U FOKUSU
            Vremena intenzivne izdavačke aktivnosti, brojnih medija i, nadasve, bezgranične otvorenosti Interneta čine se idealnim za ljubitelje bilo kakve umetničke vrste/žanra. No, navodno obilje i laka dostupnost nisu bez mana jer se u moru mogućnosti otvara drugi problem, ne više gde tražiti već - šta tražiti. Iako su nominalno dostupne sve informacije  valja znati šta je to što zadovoljava nečije želje i interese. Otuda su dobrodošli (ili čak nužni) vodiči, leksikoni, almanasi iz svih oblasti umetnosti (i drugih ljudskih delatnosti/aktivnosti). Njihova se instruktivna uloga menja jer se okruženje promenilo ali to nimalo ne umanjuje njihov značaj. A što je oblast kojom se ovakve publikacije bave specifičnija to je njihova relevantnost veća, značajnija.
            U jugoslovensko/srpskoj istoriji naučne fantastike postoje dva almanaha koji su otvorili i obeležili epohe. „Andromeda - almanah naučne fantastike“ urednika Gavrila Vučkovića, izdanje BIGZa, u tri toma (1976, 1977, 1978), označio je početak ambicioznog predstavljanja ovog žanra do tada marginalizovanog i tretiranog kao šund litaratura. Iako nije potrajala dugo „Andromeda“ je imala veliki odjek na tadašnjoj kulturnoj sceni. „Monolit - Science Fictio almanah“ urednika i izdavača Bobana Kneževića označio je sledeću stepenicu u razvoju naučne fantastike na ovim prostorima jer je čitaocima otkrio da pored klasične postoji i moderna naučna fantastika nastala u okrilju „Novog talasa“, umetnički zrela i provokativna. „Andromeda“ je oživela knjišku ediciju „Kentaur“ dok  „Monolit“ (do sada objavljeno deset tomova) prati knjiška edicija „Znak Sagite“ i aktivnosti Kluba ljubitelja naučne fantastike „Lazar Komarčić“ koji je okupio mnoge mlade pisce žanrovske fantastike.

REČ KRITIKE
„Književnu fantastiku: almanah 2014.“ uređuje Dragoslav Igrošanac, inače urednik Internet sajta „Art Anima“ koji već osam godina kontinuirano i ozbiljno prati dzarešavanja na savremenoj žanrovskoj sceni. „Književna fantastika“ baštini iskustva almanaha prethodnika ali odlazi i korak dalje. „Andromeda“ i „Monolit“ su objavljivali romane, novele, priče, poeziju i eseje i tako donosili teško dostupne informacije o svetskim dometima naučne fantastike; povremeno su objavljivali i dela domaćih pisaca. „Književna fantastika“ isključivo se bavi domaćom fantastikom odnosno teorijskim radovima domaćih autora. Sadržaj je podeljen na primarnu i sekundarnu književnost; prvi deo čini deset priča renomiranih autora (Zoran Živković, Goran Skrobonja, Zoran Jakšić, Ilija Bakić, Ivan Nešić, Adrijan Sarajlija, Darko Tuševljaković, Oto Oltvanji, Pavle Zelić, Aleksandar Žiljak) i poezija Slobodana Vukanovića, koje otkrivaju širinu tematske i stilske lepeze koja se kreće od prepoznatljivih žanrovskih tema/obrazaca preko njihovog mešanja do glavnotokovske fantastike. O svom radu, u delu „Intervjui“, govore Z. Živković, Slobodan Vladušić i Mina D. Todorović. Teorijski segmenti „Ogledi“ i „Istraživanja“ donose promišljanja opusa značajnih pisaca Dž. G. Balarda (piše Dejan Ognjanović), Kurt Vonegata (piše G. Skrobonja), Filipa Dika (piše Mladen Jakovljević). O romanu „Gvozdena peta“ Džeka Londona piše Zorica Đergović Joksimović a Ksenija Prodanović odgovora na pitanje „Zašto je distopija toliko popularna kod mladih?“. Almanah zaključuju prikazi aktuelnih knjiga, spisak naučnofantastičnih knjiga koje su važne piscu Ivanu Lutzu i tekst o strip školi „Đorđe Lobačov“ koju dve decenije vodi Vladimira Vlade Vesović.
Almanah „Književna fantastika“ otkriva da je žanrovska fantastika odavno iskoračila iz zabrana paraliterature odnosno da je nesporno respektabilni deo sveukupne savremene literature kome valja pokloniti punu pažnju.
(„Dnevnik“, 2014)
U FOKUSU

