Treći grafički roman Srboljuba Nikića (1971), apartne pojave na domaćoj strip sceni, nastavak je poetskih i vrednosno-tematskih traganja započetih „Žigom petokrake“ (2013) i nastavljenih delom „Srce nije meso“ (2014). Ako se posle „Žiga...“, koji je bio prijatno iznenađenje zbog direktnog nadovezivanja na „zlatna vremena“ srpskog strip andergraunda 1990-tih, postavljalo pitanje hoće li autor nastaviti tim putem, posle „Srca...“ tih dilema nema što „Decembarska noć“ u potpunosti potvrđuje. U ovoj noveli Nikić je istovremeno i prepoznatljiv ali i nov, intrigantan i provokativan; alternativni, andergraund koreni, kako u crtačkom segmentu tako i u načinu vizuelnog kreiranja, kadriranja i montaže materijala te  subverzivnost stavova prema stvarnosti, nadograđeni su složenom, serioznom pričom koja je po svim elementima sasvim romaneskna, bez stripovskih prilagođavanja i pojednostavljivanja.
            U pet poglavlja „Decembarske noći“ Nikić ispreda bolno aktuelnu priču o majci i bebi koje su izbegle iz Sirije i stigle u Srbiju, domovnu supruga-oca, u kojoj nisu prihvaćene, o Slavici, vlasnici naizgled običnog „bircuza“ koja za novac prebacuje nevoljnike preko granice dok joj kod kuće sedi autistični sin, o njenoj koleginici Emiliji koju otac alkoholičar podvodi kako bi zaradila novac za lečenje majke bolesne od raka (koji otac propije), o posrnulom svešteniku koji je najpre redovna pa onda jedina mušterija nesrećne prostitutke, o skitnici koji „izigrava“ Deda-Mraza i okončava život skokom s mosta, o izigranom policijskom inspektoru i korumpiranom šefu policije, o ambicioznim političarima, o povodljivim masama... Prizori nevesele svakodnevice, ljudi izgubljenih u svojim promašenim životima, ispraznog sjaja onih koji su se obogatili otimačinama od nejakih, plastičnih sponzoruša, manipulisanja masama spleteni su, gustim tkanjem, u stvarnost-klopku koja guta, pre ili kasnije, sve pred sobom. Otuda nema ni postojanih vrednosti kao što se decidirano ne može reči koji je lik dobar ili loš jer su njihove obrazine varljive: da li je vlasnica kafane samislosna jer pomaže izbeglicama ili je lopov koji koristi tuđu nesreću da se obogati? Da li je sveštenik koji posećuje prostitutku nemoralan ili, naprotiv, visoko moralan jer joj pomaže da opstane?
Sa raznim ispovestima, monolozima i dijalozima u (strip) realnost se mešaju bizarne vizije, višeznačni snovi i delovi stripa koji je Emilija crtala i oni su ne samo ventil za oslobađanje od teskobe i spoznaju sopstvenog mesta u svetu već i specifična obznana posebne nad-stvarnosti u kojoj sva dešavanja, ipak, imaju kakav-takav smisao. Tako su fantazam, ludizam i apsurd, kao mogući eskapistički odmak, pomešani sa vizurama božanskog/pripovedačkog sveznanja koje daruje utehu makar i u činjenici da nijedan život nije besmislen. U finalu ovog grafičkog romana autor će pomenute principe (fantazam, apsurd, ludizam, eskapizam), u formi bizarne, mračne, moralno nihilističke reklame, uvesti u tekuću strip realnost čime, možda, sugeriše nastupanje poslednjeg stadijuma raspada svih društvenih vrednosti. Utisak kobnog završetka ne uspevaju da, u „Appendixu“ odagnaju ni relativno povoljne zabeleške o daljim sudbinama junaka ove priče.
         Nikić je i u „Decembarskoj noći“ ostao veran „primitivističkom“ grafizmu koji ne priznaje nijedan od učenih crtačkih principa tako da sve što je u ovom romanu nacrtano samo manje ili više liči na fizionomije, tela, enterije i ekserijere, srazmere i perspektive. Tehnika laviranog tuša prevashodno podupire crtež dajući mu dubinu a samo ponegde je korektiv crteža. Ipak, kada iscrtava snove a posebno Emilijin strip i pomenutu reklamu, autor vidno menja stil/tehnike crtanja kako bi apostrofirao njihov odmah od svakodnevnog. U svakom slučaju, kao i u prethodnim Nikićevim delima, čitalac će, ako u početku i ima rezerve prema crtežu, vrlo brzo, kako čitanje odmiče, prestati da crtež i priču vidi kao posebne celine već će ih doživljavati kao kompletno/kompleksno delo što, svakako, svedoči o njegovoj valjanosti.
