U FOKUSU
            Srpski strip imao je, do sada, četiri velike plime: prvu između dva svetska rata kada je strip kao medij, u staroj Jugoslaviji počeo da osvaja štampu a paralelno za „uvezenim“ stripovima stvarani su i kvalitetni, originalni domaći stripovi (mnogi aktivni autori bili su  emigranti iz carske Rusije); druga se plima, u novoj Jugoslaviji, izdiže polovinom 1960-tih sa legendarnom edicijom „Nikad robom“ i pratećim školskim listovima izdavača „Dečjih novima“ iz Gornjeg Milanovca. Dve decenije kasnije, posle aktivnosti grupe „Novi kvadrat“, izdigla se treća plima mladih strip autora okupljenih oko nekoliko izdanja „YU strip“, „Naš strip“, „Stripoteke“. Raspad SFRJ doneo je kraj klasične strip scene i pojavu jakog andergraund strip pokreta. Istraživanje istorije domaćeg stripa nije sistematsko i svodi se na delanje pojedinaca, bez podrške institucija; zahvaljući tim naporima prva strip plima koliko-toliko je poznata i sistematizovana dok su strip aktivnosti iz 1960-tih i kasnijih godina slabije proučavane. Otuda je pojava knjige „Stripovi iz Nikad robom (1963-1966)“ Radivoja Bogičevića itekako bitna sa strip istoriografiju.
            Prvi strip u ediciji simboličnog naslova „Nikad robom“ pojavio se maja 1963. godine (drugi broj pet meseci kasnije); edicija je trebala da u strip mediju Titovim pionirima priča o slobodarskim tradicijama naroda i narodnosti Jugoslavije (i bude protivteža pustolovnim i vestern stripovima iz inostranstva). Ovaj zadatak veoma je uspešno ispunjen ali je koncepcija ipak promenjena pa se edicija od 1969. fokusirala na doživljaje dečaka-boraca-kurira Mirka i Slavka dok su drugi junaci uglavnom zaboravljeni.

REČ KRITIKE

           Radivoj Bogićević (1940) debituje sveskom „Neustrašivi“ („Nikad robom“ br.4) kojom započinje serijal o doživljajima tri srpska vojnika u I svetskom ratu. Već u narednom broju edicije, „Pod zidinama drevnog Borča“, Bogičević otvara priču o borbi srpskog naroda sa turskim osvajačima. U broju 12 pojavila se prva epizoda serijala o Akantu, staroslovenskom junaku. Tokom 1964. Bogičević je nacrtao još dve epizode ratnih avantura srpskih vojnika ostajući veran početnoj ideji. Blaža, junak priče „Pod zidinama...“ u sledećoj epizodi dobija dragu Jelicu koju spasava u tri epizode, istovremeno se boreći sa Turcima; početna ideja serijala unekoliko je promenjena uvođenjem sentimentalne intrige. Mladi Akant i njegovo pleme isprva se bore protiv hordi Kublaj kana a potom, sa ratnicima Ogatajem i Asurom, luta starim svetom; ovaj popularni serijal, u dvadesetak epizoda štampanih od 1964. do 1971., izrasta u avanturistički „strip o borilačkim veštinama“ kako zaključuje Vasa Pavković u analitičkom pogovoru koji prati i informativni pogovor Zdravka Zupana.

            Bogićević je silovito krenuo u strip avanturu; vremenom je crtački „popustio“ što je posledica intenzivnog rada na tri serijala a ne nedostatka talenta i veštine. Na žalost, Bogičević je prebrzo napustio strip lišivši čitaoce uzbudljivih priča u slikama. „Omnubusova“ knjiga sa sedam epizoda (tri o srpskim vojnicima i po dve o Blaži i Jelici odnosno Akantu) povratak je ovog autora iz istorije i legende pred mlade i stare čitaoce. Stripovi su reprintovani, dakle originalnog formata i tehničkih karakteristika (dve strane crnobele, dve u „petobojnoj ofset štampi“), što knjizi daje i melanholično-romantičnu notu podsećanja na neka prošla, bolja vremena. Rečju, ovo obavezno štivo za svakog ljubitelja stripa.

            („Dnevnik“, 2014)
Strip priča počinje na kraju 2024. godine i uoči Nove 2025. godine u Novom Sadumada bi mogao da bude i bilo koji drugi grad...“. Vreme jedva da se može nazvati „bliskom budućnošću“ tako da u pojavnom obliku tih dana skoro da nema razlike u odnosu na našu, čitalačku sadašnjost. Jedino ozbiljnije odstupanje je masovna potrošnja leka „Fragnilan“ koji je svojevrsni pandan „piluli sreće“ koja rešava sve probleme konzumenata. A kako je problema - stvarnih ili onih umišljenih, nastalih iz bolesnih ambicija i dekadentno-hedonističke razmaženosti - bezbroj i zarada na „Fragnilanu“ je basnoslovna što bogate čini još bogatijim, moćnijim i oholijim. No, takvo se stanje stvari podrazumeva i prihvata. Dakle, kakav god da je, svet se kotrlja uhodanim tokovima. U njemu živi i profesor Sveto Krčmar koji je na ivici snaga. Zaokupljen je poslom, na pragu velikog otkrića i u stalnom je sukobu sa suprugom koja od njega očekuje jedino novac za svoje kaprice. Sin se odavno odmetnuo od porodice i imperativa „funkcionalnog, aktivnog potrošača“ i živi kao klošar.
