Popović Anđić a objavila zrenjaninska „Agora“. Nedavno je spisateljica bila u Srbiji i održala predavanje u Novom Sadu.
Šveblin, po sopstvenom priznanju, veruje u dobru, zanimljivu, podsticajnu književnost a užasava se dosadne. Njeno „polje“ rada su priče, zahtevna i zavodljiva forma koja neprestano stavlja na probu autorov talenat i sposobnost da bude uverljiv, uzbudljiv, fragmentaran a zaokružen. Ne treba zaboraviti ni da Šveblin dolazi iz književnosti u kojoj se priče itekako poštuju (sasvim netipično prema ostatku sveta kojim caruju romani) te da su ih pisali velikani kakvi su Borhes, Kortasar i Silvina Okampo, što svaki novi pripovedački glas stavlja pred velike izazove i čini težim ali, takođe, uspehe većim. Njen stariji kolega po peru, Vinsente Batista, tvrdi da se njene knjige „opasno približavaju utopiji savršene knjige“.
Upravo objavljene „Ptice u ustima i druge priče: izabrane priče“ izbor su od 16 priča iz obe do dosadašnje knjige Samante Šveblin, uz dodatak priče „Olingiris“, štampane 2010. u pomenuom časopisu „Grant“ a koja je deo još neobjavljenog rukopisa. Izbor je sačinio i priče preveo Branko Anđić.

REČ KRITIKE
            Mada tematski vrlo raznorodne priče Samante Šveblin u jednom svom značenjskom nivou mogu se iščitavati kao neprestano odmicanje od realno-faktografskog doživljaja sveta, koji se tretira kao manje ili više uspela opsena, i otkrivanje odnosno primicanje temeljnijem, primerenijem principu svekolikog besmisla. Njen odnos prema prepoznatljivoj stvarnosti različit je i menja se iz priče u priču, u rasponu od „citiranja“ realnosti, barem u početku priče, koje potom biva podrivano uplivom apsurda ili fantastičkih elemenata, sve do ubrzanog odmicanja od nje, koje počinje bezmalo u prvoj rečenici, nakon koje se ulazi u sasvim drugu realnost i paralelni svemir u kome, mada stvari i odnosi „liče“ na znane (iz ovdašnjeg sveta), u osnovi vladaju drugačiji principi. U tim se zapisivanjima stvarnosnog i odmacima od nje mogu prepoznati uticaji Karvera, Kafke ili Markesa kao i obrasci fantastike književnosti glavnog toka ali i horor žanra. Naravno, sve to prolazi specifični filter i, ispisano prepoznatljivo uzdržanim rukopisom, stvorili prozu posebne osećajnosti i afinitita svojstvenih upravo Samanti Šveblin.
            Pojave i obznane/otkrivanja apsurda ili natprirodnog elementa/činioca variraju u širokom rasponu od, na jednoj strani/krajnosti, posrednog prisutnog (ili, možda je bolje reći, napadno odsutnog) objekta zapleta, kao u priči „U stepi“, do vidljivog i delujućeg ali ne i objašnjivog fenomena („Crne rupe“). Različiti su i načini prepoznavanja i razaranja „običnosti“ u kafkijanskoj klopci „Prema veseloj prestoničkoj civilizaciji“, fizičkoj brutalnosti koja će kulminirati u odmazdi, u „Ubiti psa“, ili u često potenciranom potpunom neslaganju aktera u viđenja/sagledavanju događaja, u „Benavidesovom teškom koferu“, „Olingirisu“, „Irmanu“ ili „Pticama u ustima“. „Konzerve“, pak, potpuno savijaju racionalnost i izvrću je u besmislicu dok „Čovek sirena“ neskriveno odbija pokoravanje tradicionalnom. Odsustvo pouzdanih repera prema realnosti vidljiva je i u varljivosti umetničkih tvorevina koje ne mogu da obuhvate stvarnost već proizvode njene „defektne“ fragmente („Pod zemljom“, „Glave o asfalt“). Sveopštu nestabilnost i nesigurnost doživljenog, sumnje u ono što se (ne)vidi pojačaće i gorki humor koji je neretko rezultat nesporazuma među akterima (kao u „Deda Mraz spava kod nas“, „Moj brat Valter“).
            U konačnom svođenju utisaka „Ptice u ustima i druge priče: izabrane priče“ Samante Šveblin otkrivaju se kao lucidne i provokativne, stilski valjano napisane kratke proze došle iz pera autorke nesvakidašnjeg talenta.