           Književni pravci imaju preteče, tvrdio je Horhe Luis Borhes, koje utiru puteve kojima će, kasnije, krenuti mnogi autori. Na žalost, mnogi od tih preteča ostaju skriveni od pažnje naslednika kao što ni za života, najčešće, nisu bili poznati i cenjeni. Slučaj Edmona Abua (Edmond About, 1828-1885) samo se delimično poklapa sa prethodnim opaskama jer je Abu za života bio popularan, čitan, prevođen i cenjen. Proglašavan je za najvećeg francuskog pisca XIX veka, najistaknutijeg predstavnika „francuskog duha“; bio je član Francuske akademije. Pisao je mnogo, od pripovedaka, romana, drama i putopisa, preko brojnih novinskih reportaža i članaka, pamfleta i kozerija do knjiga koje su se bavile arheologijom, istorijom, diplomatijom, socijologijom, društvenim pitanjima. Važio je za  čoveka koji „nije umeo da napiše retka a da nekog ne zakači“.  Nije se libio da piše protiv papske vladavine ili nemačkog imperijalizma; neke knjige su parodije na čitave države: tako je ismevao savremenu Grčku, njenu zaostalost i sumnjive rabote (u njoj banditi imaju akcionarska društva čiji su članovi mnogi ugledni Grci). Optuživan za plagijatorstvo i zbrzano pisanje u kome je sve podređeno zabavnosti i dobrom vicu. Abu je odgovarao da je pisac „dnevnog trenutka“, da ne piše za večnost već da razveseli i nasmeje svoje savremenike. Junaci su mu uglavnom pripadnici srednje klase, obični ljudi, ni junaci ni zločinci, sa mnogim manama i retkim vrlinama. Među Abuovim delima izdvajaju se  „Pariski brakovi“, „Roman jednog valjanog čoveka“, „Stara stena“, „Felah“, „Podlac“ „Duge noge gazda Pjerove“; par romana svrstava se u fantastiku „Beležnikov nos“, „Slučaj gospodina Gerena“ i „Čovek sa slomljenim uvetom“.

REČ KRITIKE
„Čovek sa slomljenim uvetom“ objavljen je 1861.g. („Nema mesta za mrtve“, Džepna knjiga Sarajevo,1959), priča o francuskom pukovniku Fugasu koji je zarobljen i osuđen na smrt 1813.g; noć pred streljanje umalo se smrzao pa je na njemu eksperiment izveo profesor Majzner, naučnik koji veruje da se živa bića, pod kontrolisanim uslovima, mogu isušiti i potom, dodavanjem vode telu, ponovo oživeti. Godine 1959. mladi naučnik Reno kupuje Fugasovu mumiju i, uz pomoć naučnika poslatih iz Pariza, oživljava ga. Ovaj postupak izaziva senzaciju u javnosti ali ispostavlja se da je pukovnik prgav i neotesan, sklon jelu i piću, kavgi i pompeznim govorima što njegovoj okolini nimalo nije drago. Vrhunac nesporazuma je kada Fugas u verenici mladog naučnika prepozna reinkarnaciju svoje drage i nameri da se njome oženi! Zatečena devojka, pak, ne pruža uverljiv otpor. Reno ubeđuje nastrljvca da se aktivira u vojnoj službi, da uzme nasledstvo koje mu je profesor Majzner ostavio i da pronađe svoje dete i suprugu. Fugas pristaje i kreće u ostvarenje plana. Ali, prošlo je 46 godina od njegove „smrti“ i Francuska nije ono što je bila. Pukovnik u grotesknim epizodama ne uspeva u svojim namerama pa se vraća verenici da bi saznao da je on njen – deda. Skrhan neuspesima, mesec dana po vaskrsavanju, umire zaključivši:„Svaki čovek treba da živi sa svojim vremenom; živeti kasnije, to znači živeti prekasno!“.
Roman, pisan u vreme kada je Žil Vern tek počinjao karijeru, i danas pleni svežinom, humorom i dosetkama. U prvom delu Abu stvara „naučnu atmosferu“ dok je drugi deo parodija društva i naravi sa neočekivanim završetkom. Rečju, „Čovek sa slomljenim uvetom“ (uvo je slomljeno dok je bilo isušeno), vrcav je roman i jedan od nedovoljno znanih temelja naučne fantastike.
(„Dnevnik“, 2014)
            
U FOKUSU

           Mladen Oljača (1970) spada u mlađu/srednju generaciju domaćih strip autora koja je stasavala u vremenu ratova (koje ova država nije vodila), ekonomskih sankcija i izolacije od ostatka (kulturnog) sveta. Ove nevolje su, pak, naterale strip kreativce da se snalaze i dovijaju kako i gde da objavljuju svoje radove; obzirom da je puno toga umnoženo u sopstvenoj „režiji“ autori nisu imali probleme sa strahom od uredničke cenzure što je, s druge strane, pospešilo razvoj prirodnog mladalačkog bunta obilno hranjenog prizorima raspada države i sistema vrednosti, potenciranjem kriminalnih aktivnosti, od najsitnijih do onih u državnom vrhu. Nije stoga čudo da su bezmalo svi autori tog alternativno-andergraund strip talasa činili manje ili veće iskorake odnosno otklone prema stvarnosti, sa jasnim crno-humornim i cinično-sarkasičnim tonom pripovedanja odnosno karikaturalnim grafičkim izrazom. Ipak, ova prinudna sloboda rezultirala je i velikim brojem autora koji su odustajali od strip stvaralaštva koje ne donosi ni minimalnu materijalnu sigurnost, mogućnost da redovno objavljuju niti satisfakciju priznanja.

