Roman u dve knjige „Firentinski dublet – Sfumato“ i „Firentinski dublet – Kjaroskuro“ (izdanje “Laguna” 2020-2021.) Gorana Skrobonje i Ivana Nešića, zapaženih autora literarne fantastike, dokaz je da su zalaganja za žanrovsko čistunstvo – u ovom slučaju naučne fantastike ili horora – zaludna i jalova rabota. “Čistunstvo” je eventualno moglo biti legitiman zahtev u prvim decenijama posle II svetskog rata ali već od 1970-tih i nastanka “Novog talasa” naučne fantastike, tako rigidni stav više je gušio žanr nego što mu je nametao obavezu samodiscipline i samosvesti; u prvim decenijama XXI veka zahtevi za žanrovskom prepoznatljivošću i čistotom su primer anahronog konzervativizma. S druge strane, novoosvojena autorska sloboda nameće potrebu za dubljim i širim analizama ponuđenih dela. “Firentinski dublet” demonstrira lakoću šetanja između žanrovskih modela i obrazaca i stvaranje dela koje istovremeno zrači prepoznatljivošću i osobenom, intrigantnom egzotikom.
            Obimna priča (sveukupno oko 700 stranica) započinje tajanstvenom epizodom pojave mračne sile  koje se dešavanja vraćaju na polje varljivo prepoznatljive realnosti. Znatiželjni čitalac saznaje da je u godinama s kraja XIX veka a da je glavni junak čitavog zamešateljstva Milovan Glišić, priznati i slavljeni prozaista (realista i fantastičar) i pozorišni čovek koji je u svojoj priči skicirao profil serijskog ubice Save Savanovića a zatim učestvovao u njegovom hvatanju (time se iz stvarne prelazi u fikcijsku realnost). Avantura potom vodi Glišića u London sa dvostrukim zadatkom: javnim, da pomogne tamošnjoj policiji u rešavanju ubistava koja kao da je ponovo počinio Džek Trbosek, i tajnim, da od otmičara otkupi nepriznatu ćerku kralja Milana dajući u zamenu legendarnu Leonardovu beležnicu (koja ima parnjaka u beležnici koju je ispisao Mikelanđelo) koja je dokaz moći blistavosti ljudskog uma spram nemerljivih tajni. Naravno, ništa se neće desiti kako je planirano jer su ulozi suviše veliki (bezmalo sudbina sveta), protivnici moćni i dovitljivi a pozornica dešavanja prostrana i zavodljivo tajanstvena.
            Svaka nova stranica ove avanture krcata je akcijama, zaverama, borbama i poterama, vrcavim dijalozima i fantastičnim ali istinitim činjenicama. Ritam romana brz je i mami na dalje čitanje. Atraktivne, uzbudljive scene ispisane žestokim, funkcionalnim stilom potcrtane su neprestanom začudnošću koja izvire iz fikcije – ljudskih i neljudskih aktera i njihovih svakovrsnih, neretko nasilnih, interakcija – odnosno nepoznatih ili nedovoljno poznatih činjenica iz istorije viktorijanskog doba (od ikonografskog Orijent ekspresa do prebiranja po mulju Temze). Preplitanje ova dva sloja na momente je potpuno nerazmrsivo pa se fikcija čini realno utemeljenom a fakti dobijaju oreol proizvoda (preterano) žive mašte. Istorijski verodostojne ličnosti, od Brema Stokera, Tanasija Milenkovića, Kralja Milana I Obrenovića, Laze Lazarevića, Henrija Irvinga, Roberta Luisa Stivensona, kraljice Viktorije do Aberlina i Rida, legendarnih detektiva Skotland Jarda, daju čitaocu osećaj utemeljenja u stvarnom (ili pogodbeno stvarnom ali koliko-toliko usidrenom u realnosti) ali vrlo lako ga u tom uverenju i pokolebaju. Autori se, zavisno od potreba zapleta, bez zadrške poigravaju kako opštepoznatim tako i opskurnim podacima. Tako iskoračuju iz početnog “korišćenja” junaka u cilju ubrzane identifikacije čitaoca sa akterom i kreću se u smeru uklapanja heroja u nove uloge. Ako je na početku romana potrebno i poželjno o Glišiću znati osnovne činjenice iz njegovog života u nastavku priče to nije dovoljno jer on polako ulazi u ulogu markantnog, muževnog akcionog heroja čije prepoznavanje traži poznavanje barem kratke istorije razvoja špijunskih romana; takođe nije na odmet znati i poneke intimne zgode i nezgode iz života stvarnog Glišića na koje će se nastaviti i romaneskna strasna avantura sa atraktivnom arheološkinjom i avanturistkinjom Žanom Djelafoa.
           Autori se obilno koriste iskustvima odnosno standardima popularne kulture druge polovine XX veka koje, kao dobrodošli “začin” upliću u scene iz XIX veka tvoreći tako interfikcijsko i metafikcijsko delo koje paralelno funkcioniše na više nivoa. Stoga bi bilo kakvo žanrovsko cepidlačenje osiromašilo i osakatilo bogatu ponudu ovog romana. Zato ovo nije (ili, preciznije, nije samo) delo “alternativne istorije”, podžanra naučne fantastike, mada oba autora imaju iskustva u njemu (Skrobonjin “Teslaverzum” delimično je i alternativna istorija dok je Nešić u kolaboraciji sa Vladimirom Lazovićem ispisao nekolike alternativnoistorijske novele); isto tako ovo nije ni “čisti” horor roman mada ima atmosferu i elemente fantastike natprirodnog niti je “istorijski triler” (ili krimića) uprkos segmentima preuzetim iz tog obrasca. Ponuđeno delo je amalgam svih žanrova ali i samosvojna celina koja funkcioniše po pravilma koje sama postavlja i poštuje a, kako se može pročitati u “Epilogu”, ima i tendenciju da se produži u neke nove avanture.
            Stoga možemo zaključiti da je “Firentinski dublet” Skrobonje i Nešića delo koje vispreno i duhovito čini iskorak iz poznatih žanrovskih obrazaca u prostore njihovih stapanja i donosi uzbudljivu čitalačku ekspediciju u poznato-nepoznatu teritoriju bogatu svakojakim čudesima.