Nakon istraživanja i višestruke provere rezultata profesor otkriva nesporne dokaze o štetnosti „Fragnilana“ i žuri da ih predstavi svojim pretpostavljenima. Njima su, međutim, odavno poznate sve te činjenice, baš kao što im je poznat (i vrlo drag) enormni profit koji ostvaruju prodajom samo tog leka. Zbunjenom naučniku nominalno je data mogućnost da razmisli o tome hoće li da potpiše izjavu o lojalnosti i zaboravi sve što je otkrio. Ali i pre nego što profesor bilo šta odluči za njim kreću ubice...
U begu od potere i javnih optužbi profesora spasavaju nepoznati mladići i odvode u skriveno sklonište a potom mu nude nešto od čega će mu se zavrteti u glavi – da postane vođa tajne organizacije koja podiže svetsku revoluciju kojoj je cilj Pravda za sve i svakoga! Na profesoru je izbor između mirenja sa situacijom ili otpora, između uloga pasivne žrtve ili borca za dokazivanje sopstvene nevinosti ali i spasavanja Čovečanstva od tiranije bezočnog kapitalizma.
Posle kratkog premišljanja - uostalom, koliko je „normalno“ potrebno da se čovek odluči da pokrene borbu protiv svih silnika sveta? - profesor odvodi svoju grupu, zvanu „Uliks“ (naravno po Džojsovom romanu) u prvu akciju. I kao što sva velika putovanja i svi veliki poduhvati počinju prvim korakom, tako i svetska revolucija počinje sabotažom dočeka Nove 2025. godine!
Prva akcija vodi u novu i objavu proglasa u kome se otkrivaju načela preokreta koji je utemeljen na pretpostavci pojedinačnog osećaja za pravedno i humano, na solidarnosti i međusobnoj pomoći, uvažavanju ljudskog dostojanstva a protiv svega što ponižava čoveka, od kapitalizma do religijskih dogmi.
Tako počinje Revolucija a zatvara se prva epizoda budućeg strip serijala „Uliks“ koji, iz ove se perspektive čini, obećava da će se kretati na razmeđi dva podžanra naučne fantastike - utopije i njene suprotnosti antiutopije. Ova prva, utopija, ima duboke korene u svekolikoj filozofiji i literaturi dok je anti ili negativna utopija, uprkos nekolikim remek-delima nastalim i ranije, svoj vrhunac doživela u drugoj polovini XX veka jer su finalne decenije tog stoleća nedvosmisleno otkrile da niko ideološki neostrašćen više ne može da veruje u mogućnost uspostavljanja ljudskog društva koje je humano i pravedno. No, kako su antiutopije uveliko funkcionisale u Zapadnom svetu, pod plaštom Potrošačkog raja, i svesrdno se trudile  - i uspele - da svoje podanike opčine šarenim lažama, umetnička dela o antiutopijama nisu imala dovoljno konzumenata da bi bila isplativa vlasnicima izdavačko-produkcijskih kuća pa su skrajnuta na literarnim scenama. Namesto ukazivanja na opšte probleme nepravednih društava budućnosti, danas u svakovrsnim delima tzv korporacijske-zabavne umetnosti (ali i u nezavisnim umetničkim delima, kao opšte mesto) neskriveno postoje loša, nemilosrdna, korumpirana društva u kojima se svako trudi da opstane sam za sebe ne pomišljajući da krene u borbu protiv okova koji su mu nametnuti. Tako je, razbijanjem osećaja za kolektivitet i solidarnost te insistiranjem na „političkoj korektnosti“ i „demokratskim“ rutinama, svaki režim postao većinski opravdan i poželjan dok su ideje Slobode i Pravde, Prirodnog prava na život dostojan Čoveka postale floskule u koje niko ne veruje, posebno ne ni oni koji ih izgovaraju na javnim gala tribinama.
U ovom globalnom i globalističkom nihilizmu svako delo koje poseže za aktivizmom u ime nekada priželjkivane Revolucije koja će doneti pravedni svet, zbunjuje modernog, znatiželjnog čitaoca jer nudi sasvim drugačije koncepte življenja i delanja. Đurićev scenario (a i neki raniji, koji su takođe na sličnim relacijama) stoga, iako barata prepoznatljivim obrascima i situacijama, iskače iz uobičajenih, standardnih i standardizovanih „strip priča“. Pošto je, odabravši veliku temu, prinuđen da barata velikim istinama i njihovim obznanama, autoru nije ostalo previše prostora za karakterološko razvijanje junaka tako da su oni, osim profesora, samo ovlašno skicirani što je, pak, dobra podloga za njihovo predstavljanje u sledećim epizodama serijala koje će doći iza poslednje table ovog albuma na kojoj je famozni poziv na promenu sveta. Ovako gromoglasni, romantični, idealistički finale definitivno traži da bude nastavljen. Možda ćemo u novim epizodama prisustvovati trijumfu Revolucije, kad ona u stvarnosti već nije podignuta i neće pobediti.
(2014)
U rutinskom, trivijalnom svetu naše svakodnevice Miloš je sasvim običan dečak koji bezbrižno izrasta u mladića. On ima 16 godina, živi u okrnjenoj porodici baš kao i mnogi njegovi vršnjaci. Majka mu je prezaposlena, uvek u zakašnjenju. Otac je nestao tokom rata na Kosovu. Miloš ide u srednju školu, kao većina đaka nije previše savestan i zainteresovan za učenje i ispunjavanje svojih obaveza. Zadivljen i, možda, zaljubljen u atraktivnu profesorku. Kad ne misli na školu on je veseo dečko sa mnogo drugara, ljubitelj je kompjuterskih igrica. Rečju, sasvim prosečno dete, ni po čemu izuzetno.