       Rečju, „Decembarska noć“ Srboljuba Nikića samosvojna je umetnička tvorevina, dosledna u svojim stilskim karakteristikama te intelektualno i emotivno uzbudljiva, provokativna i, zašto da ne - poučna.

            („Dnevnik“, 2016.)
Priče o grupama odabranih-izuzetnih ljudi koji izvršavaju junačka dela deo su istorije svih naroda, na svim zemaljskim prostorima i u svim vremenima. Njihov se spisak proteže od družine koja je tragala za zlatnim runom, vitezova okruglog stola ili 40 ronina sve do komandosa/specijalaca u ratovima ili hrabrih kosmonauta. Naravno, sva su ova dešavanja imala svoj odraz u svetovima umetnosti, bilo tako što se realnost kopirala ili izmišljala. U svetovima popularne kulture Zapadnog sveta s kraja XX veka i početka XXI, pored Marvelovih i DC-jevih superherojskih ekipa, najpoznatija tvorevina u ovom “fahu” je strip serijal Alana Mura “Liga izuzetnih džentlmena” (od 1999.g. naovamo) u kom su spojeni junaci klasičnih umetničkih dela, od Alana Kvotermejna i Kapetana Nema do Doktora Džekija i Nevidljivog čoveka. Ovakva postavka, koja je dosledno razvijanje ideja Filipa Hozea Farmera i njegovog ingenioznog “Vold Njutn Univerzuma”, uspostavila je obrazac koji nudi mnoge izazove.
            Ovdašnji odgovor na taj izazov je “Družina Dardaneli” koju je osmislio Pavle Zelić a iscrtao Dragan Paunović. Prva epizoda-avantura “Poljubac leptirice” (“System comics”, 2011.) postavlja pozornicu događaja - Srbiju u alternativnoj istoriji s kraja XIX veka u kojoj postoje i mešaju se racionalno i fantastično. Jedina konstanta ove (i svih ostalih) istorija jesu interesi velikih sila za dominacijom nad malim narodima. Kao pokušaj odupiranja tim uticajima u Srbiji se sakuplja grupa izuzetnih junaka. Mesto njihovog susreta je legendarna kafana “Dardaneli” a organizator i koordinator družine je Vukašin Katić (ličnost iz romana “Vreme smrti” Dobrice Ćosića); družinu čine Koštana (iz istoimene drame Bore Stankovića), Hajduk Stanko (roman Janka Veselinovića), Karađoz (“Prokleta avlija” Ive Andrića), Sava Savanović (“Posle devedeset godina” Milovana Glišića) i - jazavac (“Jazavac na sudu” Petra Kočića) dok je predstavnik “majčice Rusije” grof Vronski (“Ana Karenjina” Lava Tolstoja). S druge, loše strane su Jozef K. (iz “Procesa” Franca Kafke), Dobri vojnik Švejk (iz romana Jaroslava Hašeka), Old Šeterhend i Omar Halef (iz romana Karla Maja) i Margerita Gotije (“Dama s kamelijama” Aleksandra Dime sina). Sukob Družine Dardaneli i “loših momaka” treba da onemogući ostvarenje mračnog plana za pokoravanje sveta.
Druga priča serijala delom se dešava u Parizu, na Svetskoj izložbi tehničkih novotarija a odatle se, posle klaustrofobične epizode u pariskim katakombama, premešta u vazdušni “Orijent ekspres” koji će aktere, preko evropskog neba, dovesti do Konstantinopolja. Spektakularna egzekucija Vukašina Katića obznaniće da je Esnaf ubica angažovao Rodiona Romanoviča Raskoljnikova (“Zločin i kazna” Fjodora Dostojevskog) da eliminiše Družinu Dardaneli. Raskoljnjikovu će pomagati Fantoma iz opere (iz romana Gastona Lerua) i Gregor Samsa (“Preobražaj” Franca Kafke). Na strani Družine Dardaneli, pak, ubijenog Katića zameniće Jovanča Micić (“Put oko sveta - Čudnovati događaji Jovanče Micića, Jagodinca u deset slika s pevanjem i igranjem” Branislava Nišića). U “Zločinu…” se, uporedo sa osnovnim zapletom, nastavljaju otkrivanja životnih priča “domaćih” junaka kao i njihove svađe, netrpeljivosti i trvenja. Zelić, ipak, zadržava zdravu distancu prema ovoj pripovednoj liniji pa u sceni sa ispovestima, na primedbu da jazavac nije ispričao svoju priču, Sava Savanović sasluša šta četvoronožac ima da mu odmumla i odreži a na pitanje šta je rekao odvrati da neće reći jer je “isuviše neverovatno”. I pored “humane” strane junaci imaju prevashodnu ulogu koja u svemu poštuje ikonografiju horor žanra pa priča teče brzo, sa mnoštvom akcionih scena “natopljenih” adrenalinom i jezom. Crtež Dragana Paunovića, kadriranje odnosno koncipiranje tabli, koristi tradiciju vizuelne horor ikonografije (stripovske i filmske) umešno vladajući linijom i rasporedom svetla, senki i potpuno crnih površina što je izuzetno ubedljivo u scenama u pariskom podzemlju.