            („Dnevnik“, 2015.)

                                                                                   U FOKUSU
            Početkom 1990-tih, u vreme raspada SFR Jugoslavije, građanskog rata, mobilizacija, izbeglica, sankcija UN prema Srbiji, dotad nezabeležene hiperinflacije, kraha svih institucija države, opšteg siromašenja masa i bogaćenja malobrojnih (podobnih i odabranih), šverca i svih mogućih dovijanja da se obezbedi golo preživljavanje - rečju u „smutnim vremenima“ stasavala je, kad joj vreme nije (naklonjeno), nova generacija strip stvaralaca. Bez pomoći i potpore, bez mogućnosti da radove objave u strip izdanjima (jer ih nije ni bilo) ali i bez obaveze da bilo kom uredniku polažu račune i pravdaju se, strepeći da li će prihvatiti njihove stripove, mladi autori su se okrenuli sebi i istomišljenicima. Slobodni da crtaju šta im je volja, da radove fotokopiraju u bezbrojnim samoniklim fanzinima i razmenjuju ih međusobno i sa čitaocima, pripadnici (ne)voljnog „andergraunda“ kretali su se u različitim „alternativnim“ pravcima 9. umetnosti. U tom strip talasu jedan od kreativnih centara bio je i Vršac, sa grupom aktivnih umetnika te izdanjima kakva su magazin „Patagonija“ i fanzin „Krpelj“ (koji je bio delo Wostoka).
            Wostok (alias Danilo Milošav) i Grabowski (alias Borislav Grabović) prvoborci su vršačkog andergraund/alternativnog stripa, svako sa svojim promišljanjima stripa i scenarističko-crtačkim profilom. Uprkos različitostima (ili upravo zbog njih) njihovi zajednički radovi donosili su sasvim osobenu poetiku koje u pojedinačnim radovima nije bilo. Od mnoštva (i tematski i grafički) raznorodnih radova ovog tandema, koji se konstantno umetnički razvijao i menjao, svakako najzapaženiji su strip serijali „Luna“ i „Popošak i Cveće“; oba su, od početnih magazinskih izdanja, dostigla do nekoliko kvalitetnih knjiško-albumskih u zemlji ali i u svetu. Takođe treba zapaziti da su serijali nastavljani uz učešće novih autora.