            Ipak, u samo jednom danu Miloš postaje svestan čudnih pogleda upućenih mu ispod oka da bi malo kasnije susreo klošara koji ga upozorava da je ceo svet protiv njega. Zbunjen, vraća se kući gde ga posećuje nezvani gost i donosi mu neobične darove. Potom stiže drug sa novom, hit igricom. Ali umesto zabave začuju se pucnji.
Od tog trenutka događaji se nižu vrtoglavom brzinom. Miloš shvata da je meta napada i mora bekstvom da spasava svoj život, skriva se nalazeći privremeno utočište upravo kod omiljene nastavnice. Pregledom diska dobijenog od neznanog posetioca Miloš saznaje neverovatne istine zbog kojih ponovo beži, prelazeći iz ruke u ruku pomagača koji ga vode  dalje od rodnog grada pa preko granice domovine, u strane zemlje, u susret nepoznatoj sudbini.
Tik za dečakom i njegovim pomagačima su moćni progonitelji koji im ne žele dobro. Ali ni njegovi vodiči nisu bezazleni jer pripadaju tajnoj organizaciji sa velikim zadatkom, organizaciji u kojoj već postoji posebno mesto za Miloša jer je on, upravo kao i oni - predodređen za veliku misiju prevrata i uspostavljanja novog društvenog i vrednosnog sistema na čitavoj planeti, sistema koji će ukinuti ugnjetavanje i nepravde uspostavljajući pravedno društvo. Grupa pobunjenika koja sebe naziva Predodređeni prinuđena je da se krije od neprijatelja - bogatih i moćnih predstavnika kapitalističke doktrine. U tajnim učionicama borci se obrazuju, u fiskulturnim salama treniraju telo, u laboratorijama otkrivaju načine da se leče teške bolesti... Sve ove pripreme u cilju su podizanja velike Revolucije čije vreme se neminovno približava. Miloševa uloga u budućim događajima važna je i odgovorna.
Znatiželjni će čitalac u Đurićevoj priči pronaći mnoštvo prepoznatljivih elemenata i njihovu specifičnu nadogradnju. Zaplet  će iz okrilja pripovesti o odrastanju iskočiti u akcioni veleslalom tajanstvenih progonitelja i isto tako misterioznih progonjenih kroz živopisne predele izvan neposrednog iskustva dečaka (ali i čitalaca). Dolazak na cilj vreme je otkrivanje velikih tajni koje su se mogle naslutiti a sada su ogoljene i iznesene bez ikakvog predomišljanja. Njihova osnova je u globalnim mračnim zaverama moćnika i uspostavljanju organizacije koja će im se suprotstaviti kako bi odbranila Slobodu i Dostojanstvo Čovečanstva lukavo gurnutog u večno robovanje Kapitalu. Teorije zavere tako su dobile još jednu svoju varijaciju, jednako (ne)verovatnu i uznemirujuću. Time se bezvremena, mitska borba Dobra i Zla, Svetla i Tame, nastavlja, koliko plemenita toliko i zaludna. Ovog puta na strani Dobra su Predodređeni, organizacija koja svoju snagu traži u eliti visoko obrazovanoj, sposobnoj i svesnoj svoje pozicije, uloge i snage. Principi racionalizma pomešani su sa idealizmom, zdrav duh sa zdravim telom što rezultira aktivizmom a ne povlačenjem, tonjenjen u apatiju, depresiju ili dekadenciju, čemu su intelektualci najčešće skloni. Svet XXI veka, koji je nasledio razočarani XX vek, u kome se uzlet nadanja posle II svetskog rata pretvorio u sunovrat postindustrijskog doba, neoliberalnog kapitalizma i teorija u rasponu od Bodrijarovih simulakruma do Fukujaminog endizma i Hantingtonovog sukoba civilizacija, mora se otrgnuti iz kandži cinizma i etičkog nihilizma ukoliko želi da opstane. Tehnologija je umesto da oslobodi čoveka postala sredstvo za njegovo izrabljivanje i ponižavanje. Sloboda se ponovo mora otimati a tu borbu će predvoditi moralno i intelektualno nadmoćna manjina. Predodređene ne muče dileme uloge elite u velikim pokretima masa odnosno opravdanosti borbe. Oni su spremni na vođstvo i žrtvovanje. Takve izjave u prvom trenutku mogu će činiti prostodušno naivnim ali je na svakom od čitalaca da se zapita da li je odista jedinka bez osećaja za kolektivno, spremna samo da zadovoljava svoje egoističke prohteve bez obzira na one oko sebe.
Prvi album „Predodređenih“ ispunjen poletnim, mladalačkim slikama sa malo ugledanja na japanske mange, tek je skicirao i započeo priču najavljujući da će ona izrasti u serijal pred kojim su mnoge zanimljive opcije. Dok ne pristignu sledeći nastavci čitaocima ostaje da iščitaju i razgledaju prvu epizodu pokušavajući da se prisete kada su izgubili romantičnu želju i volju da se bore za bolje sutra, kada su izgubili ideale i iluzije.
(2014)


U FOKUSU

            Fenomen super heroja u stripu vezuje se za američku strip scenu na kojoj je nominalno nastao i na kojoj je i nadalje vrlo tražena roba pod okriljem korporativne indistrije zabave. Od samog nastanka (pre gotovo osam decenija) na tržište se „punom parom“ izbacuju buljuci junaka sa svakovrsnim natprirodnim moćima koje trebaju da zadive čitaoce, primarno dečake koji  više nisu mali ali nisu dostigli do puberteta (kada će ih zainteresovati druge teme). U tom nadmetanju heroji su trebali da budu što neobičniji a avanture što uzbudljivije (naravno, super junaci moraju da imaju super neprijatelje da bi borba bila impozantnija). Naknadno su generacije odrasle na ovakvim stripovima pokušale da ih uozbilje, analiziraju i opravdaju što, ipak, nije potpuno uspelo. „Očovečenje“ super junaka kao tekući trend uglavnom donosi proizvode sumnjivog domašaja i kvaliteta.