Sveukupno, “Zločin na Svetskoj izložbi” uspešno nastavlja avanture Družine Dardaneli nudeći čitaocima zanimljivo štivo koje u sebi nosi veliki potencijal za valjan strip serijal.
(“Dnevnik”, 2016.)
Treća knjiga integralnog strip serijala „Torgal“ (u izdanju „Darkwood“-a i „Čarobne knjige“, 2015.g.) koji su stvorili scenarista Van Ham i crtač Rosinski donosi tri pojedinačna izdanja-albuma originalno objavljena 1988. godine. Ovako spojeni između jednih korica oni „pokrivaju“ tri linije na kojima serijal počiva: tajanstveno i čudesno Torgalovo poreklo, živote njegove porodice odnosno Torgalove avanture. Album „Dete zvezda“ (sedmi po redu) čine tri manje celine: „Izgubljeni drakar“ pripoveda kako su Vikinzi pronašli Torgala, „Metal koji nije postojao“ vodi malog Torgala u bajkovitu avanturu u kojoj će se hrabro žrtvovati za prijatelja dok u „Amajliji“ mudrac-božanstvo na vrhu planine otkriva mladom Torgalu istinu o njegovom poreklu u moćnom, tehnološki naprednom narodu, pred kataklizmom izbeglom sa Zemlje koji se vratio svojoj postojbini ali nije uspeo da na njoj preživi; u jednom trenutku Torgal u božanstvu prepoznaje svog dedu ali mu, potom, sećanje na sve što je čuo biva telepatski izbrisano. „Dete zvezda“ spaja mitološku i naučnu fantastiku, odnosno dva koncepta doživljavanja sveta - racionalni i iracionalni - u toplu, melanholijom obojenu priču oplemenjenu izuzetnim crtežom i svakako je jedan od najboljih albuma celokupnog serijala.
            Sposobnosti koje je Torgal nasledio od svojih predaka i koje pomalo naslućuje ali ne ume da kontroliše prešle su na njegovog muškog naslednika Jolana. Album „Alinoe“ započinje tako što Torgal zatiče mališana kako po pesku ispisuje znakove za koje ne ume da objasni ni kako ih zna ni šta znače. Potom Torgal odlazi sa ostrva, na kome živi sa suprugom Arisijom i Jolanom, kako bi na kopnu, među drugim ljudima pribavio ono što je njegovoj porodici potrebno. Majka i sin žive sasvim obično dok Jolan ne prizna da mu je drug Alinoe dao narukvicu. Arisija je uplašena jer je ostrvo nenastanjeno a svaki stranac je potencijalna opasnost za dete i nju. Nakon neobičnog susreta sa zelenokosim dečakom čudnih očiju Arisija zaključuje da je Alinoe plod Jolanove mašte koji je otelotvoren zbog Jolanovih izuzetnih sposobnosti (za koje ona zna ali ih krije od Torgala). No, Alinoe ubrzo odbija da se pokorava naredbama svog tvorca i počinje da progoni najpre Arisiju a potom i Jolana, uništavajući kuću i staju te zaposedajući tela životinja i, konačno, Arisije koja napada svog sina! Fatalni kraj progona sprečiće Torgalov povratak i uništavanje Alinoeve narukvice. Hame i Rosinski stvorili su mračnu priču punu demonske jeze; prepoznatljivi elementi horor ikonografije izuzetno su ubedljivi u ruralnom primarno-primitivnom okruženju, dodatno potencirani filmskom „režijom“ i kadriranjem strip tabli.