REČ KRITIKE
            „Luna“ je stvarana 1995. i 1996. godine i bila je slobodna interpretacija stripa „Prvi ljudi na Mesecu“ braće Nejgebauer iz 1953. koji je, naravno, inspirisan istoimenim romanom H. Dž. Velsa, rodonačelnika naučne fantastike. Priča u četiri epizode prati odlazak krupnog i snažnog Branka Brzaka i sićušnog, glavatog naučnika Kilajeva, u posebnoj Sferi, na Lunu odnosno njihov susret i sukob sa Selenitima te, konačno, Brankov beg i povratak na Zemlju, dok Kilajeva sudbina ostaje neizvesna iako Branko, preko aparata koji mu donosi tajanstveni posetilac, još neko vreme može da prati Kilajevljeve poruke sve dok one iznenada ne prestanu da stižu. Wostokov scenario nesputan je literarno-stripskim predloškom odnosno kanonima naučne fantastike i naginje fantastičkim zapletima i obrtima, bez mnogo pojašnjavanja. Efekat konstantne začudnosti priče potkrepljen je i pojačan maestralnim vizuelnim utiskom koji podrazumeva sjajan crtež Grabowskog koji insistira na oštrom sudaru pretežnih crnih površina sa belinama, bez senčenja i međunijansi. Dinamika likovnog pripovedanja potcrtana je i izuzetnim kadriranjem odnosno montažom tabli.
            Deceniju i po posle originalne „Lune“ nastaje petodelni „Povratak na Lunu“ koji su uradili Wostok i Sanja Stepanović. Kako naslov kaže Branko se, posle 20 godina, vraća na Lunu pošto se, posle dve decenije tišine, oglasio aparat pomoću koga je bio u vezi sa Kilajevom. Uz pomoć Sfere on stiže na cilj i prateći signal sa aparata stiže u bizarni hram samo da bi opet bio napadnut od Selenita. Spas dolazi neočekivano od psa koji, pak, prati belu bradu što se proteže kroz podzemlje i površinu planete. I aparat ukazuje da treba ići u istom smeru sve do nadgrobnog spomenika Kilajevu. Pred novim napadom Selenita Branko beži i susreće svog dvojnika. Njih dvojica skaču u vis, ukrcavaju se u dvokrilni avion i tako umaknu poteri samo da bi bili privučeni crnim suncem koje će ih progutati i pretvoriti se u puni krug Lune što je svojevrsni „kraj novog početka“.
            Wostok je u neobuzdanom nastavku „Lune“ osim obrtanja nekih od postavki (selenitska mašina najpre proizvodi tečno svetlo a u drugom delu mrak) ovu priču povezao sa onom iz „Popoška i Cveća“ nekolikim motivima: Branka spasava pas Cveće koji i na Luni prati trag bele brade, tu je i avion dvokrilac kojim se putuje svemirom odnosno crno sunce. Ovim se (samo)citiranjem okončava, barem za sada, priča o „Luni“ što ne znači da neće biti novih epizoda (jer kraj je otvoren, kao i u „Popošku i Cveću“ i dopisivanja su moguća). Vizuelni „otisak“ nove „Lune“ delom je na tragu prve ali je i nadograđen efektnim korišćenjem crvene boje koja, u sadejstvu sa specifičnim kadriranjem, na pojedinim tablama stvara utisak plakatne likovnosti. Dinamički spoj i kontrastiranje crvenog-crnog-belog u ovom stripu otvara sasvim drugačije i nove horizonte strip poetike.
            U konačnom sagledavanju „Luna“, u obe svoje inkarnacije, svakako je jedan od bisera srpskog autorskog/alternativnog stripa s kraja XX i početka XXI veka.

            („Dnevnik“, 2015.)


U FOKUSU
Najpre jedno nužno objašnjenje naslova strip albuma: reč “rokamboleska” vodi poreklo od imena Rokambol, vrlog i stamenog junaka serijala romana Pjera Ponsona di Teraja (1829-1871). Rokambol se prvi put pojavljuje u romanu “Tajanstveno nasledstvo” koji je u nastavcima objavljivan u francuskim novinama “Le patri” 1857. godine. Zahvaljujući ogromnom uspehu ove avanture, Rokambol je postao junak niza popularnih romana koji su postali primer lakog, zabavnog štiva. Rokamboleska je počela da označava preterane i neverovatne avanture koje nisu previše zasnovane na stvarnosti. Iako su Rokambol i njegov kreator odavno pali u zaborav, termin rokamboleska i dalje je u svakodnevnom opticaju, barem u francuskom jeziku.
Strip autor Emanuel (Mani) Larsene je rokambolesku stavio kao okvirni naslov serijala albuma sa različitim istorijskim ličnostima kao glavnim junacima (za sada je, od 2002. godine, objavljeno pet albuma ove serije a junaci su, uz Frojda, Van Gog, Atila, Robin Hud i Neznani junak). Larsenea (1969) smatraju jednim od najperspektivnijih francuskih strip autora. Nakon rada u časopisima “Le rever de rune” i “Fluid glasijal”, 1997. godine počinje da radi za čuveni “Spiru magazin”. Tu zajedno sa Žanom Mišelom Tirijeom kreira “La vie est courte”, zbirku urnebesnih gegova zasnovanih na njihovoj viziji nazovi modernog društva. Godine 2000. prelazi u uzdavačku kuću “Dargo” i sa Luisom Trondhajmom počinje rad na serijalu “Kosmonauti budućnosti”. Dve godine kasnije, upoznaje Žana Iva Ferija (novi scenarista “Asteriksa”) i sa njim radi na serijalu “Povratak zemlji”. Dobitnik je nagrade međunarodnog strip festivala u Angulemu, 2004. godine za strip “Svagdanja borba”.