            (“Dnevnik”, 2021.)

Nagrada „Bogdan Čiplić”

 

Rezultati konkursa za Nagradu „Bogdan Čiplić”

Na osnovu konkursa za novoustanovljenu književnu Nagradu „Bogdan Čiplić” za najbolji prozni rukopis na srpskom jeziku, žiri je doneo jednoglasnu odluku da ovogodišnji pobednik, koji će biti nagrađen objavljivanjem knjige u izdanju Banatskog kulturnog centra, bude Ilija Bakić i njegov roman Dvostav.

 



 

Pored Ilije Bakića, u najuži izbor ušli su i rukopisi Draginje Ramadanski, Davida Kecmana, Miomira Milinkovića i Jasmine Malešević. Na konkurs je pristiglo ukupno 34 rukopisa iz zemlje i regiona. Žiri je radio u sastavu: Radovan Vlahović, književnik, direktor Banatskog kulturnog centra i predsednik žirija, msr Milana Poučki i msr Nenad Stanojević. 

Bogdan Čiplić bio je književnik, prevodilac i upravnik Srpskog narodnog pozorišta, rođen u Novom Bečeju 1910, a umro u Beogradu 1989. Dela: Poljana, Divlje jatoPaorske baladeMrtva TisaOkamenjena stada Slatko pravoslavljeSnaga zemljeStravična zvonaNa veliko i na maloDečaci sa TiseSinovi ravniceOkoviJarugaĐura Jakšić i dr... 

Konkurs i nagrada realizuju se u okviru projekta koji je podržala Opština Novi Bečej. 

 

Iz obrazloženja žirija 

Dvostav je roman podeljen na dva dela naslovljena: Ležećki i Klekećki, ali je ovo prozno delo po stilu, formulaciji rečenica, poetici koju nosi i mogućnostima za dramatizaciju blisko i pozorišnoj, pa i filmskoj umetnosti, to jest dramskom književnom rodu, što nam je posebno bilo interesantno s obzirom na činjenicu da je Bogdan Čiplić s jedne strane bio književnik koji je stvarao u okviru svih književnih rodova, a sa druge strane i upravnik Srpskog narodnog pozorišta, koji je za vreme svog poslovnog angažmana ponovo uspostavio Operu i uticao na to da se iznova konsoliduje dramski ansambl posle masovnog odlaska eminentnih glumaca u novoosnovano Jugoslovensko dramsko pozorište u Beogradu. Dakle, u iznetim činjenicama iz Čiplićeve biografije pronašli smo vezu sa sadržinom i koncepcijom Bakićevog Dvostava, njegove temeljne ideje i poetičke postavke. 

Dvostav Ilije Bakića temelji se na ideji o sveopštem krivotvorenju i falsifikovanju, prožet je lažiranjima i prekrajanjima istine svake vrste, natopljen je maglovitom, a opet kristalo jasnom atmosferom društvene egzistencije u kojoj preovladavaju nelogičnosti, neistine i plasiranje demagogije. I iako je reč o umetničkom, fikcijskom delu, sam kraj unosi i notu dokumentarnog i realističnog – Bakić pominje prijatelja i pesnika Duška Vlajkovića Mitrovanova sa kojim je došao na ideju za priču o svetu u kome se iznajmljuju knjige/ljudi dok u pozadini konstantno svira državna himna sa kojom se i završava poslednji čin, to jest roman. Otvoren kraj – simbolično – ostavlja mogućnost za preispitivanje i promene, te nada za novim, boljim izdanjem – i ovoga puta – umire poslednja. 

Msr Milana Poučki, član žirija

 

Biografija dobitnika nagrade 

Ilija Bakić (Vršac, 1960) je pesnik, pripovedač, romansijer, kritičar i urednik. Član je Društva ljubitelja fantastike Lazar Komarčić, Srpskog književnog društva, Društva književnika Vojvodine. Saradnik mnogih eminentnih izdavačkih kuća i periodičnih izdanja u Srbiji. Njegove književne aktivnosti i stvaralaštvo vezani su za fantastičnu i avangardnu književnost. Njegova dela su objavljena ili samostalno ili su zastupljena u više značajnih antologijskih izbora fantastike. Potpisuje veliki broj kritičkih tekstova i eseja na temu fantastike, na taj način je značajno doprineo popularizaciji tog žanra.

Objavio je preko dvadeset knjiga: Resurekciona seča početnog položaja (poezija) 1993, Ortodoksna opozicija alternative slobodnog izbora - Artefakt 1 (poezija) 1995, Prenatalni život (roman) 1997, 2005, 1999, Želite li besplatno da letite (poezija), koautorski sa Zvonkom Sarićem, 1997, Novi Vavilon (proza brutalis) 1998, 2000, Koren ključa, naličje ravnodnevnice (poezija) 1999, Dole, u Zoni (izabrane priče, priredio Zoran Stefanović) 2000, Slava dekadnog sistema ili o A E I O U (poezija), 2000, 2002 (vizuelna poezija) 2002, Protoplazma (poezija) 2003, Jesen Skupljača (izabrane priče) 2007, Filmovi, poezija, 2008, Bagra diše, zbirka priča, 2009, Nastaviće se... (stripopriče br.1), 2009, U odvajanju, zbirka priča, 2009, Led, dvoroman, 2010, Mudrijaši: svemirska ujdurma, pucačina, vizueloroman-roman/grafički roman, 2012, Futurista u odstupanju ili Unezverijada, roman, 2012, 101 lice fantastike: leksikon žanrovskih pisaca, 2015, Čitanje signala, književni prikazi, 2017, Od i do, poezija, 2017, Četiri reke izviru u raju i ine plovidbe, 2019, Perfektni perfekt, roman 2021. 