            Završna epizoda ove knjige, „Strelci“ samostalna je Torgalova avantura u kojoj on, da bi mogao da se vrati na ostrvo gde su Arisija i Jolan, upada iz jedne nevolje u drugu. Najpre će upoznati veselog vetropira Tjala Vatrenog i njegovog ujaka, vrsnog oružara Arguna Drvonogog a potom i lepu ali svojeglavu i sujetnu kradljivicu Kris od Valnora i njenog slugu Sigvalda Spaljenog. Uprkos razlikama i netrpeljivosti sticaj okolnosti će sve njih naterati da sarađuju kako u oslobađanju zarobljene Kris tako i na turniru za strelce koji nudi bogate nagrade; ipak, Kris od Valnora će, dosledna svojoj prevrtljivoj ličnosti, pokušati da ih sve prevari i nagradu na takmičenju prigrabi samo za sebe. Mada prepoznatljivih kontura zapleta i razrešenja ova priča nije ni rutinski ispričana niti preterano „zašećerena“ tako da u kranjem donosi jednu valjanu pseudoistorijsku avanturističku priču koja će zabaviti i povremeno nasmejati publiku. Tjal i Argun odnosno zloća Kris nastaviće da se povremeno pojavljuju u Torgalovim doživljajima donoseći tako još jednu nit kontinuiteta serijalu.
            Sveukupno, treća knjiga „Torgala“ pokazuje kako su autori promišljeno i precizno gradili svoju sagu o crnokosom Vikingu vanzemaljcu, njegovoj porodici, prijateljima i neprijateljima, mešajući žanrove, njihove obrasce i ikonografije, uspevajući da stvore delo koje neće robovati konvencijama već će ih koristiti, nadogađivati i nadilaziti nudeći čitaocima kvalitetnu strip „lektiru“ a potonjim strip stvaraocima putokaze za nova dela.

            („Dnevnik“, 2016.)
            Herman Ipen (1938) nesumljivo jedan od najboljih autora francusko-belgijskog stripa karijeru je započeo pre više od pola veka: debitovao je 1964. godine u magazinu „Spiru“ a aktivan je i danas. Njegov atraktivni crtež prvih epizoda serijala „Jugurta“ doneo mu je ponudu poznatog scenariste Grega za realizaciju pustolovnog stripa „Bernard Prins“; od 1966. do 1980. godine Herman je nacrtao ukupno 18 albuma ovog serijala. Po Gregovim scenarijima Herman od 1969. godine crta i vestern serijal „Komanča“; do 1983.g. sveukupno 14 albuma. Uprkos popularnosti oba serijala stvaralački tandem je postepeno usporavao saradnju (do konačnog raskida) što je Hermanu omogućilo da se pozabavi samostalnim projektima. Prvi je bio serijal „Džeremaja“ započet 1978.g. (koji do danas nije okončan). Godine 1983. Herman stvara novi serijal „Tornjevi Boa-Morija“, situiran u srednji vek u Evropi, koji će okončati posle 10 albuma ali i nastaviti u serijal „Boa-Mori“ (po scenarijima Hermanovog sina Iva). Pored ovih serijala Herman je uradio, samostalno ili po tuđim scenarijima, 30-tak nezavisnih („one shot“) albuma.
            Drugi tom sabranih epizoda „Džeremaje“ nastavak je avantura dvojice prijatelja, Džeremaje i Kurdija; oni i dalje putuju prostranstvima bivših Sjedinjenih Američkih Država koje su uništene u rasnom ratu belaca i crnaca. Na ruševinama nekada moćne države nikle su male, samodovoljne zajednice manje-više neprijateljski nastrojene prema strancima; obični ljudi su prinuđeni da se teško bore za opstanak u neprijateljskom okruženju koje podrazumeva otvoreno nasilje i bedu ali i visoku tehnologiju i rasipnički luksuz. U kontradiktornom i konfuznom svetu koji je sjedinio Divlji zapad i vestern ikonografiju XIX veka sa moćima kapitalizma s kraja XX veka, ništa nije sveto, sigurno i nemoguće.