            Izvan sfera američkih super heroja nastalo je srazmerno malo njihovih strip kolega; na ovdašnjim prostorima najduže opstaje Kapetan Nitrat, koga je osmislio Borislav Stanojević a prvu avanturu, objavljenu u Beogradu 1996. g., nacrtao Siniša Radović. Posle premijernog albuma „Usamljenost superheroja: Kapetan Nitrat 1- Nitratna Zavera“ slede epizode „Captain Nitrate 2 - War Games“ (Bitolj, 1999) i „Kapetan Nitrat 3&4 - Kratki(?) rezovi“ (Beograd, 2011) koje je nacrtao Aleksandar Sotirovski. Sada su sve četiri epizode, kao svojevrsni prvi tom avantura Kapetana Nitrata, sakupljene u jednu knjigu sa tvrdim povezom i visokih tehničkim standardima štampe; u knjizi je objavljeno i nekoliko ogleda o ovom stripu iz pera domaćih i stranih autora a posebnu pažnju zaslužuju i Stanojevićevi pronicljivi eseji o serijalnoj naraciji odnosno super herojima.
           
REČ KRITIKE
            Kapetan Nitrat je najpre bio Vatroslav Vostok, filmski arhivista iz Slavigrada u Južnoj Beoviji, koji pokušava da od propasti i samozapaljivanja spasi stare nitratne filmove čija je slika neprevaziđeno kristalna. Služeći se alhemijom otkriva čudotvornu materiju koja može da poprimi bilo koji oblik i koja se mentalno povezuje s njim. Zahvaljujući tome on preživljava eksploziju, koju su podmetnule zle sile namerne da nitratne filmove iskoriste za oružje kojim će pokoriti svet i svemir, i postaje Kapetan Nitrat sposoban da kontroliše snagu nitrata. Obmotan filmskom trakom kroz koju i gleda i viteškim plaštom, Kapetan se bori protiv vladara sveta iz senke, pod imenom „Odozdo“, otima nitratne filmove i šalje ih u orbitu Zemlje koju potom spasava do Sunčevog metka. Kapetanu pomažu elektromagnetni Razvodnik Daljinac i Žonglari (molekularne veličine); s duge strane, odmažu mu i gnjave ga Melijes i braća Limijer, bogovi filma koji se međusobno ne trpe, te Orson Vels, otpadnik, kontraverzni, haotični genije. Listi neprijatelja priključiće se Fantomas, doktor Mabuze i Fu Manču koji će sići sa velikog platna praćeni King Kongom, Godzilom i zmajem Fafnerom. U velikom finalu Kapetan izaziva na dvoboj organizaciju „Odozdo“. Naravno, nastavak sledi...
            „Kapetan Nitrat“ je nadahnuta parodija superherojskih koncepata (kao i njihovog očovečenja) koja se iz epizode u epizodu razvija i lako nadrasta šablone postajući zanimljiva i zabavna igrarija povezana sa bogatom istorijom filmske umetnosti. Kako se priča usložnjava tako se i njen strip jezik oslobađa i razmahnuto dopunjuje tekst. Rečju, „Kapetan Nitrat“ nije obični super heroj već samosvojna pojava koja, u najboljoj tradiciji postmoderne, spoja iskustva raznih medija i kultura u originalnu, razbarušeni i vrcavu celinu.
            („Dnevnik“, 2014)


„Peščana hronika“ roman je prvenac Pavla Zelića (1979), agilnog i zapaženog pisca mlađe generacije koji je, pored svog spisateljskog delovanja (koje podrazumeva  pisanje proze i prikaza), aktivan i kao strip scenarista i kritičar. Dosadašnja Zelićeva prozna ostvarenja - priče i novele - rasuta su po nekolikim časopisima i jednim delom sabrana u zbirci „Poslednja velika avantura“ (Matica Srpska, edicija Prva knjiga, 2009); u svima njima on se prevashodno kretao u okvirima i pod okriljem žanrovske fantastike (uglavnom horora) uz nekolike proze koje bi se mogle okarakterisati kao „mračna fantastika“ glavnog književnog toka. Ova je podela pre svega prigodna, u službi ukazivanja na formalna autorova polazišta i ishodišta, te, dakle, nije kvalitativna, odnosno ne bavi se niti odlučuje o kvalitetu dela; no, praktično gledano, na ovdašnjoj savremenoj književnoj sceni i dalje opstaje podela na „ozbiljnu“ (šta god to značilo) literaturu i sve ostale, u koje se svrstavaju svakojaki žanrovi (naučna fantastika, horor, krimići, ljubići). Pisanje u žanrovskom ključu, odnosno etiketiranje pisca kao žanrovskog, ravno je izopštavanju iz akademističkih literarnih krugova sa svim što to nosi. Krutost i zatvorenost etablirane književnosti najlakše se prepoznaje na primerima žanrovske proze, na njenom ili preziranju ili prećutkivanju koji, pak, znače brisanje sa aktuelne literarne scene (ili smeštanje u geta koja se sa visina literarnog Olimpa ne vide – ili, tačnije, ne žele videti).