Dobitnik je više nagrada: Nagrada Srpskog društva za naučnu fantastiku iz Beograda za najbolju srpsku dugu priču; Nagrada društva za naučnu fantastiku iz Beograda Lazar Komarčić za najbolju kratku srpsku priču, Nagrada Društva književnika Vojvodine za najbolju knjigu godine, Nagrada Stanislav Lem za fantastiku u književnosti, Nagrada Festivala fantastične književnosti Art-Anima za doprinos popularizaciji fantastike. 

http://banatskikulturnicentar.blogspot.com/2021/09/rezultati-konkursa-za-nagradu-bogdan.html

 

 


Biblioteka “Stari kontinent” agilne “Čarobne knjige” izrasla je u ediciju koja znatiželjnim stripoljupcima donosi albume relevantnih strip autora i njihovih junaka popunjavajući tako praznine u poznavanju evropskog stripa druge polovine XX veka. Istini za volji, poneki od tih junaka su imali svoje magazinske premijere u prošlim decenijama ali uvek u krnjim verzijama (bez kontinuiteta, u lošoj štampi, bez kolora, sa neretkim skraćivanjima i slabim prevodima); te su publikacije odavno nedostupne čitaocima i svakako nedovoljne za puniji uvid u strip biografije autora i junaka. Takav je slučaj i sa Spiruom i Fantaziom, veselim dvojcem ovde znanim i kao “Spira i Ćira” čije su se dogodovštine povremeno mogle čitati u raznim izdanjima (najredovnije u kultnoj “Stripoteci”) kao i u par kolor albuma pa bi se moglo reći da su oni poprilično popularni, posebno kada su bili u društvu sa Marsupilamijem a crtao ih je Andre Franken (1924-1997). Strip se, u novinskom formatu, pred čitaocima u svetu pojavio davne 1938. godine kada je na prvog strani prvog broja „Spiruovog žurnala“ rođen potrčko Spiru; naime, direktor hotela „Muste“ je objavio oglas za potrčka koji treba da bude „mlad, veseo, prijatne pojave, vredan, vredan, snalažljiv itd.“ Ali, kandidati su bili sve sem traženog pa je direktor otišao do umetnika da mu nacrta najnoviji model potrčka što je ovaj i uradio a potom sliku poprskao „vodom života“ i oživelog potrčka poslao u svet! Originalni tvorac Spirua je Rob-Vel od koga je „Dupius“ 1943.g. otkupio autorska prava; strip je išao iz ruke u ruku sve dok nije stigao do legendarnog crtača Žižea koji mu je doneo i prvu slavu. Zbog brojnih obaveza Žiže je 1946. „Spirua i Fantazia“ predao mladom Frankenu koji će ga stvarati sve do 1969.g. kada je napustio strip i posvetio se svom originalnom junaku „Gaši Šeprtlji“. Frankenu nije bilo lako naći adekvatnu zamenu pa je „Dupius“ angažovao više umetnika (Furnije, Nik, Tom i Žanri, Morvan i Munuera, Šalan…) koji su se, duže ili kraće, zadržavali na serijalu. Serijal izlazi i danas i broji gotovo 60 redovnih i desetine vanrednih (samostalnih, prigodnih) albuma; pojavile su se i avanture mladog Spiru
        Spiru je zamišljen kao dečak potrčko-liftboj sa prepoznatljivom crvenom uniformom i kapicom (uz manje izmene frizure tako izgleda i danas); u nastavku serijala on je postao novinar istraživač. Ubrzo dobija drugara – nestašnu vevericu Spipa sklonu burnim reagovanjima na razne izazove i provokacije. Žiže je 1944.g. uveo novog junaka – Fanatazia, štrkljastog novinara sa nemirnim šiškama. Franken je stvorio Marsupilamija, čudnu zverku iz Južne Amerike (koju je poveo sa sobom kad je otišao iz serijal). Redovnu strip ekipu čine i žitelji sela Šampinjak (Grof od Šampinjaka, Gradonačelnik, pijanac), nekolicina reportera, ludi naučnik Zorglub, zločesti mafijaški bos, Fantaziov zli rođak... S vremena na vreme se pojavljuje i Gaša Šeprtlja koji se zahvaljujući svojoj upečatljivosti „osamostalio“. Franken je preuzeti strip razvio stilski i likovno, obogatio novim likovima i složenijim avanturama, kratke novinske priče pretvorio u one albumske dužine… Sveukupno, Franken je “Spirua i Fantazia” izdigao do nivoa relevantnog stripa za mlade i stare koji ima svoje mesto u istoriji frankobelgijskog, evropskom i svetskog stripa. “Čarobna knjiga” najavljuje kompletan Frankenov rad na ovom serijalu sabran u šest tomova.
        Prvi tom ovog serijala ima tri celine-albuma: “Avanture Spirua… i Fantazija” čine četiri epizode nejednake dužine, nastale 1948-9.g. U pitanju su vesele dogodovštine (potraga za nacrtima robota, boks meč koji rešava pitanje časti na ulici, veselo jahanje po prirodi i “udomljavanje” pitomog jaguara u najambicioznijoj priči “Spiru kod Pigmeja”) očito namenjene najmlađoj publici, pune prostodušnih i detinje naivnih gegova i dosetki. Spiru je, kako i naslovi kazuju, nesporni junak avantura mada mu pomažu Fantazio i Spip. Epizode su crtane u skladu sa zahtevima novinskog objavljivanja – u kaiševima (po pet na strani) sa po tri sličice što je, zbog prebacivanja velikog formata na knjiški, rezultiralo malim, gusto iscrtanim kvadratima. Drugi segment ovog toma čini album “Veštac u Šampinjaku” u kome priča “traje” preko 50 strana (scenario potpisuje Žan Dark) crtana primereno magazinsko-albumskom formatu koji podrazumeva tablu kao meru za stranicu stripa. Ovako “oslobođen” crtež dozvoljava i drugačije kadriranje kao i dinamičniju montažu table. Kao i u nekim ranijim epizodama mladi novinari susreću se sa čudnim pojavama koje su rezultat eksperimenata manje-više ludog naučnika (ovog puta Grofa od Šampinjaka) odnosno sa bizarnim primenama nauke (Grof “ojačan” tajnim napitkom obara svetske rekorde i tako se bogati) i namerama kriminalaca da preotmu i za svoje potrebe upotrebe pronalaske. Ova, uprkos humoru, seriozna tematika pojavljivaće se i kasnije u serijalu. Treći segment (u čijem crtanju je pomogao i Žiže) nazvan “Crni šeširi i još tri avanture Spirua i Fantazija” vraća dvojac (sada ravnopravan i u naslovu) u novinski format i kraće, duhovite pričice uglavnom kriminalističkih zapleta koji su dopunjeni velikom dozom humora i dosetki. Osim početne kvazi kaubojske zavrzlame najviše osmeha izmamiće problem koje Spiru ima sa levitacijom za koju je kriv zli mađioničar sa megalomanskim idejama.
        Zaključimo da prvi tom avantura „Spirua i Fantazia“ koje je osmislio Franken donosi velike doze detinje prostodušnosti i infantilnosti, odnosno razonode, smeha i avantura (sa tek ponekim tmurnim tonovima) koje će prijati svakom ljubitelju “priča u slikama” mladom u duši; ovo je takođe i sjajan uvod u poznati strip serijal i njegove početke odnosno važan uvid u razvoj stripa i promene u tretmanu i doživljaju stripa kao umetničke forme.

