Svi aktivni strip čitaoci i stvaraoci sa ovdašnjih prostora znaju ko je Bernard Panasonik. Neznanje se ne može opravdati. BP je zaštitni znak 'junačkih dana' «Yu stripa» od 1981.g. do 1986.g. i čitavog talasa mladih domaćih stripadžija, faca oko koje su se lomila koplja ali koja je izborila pravo da bude onoliko slobodna koliko joj se hoće, da se ne obazire na primedbe ali ni pohvale. Panasonik je u domaći strip, na velika vrata uveo, ruku pod ruku sa majstorskim crtežom, totalni ludizam, poigravanje sa obrascima SF žanra i sveukupnog strip medija; posle njega niko više ne mora da pravda svoje strip egzibicije ali ne može da opravda ni brljotine.

Krajem 1980-tih i u prvoj polovini 1990-tih Panasonik je, da proveri kako stoje stvari (a stajale su loše), drugi put posetio Srbe u kratkim epizodama-tablama razbacanim u «Ritmu» i «Vremenu zabave» (iste su delimično sabrane u «Striperu» br. 4).

U očekivanju nove pojave BP, «System Comics» je, za čitanje, iščitavanje, razgledanje i učenje  objavio album u koji su udenute sve njegove avanture. Tragom ove važne knjige stigli smo do 'glavnog osumnjičenog' za celo zamešateljstvo - Zorana Janjetova. U pauzi između crtanja strip tabli za strane naručioce, Janjetov je  sve priznao.

 

Dnevnik: Bernard Panasonik je najotkačeniji (anti)heroj Yu stripa 80-tih. Kako je mladi Zoran Janjetov stigao do Panasonika?

Zoran Janjetov: Jednog dana mladi Zoran je seo za sto da crta nekakav strip, bez ikakvog cilja i plana, kao što je u to doba često činio, pa je na praznom papiru nacrtao prvu sliku, na kojoj je bio nekakav glavni junak u pozi direktno skinutoj s jedne slike iz prvog «Inkala» (SF strip serijal Moebiusa). Već na sledećih par slika, trebalo je junaku dati ime. Pored stola je stajala kutija od novog «Technics» gramofona, na kojoj je pisalo da takve gramofone proizvodi korporacija «Matsushita», a da je njen deo i firma «Panasonic». To je bilo instant prezime, a ime se pojavilo niotkud, samo od sebe. Stigli smo jedan do drugoga posredstvom japanskog elektronskog giganta, uz pomoć kontinuumskih sila.

        Dnevnik: Kako je vreme odmicalo priča je postajala sve kompleksnija, parodijska i samoparodijska.  Da li je nepredvidivi Panasonik zbunjivao svog tvorca i vukao na svoju stranu? Ko je bio glavni? Da li je postojao neki plan kada je Janjetov sedao pred prazan papir ili je sve spontano i lako (kako izgleda) izlazilo iz pera?

Zoran Janjetov: Priča o Panasoniku izlazila je iz moje glave direktno tokom crtanja. Onaj minimum premeditacije i planiranja služio je samo da donekle održi "kontinuitet" priče, da je spreči da postane samo sled nevezanih slika i time prestane da bude strip. Niko tu nikoga nije vukao ni na jednu stranu, ključna zapovest je bila održati blesavost, što je samo po sebi generisalo zbunjenost. Prazan papir i što praznija glava, kao tlo za uzgajanje kretenskih avantura. Najčešće sam i sam bio iznenađen rezultatima.

        Dnevnik: Oni koji nisu voleli Panasonika pozivali su se na sličnost sa Moebiusovom «Hermetičnom garažom». Oni koji su voleli Panasonika takođe su se pozivali na Moebiusovu «Hermetičnu garažu». Ko je (ako je) u pravu?