            Korenom Zelićeve romaneskne tvorevine, u konačnom sagledavanju, može se smatrati priča o Zlu i mračnim/demonskim silama i njihovom uplivu u svet živih. Ovakvo određenje, naravno, nije čisto žanrovsko jer književnost poznaje (bez)brojne priče sa takvim elementima koje su nastale pre definisanja žanrova; kako god, priča „Peščane hronike“ mogla bi se svrstati u žanr horora uz opasku da brojni teoretičari ne priznaju njegovo postojanje upravo na temelju svih dela stvaranih kroz istoriju literature. Načelna dvojnost tematskog određenja romana ogleda se i u načinu njegove realizacije jer autor unekoliko prelazi čisto žanrovsko tretiranje priče ulazeći delom na teritoriju Velike književnosti. Žanrovske situacije koje su precizno određene, pa čak i rutinirane, u konkretnom slučaju su nadograđene elementima istorije koja se pokazala kao „dobar alibi“ za dešavanja, istovremeno otvarajući i vrata drugačijim uplivima i širim mogućnostima tumačenja. Otuda je priča o Zlu koje uzima svoj danak i može biti upokojeno samo ako se na specifičan način razotkrije, dopunjena pričama o ratnim zločinima počinjenim na prostoru koji će, u vreme „obnove i razvoja“, postati veliko gradilište Novog Beograda odnosno pričom o NATO bombardovanju 1999. godine.
            Opredeljujući se za izbegavanje praćenja golog obrasca u kome se insistira na funkcionalnim detaljima mesta dešavanja (i isto takvim karakterizacijama i psihološkim valerima) koji neće braniti ili usporavati razvoj brze, akcione radnje, pisac je za sebe otvorio horizonte slobode ali i odgovornosti. Jer opisivanje određenog istorijskog vremena podrazumeva ne samo faktografiju već i dočaravanje duha vremena. Takođe podrazumeva i rizik bavljenja ideološkim nanosima koji na ovim prostorima još uvek nisu „upokojeni“ a prema kojima se čitaoci mogu različito odnositi. Podrazumeva, konačno, i mogućnost da autor bude optužen za bagatelisanje „svetlih tradicija“. No, iz druge perspektive, svi ovi problemu mogu se posmatrati i kao izazovi i podsticaji.
            Zelićeva postavka priče, dakle, ponajpre zahvata u arsenal situacija i ikonografije horor žanra koji nadograđuje elementima iz glavnog književnog toka. Problem neimenovanog Zla čiju pojavu najpre treba otkriti i istražiti a potom, u velikom susretu-dvoboju, neutralisati otvara se bekstvom glavnog junaka, Ilije Orlovića, od progona ovozemaljske policijsko-vojne sile zbog čega on sa sinčićem mora da uđe u izolovan svet koji funkcioniše prema pravilima nametnuti tajnom koju čuva. Tu se Zlo postepeno obznanjuje i nameće sve dok, posle par neuspelih i sve intenzivnijih napada, u konačnom ataku, ne dirne glavnog junaka tamo gde je najosetljiviji – u njegovo dete. Obračun je neminovan. Uz ovu liniju zapleta razvijaju se i pobočne (svakako najvažnija je ona sentimentalna; uz nju se dešava i konfliktno-drugarska) koje će odigrati svoju ulogu u konačnom razrešenju. Kontrateža Zlu kao onostranom elementu je pleme Cigana koje, kao spona između starog i novog, arhajsko-arhetipskog doba pre civilizacije i onoga koje je civilizovano (i u kome su ugušeni neki od čovekovih primarnih instikata ali i magijskih veština). Pleme je Orlovićev glavni saveznik (uz njegovu roditeljsku ljubav). Saveznik, nenadani i ne potpuno pouzdani, jesu i posvećeni stanovnici zgrade koji ispunjavaju zadatke poverene im od starog, socijalističkog režima. Kako zaplet odmiče tako se i odnosi kristališu da bi se u raspletu prepleli i, u kulminaciji, okončali.

            Da se zadržao na ovoj ravni Zelić bi imao zadatak ispisivanja (još jedne) varijacije koja bi, u zavisnosti od njegovih sposobnosti, više ili manje manipulisala tenzijama, ubedljivije ili slabije komplikovala priču odnosno razrešavala je, određujući ko će, očekivano ili iznenada, nastradati u konačnom boju Dobra i Zla. Sposobnost mladog autora da se ogleda u ispunjavanju žanrovskih obrazaca svakako ne treba potcenjivati ponajpre jer su šabloni dobrano izlizani pa nije lako ostati svež u njihovom ponavljanju. No, Zelić je sebi zadao i dodatni zadatak oživljavanja nekih vremena koja su prohujala ovim prostorima. Period posleratnih radnih akcija, graditeljskih poleta i zanosa postavljen je naspram poslednjeg rata u prošlom milenijumu u kome je, usred urbanog miljea sa svim pratećim efektima, atmosfera oscilirala između razočarenja i vatrenog rodoljublja. U finalnom delu knjige vaskrsnuće i avet ratne-logorske prošlosti, surovosti koja je poremetila balans prirodih sila koji se mora iznova uspostaviti. Bavljenje ovim društveno-sociološko-istorijskim miljeima nudilo je autoru mnoštvo mogućnosti koje bi, zarad njihovog ostvarenja, tražile i mnogo više prostora u priči što bi, moguće, promenilo i njen predznak izmeštajući ga na ravan alegorija/aluzija. Druga opcija u kreiranju priče, tražila je, ukoliko autor ostaje privržen žanru - kako bi mu ostao veran - praktikovanje pažljivog doziranja dodatnih elemenata da oni ne bi preopteretili priču.