            (“Dnevnik”, 2021.)

 


Agilna izdavačka kuća „Strahor“ nastavlja sa realizacijom ambicioznog projekta objavljivanja serijala knjiga koje će u pet tomova sabrati najbolje priče o Konanu Simerijancu, jednom od najpopularnijih heroja palp literature nastale u prvoj polovini XX veka koji je nastavio da živi i u Novom Milenijuma; nakon romana „U času zmaja“ i zbirke „Kraljica Crne Obale“ upravo se pojavila i knjiga „Feniks na maču“ koja sadrži sedam priča u prevodu Gorana Skrobonje uz ilustracije Zorana Jovičića.
Konan je junak „zlatnog doba palpa“ koje je u SAD trajalo između dva svetska rata (mada ima mišljenja da ovaj period traje od početka XX veka do 1950-tih) i tokom koga su štampane svakovrsne jeftine roto-edicije avanturističkih, vestern, kriminalističkih, fantastičkih, pseudo-istorijskih, ratnih priča pisanih isključivo radi zabave mladih čitalaca. Uz „zlatno doba palpa“ u svetu popularne kulture postojalo je „zlatno doba stripa“ kao i „zlatno doba dramskih radio serijala“; mnogi heroji „šetali“ su kroz sve medije, od pisanih i crtanih do audio i, konačno, filmskih (popularni su bili serijali kratkih filmova, trajanja do 20 minuta, svaki novi film-nastavak imao je bioskopsku premijeru vikendom). Iz mnoštva palp junaka retki su ostali upamćeni; jedan od najpoznatijih među takvima, uz Tarzana, svakako je Konan koga je osmislio Robert E. Hauard (1906-1936), pisac raznovrsnih palp priča (njegov najpopularniji junak do pojave Konana bio je Kralj Kul od Atlantide). Prva priča o Konanu, „Feniks na maču“, štampana je u magazinu „Čudne priče“ („Weird stories“) decembra 1932.g. Do 1936.g. kada je Hauard izvršio samoubistvo objavljeno je 17 priča i jedan roman o Konanu; u piščevoj zaostavštini ostale su četiri završene priče i mnoštvo skica i beležaka. Uprkos popularnosti Hauard i Konan su  zaboravljeni sve do 1950-tih kada su priče sabrane u knjige - one već objavljene a potom i priče iz zaostavštine i konačno one koje su, na osnovu skica, dovršili (neki bi rekli upropastili) Sprejg la Kemp i Lin Karter (kasnije će još 10-tak pisaca dopisivati Konana). Simerijanac je postao kultni heroj epske fantastike, podžanra „mača i magije“ („sword and sorcery“), njegovu slavu je proširio strip serijal započet 1970.g. da bi široku svetsku popularnost je stekao 1982.g. filmom „Konan Varvarin“ Džona Milijusa na šta su se nadovezali ostali mediji (crtana TV serija, kompjuterske igrice...)
            Konan je žitelj „Hiborijanskog doba“ koja je nastupila posle potonuća Atlantide i trajala do uzdizanja istoriji poznatih kraljevstava. Konan je bele puti, divovskog rasta i snage, plavih očiju koje sevaju ispod crne kose, u civilizaciju je došao iz divlje Simerije i, sa mačem u ruci, luta gradovima, pljačka, ubija, veseli se, pokoravajući se bogu Kromu i svom osećaju za pravedno. Iako je u beleškama Hauard skicirao Konanov životopis, priče o varvarinu pisane su i objavljivane bez poštovanja hronologije pa tako prva objavljena priča prati Konana u njegovom zrelom, kraljevskom dobu. U ostalim pričama koje čine treći tom opisane su Konanove avanture kao lopova, gusara, ljutog ratnika, lutalice... U kojoj god ulozi da je Simerijanac je spreman da se bori sa prepredenim ljudskim neprijateljima, sa čarobnjacima i drugim mračnim silama, zverima, čudovištima ili moćnim bićima čudnog porekla. Sve avanture dešavaju se na egzotičnim mestima, od tajanstvenih katakombi i kula do zloslutnih ostrva. Kao kontrapunkt Konanovom divljaštvu uvek stoji neka nežna, nezaštićena žena (najčešće oskudno odevena), nesposobna da se odbrani od opasnosti koju on spasava i čuva. Tako se otkriva Konanova „meka strana“ skrivena strašnim izgledom, snagom i spretnošću u borbi; time se potvrđuje da je Simerijanac smišljen po modelu Rusoovog „plemenitog divljaka“, iskrenog i pravdoljubivog, koji je sušta suprotnost civilizaciji koja kvari prirodne instinkte i vrednosti čoveka i stvara od njega zlo biće koje uništava sve oko sebe. To se očituje i u zloupotrebi magije da bi se pokorili protivnici, otelo im se blago i surovo vladalo njima; nijedno varvarsko osvajanje nije strašno koliko pokoravanje čarolijama koje oduzimaju dušu.
            Priče o Konanu sadrže sve krucijalne elemente palp literature: egzotičnu eskapističku avanturu,  mistiku i magiju, napetost, bitke i potere, živopisne likove i strašne kreature, kitnjaste opise začinjene blagom erotikom. Nezaobilazni su i zajedljivi komentari na temu sudara varvarstva sa izveštačenom, iskvarenom i dekadentnom civilizacijom koja proizvodi zle i porocima sklone ljude; stoga je Konan ne samo fizički već i moralno-etički superioran u odnosu na nova vremena i običaje koje smo mi nasledili i nastavili.