            Oljača je jedan od prekaljenih autora-slobodnjaka koji su ostali i - opstali u nesigurnim strip svetovima, više puta počinjući iz početka u raznim redakcijama dnevnih i nedeljnih novina, učestvujući u mnogim projektima i na raznim konkursima. Sve ove nedaće nisu ga pokolebale u načinu na koji posmatra svet i stvara priče u slikama; pre bi se reklo da su pročištile njegov izraz a poente učinile ljućim i bolnijim.
           
REČ KRITIKE
            „Bad Boy“ je na 92 strane sabrao 40 stripova i par nezavisnih ilustracija, nastalih u periodu od 1996. do 2000. godine. Stripovi su prvenstveno minijature na jednoj ili dve strane uz retke izuzetke (najduži strip ima šest strana). Ovakvo „minimalističko“ opredeljenje nameće autoru strogu disciplinu i ekonomičnost kako u građenju priče tako i u njenom vizuelnom segmentu. Preciznost je odlika Oljačinog stvaranja (verovatno potencirana i njegovim novinskim iskustvom) koju on suvereno demonstrira uspevajući da, naizgled bez preteranog napora, uspešno, duhovito poentira u poslednjoj replici/sličici. Osnovni ton priča, kao i dobrog dela ilustracija, je crno-humorni, u rasponu od lako razigranih komičnih situacija do onih koje se okončavaju brutalnim raspletima zbog kojih čitaocu zastaje knedla u grlu.
            Oljača gleda svet oko sebe širom otvorenih očiju i vidi mnogo običnih situacija, od večitih redova pred šalterima, nerazumevanja starih i mladih generacija, narkomanske vezanosti za televiziju kao i za „obične“ droge do mnogih verzija prastare priče o ljubavi koja počinje (ne)uspešnim udvaranjima a okončava spoznajom neprelazne razlike u karakterima partnera. Viđeno biva provučeno kroz filtere koji će pojačati kontraste i otkriti ono skriveno kao što je i crtež stilizovano karikaturalan. Pored pomenutih tema Oljača rado „prerađuje“ poznate kulturne obrasce - iz bajki, popularne kulture, filmova i stripova o super herojima - dajući im novo, iskrivljeno lice i značenje koje izneverava oveštala, instantna značenja. Oljačina verzija mnoštva svetova subverzivna jer skida njihove ušećerene skrame i tera čitaoca da razmišlja o onome što vidi. Kako to primećuje i izdavač i pisac predgovora Živojin Tamburić konstatujući da seu ovim crno-humornim pričama „odvija sukob sa trivijalnom stvarnošću i razrešava kroz rezignaciju, ali i jednu malu humorističku osvetu“.
            („Dnevnik“, 2014)
U FOKUSU
            Srpski strip imao je, do sada, četiri velike plime: prvu između dva svetska rata kada je strip kao medij, u staroj Jugoslaviji počeo da osvaja štampu a paralelno za „uvezenim“ stripovima stvarani su i kvalitetni, originalni domaći stripovi (mnogi aktivni autori bili su  emigranti iz carske Rusije); druga se plima, u novoj Jugoslaviji, izdiže polovinom 1960-tih sa legendarnom edicijom „Nikad robom“ i pratećim školskim listovima izdavača „Dečjih novima“ iz Gornjeg Milanovca. Dve decenije kasnije, posle aktivnosti grupe „Novi kvadrat“, izdigla se treća plima mladih strip autora okupljenih oko nekoliko izdanja „YU strip“, „Naš strip“, „Stripoteke“. Raspad SFRJ doneo je kraj klasične strip scene i pojavu jakog andergraund strip pokreta. Istraživanje istorije domaćeg stripa nije sistematsko i svodi se na delanje pojedinaca, bez podrške institucija; zahvaljući tim naporima prva strip plima koliko-toliko je poznata i sistematizovana dok su strip aktivnosti iz 1960-tih i kasnijih godina slabije proučavane. Otuda je pojava knjige „Stripovi iz Nikad robom (1963-1966)“ Radivoja Bogičevića itekako bitna sa strip istoriografiju.
            Prvi strip u ediciji simboličnog naslova „Nikad robom“ pojavio se maja 1963. godine (drugi broj pet meseci kasnije); edicija je trebala da u strip mediju Titovim pionirima priča o slobodarskim tradicijama naroda i narodnosti Jugoslavije (i bude protivteža pustolovnim i vestern stripovima iz inostranstva). Ovaj zadatak veoma je uspešno ispunjen ali je koncepcija ipak promenjena pa se edicija od 1969. fokusirala na doživljaje dečaka-boraca-kurira Mirka i Slavka dok su drugi junaci uglavnom zaboravljeni.

REČ KRITIKE

           Radivoj Bogićević (1940) debituje sveskom „Neustrašivi“ („Nikad robom“ br.4) kojom započinje serijal o doživljajima tri srpska vojnika u I svetskom ratu. Već u narednom broju edicije, „Pod zidinama drevnog Borča“, Bogičević otvara priču o borbi srpskog naroda sa turskim osvajačima. U broju 12 pojavila se prva epizoda serijala o Akantu, staroslovenskom junaku. Tokom 1964. Bogičević je nacrtao još dve epizode ratnih avantura srpskih vojnika ostajući veran početnoj ideji. Blaža, junak priče „Pod zidinama...“ u sledećoj epizodi dobija dragu Jelicu koju spasava u tri epizode, istovremeno se boreći sa Turcima; početna ideja serijala unekoliko je promenjena uvođenjem sentimentalne intrige. Mladi Akant i njegovo pleme isprva se bore protiv hordi Kublaj kana a potom, sa ratnicima Ogatajem i Asurom, luta starim svetom; ovaj popularni serijal, u dvadesetak epizoda štampanih od 1964. do 1971., izrasta u avanturistički „strip o borilačkim veštinama“ kako zaključuje Vasa Pavković u analitičkom pogovoru koji prati i informativni pogovor Zdravka Zupana.