REČ KRITIKE
            Istorija kaže da je Sigmund Frojd, slavni otac psihoanalize i moderne psihijatrije, zaista posetio SAD 1909. godine i održao seriju predavanja o svojim teorijama i praktičnim metodama lečenja. Ova je poseta svakako bila važna kako za Frojda tako i za Novi svet. No, Larsene nije mario za nauku pa je naučnika koji je ostavio “histerične bečke koke” poslao u Ameriku da upoznao taj svet u kome su pojmovi pravde, prava i zakona još neodređeni i zatim izvede te varvare na pravi put. Ono što psihijatra najviše brine je da li kauboji, jer on odlazi na Divlji zapad, imaju kaučeve bitne za njegove seanse. Njegov sluga Igor, vozeći bicikl po divljini, ne deli poslodavčevo oduševljenje i otvoreno žali za lepim životom koji su napustili. No, nauka traži žrtve koje Frojd (za svoju rabotu kaže da su mu fah “neuroze svake vrste, psihoze na veliko i malo”) misli da je spreman da podnese kako bi analizirao tipične stanovnike Amerike a onda rezultatima zadivio matore akademike u Beču; kasnije će ustvrditi kako tu zemlju “treba analizirati artiljerijom kako bi naučila šta je učtivost”. Objekti analize, međutim, nisu ni malo voljni da ih neko ispituje a oni koji i pristanu daju odgovore sa kojima Frojd ne zna šta bi. Da bi našao kakvog-takvog pacijenta Frojd je prinuđen da uceni psa lutalicu - begunca iz državnog zatvora čija životna priča zanima naučnika (naravno, pas Spot, zna da se bije, puca, jaše konja i razgovara sa ljudima jer sve životinje govore). Spot putuje do vrača koji će mu dati dušu a Frojd i Igor ga prate. Usput sreću poteru za beguncem koju Igor sređuje u duhu Divljeg zapada kao i Indijanca kepeca koji je šaman početnik, ali ih uspešno opljačka i pobegne. Nakon neizvesnog putovanja na kome i Frojd doživljava košmarne snove u duhu svojih teorija, u uzbudljivom raspletu, svako od tragača nalazi nekakvu satisfakciju. I dok je Frojd ushićen saznanjima koja će zadiviti svet nauke a matore akademske drtine naterati da presvisnu od muke, Igor preti da će, poučen lošim tretmanom svog poslodavca, po povratku u Beč - osnovati sindikat.
            Larsene pripoveda lako i vrcavo, sa puno duhovitih dosetki i šala, njegov lepršavi karikaturalni crtež sjajan je a poneke razigrane table su maestralne. Mada deluje nepretenciozno priča nije vulgarizovana niti prigodnog hepi-enda već vešto kombinuje humor, cinizam i apsurd. Rečju, “Pasji život” je izuzetno zanimljivo smešno-ozbiljno strip ostvarenje vredno pune čitalačke pažnje.

            (“Dnevnik”, 2015.)