            („Dnevnik“, 2021.)

 


Nakon kompletnih serijala „Džeremaja“ i „Komanča“, agilna i sistematična „Čarobna knjiga“ započinje integralno objavljivanje „Tornjeva Boa-Morija“, krucijalnog strip serijala Hermana Ipena (1938), živog klasika francusko-belgijske strip škole druge polovine XX veka. Nakon šegrtovanja kod znamenitog Grega („Bernard Prins“, „Komanča“) Herman se smelo otisnuo u samostalne stvaralačke avanture kao kompletni autor „Džeremaje“ (prva epizoda objavljena je 1979.g) u kome je uspešno spojio naučnu fantastiku i vestern. Sledeći korak bili su „Tornjevi Boa-Morija“, započeti 1983. godine koji su prontno imali premijeru (istina u crno-beloj verziji) i na prostorima Jugoslavije u legendarnom magazinu „Strip art“ (kasnije su reprintovani u kolor albumima „Marketprinta“).
„Tornjevi...“ su istorijski strip smešten u Srednji vek (Herman je imao iskustva sa rekonstrukcijama prošlosti u kratkom ali vizuelno samosvojnom radu na stripu „Jugurta“ po Vernalovom scenariju koji opisuje sukobe rimskih osvajačkih legija i slobodoljubivih Numiđana); nominalni heroj koji povezuje priče je časni vitez Emar od Boa-Morija, ratnik starog kova, čvrstih principa i nazora koji se, u pratnji štitonoše Olivjea, vraća u svoju postojbinu, iz koje je proteran kao osmogodišnjak, nameran da je povrati jer su „tornjevi Boa-Morija najlepši i najviši koji postoje u hrišćanskim zemljama!“ No, vremena su svuda teška a ni priroda nije uvek gostoljubiva, vlastela je bahata i ohola, posvuda krstare razbojničke bande spremne da napadnu čak i velikaške zamkova ili da pokradu manastirske riznice. Puk je siromašan, neobrazovan, zao prema slabijima i snishodljiv prema onima koji drže vlast i moć. Nema ničega sjajnog i glamuroznog u Hermanovoj verziji Srednjeg veka, nema mitologizovanja vrlina i hrabrosti kao što nema ni apriornog ocrnjivanja onih koji se ne ponašaju pošteno niti imaju razumevanja za bližnje. Svet nije gostoljubivo mesto za „ponižene i uvređene“ odnosno „ružne, prljave i zle“; upravo zato se i svako zrnce poštenja, osećanja za pravedno, osetljivosti za plamenite emocije smatra slabošću pa izaziva podsmeh i budi bes i agresiju - stoga će Emar, zbog uvreda,  izazvati na dvoboj obesnog velikaševog sina a hrabra Eloiz mora da sama brani svoju čast i ljubav. Pravda je korisna igračka u rukama feudalaca, vojnika i sveštenstva kojom se kažnjavaju nemoćni; na drugoj strani skale i oni sa dna društvene lestvice presuđuju bez milosti – bogalju će bez oklevanja oteti novčić milostinje a porodica će na smrt pretući ćerku koja se ne ponaša kako joj je naređeno.
            Prvi tom integralnog izdanja „Tronjeva Boa-Morija“, u reprezentativnom tvrdom povezu i punom koloru, sadrži prve tri epizode serijala: „Babet“, „Eloiz od Mongrija“ i „Žermen“ koje razotkrivaju raskošnu pozornicu na kojoj se uvek odvija nekoliko paralelnih radnji sa mnoštvom aktera i statista. Herman se ne drži oprobane stripovske pravolinijski vođene radnje već dopušta likovima da ih situacija i karakteri vode i tako produbljuju uvid u brojne sudbine koje čine impresivnu mozaičku panoramu epohe. Poneke od tih minijatura impozantne su i narativno i vizuelno (na primer scena u kojoj pastir kolje svezanu ovcu pred očima čitavog stada). Herman junaka prve i treće priče, zidara Žermena, vodi pogubnim putem od obogaljenog, nesrećnog a nevinog ljubavnika do pljačkaša praznog stomaka. U pomenutoj trećoj epizodi glavni junak Emar pojavljuje se tek na 17. tabli da bi u nastavku priče učestvovao u sporednim dešavanjima koja nisu vezana za osnovnu, težišnu radnju. Kao što se ne pokorava pripovednim šablonima već ih menja i karikira Herman se ne povodi ni za imperativima burnih dešavanja i brzih akcija. On radije prati i naglašava promene vremenskih prilika i godišnjih doba kao dokaz da su u tim vremenima ljudi bili bliži prirodi. Stoga strip obiluje velikim crtežima pejzaža u živim bojama koje smenjuju sličice mimika ljudskih, uglavnom ružnih, lica, grotesknih tela i ubogih staništa podno visokih zidina zamkova. Efektna montaža tabli dodatno je  dinamizovana prizorima iz različitih rakursa što povećava atraktivnost stripa.
            Zaključimo da su „Tornjevi Boa-Morija“ nesporno remek-delo 9. umetnosti koje i danas fascinira svojom magijom te traži punu i posvećenu pažnju i uvažavanje koje će  bogato nagraditi spoznajom prave Umetnosti.