            Bogićević je silovito krenuo u strip avanturu; vremenom je crtački „popustio“ što je posledica intenzivnog rada na tri serijala a ne nedostatka talenta i veštine. Na žalost, Bogičević je prebrzo napustio strip lišivši čitaoce uzbudljivih priča u slikama. „Omnubusova“ knjiga sa sedam epizoda (tri o srpskim vojnicima i po dve o Blaži i Jelici odnosno Akantu) povratak je ovog autora iz istorije i legende pred mlade i stare čitaoce. Stripovi su reprintovani, dakle originalnog formata i tehničkih karakteristika (dve strane crnobele, dve u „petobojnoj ofset štampi“), što knjizi daje i melanholično-romantičnu notu podsećanja na neka prošla, bolja vremena. Rečju, ovo obavezno štivo za svakog ljubitelja stripa.

            („Dnevnik“, 2014)
Strip priča počinje na kraju 2024. godine i uoči Nove 2025. godine u Novom Sadumada bi mogao da bude i bilo koji drugi grad...“. Vreme jedva da se može nazvati „bliskom budućnošću“ tako da u pojavnom obliku tih dana skoro da nema razlike u odnosu na našu, čitalačku sadašnjost. Jedino ozbiljnije odstupanje je masovna potrošnja leka „Fragnilan“ koji je svojevrsni pandan „piluli sreće“ koja rešava sve probleme konzumenata. A kako je problema - stvarnih ili onih umišljenih, nastalih iz bolesnih ambicija i dekadentno-hedonističke razmaženosti - bezbroj i zarada na „Fragnilanu“ je basnoslovna što bogate čini još bogatijim, moćnijim i oholijim. No, takvo se stanje stvari podrazumeva i prihvata. Dakle, kakav god da je, svet se kotrlja uhodanim tokovima. U njemu živi i profesor Sveto Krčmar koji je na ivici snaga. Zaokupljen je poslom, na pragu velikog otkrića i u stalnom je sukobu sa suprugom koja od njega očekuje jedino novac za svoje kaprice. Sin se odavno odmetnuo od porodice i imperativa „funkcionalnog, aktivnog potrošača“ i živi kao klošar.
Nakon istraživanja i višestruke provere rezultata profesor otkriva nesporne dokaze o štetnosti „Fragnilana“ i žuri da ih predstavi svojim pretpostavljenima. Njima su, međutim, odavno poznate sve te činjenice, baš kao što im je poznat (i vrlo drag) enormni profit koji ostvaruju prodajom samo tog leka. Zbunjenom naučniku nominalno je data mogućnost da razmisli o tome hoće li da potpiše izjavu o lojalnosti i zaboravi sve što je otkrio. Ali i pre nego što profesor bilo šta odluči za njim kreću ubice...
U begu od potere i javnih optužbi profesora spasavaju nepoznati mladići i odvode u skriveno sklonište a potom mu nude nešto od čega će mu se zavrteti u glavi – da postane vođa tajne organizacije koja podiže svetsku revoluciju kojoj je cilj Pravda za sve i svakoga! Na profesoru je izbor između mirenja sa situacijom ili otpora, između uloga pasivne žrtve ili borca za dokazivanje sopstvene nevinosti ali i spasavanja Čovečanstva od tiranije bezočnog kapitalizma.
Posle kratkog premišljanja - uostalom, koliko je „normalno“ potrebno da se čovek odluči da pokrene borbu protiv svih silnika sveta? - profesor odvodi svoju grupu, zvanu „Uliks“ (naravno po Džojsovom romanu) u prvu akciju. I kao što sva velika putovanja i svi veliki poduhvati počinju prvim korakom, tako i svetska revolucija počinje sabotažom dočeka Nove 2025. godine!
Prva akcija vodi u novu i objavu proglasa u kome se otkrivaju načela preokreta koji je utemeljen na pretpostavci pojedinačnog osećaja za pravedno i humano, na solidarnosti i međusobnoj pomoći, uvažavanju ljudskog dostojanstva a protiv svega što ponižava čoveka, od kapitalizma do religijskih dogmi.
Tako počinje Revolucija a zatvara se prva epizoda budućeg strip serijala „Uliks“ koji, iz ove se perspektive čini, obećava da će se kretati na razmeđi dva podžanra naučne fantastike - utopije i njene suprotnosti antiutopije. Ova prva, utopija, ima duboke korene u svekolikoj filozofiji i literaturi dok je anti ili negativna utopija, uprkos nekolikim remek-delima nastalim i ranije, svoj vrhunac doživela u drugoj polovini XX veka jer su finalne decenije tog stoleća nedvosmisleno otkrile da niko ideološki neostrašćen više ne može da veruje u mogućnost uspostavljanja ljudskog društva koje je humano i pravedno. No, kako su antiutopije uveliko funkcionisale u Zapadnom svetu, pod plaštom Potrošačkog raja, i svesrdno se trudile  - i uspele - da svoje podanike opčine šarenim lažama, umetnička dela o antiutopijama nisu imala dovoljno konzumenata da bi bila isplativa vlasnicima izdavačko-produkcijskih kuća pa su skrajnuta na literarnim scenama. Namesto ukazivanja na opšte probleme nepravednih društava budućnosti, danas u svakovrsnim delima tzv korporacijske-zabavne umetnosti (ali i u nezavisnim umetničkim delima, kao opšte mesto) neskriveno postoje loša, nemilosrdna, korumpirana društva u kojima se svako trudi da opstane sam za sebe ne pomišljajući da krene u borbu protiv okova koji su mu nametnuti. Tako je, razbijanjem osećaja za kolektivitet i solidarnost te insistiranjem na „političkoj korektnosti“ i „demokratskim“ rutinama, svaki režim postao većinski opravdan i poželjan dok su ideje Slobode i Pravde, Prirodnog prava na život dostojan Čoveka postale floskule u koje niko ne veruje, posebno ne ni oni koji ih izgovaraju na javnim gala tribinama.