Zoran Janjetov: U pravu su i jedni drugi. «Hermetična garaža» je svakako bila direktna inspiracija za Panasonika, naravno filtrirana kroz Janjetovske membrane. Svakog meseca drhteći sam čekao poštara da mi donese novi broj «Metal Hurlanta» da bih video par novih strana «Garaže», najslobodnijeg i najluđeg stripa na planeti. «Garaža» me je naučila koliko daleko mogu da idem, da se ne bojim ako se izgubim, čak da se radujem kad se izgubim. Koliko god bio krivudav, put nema kraja, ne treba ga ni tražiti.

        Dnevnik: Da li je Moebius nešto rekao o Panasoniku?

Zoran Janjetov: Pitanja su uvek zanimljivija od odgovora. Moebius nije video Panasonika...

        Dnevnik: Panasonik je otišao u legendu a Janjetov i dalje, svojim putem. Ponekad ste se sretali. Kako Janjetovu sada, ovako sabran među korice, izgleda Panasonik?

Zoran Janjetov: Da bi neko otišao u legendu, potrebno je da prvo umre, a Panasonik je samo suspendovan. Vraća se ponekad na kratko, a sigurno će se vratiti i na duže, čim se Janjetov malo oslobodi drugih poslova. Volim što je napokon skupljen u jednu knjigu, jer sam vremenom zaturio (i zaboravio) neke od epizoda.

         Dnevnik: I na kraju - da li je ovo konačna verzija Panasonika ili ova priča nema kraja?

Zoran Janjetov: Konačna verzija? Ma jok, ovo je bio samo uvod. Obećavam i glavni deo, jedino budite sigurni da zaključka neće biti.

 Razgovarao: Ilija Bakić

(„Dnevnik“, 2003.)

 