            („Dnevnik“, 2021.)

 


U novopokrenutoj ediciji „Najbolji krimi-romani sveta“, izdavača „Čarobna knjiga“, nakon dva nesporna klasika („Stakleni ključ“ Dašijela Hameta i „Dugo opraštanje“ Rejmonda Čendlera), objavljen je roman „Jeza“ Rosa Mekdonalda (1915-1983). Mekdonald se ubraja među najbolje nastavljače predratne tradicije „tvrdo kuvanog krimića“, za čistokrvnog naslednika Hameta i Čendlera - „Njujork Tajms“ tvrdi da je Hamet proslavio privatnog detektiva, Čendler ga izbrusio a Mekdonald „doveo do vrhunca“. Drugi kritičari svrstavali su Mekdonalda u razne pogodbene kategorija-pravce kojima je zadatak bio da pokažu i dokažu da je krimić evoluirao posle „tvrde“ škole; tako se navodi da je ovaj autor predstavnik „psihološkog krimića“, „socijalnog krimića“ ili „detektivskog krimića“ (kao suprotnost „policijskom“ i „gangsterskom“ krimiću određivanim po „pripadnosti“ glavnog junaka). Nezavisno od ovakvih svrstavanja Mekdonald je uvažavan od kritičara i kolega i vrlo popularan kod čitalaca, kako onih fanovskih tako i „običnih“ (dakle onih čiju lektiru ne čine samo krimići). Kao i njegovi pominjani prethodnici i Mekdonald je tvorac jednog reprezentativnog privatnog detektiva – Lua Arčera. Ovaj bivši policajac u neimenovanim srednjim godinama, koji (kao i svaki tvrdi detektiv koji drži do sebe) kuburi sa prihodima, „operiše“ po velegradima i varošicama Južne Kalifornije; u seriji od čak 18 romana (uz nešto kraćih priča), objavljenih u razdoblju od gotovo tri decenije (od „Pokretne mete“ iz 1949. do „Plavog čekića“ iz 1976) on rešava raznorazne slučajeve susrećući se sa različitih društvenim slojevima u svom „realnom“ vremenu. Arčer je detektiv starog (čitaj, predratnog) kova koji probleme rešava uz mnogo razgovora i intuicije; on, dakle, nije tip modernog akcionog detektiva koji probleme rešava pesnicama i pištoljem kao njegov savremenik Majk Hamer.
            „Jeza“ je roman o tipičnom Arčerovom poslu: nesrećni mladoženja traži odbeglu nevestu. Njen relativno brzi pronalazak otvara niz neočekivanih tajni – devojka je studirala pod lažnim imenom, pre bekstva posetio ju je nepoznati stariji muškarac za koga će se ispostaviti da je njen otac pušten sa robije na koju je dospeo zbog ubistva svoje supruge-devojčine majke (devojka, tada devojčica, bila je glavni svedok na suđenju)! Svaki korak u sadašnjosti ispostaviće se da je korak unazad, u mračnu prošlost čije aveti i dalje određuju sudbine više ljudi. Tajnu kriju dekan malog univerziteta i njegova posevivna majka, ubijena buntovna profesorka, devojčina smerna tetka, staro samoubistvo koje to nije ali koje „dobronamerni“ policajac tako predstavlja u zvaničnom izveštaju... Niko od ljudi sa kojima se Arčer sreće nije bez tajne i planova da je sakriju po svaku cenu. Istraga vodi detektiva od pristojnih do jeftinih hotela, od luksuznih „boljih“ kuća do staništa na granici siromaštva, od precvalih gospođa koje žive od stare slave, glamura i uticaja i nevoljnika koji nisu uspeli u životu pa nezaustavivo tonu u bedu. Mreža činjenica i slutnji toliko je zamršena da se čini nemogućim otkriti krivce; čak je i visprenom Arčeru potrebno da, s vremena na vreme, rekapitulira situaciju i isplanira sledeće korake – što dobro dođe i čitaocima da se snađu u mnoštvu dotadašnjih senzacija.
            Mekdonald lako i spontano vodi priču koja sa svakom stranicom i novim  postaje sve složenija. Njegovi svedeni opisi i dijalozi živopisni su i funkcionalni uz niz dobrodošlih duhovitih opaski koje razgaljuju čitaoce. Sposobnost da se bude i sentimentalan i ciničan prema sebi i drugima karakteristika je tvrdih detektiva i Mekdonald je rado i efektno koristi. Pisac ne propušta da potcrta i razliku između starih i novih vremena, između predratnih i novih generacija studenata i hipika, što mami osmeh i savremenom čitaocu kome su ta vremena prošlovekovna prošlost (roman je originalno objavljen 1963.g)
            Rečju, „Jeza“ Rosa Mekdonalda je valjan žanrovski roman kome su protekle godine donele plemenitu patinu proverene vrednosti. Otuda je ovo obavezna lektira za sve ljubitelje krimića ali i sve čitaoce seriozne literature oslobođene žanrovskih predrasuda.

            („Dnevnik“, 2021.)