U ovom globalnom i globalističkom nihilizmu svako delo koje poseže za aktivizmom u ime nekada priželjkivane Revolucije koja će doneti pravedni svet, zbunjuje modernog, znatiželjnog čitaoca jer nudi sasvim drugačije koncepte življenja i delanja. Đurićev scenario (a i neki raniji, koji su takođe na sličnim relacijama) stoga, iako barata prepoznatljivim obrascima i situacijama, iskače iz uobičajenih, standardnih i standardizovanih „strip priča“. Pošto je, odabravši veliku temu, prinuđen da barata velikim istinama i njihovim obznanama, autoru nije ostalo previše prostora za karakterološko razvijanje junaka tako da su oni, osim profesora, samo ovlašno skicirani što je, pak, dobra podloga za njihovo predstavljanje u sledećim epizodama serijala koje će doći iza poslednje table ovog albuma na kojoj je famozni poziv na promenu sveta. Ovako gromoglasni, romantični, idealistički finale definitivno traži da bude nastavljen. Možda ćemo u novim epizodama prisustvovati trijumfu Revolucije, kad ona u stvarnosti već nije podignuta i neće pobediti.
(2014)
U rutinskom, trivijalnom svetu naše svakodnevice Miloš je sasvim običan dečak koji bezbrižno izrasta u mladića. On ima 16 godina, živi u okrnjenoj porodici baš kao i mnogi njegovi vršnjaci. Majka mu je prezaposlena, uvek u zakašnjenju. Otac je nestao tokom rata na Kosovu. Miloš ide u srednju školu, kao većina đaka nije previše savestan i zainteresovan za učenje i ispunjavanje svojih obaveza. Zadivljen i, možda, zaljubljen u atraktivnu profesorku. Kad ne misli na školu on je veseo dečko sa mnogo drugara, ljubitelj je kompjuterskih igrica. Rečju, sasvim prosečno dete, ni po čemu izuzetno.
            Ipak, u samo jednom danu Miloš postaje svestan čudnih pogleda upućenih mu ispod oka da bi malo kasnije susreo klošara koji ga upozorava da je ceo svet protiv njega. Zbunjen, vraća se kući gde ga posećuje nezvani gost i donosi mu neobične darove. Potom stiže drug sa novom, hit igricom. Ali umesto zabave začuju se pucnji.
Od tog trenutka događaji se nižu vrtoglavom brzinom. Miloš shvata da je meta napada i mora bekstvom da spasava svoj život, skriva se nalazeći privremeno utočište upravo kod omiljene nastavnice. Pregledom diska dobijenog od neznanog posetioca Miloš saznaje neverovatne istine zbog kojih ponovo beži, prelazeći iz ruke u ruku pomagača koji ga vode  dalje od rodnog grada pa preko granice domovine, u strane zemlje, u susret nepoznatoj sudbini.
Tik za dečakom i njegovim pomagačima su moćni progonitelji koji im ne žele dobro. Ali ni njegovi vodiči nisu bezazleni jer pripadaju tajnoj organizaciji sa velikim zadatkom, organizaciji u kojoj već postoji posebno mesto za Miloša jer je on, upravo kao i oni - predodređen za veliku misiju prevrata i uspostavljanja novog društvenog i vrednosnog sistema na čitavoj planeti, sistema koji će ukinuti ugnjetavanje i nepravde uspostavljajući pravedno društvo. Grupa pobunjenika koja sebe naziva Predodređeni prinuđena je da se krije od neprijatelja - bogatih i moćnih predstavnika kapitalističke doktrine. U tajnim učionicama borci se obrazuju, u fiskulturnim salama treniraju telo, u laboratorijama otkrivaju načine da se leče teške bolesti... Sve ove pripreme u cilju su podizanja velike Revolucije čije vreme se neminovno približava. Miloševa uloga u budućim događajima važna je i odgovorna.
Znatiželjni će čitalac u Đurićevoj priči pronaći mnoštvo prepoznatljivih elemenata i njihovu specifičnu nadogradnju. Zaplet  će iz okrilja pripovesti o odrastanju iskočiti u akcioni veleslalom tajanstvenih progonitelja i isto tako misterioznih progonjenih kroz živopisne predele izvan neposrednog iskustva dečaka (ali i čitalaca). Dolazak na cilj vreme je otkrivanje velikih tajni koje su se mogle naslutiti a sada su ogoljene i iznesene bez ikakvog predomišljanja. Njihova osnova je u globalnim mračnim zaverama moćnika i uspostavljanju organizacije koja će im se suprotstaviti kako bi odbranila Slobodu i Dostojanstvo Čovečanstva lukavo gurnutog u večno robovanje Kapitalu. Teorije zavere tako su dobile još jednu svoju varijaciju, jednako (ne)verovatnu i uznemirujuću. Time se bezvremena, mitska borba Dobra i Zla, Svetla i Tame, nastavlja, koliko plemenita toliko i zaludna. Ovog puta na strani Dobra su Predodređeni, organizacija koja svoju snagu traži u eliti visoko obrazovanoj, sposobnoj i svesnoj svoje pozicije, uloge i snage. Principi racionalizma pomešani su sa idealizmom, zdrav duh sa zdravim telom što rezultira aktivizmom a ne povlačenjem, tonjenjen u apatiju, depresiju ili dekadenciju, čemu su intelektualci najčešće skloni. Svet XXI veka, koji je nasledio razočarani XX vek, u kome se uzlet nadanja posle II svetskog rata pretvorio u sunovrat postindustrijskog doba, neoliberalnog kapitalizma i teorija u rasponu od Bodrijarovih simulakruma do Fukujaminog endizma i Hantingtonovog sukoba civilizacija, mora se otrgnuti iz kandži cinizma i etičkog nihilizma ukoliko želi da opstane. Tehnologija je umesto da oslobodi čoveka postala sredstvo za njegovo izrabljivanje i ponižavanje. Sloboda se ponovo mora otimati a tu borbu će predvoditi moralno i intelektualno nadmoćna manjina. Predodređene ne muče dileme uloge elite u velikim pokretima masa odnosno opravdanosti borbe. Oni su spremni na vođstvo i žrtvovanje. Takve izjave u prvom trenutku mogu će činiti prostodušno naivnim ali je na svakom od čitalaca da se zapita da li je odista jedinka bez osećaja za kolektivno, spremna samo da zadovoljava svoje egoističke prohteve bez obzira na one oko sebe.
Prvi album „Predodređenih“ ispunjen poletnim, mladalačkim slikama sa malo ugledanja na japanske mange, tek je skicirao i započeo priču najavljujući da će ona izrasti u serijal pred kojim su mnoge zanimljive opcije. Dok ne pristignu sledeći nastavci čitaocima ostaje da iščitaju i razgledaju prvu epizodu pokušavajući da se prisete kada su izgubili romantičnu želju i volju da se bore za bolje sutra, kada su izgubili ideale i iluzije.
(2014)