U FOKUSU
            Među najčešćim asocijacijama koje prate pominjanje stripa svakako je - avantura ili, kako se ranije češće govorilo, pustolovina. Ona se, naravno, dešava na egzotičnim mestima (okeani, tropska ostrva, prašume, pustinje, duboki svemir, druge planete), u uzbudljivim vremenima prošlosti i budućnosti, i među neobičnim, upečatljivim ljudima (ljudožderi, plaćenici, revolveraši, gusari, svemirski komandosi). Prava strip avantura usisava čitaočevu pažnju i ne pušta je dok se ne okrene i poslednja stranica a zatim živi u njegovom sećanju i mašti, razvija se i nadograđuje, vraćajući ga tako u detinjstvo kada je čitav svet bio nov i tajanstven. Stoga, pravih strip avantura nikada nema dovoljno, uvek su nam potrebne.
            „Osveta grofa Skarbeka“, koju čine dva albuma, „Zlatne ruke“ i „Srce od bronze“, svakako spada u čistokrvnu avanturu ili, preciznije, nekoliko avantura. Njeni tvorci su scenarista Iv Sant (1964), koji je od urednika strip izdanja prešao u strip stvaraoce, najpre pišući scenarija za nove epizode legendarnog serijala „Blejk i Mortimer“, da bi 2004. napisao „Osvetu grofa Skarbeka“, dok je za vizuelni deo stripa, preciznije crtačko/slikarski, zaslužan Gžegožd Rosinski (1941), legendarni crtač poznatih serijala i albuma kakvi su, pre svega, „Torgal“ ali i „Tugovanka za izgubljenim pustarama“, „Dargo“ i „Velika moć malog Šninkela“. Saradnja ova dva umetnika bliskih senzibiliteta donela je zaista nesvakidašnji rezultat koji je na tragu avanturističkih matrica klasičnog stripa nadograđenih digresijama koje se temelje na savremenim iskustvima tzv „inteligentnih istorijskih trilera“ (kakve su napisali Eko, Monaldi i Sorti...).