 


Petim tomom, u tvrdom povezu i punom koloru, “Čarobna knjiga”, u biblioteci “Stari kontinent”, završava integralno objavljivanje serijala “Komanča” koji je jedan od repera za evropski vestern strip u XX veku; „Komanča“ je dobro poznata na ovdašnjim prostorima iz mnoštva izdanja, od „Caka“, „Denisa“, „Biser stripa“, „Super stripa“, „Politikinog zabavnika“ do „Stripoteke“ i „Marketprintovih“ crno-belih albuma. Mišel Regnije alias Greg (1931-1999), produktivni scenarista i tadašnji urednik magazina “Tintin”, rešio je da u magazin uvrsti novi vestern serijal jer je opšte interesovanje za vestern poraslo je zahvaljući popularnosti „špageti vesterna“; to je bila bezmalo jeretička ideja pošto su scenom (pored karikaturalno-komičnog „Taličnog Toma“) već vladala dva serijala koja su postavila visoke standarde u ovom žanru - Žižeov „Džeri Spring“ i „Bluberi“ Žiroa i Šarlijea (koga su mnogi smatrali za finalni vestern). Za ovaj subverzivni poduhvat Greg je angažovao mladog Hermana Hupena (1938) sa kojim je već sarađivao na pričama o kapetanu-avanturisti Bernardu Prinsu. Tako su decembra 1969.g. u epizodi od 8. strana znatiželjni čitaoci upoznali kauboja-lutalicu Reda Dasta i Komanču, mladu vlasnicu ranča „Tri šestice“ u blizini gradića Grinston Fols, Vajoming; Dast će Komanči ponuditi svoje usluge, od teškog rada do brzog potezanja revolvera ali i emotivne naklonosti. U 10 albuma i nekoliko kratkih priča, nižu se epski događaji kroćenja prirode, borbe sa Indijancima i lokalnim banditima, pristizanja civilizacije u divljinu i napredovanja ranča… Mlada je rančerka ključna figura Dastovog sveta pa zato i ne čudi što serijal nosi njeno a ne Dastovo ime iako je on “prvi aktivni” heroj. Komanča ne ohrabruje Dasta da joj se približi dok je, istovremeno, oduševljena galantnom, namirisanom gospodom sa manirima iz velikih gradova. Kako vreme odmiče Dastovo nezadovoljstvo sopstvenim životom raste ali se posle bekstva u divljinu vraća na ranč i tamo odrađuje svoje redovne obaveze. No, Divlji zapad i dalje nije pitom i neprestano donosi svakovrsna, uglavnom neprijatna, iznenađenja. Strip je doživeo veliku popularnost i pohvale kritike. Ipak, stasali Herman je od 1979. stvarao i sopstveni naučnofantastični strip “Džeremaja” a želeo je da se okuša i u drugim samostalnim projektima, pre svega u “Tornjevima Boa-Morija”, ali stari strip ga je u tome kočio. S druge strane, Greg je početkom 1982.g. otišao u Ameriku s namerom da otvori novo tržište za francuski strip. Misija nije uspela a Greg se u “Novom svetu” zadržao 5 godina okušavajući se u raznim poslovima što je rezultiralo i zapostavljanjem scenarističke rabote i prekidom saradnje sa Hermanom. Kada se vratio u Francusku, Greg je uvideo da se na polju stripa mnogo toga promenilo. Pošto je za svoj dotadašnji rad zasluženo dobio značajne nagrade i ordenje, Greg je namerio da nastavi serijal o Komanči sa novim crtačem – Mišelom Ružom (1950) koji je već imao iskustva u vestern stripu. Prva epizoda obnovljenog serijala pojavila se 1990.g, najpre u časopisu pa u albumu da bi ostale epizode odmah bile štampane kao albumi; njihovo neredovno pojavljivanje je posledica Gregovih obaveza a potom i teško narušenog zdravlja. Sveukupno, Greg je, u ime povratka Komanče, stigao da napiše scenarija za četiri nastavka. Za 15. epizodu je napisao samo 19 stranica i dao nekoliko opštih naznaka o naslovu i kraju pa je izdavač angažovao scenaristu Rodolfa da uobliči priču. Tako je na koliko-toliko zadovaljavajući način okončan ovaj serijal bez (barem za sada) nasilnog produžavanja od strane drugih autora.

Poslednje tri epizode “Komanče” sakupljene su u petom tomu integrala. “Divlji cirkus” (1995) delimično objašnjava ime vlasnice ranča “Tri šestice” odnosno njenu vezanost za Komanče među kojima je - odrasla. Sećanja na detinjstvo i pokolj ratnika iz plemena bolno će oživeti dve decenije kasnije kada u blizini ranča gostuje cirkus koji prikazuje rekonstrukciju pokolja a uloge u spektaklu imaju ostareli pobednici i deca pobijenih! Komanča pokušava da spreči osvetu i novi pokolj. Gregova naklonost prema Indijancima je očigledna a Ružov crtež je podržava svojom robusnom dinamikom. Sudbina dva mlada Komanča nastavlja se u Konjanicima sa Izgubljene reke” (1997) i prepliće sa legendama o napuštenom gradu tragača za zlatom i savremenim kradljivcima stoke. Ovog puta Greg varira atraktivnu postavku (iz epizode 11 “Zveri”) sa podzemnim tokom reke i površinom zemlje nad njom na kojoj vreba opasnost. Finalna priča serijala “Red Dast ekspres” (2002) ekipu sa ranča uključuje u sukob dveju železničkih kompanija oko koncesije za gradnju pruge, sa mnogo akcije, pucnjave, nadmudrivanja protivnika i trijumfalnim finalom u kome se Komanča i Red Dast ljube – što je u nastavku moglo da serijalu doda novu dimenziju zapleta i intriga.
            Da ovaj tom ipak ne prođe bez Hermanovih crteža pobrinuo se segment “Kratke priče” koji sadrži pet delova: tri su iz rane faze serijala (“Sećaj se, Kentaki”, “Zarobljenik”, “Palomino”) u kojima Herman još razvija svoj stil i “razgibavao” ruku a dva su duhovite geg-table (“Nedostatak poštovanja”, “Brak u ružičastom”).
            U konačnom svođenju “računa” o albumu, nameće se utisak da Greg u poslednjim pričama nije bio na nivou najboljih epizoda što, opet, budi poštovanje prema njegovoj posvećenosti i angažovanju uprkos nedaćama i bolesti. Sveukupno, primedbe ni malo ne umanjuju finalni sud i stav o serijalu koji je nedvosmisleno prepoznat kao jedna od najkvalitetnijih i najubedljivijih tvorevina tzv “prljavog vesterna” kojoj prolazak vreme nije umanjilo vrednosti već ih je samo potvrdio i produbio.