U FOKUSU

            Fenomen super heroja u stripu vezuje se za američku strip scenu na kojoj je nominalno nastao i na kojoj je i nadalje vrlo tražena roba pod okriljem korporativne indistrije zabave. Od samog nastanka (pre gotovo osam decenija) na tržište se „punom parom“ izbacuju buljuci junaka sa svakovrsnim natprirodnim moćima koje trebaju da zadive čitaoce, primarno dečake koji  više nisu mali ali nisu dostigli do puberteta (kada će ih zainteresovati druge teme). U tom nadmetanju heroji su trebali da budu što neobičniji a avanture što uzbudljivije (naravno, super junaci moraju da imaju super neprijatelje da bi borba bila impozantnija). Naknadno su generacije odrasle na ovakvim stripovima pokušale da ih uozbilje, analiziraju i opravdaju što, ipak, nije potpuno uspelo. „Očovečenje“ super junaka kao tekući trend uglavnom donosi proizvode sumnjivog domašaja i kvaliteta.
            Izvan sfera američkih super heroja nastalo je srazmerno malo njihovih strip kolega; na ovdašnjim prostorima najduže opstaje Kapetan Nitrat, koga je osmislio Borislav Stanojević a prvu avanturu, objavljenu u Beogradu 1996. g., nacrtao Siniša Radović. Posle premijernog albuma „Usamljenost superheroja: Kapetan Nitrat 1- Nitratna Zavera“ slede epizode „Captain Nitrate 2 - War Games“ (Bitolj, 1999) i „Kapetan Nitrat 3&4 - Kratki(?) rezovi“ (Beograd, 2011) koje je nacrtao Aleksandar Sotirovski. Sada su sve četiri epizode, kao svojevrsni prvi tom avantura Kapetana Nitrata, sakupljene u jednu knjigu sa tvrdim povezom i visokih tehničkim standardima štampe; u knjizi je objavljeno i nekoliko ogleda o ovom stripu iz pera domaćih i stranih autora a posebnu pažnju zaslužuju i Stanojevićevi pronicljivi eseji o serijalnoj naraciji odnosno super herojima.
           