            Zelić se, vidno je iz konačne verzije romana, opredelio za davanje primata žanru, što je u konačnom sagledavanju rezultiralo delom koje odgovara tim i takvim zahtevima i može se smatrati uspelom stilskom vežbom. Svi dodatni elementi, mada su bitno redukovani i, ponekad, svedeni tek na šture naznake, uklopljeni su u tu celinu i ispunjavaju svoju svrhu produbljivanja opšte priče; istovremeno, oni svedoče o nespornim potencijalima koje će mladi prozaista možda razvijati u nekom sledećem delu kojim će još dalje iskoračiti iz žanrovskih zabrana.

            (Gradina“, 2014)
Nova knjiga Zvonka Karanovića (1959), zapaženog pesnika i prozaiste srednje generacije, pod imenom „Mesečari na izletu“ u svom podnaslovu ima odrednicu „Pesme u prozi“. Znatiželjni će se čitalac vrlo lako uveriti da se pred njim otvaraju stranice koje sadrže četrdesetak kratkih priča koje imaju sve formalne odluke proze - rečenice, pasuse, dijaloge... Ipak, zašto je pisac, koji poznaje i poeziju i prozu (jer ih je pisao i piše), insisitirao na određenju „pesme u prozi“? Kakav je to međužanr, međuforma, ujedno i poezija i proza, jer to nije - poetska proza ali ni narativna poezija?
            Šire i temeljnije promišljanje odnosno traženje odgovora vodilo bi u različite teorijske postavke odnosno primere upražnjavanja doktrina koje i jesu i nisu poštovale teorije. No, bilo da se pozivamo na, recimo, Borhesa ili Karvera ili na glasnogovornike postmodernističke vizije Umetnosti, to nas neće adekvatno pripremiti za susret sa delima koja idu marginom, balansiraju na obodima poznatog, izmiču obrascima. To odstupanje pa i sudar reflektuje i naslov ove knjige - „Mesečari na izletu“ - koji nudi više mogućih odgovora na pitanje šta odista znači - jer mesečari svakako šetaju ali vođeni ne svesnim već nekim drugačijim, dubljim pobudama. Iščitavanje pesama-priča otkriće da one beleže prizore iz života jedinki kojima je svakodnevica sinonim za nelagodnost, teskobu, frustranost prisilom ili ispraznošću. Ove su emocije (ili, tačnije, stanja) početak svakog od fragmenata i jesu sažetak dotadašanje egzistencije. U nastavku, pak, dešava se iskorak, ispad, eksces kojim se početno stanje definitivno prepoznaje i imenuje a potom i prevazilazi manje ili više radikalnim postupcima. Uhodano, rutinirano otaljavanje postojanja, opterećeno razočarenjima nedosezanja ideala iz optimističke mladosti (koja gaji iluziju da je večna), i pokušaj da se izbegne iz klopke koja se neumitno zatvara - dijagnoza je krize srednjih godina, podjednako jake za oba pola - mada je u slučaju ovih priča-pesama prvenstveno reč o muškarcu. Ipak, za razliku od dobrog dela ljudske populacije nesposobnog da spozna svoje dileme i probleme (pa makar samo pokuša da ih razreši), sredovečni subjekt/subjekti ove knjige sposoban je (obraden ili proklet) da spozna fine titraje svog bića koje i dalje živi ispod civilzacijsko/tehnicističko/japijevsko/modno/potrošačkih nanosa i trendova. Mada junak/junaci pesama-priča najčešće nisu geografski određeni (odredljivi) on/oni nesporno egzistiraju u posebnom prostor-vremenu sazdanom od kulturoloških i psiholoških matrica poznog XX veka kao doba agresivnog neoliberalnog kapitalizma; ipak, skica realnosti nije izričito dokumentaristička, u ovim fragmentima stvarnosti su bliže snolikom (što neminovno podrazumeva i košmarnom) doživljaju. Ova je sloboda i lakoća kretanja, koja ne uvažava uvek uzročno-posledične zakonitosti i principe, odlika pre poezije nego proze (mada, naravno, ima svoje primere i u ovom žanru, od Čestertona do Šulca, Bucatija ili Kalvina); na nju se nadovezuje tretiranje i opisivanje trena preokreta koji takođe pleni nesputanošću kao i visprenošću koju proza uglavnom ne (pre)poznaje. Razrešenja dilema, pitanja svrhovitosti, nalaženja cilja i zadovoljenja kreću se u višim sferama ideala i principa a ne na ravni prakticizma i konformističkog oportunizma. Naravno, ako se opštem pretpostavi lični svetonazor i, u saglasju sa njim, krene putem rešavanja konflikata, načini na koji se pobeđuje i vraća vera u sebe, sopstvene vrednosti i smisao sopstvenog postojanja, mada jesu oslobađajući i donose pozitivnu energiju, tek su paravan za tragediju čije primicanje je neminovno (jer jedinka ne pobeđuje sistem a duhovnost gubi bitku sa vulgarizovanim materijalizmom). No, prvi naleti euforije (samo)oslobođenja zaklanjaju konačan ishod (ali, kako je on neminovan, bilo otpora ili ne, taj uzlet emocija, potvrda sopstvenog bića i njegove vrednosti jeste pobeda, makar i kratkotrajna).
            Svi ovi egzistencijalistički nanosi ne opterećuju priče-pesme iz „Mesečara na izletu“; Karanovićeva rečenica laka je, poletna i precizna čak i kad beleži urbane trivijalije da bi se, naročito u trenu dešavanja preokreta, vinula u visprene, vrcave bravure stihovanja. U konačnom zbiru, svaki je fragment zaokružena, zatvorena celina, izbalansirana u svojoj svedenosti, a čitava knjiga pleni nadahnutom, postojanom sugestivnošću.