 

            (“Dnevnik”, 2021.)


Nastavljajući prosvetiteljsku misiju promovisanja domaćeg stripa, onog nastalog u prethodnim decenijama/veku kao i onog savremenog, izdavačka kuća “Modesty stripovi” koja je delo Živojina Tamburića, strip zaljubljenika, istoričara i hroničara, upravo je objavila knjigu „Kvadrati koji govore - Tekstovi o stripovima koje smo voleli“ književnika, strip scenariste i esejiste Predraga Đurića (1974), nastavljajući tako da promoviše strip kritiku i kritičare kao nezaobilazan segment savremene strip scene, onaj koji promišlja istoriju i tekuću strip produkciju, promoviše i potencira određene vrednosti te ukazuje na reprezentativna dela 9. umetnosti. Đurićevi tekstovi, originalno objavljivani u različitim medijima, od magazina do internet sajtova, bave se istorijatom izlaženja i sadržajima različitih izdanja, od “Strip zabavnika”, “Nevena” i “Zlatnog klikera” do Bonelijeve produkcije, koja su obeležila ovdašnje prostore od XIX do XXI veka, odnosno analiziraju profile različitih strip junaka, od praistorijskog istraživača Rahana i internacionalnog lekara-humaniste (sa, kad je potrebno, jakim pesnicama) Doktora Žistisa do nepravedno zapostavljenih stripova mađarskih autora iz socijalističkih vremena, od unikatnog Brećinog opusa do uzbudljivog bogatstva Vojvođanskog stripa ili manufakture “domaćeg” Tarzana. Namera autora očito nije bila da ispiše klasičnu faktografsku istoriju-hronologiju objavljivanja stripa na ovdašnjim prostorima već da svojim temeljnim zahvatom u ovu materiju uverljivo skicira kako objektivnu sliku opstajanja i razvoja stripa (sa akcentom na ulogu “priča u slikama” u popularnoj kulturi), tako i sentimentalnu verziju ovih događaja u svetlu uticaja stripa na odrastanje čitavih generacija (pa i samog Đurića). Ovakav postupak daruje tekstovima i čitavoj knjizi plemenitu patina prohujalih vremena u kojima su deca otvorenih očiju upija čarolije velikog sveta prema kome koračaju.
            Po sklapanju korica knjige znatiželjnom se čitaocu nameće krucijalno pitanje svih eseja koje glasi:  Šta ostaje u svesti čitaoca nakon čitanja i razledanja strip magazina ili albuma?
            Ponajpre je to zadovoljstvo zbog otkrivanja drugih svetova, uzbudljivih avantura, sjajnih slika. Zadovoljstvo koje će uskoro ustuknuti pred sledećom senzacijom, burnijom ili tek mlakom, opet izazvanom stripom za kojom će, opet, slediti još novije i novije… Naravno, uslov za takve doživljaje jeste sklonost prema ovoj vrsti sadržaja za koju nisu sposobni svi ljudi; neki više vole igre sa loptom, vožnju, virtuelne igrice ili, kako to danas govori mlađarija, “blejanje”. Ima i onih koji čitanje stripova i uživanje u njima doživljavaju kao fazu u stasavanju u “ozbiljne” ljude; takvi generalno ne vole da ih podsećaju na detinje “slabosti” pa iste rabote brane svojoj deci. No, senzacije izazvane stripovima podrazumevaju određeni broj sati sedenja i fokusirane pažnje koja se produžava na praćenje određenih izdanja na kioscima ili u knjižarama, planiranja “strip budžeta”, kontakte sa drugim strip zavisnicima, razmenu publikacija i manje ili više intenzivne diskusije o pročitanom. Strip je ne samo ulaznica za egzorične, začudne avanture i doživljaje koji razvijaju posebnu vizuelnu i tekstualnu percepciju za ovaj medij (ali i čitav svet) već i u posvećeni krug ljudi sa istim darom (ili manom); a sledeći korak u doživljavanju stripa kao umetničkog dela je iščitavanje knjiga koje se bave promišljanjem sadržaja, ideja i poruka stripova. Tada se posvećenici definitivno odvajaju od trivijalnih konzumenata stripova koji ih koriste tek da se na prijatan način zabave. Oni po uzrastu mali i neiskusni željni su atrakcija; isto će važiti i za mnoge druge, mada su po godinama odrasliji. Svi oni spadaju u takozvanu “nemu većinu” koja pasivno konzumira ponude masovne kulture prema svojim sklonostima i afinitetima kojima se “pokoravaju” bez mnogo razmišljanja. Njihovo zadovoljstvo je, pak, primarni cilj biznismena koji ulažu novac u tzv “žvake za oči i um” pošto bez naklonosti “neme većine” nema profita u stripu (baš kao ni u filmu, muzici, zabavnoj literature).
            Đurić sledi stope prethodnika koji su predano i samopregorno, bez pomoći zvaničnih institucija, utirali put istorijskom i serioznom sagledavanju i promišljanju stripa. Njegovi tekstovi napisani su temeljno, potkrepljeni činjenicama i lucidnim zaključcima ali i emocijama koje strip pobuđuje i prenosi. Otuda tekstovi u ovoj važnoj i valjanoj knjizi, odišu dobrodušnom svežinom i poletom izazvanim trajnom fascinacijom stripom. Strast sa kojom su ovi eseji pisani poziva upravo takve, strasno radoznale čitaoce.

            (“Dnevnik”, 2021.)

            

top