REČ KRITIKE
            Kapetan Nitrat je najpre bio Vatroslav Vostok, filmski arhivista iz Slavigrada u Južnoj Beoviji, koji pokušava da od propasti i samozapaljivanja spasi stare nitratne filmove čija je slika neprevaziđeno kristalna. Služeći se alhemijom otkriva čudotvornu materiju koja može da poprimi bilo koji oblik i koja se mentalno povezuje s njim. Zahvaljujući tome on preživljava eksploziju, koju su podmetnule zle sile namerne da nitratne filmove iskoriste za oružje kojim će pokoriti svet i svemir, i postaje Kapetan Nitrat sposoban da kontroliše snagu nitrata. Obmotan filmskom trakom kroz koju i gleda i viteškim plaštom, Kapetan se bori protiv vladara sveta iz senke, pod imenom „Odozdo“, otima nitratne filmove i šalje ih u orbitu Zemlje koju potom spasava do Sunčevog metka. Kapetanu pomažu elektromagnetni Razvodnik Daljinac i Žonglari (molekularne veličine); s duge strane, odmažu mu i gnjave ga Melijes i braća Limijer, bogovi filma koji se međusobno ne trpe, te Orson Vels, otpadnik, kontraverzni, haotični genije. Listi neprijatelja priključiće se Fantomas, doktor Mabuze i Fu Manču koji će sići sa velikog platna praćeni King Kongom, Godzilom i zmajem Fafnerom. U velikom finalu Kapetan izaziva na dvoboj organizaciju „Odozdo“. Naravno, nastavak sledi...
            „Kapetan Nitrat“ je nadahnuta parodija superherojskih koncepata (kao i njihovog očovečenja) koja se iz epizode u epizodu razvija i lako nadrasta šablone postajući zanimljiva i zabavna igrarija povezana sa bogatom istorijom filmske umetnosti. Kako se priča usložnjava tako se i njen strip jezik oslobađa i razmahnuto dopunjuje tekst. Rečju, „Kapetan Nitrat“ nije obični super heroj već samosvojna pojava koja, u najboljoj tradiciji postmoderne, spoja iskustva raznih medija i kultura u originalnu, razbarušeni i vrcavu celinu.
            („Dnevnik“, 2014)


„Peščana hronika“ roman je prvenac Pavla Zelića (1979), agilnog i zapaženog pisca mlađe generacije koji je, pored svog spisateljskog delovanja (koje podrazumeva  pisanje proze i prikaza), aktivan i kao strip scenarista i kritičar. Dosadašnja Zelićeva prozna ostvarenja - priče i novele - rasuta su po nekolikim časopisima i jednim delom sabrana u zbirci „Poslednja velika avantura“ (Matica Srpska, edicija Prva knjiga, 2009); u svima njima on se prevashodno kretao u okvirima i pod okriljem žanrovske fantastike (uglavnom horora) uz nekolike proze koje bi se mogle okarakterisati kao „mračna fantastika“ glavnog književnog toka. Ova je podela pre svega prigodna, u službi ukazivanja na formalna autorova polazišta i ishodišta, te, dakle, nije kvalitativna, odnosno ne bavi se niti odlučuje o kvalitetu dela; no, praktično gledano, na ovdašnjoj savremenoj književnoj sceni i dalje opstaje podela na „ozbiljnu“ (šta god to značilo) literaturu i sve ostale, u koje se svrstavaju svakojaki žanrovi (naučna fantastika, horor, krimići, ljubići). Pisanje u žanrovskom ključu, odnosno etiketiranje pisca kao žanrovskog, ravno je izopštavanju iz akademističkih literarnih krugova sa svim što to nosi. Krutost i zatvorenost etablirane književnosti najlakše se prepoznaje na primerima žanrovske proze, na njenom ili preziranju ili prećutkivanju koji, pak, znače brisanje sa aktuelne literarne scene (ili smeštanje u geta koja se sa visina literarnog Olimpa ne vide – ili, tačnije, ne žele videti).
            Korenom Zelićeve romaneskne tvorevine, u konačnom sagledavanju, može se smatrati priča o Zlu i mračnim/demonskim silama i njihovom uplivu u svet živih. Ovakvo određenje, naravno, nije čisto žanrovsko jer književnost poznaje (bez)brojne priče sa takvim elementima koje su nastale pre definisanja žanrova; kako god, priča „Peščane hronike“ mogla bi se svrstati u žanr horora uz opasku da brojni teoretičari ne priznaju njegovo postojanje upravo na temelju svih dela stvaranih kroz istoriju literature. Načelna dvojnost tematskog određenja romana ogleda se i u načinu njegove realizacije jer autor unekoliko prelazi čisto žanrovsko tretiranje priče ulazeći delom na teritoriju Velike književnosti. Žanrovske situacije koje su precizno određene, pa čak i rutinirane, u konkretnom slučaju su nadograđene elementima istorije koja se pokazala kao „dobar alibi“ za dešavanja, istovremeno otvarajući i vrata drugačijim uplivima i širim mogućnostima tumačenja. Otuda je priča o Zlu koje uzima svoj danak i može biti upokojeno samo ako se na specifičan način razotkrije, dopunjena pričama o ratnim zločinima počinjenim na prostoru koji će, u vreme „obnove i razvoja“, postati veliko gradilište Novog Beograda odnosno pričom o NATO bombardovanju 1999. godine.
            Opredeljujući se za izbegavanje praćenja golog obrasca u kome se insistira na funkcionalnim detaljima mesta dešavanja (i isto takvim karakterizacijama i psihološkim valerima) koji neće braniti ili usporavati razvoj brze, akcione radnje, pisac je za sebe otvorio horizonte slobode ali i odgovornosti. Jer opisivanje određenog istorijskog vremena podrazumeva ne samo faktografiju već i dočaravanje duha vremena. Takođe podrazumeva i rizik bavljenja ideološkim nanosima koji na ovim prostorima još uvek nisu „upokojeni“ a prema kojima se čitaoci mogu različito odnositi. Podrazumeva, konačno, i mogućnost da autor bude optužen za bagatelisanje „svetlih tradicija“. No, iz druge perspektive, svi ovi problemu mogu se posmatrati i kao izazovi i podsticaji.
            Zelićeva postavka priče, dakle, ponajpre zahvata u arsenal situacija i ikonografije horor žanra koji nadograđuje elementima iz glavnog književnog toka. Problem neimenovanog Zla čiju pojavu najpre treba otkriti i istražiti a potom, u velikom susretu-dvoboju, neutralisati otvara se bekstvom glavnog junaka, Ilije Orlovića, od progona ovozemaljske policijsko-vojne sile zbog čega on sa sinčićem mora da uđe u izolovan svet koji funkcioniše prema pravilima nametnuti tajnom koju čuva. Tu se Zlo postepeno obznanjuje i nameće sve dok, posle par neuspelih i sve intenzivnijih napada, u konačnom ataku, ne dirne glavnog junaka tamo gde je najosetljiviji – u njegovo dete. Obračun je neminovan. Uz ovu liniju zapleta razvijaju se i pobočne (svakako najvažnija je ona sentimentalna; uz nju se dešava i konfliktno-drugarska) koje će odigrati svoju ulogu u konačnom razrešenju. Kontrateža Zlu kao onostranom elementu je pleme Cigana koje, kao spona između starog i novog, arhajsko-arhetipskog doba pre civilizacije i onoga koje je civilizovano (i u kome su ugušeni neki od čovekovih primarnih instikata ali i magijskih veština). Pleme je Orlovićev glavni saveznik (uz njegovu roditeljsku ljubav). Saveznik, nenadani i ne potpuno pouzdani, jesu i posvećeni stanovnici zgrade koji ispunjavaju zadatke poverene im od starog, socijalističkog režima. Kako zaplet odmiče tako se i odnosi kristališu da bi se u raspletu prepleli i, u kulminaciji, okončali.