Nastavljajući da u biblioteci „Stari kontinent“ štampa dela Huga Prata (1927-1995), izdavačka kuća „Čarobna knjiga“ upravo je objavila album „Koinski priča... Dve-tri stvari koje znam o njima“ koji je svojevrsni nastavak prethodno objavljenog serijala „Pustinjske škorpije“ (u tri toma) koji prati akcije „Pustinjske grupe za daleka dejstva“, nazvane „Pustinjske škorpije“, u prvim godinama Drugog svetskog rata, na prostorima Afrike, tačnije u Libijskoj pustinji. Jedan od glavnih aktera ovih priča je i Major Koinski. Po okončanju afričkih avantura služba vodi Koinskog na Siciliju gde, posle savezničkog iskrcavanja, učestvuje u završnim borbama sa fašistima da bi odatle otišao na obalu Jadranskog mora i učestvovao u eliminaciji zaostalih nemačkih jedinica.
        Album je zamišljen kao niz priča o svakovrsnim događanjima u centru kojih su različiti vojnici, kako po poreklu ili rodovima vojske koje služe tako i po ponašanju i stavu prema ratu. Koinski ima ulogu posmatrača i pukog prenosioca dogodovština koje je čuo iz manje-više (ne)pouzdanih izvora. Tako Prat podriva jedan od temelja klasične strip ikonografije uvodeći pripovedača-konferansijea koji je nebitan ili sasvim marginalan za osnovni pripovedni tok. Naravno, Prat je inventivno iskoristio razne stripove koje je crtao  tokom svoje karijere i sasvim domišljato ih spojio u celinu. Značajan deo njegovog opusa vezan je za ratne stripove: uz pomenute „Pustinjske škorpije“, stvarane od 1969. do 1992.g, ovom segmentu Pratovog opusa posvećenog Drugom svetskom ratu pripadaju avanture „Ernija Pajka“ (stvarane od 1957. do 1959) i „Morgana“ (1995) te mnoštvo ratnih priča crtanih po različitim scenarijima i objavljenih u znamenitim edicijama „Biblioteka ratnih slika“ („War Picture Library“), „Rat na moru“, „Kanonada“.
        Koinski, u tekstualnim uvodnicima za stripove ilustrovanim originalnim fotografijama, ilustracijama i sjajnim akvarelima, priča o bitkama i vojničkoj svakodnevici, sveopštem haosu u kome samo retki vide svrhu i cilj. U dve priče junaci su braća, hrabri i umereno neposlušni australijanci Bili i Sendi na vrelom afričkom pustinjskom pesku, odnosno braća Filips, mornari, koji u borbi pokazuju svoju hrabrost i kukavičluk; osećanje obaveze prema saborcima pomešan sa strahom za goli život rukovode postupcima vojnika više nego bučno proklamovani ideali slobode. Prat se u ovim epizodama predstavlja kao realista koga demagogija o časti ne može pokolebati. U sledećim pričama on klizi u misticizam i metafiziku. „Amajlija“ pripoveda o neracionalnom – ili tačnije, nadracionalnom – pokušaju da se opstane u apsurdnom haosu smrti; pakao bitke za Monte Kasino, u kome se trake koje obeležavaju očišćeni deo minskog polja pomeraju zbog eksplozija bombi a pogibija ili život zavise od saplitanja na nizbrdici, pozornica je na kojoj sujeverje određuje ko će preživeti a ko ne. U pričama o lokomotivi zaostaloj iz Prvog svetskog rata i borbama u lagunama Komakija, između opisa sukoba proviruju sentimentalne veze koje su ratovi prekinuli; sećanje na bezbrižnu zaljubljenost bledi pred prizorima ubijanja, političkih doktrina koje dele ljude ali i primitivne pohlepe. U sveopštem metežu koji, čini se, samovoljno baca vojske diljem zemaljskog šara (pa u Italiji spaja Nemce i Turkmenistance), ne nudeći nikakve mogućnosti za spas, ljubav postoji samo u sećanjima koja će nestati zajedno sa njihovim nosiocima oborenim projektilima ispaljenim iz nečijeg oružja ili iz mističnih, natprirodnih sila.