            Mada su epizode serijala zaokružene one su labavo povezane opštom pričom koja prati  stasavanje mladog Džeremaje (koji ima koliko-toliko normalne životne prioritete i ciljeve) i njegovog vetropirastog druga Kurdija; neslaganja i čarke njih dvojice konstanta su svih doživljaja. Prva epizoda drugog toma (četvrta u seriji), „Oči od usijanog gvožđa“ iz 1980.g. vodi prijatelje na zabranjenu teritoriju države crvenog naroda jer Džeremaja pokušava da pronađe i spase svoju porodicu koja je tamo odvedena. Usput će sresti pompeznog putujućeg zabavljača i njegovog opasnog pratioca izuzetnih sposobnosti. U razrešenju priče Džeremaja će spasiti svoju tetka Martu a mala družina će se primiriti i uživati u običnom životu iz koga će ih otrgnuti sledeća epizoda „Zamorče za budućnost“ iz 1981.g. na prevaru odovodeći prijatelje u kliniku za produženje mladosti bogatih klijenata serumom koji se dobija iz tela onih koji u svom životu nemaju ništa sem zdravlja i mladosti. I posle 35 godina od objavljivanja ovog stripa njegova priča je provokativna i aktuelna. Tako je i sa temom postojanja i agresivnog delovanja verskih sekti; epizoda „Sekta“ iz 1982. inspirisana je tada senzacionalnim slučajem masovnog samoubistva sledbenika „propovednika“ Džima Džounsa u Gvajani.
            Hermanovi scenariji uspevaju lako da uvuku čitaoca u intrigu koja se odvija u nekoliko pripovednih linija koje dozvoljavaju neočekivane obrte. Likovi su prepoznatljivi a takvi su i njihovi međusobni odnosi. No, Herman povremeno pravi intrigantne iskorake koji dodatno produbljuju priču i daju joj uverljivu notu „životnosti“ koja nadilazi strip standarde. Što se vizuelno-crtačkog dela stripa nesporno je da Hermanov, nazovimo ga tako, „ružnjikavi realizam“ filmski kadriran i montiran savršeno odgovara naučnofantastičkom, postapokaliptičnom miljeu. Kao vrhunci ovog manira nameću se, pored već prepoznatljivih slika ruševina (zgrada, fabrika), prizori fantazmagorično apstraktnih kamenih pejzaža u „Očima od usijanog gvožđa“ odnosno maglovite noći u „Sekti“. Hermanova poigravanja perspektivama kao i neodredivim oblicima svakako plane pažnju i donese posebnu vrstu čistog likovnog uživanja.
            „Džermaja“ je u vreme svog pojavljivanja svakako bio atraktivno strip ostvarenje koje se nametalo dobro osmišljenim i razvijenim idejama te ambicijama da u spoju dva žanra (vesterna i naučnefantastike) donese nove kvalitete. I posle više od tri decenije od prvog pojavljivanja ovaj serijal deluje ubedljivo i sveže, nudeći uzbudljive ali seriozne avanture.

            („Dnevnik“, 2016.)

            Šestog septembra 1956.g. u saobraćajnoj nesreći poginuo je Aleks Rejmond (rođen 1909.g.). Ljubav prema brzim i skupim automobilima, kao „logičan nastavak“ uživanja u svakovrsnom luksuzu okončala je Rejmondovu sjajnu stvaralačku karijeru koja mu je donela slavu, nagrade i bogatstvo. I dok su ljubitelji stripa žalili, ljudi iz strip biznisa imali su drugačije probleme. Za Rejmondovog izdavača „King fičers sindikat“ situacija je bila vrlo praktična i svodila se na pitanje: ko će nastaviti da radi na stripu Rip Kirbi, popularnom i profitabilnom. U novinama su upravo štampani kaiševi 36. epizode ovog serijala, pod nazivom „Eliksir mladosti“; Rejmond je, prema uobičajenom sistemu rada iscrtao kaiševe za par nedelja unapred ali priču nije završio a da se strip prekine nije dolazilo u obzir jer „šou mora da se nastavi“. Logičan zaključak je bio da se posao poveri nekim od Rejmondovih pomoćnika ali su direktori Sindikata imali drugačije ideje. U odluci su im pomogli i vlasnici suparničkih kompanija naprasnim angažovanjem crtača za koje su mislili da bi bili mogući Rejmondov naslednik. Ovo nimalo kolegijalno ponašanje suzilo je broj mogućih kandidata i izbor je pao na Džona Prentisa (rođen 1920.g.) koji čak nije ni poznavao Rejmonda mada je voleo njegov rad. Prentisov realistički crtački stil bio je dobra polazna osnova pa su mu, pošto je zaposlen, kao model i putokaz dali na uvid Rejmondove originalne crteže i skice. Prentis je dovršio epizodu „Eliksir mladosti“ i od 22.10.1956. započeo svoju verziju doživljaja Ripa Kirbija; ovaj posao okončan je čak 43 godine kasnije, Prentisovom smrću 1999.g. (poslednjih 15-tak godina Prentis je pisao i scenarije za Ripa), nakon koje je Rip Kirbi posle 197 epizoda otišao u istoriju!