            („Gradina“, 2014)
U FOKUSU
            Dejan Ognjanović (1973) ljubiteljima žanrovske fantastike, prvenstveno horora/mračne fantastike, predstavlja se najčešće kao kritičar, esejista i polemičar, prevodilac i priređivač recentnog izabora priča  H. F. Lavkrafta, kao vrsni poznavalac savremenog trenutka u svetskoj literaturi ovog usmerenja ali i klasičnih temelja žanra; aktivan je i kao filmski kritičar. Paralelno sa navedenim aktivnostima Ognjanović se oglašava kao pripovedač zastupljen u periodičnim publikacijama i nekolikim antologijama originalnih priča odnosno kao autor romana „Naživo“ (iz 2003.g. drugo izdanja 2010.).
Punu deceniju posle prvenca pojavljuje se njegov novi roman pod naslovom „Zavodnik“. Za pratioce dosadašnjeg Ognjanovićevog opusa „Zavodnik“ je nemalo iznenađenje kako zbog odabira teme tako i njene realizacije. Naime, do sada je Ognjanovićeva proza bila na tragu savremenog, „tvrdog“ horora, eksplicitnog u opisima brutalnosti, nasilja i mračne-demonske strane ljudskog bića ili (nat)prirodnih sila. Ovakva je poetika nametala specifična sredstva izražavanja i „efikasno usmerene“ tehnike pripovedanja. „Zavodnik“ je, spram svega toga, iskorak na sasvim drugu stranu. Priča prati unajmljenog profesora koji iz Niša odlazi u seoce Špaj da podučava brata i sestru, siročiće koje odgaja baka. Izmešten iz urbanosti na koju je navikao profesor pokušava da pošteno odradi svoj zadatak ali u tome biva ometan svakojakim okolnostima koje od malih i bezazlenih izrastaju u fatalne. Oko dečaka i njegove sestre, njihovog pokojnog oca ali i čitave porodice, lebdi neodređena tajanstvenost koja se, kako događaji odmiču, postupno opredmećuje sve do kulminacije u poslednjoj sceni romana.
REČ KRITIKE
Zaplet romana podsetiće čitaoce na remek-delo literature XIX veka, „Okretaj zavrtnja“ Henrija Džejmsa (1843-1916), u kome je racionalni pogled na svet suprotstavljen metafizičkom, primarnijem, bližem prirodi čoveka. Ognjanović u svom romanu realnost razmerava u XXI veku, vremenu interneta i visoke urbanosti koji stoje u centru civilizacije dok na marginama i dalje postoji ruralni koncept stvarnosti. Profesor je izaslanik iz artificijelno stvorene Prirode, poslat u paralelnu stvarnost jedinstva čoveka i originalne, primarne Prirodom. Spoj ova dva koncepta ne može proći bez konflikta. Veštačka civilizacija brojčano je nadjačana, njeni argumenti i znanja beskorisni su na divljoj granici sa Primarnom Prirodom. U pitanju boj sa nadmoćnijim protivnikom kome pomaže i profesorova konfuznost, nedostatak jasnih ideja o sopstvenom postojanju, slaba inicijativa i odlučnost - što su manjkavosti nastale zbog preteranog oslanjanja na razvijen intelekt. Intelektualac, bačen u „divljinu“, uspeva da je spozna samo dok uočava princip uzrok-posledica. Pred mistifikacijama i tajnim obredima koji su upućeni silama čija je snaga bezmerna, profesor ne zna šta da misli i dela jer one nisu deo njegovog naučenog životnog obrasca. Sudar fizičkog i metafizičkog, racionalnog i instinktivno-paganskog (ali i formalno religijskog) koji se proteže kroz čitavu priču od autora traži da ostane nedorečen, da barata nagoveštajima i gradi atmosferu u kojoj se mnogo više naslućuje nego što biva izrečeno. Takvo kazivanje iziskuje disciplinovan iskaz, punu kontrolu na tekstom. Ognjanoviću uspeva da priča teče bez trzavica i tapkanja u mestu. „Zavodnik“ je ambiciozno zamišljena priča koja je konsekventno privedena kraju što potvrđuje da od Ognjanovića možemo očekivati nova, kompleksnija dela.