        Pratova verzija Drugog svetskog rata nije ni pompezna ali ni antiratna. Njega isključivo interesuju netipični (anti)junaci i taj (iskošeni) pogled otkriva mnoštvo velikih i malih sudbina i interesa kojima je rat dobrodošlo pokriće. S druge strane, Prat povremeno, sred  trivijalnih dešavanja, unosi i dozu romantične potrage za idealima i plemenitijim senzacijama čime događanja postavlja i u kontekst sukoba nepromenjivo-vulgarnog i kreativno-umetničkog doživljavanja sveta. To kontrapunktiranje je vidljivo i u likovnom segmentu stripa; prljavim crtežom predstavljene su prve tri priče dok su preostale dve, u kojima se pomalja i lepota mirnog sveta (makar i u sećanju), iscrtane stilizovanijim, mekšim linijama. U takvom ključu priče Koinskog predstavljaju se kao izuzetno uspelo delo koje razotkriva sav apsurd i grotesknost ratova.

            („Dnevnik“, 2021.)

 


U uvodniku zlokobnog naslova „Pandemija ili pandemonijum?“ udarne rečenice glase „Strip ne leči koronu. On je puno univerzalniji lek, kao uostalom i umetnost uopšte. Strip, naime, leči dušu.“ Autor ovih reči je Marko Stojanović, urednik „Strip pressinga, magazina za devetu umetnost“ u izdanju niškog Studentskog kulturnog centra, koji se upravo pojavio 21. put, „pokrivajući“ tako zjap nedostajuće periodike na ovdašnjoj strip sceni. Pošto je periodika (časopisi, magazini...) najdinamičniji segment na sceni bilo koje umetničke grane koja se ostvaruje u štampanim medijima, nepostojanje publikacije koja će predstavljati aktuelna dešavanja i pružati uvid u stvaralačke radionice najsigurniji je znak da takva scena tavori, tapka u mestu i neminovno srlja u nestajanje. Otuda je pojava časopisa, koliko god neredovnih u izlaženju, kakav-takav garant opstajanja i, možda, začetak nadolazećeg boljitka. Zahvaljujući Stojanovićevom entuzijazmu udruženom sa nespornom stručnošću, ovdašnja strip scena ima serioznu publikaciju koja na 80-tak strana krcatih sadržajima nudi praksu-stripove i teoriju (intervjue, prikaze, teorijske osvrte); to je, naravno, nedovoljno za strasne ljubitelje ali izostanak „Strip pressinga“ svakako bi raskinuo bilo kakve veze sa domaćim i svetskim strip zbivanjima koja neuzaustavljivo teku. Na tom putu, na žalost, napuštaju nas velikani na čijim smo delima odrastali i stasavali; „Pressing“ dirljivim tekstovima podseća na one koji su tokom 2020.g. iz stripa otišli u večnost: proslavljeni scenaristi Svetozar Toza Obradović (1950-2020) i Petar Aladžić (1954-2020), stripski i filmski scenarista (napisao scenario za kultni film „Brazil“) Čarls Alverson (1935-2020), tvorac priča o Asteriksu, Umpah-Pahu, Tangiju i Laverdiru - Alberto Uderzo (1927-2020).