REČ KRITIKE
            Priča počinje 1843. i prati sudski proces u kome tajanstveni grof Skarbek raskrinkava podlosti bogatog trgovca umetninama Nortbruka, koji navodno ima sve slike pre 11 godina preminulog Luja Polija. Pred prepunom sudnicom, u kojoj je i mladić koji prikuplja materijale za buduće knjige popularnog Aleksandra Dime, grof otkriva da je Nortbruk ubica a da Poli nije mrtav jer je on - Poli. Skarbek, koji je na poziv svog brata Frederika Šopena iz ratom uništene Poljske stigao u Pariz i tu, kao talentovani slikar, upao u Nortbrukovu klopku, opisuje kako je, sa prišivenom desnom šakom koju mu je odsekao lažni dobročinitelj, pokušao da pobegne u Novi svet ali su ga zarobili gusari koje predvodi Aleksandar Defrans, glumac proteran iz Pariza. Skarbek je zadužen da slika brojne Defransove žene i on se privikava na zatočeništvo sve dok, u opljačkanom blagu sa jednog broda ne otkrije nekoliko svojih slika i brošuru koja navodi da se Nortbruk obogatio prodajući Polijevu zaostavštinu. Gnevan zbog toga Skarbek uspeva da izmoli Aleksandra Defransa i vraća se da bi se osvetio. U trenutku kada je sve razjašnjeno i krivci otkriveni, kao svedok se pojavljuje Šopen koji tvrdi da čovek koji se predstavlja kao Skarbek nije njegov brat. Prozvani pokušava da pobegne i biva ubijen! Ali to nije kraj zamešateljstva. Radoznali Dimin najamnik prati tajanstvenog čoveka do groblja i ovaj mu otkriva da je gusar i da Skarbekova priča nije potpuno istinita. Mladić, fasciniran otkrićem, smišlja da Dimi predloži da napiše roman koji bi se zvao „Grof od Monte Kristobalda“. Za to vreme tajanstveni gusar odlazi da okonča svoju misiju na kraju koje će se sresti sa svojim bratom Šopenom.
            Uzbudljiva avantura koja je, kako to i treba, puna tajni, strasti, okršaja, podlosti, časti i prevara, uzbuđenja i preokreta, majstorski je islikana, preko karikaturalnih fizionomija i grimasa do sjajnih enterijera i pejzaža blistavih toplih mora i tmurnog Pariza, bistrih dana i vedrih noći. Slike i tekst se glatko nadovezuju tvoreći izuzetno delo koje će zadovoljiti i detinje/mladalačku želju za zavodljivim avanturama ali i potrebu odraslog čitaoca za manirističkom nadogradnjom obrazaca. Rečju, „Osveta grofa Skarbeka“ je obavezna lektira svakog stripoljupca.
            („Dnevnik“, 2015.) 
Oto Oltvanji (1971), pisac i prevodilac, čitalačkoj je publici znan po pričama objavljivanim po časopisima i antologijama („Tamni vilajet“, „Beli šum“, „Gradske priče“, „Nova srpska pripovetka“) i dva romana, „Crne cipele“ (2005) i „Kičma noći“ (2010). U svojoj prozi on se kreće u okriljima fantastičkih žanrova, pre svega fantastike natprirodnog/horora, ali je nesporno i kreativno korišćenje iskustava savremene svetske literature, posebno one koja se svrstava u kategorije trilera, krimića ili tzv. „saspensa“. Obzirom da se Oltvanjijevi romani i priče dešavaju na ovdašnjim prostorima poznavanje lokalnog kolorita važan je segment zapleta/razrešenja koji, često, prevazilazi ulogu scenografske pozadine postajući važan učesnik dešavanja. Otuda Oltvanjijeva dela jesu zabavna i uzbudljiva ali su i više od toga pošto je autor spreman da izvrne, izvrda i izigra pravila i da u očekivano/predvidivo štivo unese slojeve koji su netipični/nepripadajući (ili suvišni) jednom čisto žanrovskom delu; no, iskušavanje žanrovskih matrica ima smisla samo ako se njihove granice otkrivaju, prelaze i prevazilaze. Tako pisac u svojim delima, posebno u „Kičmi noći“, čitaocima nudi napeto štivo u koje je, za zainteresovane, upleteno i zajedljivo poigravanje savremenim političko-društvenim temama. Obznana stranog/natprirodnog kod Oltvanjija nije samo žanrovski važan i prepoznatljiv element već, obzirom na „domaći teren“ dešavanja, ima i dodatno značenje potcrtavanja nenormalnosti koju junaci (i čitaoci) prihvataju kao uobičajenu svakodnevicu.
Obzirom na Oltvanjijeva prethodna dela, „Iver“ je izlazak iz žanra - tako barem izgleda tokom prvih 300-tinjak strana romana. Znatiželjni čitalac će na njima upoznati moćnu porodicu Vitas koju čine nesporni vladar Nađmama, njeni sinovi, popularni pevač Rob i neuspeli glumac Kristijan, bliznakinje, slikarke Višnja i Veronika, Robova deca pisac Saša, njegova sestra Anita i troje dece (tu su još, kao pridruženi članovi, i jedna snajka i jedan zet). Porodicu na velikom imanju blizu Subotice upoznaje i Mia, dečiji pisac, Sašina devojka. Pred njom se dešavaju incidentne situacije, odvijaju neobični razgovori. Potaknuta tajnama u koje je nevoljno uvedena Mia traga za Robovom bivšom suprugom, za njihovim prognanim sinom Lukom, za porodičnim arhineprijateljem Ognjenom Brankovićem. Ipak, kockice priče nikako se ne slažu dok tetka Bela ne otkrije mračnu tajnu porodice staru dva veka. U tom trenutku natprirodno izlazi na scenu otkrivajući obrede kojima su se u porodici delile životne uloge. Oni kojima je određeno da žrtvuju svoju sreću i uspeh u korist braće/sestara, sada osvešćeni, odbijaju da se i dalje povinuju a zatim se pojavljuje i dete za koje niko nije znao, spremno da svima pomrsi planove i izbori se za svoja prava. U grčevitom finalu računi se izravnavaju i ravnoteža koliko-toliko uspostavlja.
„Iver“ se, dakle, do svog kraja razotkriva kao roman mračne fantastike, mada je i specifična porodična saga, smeštena u današnje vreme (bez dubljeg uranjanja u društvenu problematiku) ali vezana i za bližu i dalju prošlost. Oltvanji pažljivo dozira tenzije, postavlja dileme i otkriva deliće odgovora da bi, nakon sporog razvoja priče vrtoglavo obznanio ključnu tajnu i doneo njeno razrešenje.
Rečju, „Iver“ je novi stepenik u Oltvanjijevom bavljenju žanrom ali i iskorak iz njega u neistražene literarne prostore.

            („Dnevnik“, 2015.)
top