(„Dnevnik“, 2014)
Nova pesnička knjiga Zorana Pešića Sigme (1960), zapaženog pesnika srednje generacije mogla bi se okarakterisati kao delo „neodoljive lakoće postojanja“ odnosno varljive lakoće pisanja. Naime, znatiželjnog će čitaoca dočekati pesme/stihovi u kojima kao da nema spisateljske težine i egzibicija, baš kao što, pored manje-više svakodnevnih trivijalnosti, nema ničega velikog, u smislu otkrivanja krucijalnih istina.  Ali, kako rekosmo, ta neodoljiva lakoća je – varka, upravo kako to tvrdi i sam naslov knjige koja se, posle uvoda („Entrance“), razvija kroz segmente-cikluse „Varka zemlje“, „Varka vatre“ i „Varka vazduha“ i okončava „Apejron“-om. Istini za volju, spekulatorno-mistički (ili mistifikatorski/mitotvorni), uvod, u stvari najavljuje širinu gledanja i zaključivanja koja se razastiru planetarnim šarom kao i slobodnim mentalnim predelima. No, odmah potom uranja se u obično, dnevno urbano življenje krcato egzistencijalnim obavezama, plastikom i internetom, vremenskim menama i pejzažima (oni rurarlni svedeni su na nevoljne posete, izlaske iz betonskih kulisa), sjajem medija i estrade, uz retke predahe (ili barem pokušaje predaha) od životne strke i zahteva koje civilizacije postavlja pred pojedinca. U svom tom (neprijateljskom) okruženju subjekt, lirski/životni, često (prečesto) ima utisak da nije zaista vlasnik svog života, svojih puteva i ishodišta. Taj (polu)doživljaj (stalno na varljivoj granici spoznaje) nije uvek jasan, nedostatak nije čitljiv; nema (pre)često njega ni u stihovima ali ga ima u njihovom odjeku, u senkama koje reči i slike bacaju na beli mentalni zid čitanja. Intenzitet frustracija varira, od prigušenih do opipljivih. Ukoliko su stihovi zaokupljeni materijalnim, faktografskim, dešava se da te izgubljenosti i bespomoćnosti jedva da ima/nema – ali će se kasnije, posle iščitavanja drugih pesama ona otkriti, obznaniti kao naknadna spoznaja nekih nenameljivih i tananih prizora/fragmenata. U stihovima koji su refleksivniji ta je atmosfera opipljiva, mada i tu može biti teško uperiti prst u neku određenu sliku/metaforu. Ali zato je doživljaj nakon sklapanja korica knjige jasan i nedvosmislen. Opšti utisak, u kome poneka pesma ili tek sklop reči izbijaju u „prvi plan“, kreće se u relacijama egzistencijalne teskobe, svođenja-polaganja računa jedinke ali i grupe/generacije (pesnički glas uglavnom je ili u prvom licu jednine ili prvom licu množine) vezane istim vremenom i okolnostima stasavanja, odrastanja, i ulaska u „ozbiljan“ život čija matica je brza i jaka pa ne dozvoljava česta pogledavanja oko sebe.
Pogled unazad i rekapitulacija pređenog puta povlastica su tek onih koji su prebrodili početne brzake i zašli u ponešto mirnije voda. To, kako pesnik kaže, „Plivanje unatrag“, kao vreme otrežnjenja i osvešćivanja, nije nimalo prijatno niti trijumfalističko. Problem je i podsetiti se ideala i principa koji su u mladosti bili važni i koji su trebali da vode subjekta kroz život. A gde su se i kako zaturili, izbledeli, bili zaboravljeni, prevareni i vulgarizovani, pitanje je bez uverljivog odgovora. U traganju za izgubljenim ne pomaže ni pozivanje na filozofska učenja, niti na umetnosti. Čini se da su sve to tek slabašni pokušaji da se pobedi, nadjača sila rutinskog postojanja koja briše sve pred sobom ali i troši jedinke, bez imalo zaziranja ili milosti. Otpor toj stihiji nisu ni lepota, ni estetika ili etika. Pesnik je (samo)kritičan prema domašajima sopstvenih napora jer previđa dolazak vremena kada neće biti ni filozofije ni (pesničkih) slika ali ni obala na čitavoj planeti.
U tom fragmentarnom ali konzistentnom sklopu i spletu materijalnih sitnica i usputnih odblesaka svesti koja ih zadesno i prigodno obrađuje, upoređuje i sadeva, zanimljivo je pratiti pojavu i tokove nekih primarnijih, arhetipskih slojeva ličnosti odnosno kolektiviteta. Jer, mada je racionalnost, bazirana na naukama i tehnologijama (i zloupotrebljavana potrošačkim imperativima na kojima se savremena zapadna društva temelje), primarni princip savremenog življenja, kraj njega i dalje struje duboke vode arhetipsko-mitskog doživljaja stvarnosti i života. O njima se peva u uvodnoj pesmi ove knjige a potom se taj sloj povlači pred navalom modernosti da bi u nekim kasnijim pesmama izbio u prvi plan. Tako se u pesmama „Četiri jahača apokalipse“ i (odmah do nje) „Apokalipsa između dva sna“ na pozornicu svakodnevice vraćaju mračne slike iz nekih drugih vremena, od kojih se i danas drhti. Čak i ako su imena tih vesnika Zla nova – Direr, Vagner, Venders, Bulgakov – i drugačija od onih koja svi znaju, to ne menja predznak ove zastrašujuće pojave. Nešto duža/brojnija je pojava mitskog, ili bi preciznije bilo reći, mitotvoračkog u pesmama kojima počinje ciklus „Varka zemlje“: ovde se ulazi u duboku prošlost u kojoj plemena (i njihovi „predstavnici“ Od i Sej, Il i Jad) istražuju svet oko sebe i kreću na sve četiri strane sveta. Nižu se začudni dožiljaji ali – u sadašnjosti, da bi se potom načinio još jedan džinovski korak i skočilo u budućnost, kroz ratove i „rasprodaju civilizacije“ preko „raketa koje će odvesti prve turiste u kosmos“ do mira u duši poslednjeg čoveka. Tako će se krug postojanja zatvoriti okončanjem odiseje jedinki i vrste koja se odazivala na ime Čovek. Ipak, u tom zjapu do konačnog kraja, ostaje svakodnevica u kojoj svako traži svoj prilagođeni Raj: onaj običan, dnevni, ne previše zahtevan ali baš zbog toga dostižan.
Autor je svoju široku pesničku viziju pretočio u stihove koji su jednostavni, ponekad očigledno škrti iako se kroz delo zapažaju različiti glasovi/tonovi. U nameri da ostvari svoje zamisli Pešić piše funkcionalno i disciplinovao, odbijajući/odolevajući da se prepusti literarnim egzibicijama i raspevanosti što je, u krajnjem rezultatu, ishodilo knjigu koja pleni svojim ambicioznim, višeznačnim obuhvatom fatalne, apsurdne, brutalne i suptilne mikro i makro egzistencije ljudske

(„Koraci“, 2014)



top