            Informativno-obrazovnu funkciju imaju sjajni tekstovi o strip klasiku „Malom Nemu“ Vinzora Mekeja (autor Milan Jovanović) i sportsko-humornom „Nježnom“ Ivice Bednjaneca (napisao Vladimir Šagadin), odnosno osvrt na rad strip crtača Karla Napravnika (1909-1957) iz pera Tomaša Prokupeka. Slede kritike izašlih brojeva makedonskog magazina „Devetka“ te par aktuelnih strip albuma. Iscrpni intervju Živojina Tamburića sa strip doajenom Dušanom Reljićem, kome je formalni povod monografija „Dušan Reljić – strip, karikatura, ilustracija“ Predraga Đurića („Modesty stripovi“, 2019), otkriva Reljićevu životnu priču, od detinjstva, prvih koraka u svetu 9. umetnosti, uspeha, uzora, dilema, „pečalbarenja“ u Grčkoj, do povratka u Srbiju i sažimanja sopstvenih iskustava. Pleni Reljićeva duhovitost i izbalansiranost u sagledavanju događaja (uz primetnu gorčinu razočarenja u pojedine prijatelje); u svakom slučaju ovaj tekst je čas iz istorije jugoslovenskog i srpskog stripa koji zaslužuje punu pažnju. Niz intervjua sa aktivnim, mladim stvaraocima – francuzom Olivijem Dobrelom Dobbsom, dancem Henrikom Rerom koji je na privremenom radu u Njujorku, grkom Vasilisom Gogtzilasom – pruža uvid u skrivenu stranu njihovih radionica: nesrazmeru između napornog rada i velikih očekivanja, s jedne strane, i, s druge strane, uhodane strip industrije, rutinskog rada uz obavezno poštovanje rokova, nedovoljnih honorara, slabe ili nikakve popularnosti. Sudar individualnih snova i nadanja sa realnim stanjem u strip biznisu autorima nameće tešku odluku: odustajanje ili pristajanje na oštre uslove uz nadu da će doći vreme kada se snovi ostvaruju.
            Potvrda lekovitosti „priča u slikama“ nalazi se i u ponuđenim stripovima, počev od intrigantne vinjete Stojkovića i Gajića iz sveta „Vekovnika“, preko duhovite parafraze stripa „Mali Nemo“ na tablama „Tajni život Žila Verna“ (Stojković/Maza), humorne Reljićeve „Lisette“ i krimi-fantazije Stićove „Balave jeresi“ do ilustracija, tabli i kaiševa proverenih i pristižućih snaga (Ivana Filipović, Janjetov, Čelanović, Banković, Zulić, Herceg, Mandrapa...).
            Po sklapanju korica novog „Strip pressinga“ znatiželjni i zadovoljni čitalac svakako će zaključiti da ovo dragoceno izdanje donosi mnogo radosti i pouka stripoljupcima. Upravo zbog svih tih kvaliteta ostaje žal što „Strip pressing“ ne izlazi češće.

            („Dnevnik“, 2021.)

