("Dnevnik", 13.10.2024.)
(„Dnevnik“,
2024.)
Илија Бакић (1960) је песник, приповедач, романсијер, есејиста,
књижевни и стрип критичар. Велики део књижевног и теоретичарског рада му је
везан за фантастику и авангардну књижевност, а у овој студији коју је издао КЦВ
„Милош Црњански“ бави се кибер-панком, његовом историјом и карактеристикама, са
нарочитим фокусом на најважнију фигуру овог научнофантастичног покрета (или
под-жанра), Вилијама Гибсона.
У овој изузетно занимљивој, исцрпној и приступачној студији
Бакић покрива и објашњава основне постулате кибер-панка међу којима су слика
будућности која подразумева две реалности (физичку и виртуелну), глобалну
превласт мултинационалних компанија и сурову отворену арену неконтролисаног
неолибералног капитализма, а све то на позадини света који је на рубу колапса.
Потреба кибер-панка да се повеже са стварношћу и окрене друштвеној критици
огледа се и у имену, па Бакић подсећа на везу која се често заборавља:
„Кибер-панк је знао да ће будућност бити лоша али није имао никакав рецепт да
се она избегне или да се суноврат ублажи, управо онако како су то оригинални
музички панкери певали: Нема будућности за тебе.“
Уз Гибсона као оца покрета писаца побуњених против окоштале
научне фантастике која у том тренутку више није имала никаквих веза са
савременошћу и стварним светом Бакић скреће пажњу на Рукера, Шинера, Стерлинга
и друге савременике. Нова генерација писаца тражила је другачији приступ жанру
који је по њима испао из токова – „није необично да су рок видео спотови са
СФ-а скинули круну и ставили је на своју главу. Покрет, узбуђење, боје,
безбрижни визионарски порив наћи ћете у обиљу у видео производима, који су се
од рођења ослањали на СФ“, писао је Стерлинг тада критикујући писце. И узбуђење
и визију научној фанастици донео је Гибсон својим чувеним „Неуромансером“.
ЦИТАТ
Кибер-панк је променио
жанровску иконографију; потиснута су, нестала или заборављења свакојака
Галактичка царства, баш као и агре-сивни или збуњени ванземаљци,“буљоока
чудовишта“, луди научници и крхке плавуше које упадају у невоље и вриште.
Свемир је (п)остао хладан и равнодушан а Земља пренасељена, на ивицама еколошке
и енергетске катастрофе, огрезла у масовну беду, локалне ратове (који не
искључују и тактичке нуклеарне ударе) и баснословно богатство корпорацијских
врхушки које у обичној и виртуелној стварности контролишу масе.
Гибсон као централна фигура остаје и средишња тачка Бакићевог
интересовања у овој студији – „Неуромансер“ отвара сасвим нове хоризонте у
спекулативној фикцији: „то је ванредно избалансиран текст оштре акције“, пише Бакић,
“у ком Гибсон од прве странице бомбардује, пуца из свих (литератури знаних)
оружја“.
Настасја
Писарев
(„Dnevnik“,
2024.)
(„Dnevnik“,
2024.)
Knjigu Kraut
ili saće možete da posmatrate kao roman u četiri poglavlja-priče, ili,
ako vam se više sviđa, kao četiri povezane priče o Jakopusu Krautu, pesniku,
filozofu, lekaru i alhemičaru.
Jakopus Kraut je
sve vreme u potrazi, pre svega duhovnoj (uzgred, ukoliko pročitate opis knjige
na sajtu izdavača (Agora), ili na bilo kom sajtu koji
je preneo opis sa sajta izdavača, naići ćete na poprilične spojlere (u smislu,
Jakopus Kraut u priči/poglavlju traži, traži, a u opisu na sajtu izdavača
saznate i šta je našao i kako se knjiga završava; što ne smeta svakom, ali ima
ko ne voli takvu vrstu spojlera)).
Elem, Krautova
potraga vodi ga širom Evrope (prema opisu, Evrope poznog srednjeg veka, ali s
obzirom na to da susreće Kazanovu i grofa Sen Žermena, to je osamnaesti vek),
po zabačenim ostrvima i nimalo zabačenim gradovima, po kamenjarima,
katakombama, palatama… A sve u pokušaju da pronađe one najbitnije tajne, delom
alhemičarske, delom mnogo više od toga.
Kao što rekoh, u
suštini duhovna potraga. I to potraga koja ne prestaje kakvo god Krautovo
stanje bilo, koliko god se puta razočarao zbog promašaja (da li je zaista
promašaj?) ili užasnuo pronađenim, u kakvim god se okolnostima našao… Jer u
potrazi je smisao, čak i više nego u nalaženju odgovora. Smisao života. Smisao
svega. Svi tragamo, svesno ili ne.
A Kraut ne
odustaje, i to je lepota ljudskog duha, kakve god inače manjkavosti pokazivao.
Žeđ za znanjem i za spoznajom.
Knjiga je pisana
starinskim jezikom; izmišljenim starinskim jezikom, koliko mogu da procenim (i
što bi bilo sasvim u skladu sa Bakićevom sklonošću ka eksperimentisanju i
poigravanju), a opet, sve se razume. I povuče vas u tu neku moguću prošlost, u
potragu jednog čoveka i otkrića koja ga vode… Pa, videćete već.
Vredi pažnje. Preporuke.
https://ivanamilakovic.wordpress.com/2024/07/14/kraut-ili-sace-ilija-bakic/
(„Dnevnik“, 2024.)
Copyright © 2009 I L I J A D A
Design by Design Disease and Vesna | Blogger Templates by Blog and Web