            Da se zadržao na ovoj ravni Zelić bi imao zadatak ispisivanja (još jedne) varijacije koja bi, u zavisnosti od njegovih sposobnosti, više ili manje manipulisala tenzijama, ubedljivije ili slabije komplikovala priču odnosno razrešavala je, određujući ko će, očekivano ili iznenada, nastradati u konačnom boju Dobra i Zla. Sposobnost mladog autora da se ogleda u ispunjavanju žanrovskih obrazaca svakako ne treba potcenjivati ponajpre jer su šabloni dobrano izlizani pa nije lako ostati svež u njihovom ponavljanju. No, Zelić je sebi zadao i dodatni zadatak oživljavanja nekih vremena koja su prohujala ovim prostorima. Period posleratnih radnih akcija, graditeljskih poleta i zanosa postavljen je naspram poslednjeg rata u prošlom milenijumu u kome je, usred urbanog miljea sa svim pratećim efektima, atmosfera oscilirala između razočarenja i vatrenog rodoljublja. U finalnom delu knjige vaskrsnuće i avet ratne-logorske prošlosti, surovosti koja je poremetila balans prirodih sila koji se mora iznova uspostaviti. Bavljenje ovim društveno-sociološko-istorijskim miljeima nudilo je autoru mnoštvo mogućnosti koje bi, zarad njihovog ostvarenja, tražile i mnogo više prostora u priči što bi, moguće, promenilo i njen predznak izmeštajući ga na ravan alegorija/aluzija. Druga opcija u kreiranju priče, tražila je, ukoliko autor ostaje privržen žanru - kako bi mu ostao veran - praktikovanje pažljivog doziranja dodatnih elemenata da oni ne bi preopteretili priču.
            Zelić se, vidno je iz konačne verzije romana, opredelio za davanje primata žanru, što je u konačnom sagledavanju rezultiralo delom koje odgovara tim i takvim zahtevima i može se smatrati uspelom stilskom vežbom. Svi dodatni elementi, mada su bitno redukovani i, ponekad, svedeni tek na šture naznake, uklopljeni su u tu celinu i ispunjavaju svoju svrhu produbljivanja opšte priče; istovremeno, oni svedoče o nespornim potencijalima koje će mladi prozaista možda razvijati u nekom sledećem delu kojim će još dalje iskoračiti iz žanrovskih zabrana.

            (Gradina“, 2014)
top