 


 


Željko Obrenović
, pisac mlađe generacije (1982) na ovdašnju literarnu scenu izašao je 2007.g. romanom „Srpski psiho“, pisanim „u četiri ruke“ sa Aleksandrom Ilićem; roman je privukao pažnju kako čitalaca i kritičara tako i dežurnih društvenih dušebrižnika najavljujući autora koji barata žanrovskim pravilma i ne libi se provokacije. Sledeći romani („Talog“, „Kameno jezero“) potvrdili su Obrenovićevu naklonjenost krimiću sa jakim uporištem u domaćem miljeu; ova interesovanja očita su i u strip albumu „Karton siti“ koji su različiti likovni umetnici crtali po njegovim pričama. I novi Obrenovićev roman, „Koloseum“ („Kontrast izdavaštvo“, 2020), nastavak je traganja u ovim žanrovskim okvirima odnosno nastavak piščevog zanatskog usavršavanja.
            „Koloseum“ funkcioniše na nekoliko nivoa. Na prvom, znatiželjni čitalac prati priču o tajanstvenoj areni u kojoj se ljudi bore na život i smrt. Mesto događanja je savremeni Beograd sa prepoznatljivim toponimima na kojima pisac insistira kako bi povećao stepen uverljivosti svoje priče (ne isključujući i zaključak da, možda, sve nije samo fikcija već i proza inspirisana tekućom realnošću). Uži centar metropole, mali, gotovo neprimetni lokali, zabačene ulice i magacini, urbane spavaonice, periferija i parkovi živopisna su pozornica po kojoj se kreću junaci i statisti. Junaci (koji najčešće to ne žele da budu) su Andrej, bivši bokser sa misijom da osveti brata, Kajica, kriminalac epskog imena koga vreme i nove snage prestižu i koji bi da izađe (živ) iz klupka zločina, Tara, ambiciozna novinarka-studentkinja koja žudi za otkrivanjem istine o opasnim rabotama skrivenim iza sjajnih fasada. Njihove životne priče, sazdane od skromnih želja i teških okova frustracija i loših okolnosti, prati mnoštvo manjih sudbina, od bratovljeve udovice sa sinčićem, iskusnih kriminalaca i novih „mladih lavova“ koji traže svoje mesto pod suncem, korumpiranog asistenta na fakultetu, gangsterskih bosova koji brane svoje teritorije, gnevnog sina koji bi da se sveti ocu, do sitnih preprodavaca droge i bizarnog „plakatdžije“ koji sa par dinara lepi plakate po gradu... Svi oni su, iako najčešće ne znaju jedni za druge, deo velike slagalice jedne blistave i smrtonosne „urbane džungle“, savremene Sodome i Gomore koja vri, nudi neslućena bogatstva i zadovoljstva ali uzima svoj danak u krvi i nikome ne oprašta ni trenutak slabosti i prepuštanja emocijama. U njoj gotovo da niko od bitnijih aktera nije nevin, svi su za nešto krivi i jedino razlikovanje je po tome ko je lošiji od drugih. Oni za koje se može poverovati da su najmanje krivi ili odmah stradaju (migranti bačeni u arenu) ili su još uvek deca (pa je njihova patnja manja); no, kako budu ulazila u život i deca će bivati „zagađena“ okruženjem – to važi za Taru i njenu drugaricu: varanje na ispitu korak je prema opravdavanju „izvrdavanja“ pravila (a svaki sledeći korak donosiće teže prekršaje i šansu da se strada od ruke iskusnijih prestupnika). U ljudskoj košnici kojom vlada zakon jačeg a cena života nije previsoka; čak i njegovo oduzimanje ima cenu koju su voljni da plate bogati biznismeni, političari, lica sa estrade. Antički koloseum oživljava u punom sjaju svoje brutalnosti i dekadencije onih koji ga posećuju. Fascinacija borbom na život i smrt, odnosno činom ubijanja drugog bića posmatranim sa sigurnosti tribina, čest je motiv savremene umetnosti kojim se predstavlja sunovrat moderne, nehumane civilizacije lišene bilo kakve empatije kod onih što su u takvim društvima uspešni i bogati. Arena i tribine oko nje mesto su susreta bednika u krpama i onih u svilenim odelima, koje povezuju legije kriminalaca.
            Kako bi efektno ispričao povest o koloseumu, Obrenović se opredelio za polifone-paralelne priče koje se najpre povremeno, tek ovlaš, dotiču sve dok se, kroz niz potraga, zavera i manjih ekscesa, ne spletu u nerazmrsivo klupko koje vratolomno srlja u finale ostavljajući za sobom leševe ubijenih (od kojih su neki najpre bili ubice). Naravno, razrešenje zapleta samo je privremeni predah jer metropola ne staje već nastavlja svoj život donoseći nekim novim ljudima sreću ili propast. Poštujući pravila i postupke savremenog (literarnog i filmskog) trilera pisac kontroliše tenzije i iznenađenja te gradi intrigu koja zaokuplja čitaočevu pažnju nudeći mu uzbudljivu avanturu za kojom, posle sklapanja korica knjige, ostaje gorak ukus prepoznavanja elemenata sopstvenog okruženja.

            („Dnevnik“, 2021.)

 

Predvidivost je jedna od poželjnijih osobina stvaralaca u tzv. umetničkim industrijama. Ona konzumentima donosi sigurnost da će kupiti proizvod određenih performansi dok vlasnicima kompanija koje objavljuju umetničke proizvode obezbeđuje veću verovatnoću da će se uloženi kapital vratiti sa određenim procentom profita. Zbog svega toga se od zanatlija (čitaj, umetnika) u ovoj industrijskoj branši očekuje da se drže onih sadržaja/tema/formi koje su ih učinile koliko-toliko poznatim; bilo kakvo odstupanje od podrazumevane uloge se obeshrabruje od proizvođača a ni publika nije sklona takvim izletima. Otuda se ovakav eksces može smatrati velikim uspehom zanatlije/umetnika i dokaz je ne samo njegovog talenta već i tvrdoglavosti i borbe za sopstveni identitet ali i određenog respekta koji autor ima kod izdavača. Takav je slučaj sa stripom/grafičkom novelom „Malo ubistvo“ i njenim scenaristom Alanom Murom (1953). Mur je pre pojave ovog dela ali i od tada do danas zvezda korporacijskog stripa odnosno obnovitelj slave posustalih franšiza (Betmen, Stvorenje iz močvare, Marvelmen), subverzivni nastavljač tradicije superheroja („Posmatrači“); uz ova dela stoje i ona koja ambicioznije koriste žanrovske obrasce - antiutopijske fantastike („O za osvetu“), istorijskog krimića („Iz pakla“) – ili priređuju specifične žanrovske mešavine („Liga izuzetnih džentlmena“). Mura je, uprkos popularnosti, krasila i neukrotiva stvaralačka znatiželja pa je lako skretao u vode nezavisnog stripa koji mu je dozvoljavao da eksperimentiše odnosno razigrava svoje talente. Jedno od dela koja odražavaju Murovu težnju ka novom i nekonvencionalnom je i strip „Malo ubistvo“ iz 1991.g. koji je 1994. zaslužilo nagradu „Vil Ajzner“ za najbolji novi strip album. Uprkos kvalitetu i nagradi ovaj strip nije privukao pažnju Murovih fanova koji su više cenili njegove komercijalnije radove.
        Murova priča prati mladog Timotija Holija, Engleza na radu u Americi, stručnjaka za reklame koji je, posle jedne uspešne kampanje, dobio priliku da osmisli reklamnu kampanju za plasiranje proizvoda u – Sovjetskom savezu (radnja se odvija pre pada Berlinskog zida i propasti socijalizma)! Veliki izazov prate i neprijatnosti (napuštanje dotadašnje kompanije) ali i mentalna iscrpljenost; Holi veruje da ga odmor i put u Englesku mogu povratiti u formu. Ipak, stvari se otržu kontroli i kreću svojim tokom. Povratak u rodni grad istovremeno je i povratak među uspomene na neuspehe na ljubavnom planu (propali brak i veza), na sopstvenu nesigurnost, neuklopivost i veće i manje pogrešne odluke. Holi posvuda, u Americi i Engleskoj, vidi dečaka koji beži od njega sve dok ga ne dočeka za stolom u kafani i saopšti mu da želi da ubije Holija jer je Holi prvo ubio njega! Tuča mladog i starijeg Holija način je da stariji konačno – odraste i prihvati odgovornost za svoje postupke, kakvi god oni bili. Posle katarze usred noći sviće sunčan dan. Mur u četiri poglavlja opisuje Holijevo putovanje iz sadašnjosti u traumatičnu prošlost, prepoznavanje bolnih mesta i pogrešnih postupaka, gubljenja detinjih oduševljenja. Susret za bivšom devojkom, sada majkom dvoje dece, potvrda je Holijevog tapkanja u mestu, nesposobnosti da istinski krene dalje sa sopstvenim intimnim životom uprkos profesionalnom uspehu.
        „Malo ubistvo“ je psihološka studija vešto izvedena korišćenjem paralelnih radnji, kontrapunktiranjem dva vremenska toka sa nizom „flešbekova“, odnosno potenciranjem labilnosti i nepouzdanosti glavnog junaka. Oskar Sarate (1942), Argentinac na dugogodišnjem privremenom radu u Evropi, svojim ekspresivnim, blago karikaturalnim crtežom i eksplozivnom paletom čistih boja adekvatno oslikava atmosferu psihodelično/paranoične potrage (za izgubljenim vremenom?) u kojoj sve rečeno i viđeno ima neočekivani potekst i značenje. Nesavršeni (anti)junak uhvaćen u klopku nesposobnosti da izmiri sopstvene životne dugove nije mogao imati bolji lik od onog koji daju jarke, zasićene boje uz povremene izbledele scene sećanja. Rečju, kvalitativno visoko profilisani „Modesty stripovi“ Živojina Tamburića podarili su domaćim strip sladokuscima jedno nezaboravno delo 9. umetnosti.

            („Dnevnik“, 2021.)

 


„Čarobna knjiga“ u potpunosti je opravdala svoje ime novim izdanjem u biblioteci „Stari kontinent“strip albumom-grafičkom novelom „Drakula“ koji se pred francuskom publikom pojavio 2019. godine. Domaći stripoljupci u mogućnosti su da u reprezentativnom obliku (tvrde korice, izuzetno precizna i kvalitetna štampa), pročitaju delo koje je dobilo brojne pohvale stručne javnosti i čitalaca. Reč je o strip „adaptacija“ proslavljenog, klasičnog ali i dalje popularnog romana „Drakula“ Brema Stokera (1847-1912); osim što je jedno od ključnih dela za istoriju horora, kao literarnog žanra, „Drakula“ je i ikona popularne kulture XX veka koja je ušla u brojne umetničke forme (od filma i stripa do pozorišta, TV serija i kompjuterskih igrica), u svakodnevni govor odnosno fundus pojmova čije značenje je opšte poznato. Popularnost je, neminovno, donela bezbrojne „prepravke“ i vulgarizacije originala, već prema potrebama onih koji su ih izvodili i onih koji su takve sadržaje konzumirali. Tako je popularni mit o grofu krvopiji iz bespuća Transilvanije obavijen mnoštvom velova koji ne samo što zamagljuju original već ga i izobličuju do neprepoznatljivosti. Besova odluka da u medij 9. umetnosti pretoči roman tako što će se držati predloška (mada uz ponešto tehničkih izmena te ublažavanja povremenih Stokerovih deklamatorskih tirada) svakako je hrabra ako se ima u vidu da je knjiga originalno objavljena 1897. godine te da nosi duh tog vremena koji je blaži ali skloniji pompeznosti od ovog s početka XXI veka. No, ispostaviće se i u ovom stripu da „Drakulu“ čini niz tačaka/elemenata odnosno obrazaca čija je intrigantnost vanvremena. S druge strane, sama struktura romana, način njegove organizacije kao i stilistički manir kazivanja i danas ga dobrano izdiže iznad rutinske, konfekcijske horor (para)literature.
        Temeljna intriga priče je u sudaru modernog Zapadnog sveta sa mitskim silama koje egzistiraju izvan civilizovanosti. Te preteće mračne sile racionalno se ne mogu objasniti i tek su antropološki kutiozumi, sve dok one, oličene u Drakuli, ne požele da prošire svoje „lovište“ i na centar imperije koja bezobzirno izrabljuje kolonije i njihove zaostale stanovnike. Mladi advokatski činovnik zarad sređivanja papirologije za kupovinu poseda u Londonu odlazi u Transilvaniju i tamo otkriva užas u bezbroj manifestacija: od negostoljubivog pejzaža, preplašenih podanika, zamka koji krije svakojake tajne, razvratnih i smrtonosnih ljubavnica do dijaboličnog grofa sa ogromnim moćima. Beg mladog praktikanta donosi mu privremeni spas ali je Drakula već ušao u samo srce imperije i sprovodi svoj plan – hrani se nevinim žrtvama. Napad na dražesnu devojku budi gnev njenih udvarača koji kao „stručnog konsultanta“  angažuju sveznajućeg profesora Helsinga; posle devojčine smrti sledi duga  potera za krivcem sve do podnožja njegovog zamka. Nadomak spasonosne sigurnosti Drakula strada i tako su Pravda i Zapadna civilizacija ponovo pobedili, kako se to redovno dešava u korpusu tzv „kolonijalne literature“ XIX veka.
        Žorž Bes (1947), etablirani strip autor koji se proslavio saradnjom sa Alehandrom Žodorovskim u nizu serijala („Beli Lama“, „Juan Solo“, „Anibal Cing“...) ali samostalnim radovima („Najbolja hronika“, „Pema Ling“...), svoju verziju „Drakule“, osim pomenutog pridržavanja originalnog teksta, određuje izostankom boje što mu dozvoljava da se usredsredi na stalni sukob crnog i belog, u funkciji oznaka Dobra i Zla. Sudar principa pojačan je izostankom senki odnosno „kjaroskuro“ manirom. Besov crtež je samodopadno razigran i bogat detaljima; neretko slike zauzimaju dve stranice dajući prostor za široke pejzaže ili (filmski jezikom rečeno) totale. Zanimljiva je i „konstrukcija“ tabli: crteži su smešteni u veliki okvir koji odgovara formatu stranice; pošto su crteži različitih dimenzija oni ne popunjavaju tablu pa su oko njih prazne površine što sveukupno podseća na ne previše sistematično složen album za fotografije ili na oglasnu tablu. Taj manir upadljivo odudara od moderne montaže tabli (u kojima su neretko i magine izbrisane) i diskretno ali sveprisutno asocira na neka prošla vremena. Otpor prema popularnim predstavama vidljiv je i prilikom crtanja Drakule odnosno njegovog lika „u mirovanju“ odnosno u transformaciji; izbegnut je lik muževno markantnog junaka, naročito potenciran u holivudskim filmovima, dok je transformisani Nosferatu agresivno ružan i telesan (za razliku od ispijenog, bledog junaka nemog Murnauovog filma iz 1929. i filma Vernera Hercoga iz 1979.g). Bes je odbio da se povodi za opšteprihvaćenom ikonografijom horora u vizuelnim medijima dajući prednost sopstvenoj viziji koja daruje priči maniristički ali uverljiv vizuelni lik odnosno atraktivnu živost, na radost poštovalaca literarnog klasika kao i dela jednog od najvećih strip crtača današnjice.

            („Dnevnik“, 2021.)

 


top