Šesti tom sabranih avantura “prvog savremenog detektiva” Ripa Kirbija sadrži osam epizoda objavljenih od oktobra 1956. do novembra 1958. godine. Prva epizoda koju je Prentis u celosti nacrtao, “Slučaj Džonija Puce”, izazvala je ozbiljne zamerke čitalaca zbog neadekvatnih pojedinosti ali je publika generalno pozitivno reagovala na novog crtača. Prentis je zadržao standardnu formu - tri sličice u kaišu, preciznu tanku liniju (čak tanju neko kod Rejmonda), fotografsku faktografiju, luksuz, glamur i lepe devojke. U okrilju funkcionalnog kadriranja, Prentis je skloniji krupnim planovima - potretima, umesto pune crne boje za noćne scene rado koristi gusto senčenje; takođe voli da grubijane crta sa slomljenim, bokserskim nosevima. Takav je i Džoni Puca koji je smislio podli plan da se osveti Kirbiju ali će deblji kraj (optužbu za ubistvo) izvući Dezmond. “Devojčica koja je vikala “Vuk!”” je kapriciozna bogatašica koja “baca oko” na Kirbija i ne bira načine da bude u njegovoj blizini; ali, kao u staroj poslovici, posle dve lažne uzbune dama će upasti u ozbiljnu nevolju a u to, isprva, niko neće poverovati. Epizoda “Vi i vaša radioaktivnost” ponovo dovodi Dezmonda u nevolju: ovog puta on je žrtva prevare ali će, do kraja, i prevaranti biti nasamareni. “Sirenine vešte ruke” odvode Kirbija na Bliski Istok gde, uz pomoć vojske SAD, rešava slučaj krađe sa međunarodnim posledicama. U “Pozitivnom negativu” Kirbijeva (povremena) devojka Hani biva optužena za ubistvo modnog fotografa; kao Dezmond pre nje i ona je slučajna žrtva osvete. Epizoda “Princeza i biseri” vodi Kirbija na egzotična, topla mora u potragu za skrivenim bogatstvom siromašnih domorodaca; posle mnogo muka, sred erupcije vulkana i između ajkula, zadatak biva rešen pa detektiv odlazi kući ostavljajući princezu slomljenog srca (kao i, ranije, bogatu naslednicu). U sledećoj avanturi, pod nazivom “Kod kuće je najgore” Kirbi će raskrinkati gramzivi par koji ne može da čeka na nasledstvo. Konačno, u priči “Pročitaj me” Kirbi će, koristeći se bizarnom veštinom čitanja misli, otkriti ubicu koji je na “tradicionalni” način rešio problem svog ucenjivača.
Za punu deceniju izlaženje (od 1946.g.) Kirbi je izrastao u serijal sa izgrađenim profilom; scenarista Fred Dikenson, koji se “nastavio” na tandem Rejmond i Vord Grin, sklon pompeznijim zapletima, najubedljiviji je kad Kirbija vodi van urbanog Njujorka i SAD što, opet, daje priliku Prentisu da se dodatno razmaše i nametne kao originalan crtač koji se ne zaklanja iza velikog prethodnika, ne oponaša ga već gradi svoju verziju poznatog detektiva-srcolomca. U svakom slučaju Prentis je hrabro preuzeo težak zadatak i “odradio” ga za svaku pohvalu u, čak, 160 epizoda!
(“Dnevnik”, 2016.)
Priču „Šah-mat“ Lazar Komarčić (1839-1909) je uvrstio u zbirku jednostavno nazvanu „Pripovetke“ objavljenju 1894. godine. Na samo par stranica on, kao već prekaljeni prozaista, uspeva da ispriča priču, dakle „postavi“ situaciju i dovede je do katarzičnog klimaksa. Čitalac najpre upoznaje nekolicinu bekrija, ljubitelja dobrog jela, pića i kafanske zabave koji planiraju kako da provedu božićne praznike. Uz duhovite primedbe na nepoštenje dotad omiljenog kafedžije u razgovoru se pominje da jedan od drugova leži u bolnici teško bolestan. Iako priča luta oko priprema za slavlje, usput se doznaje da je bolesnika posetio jedan od  drugova, da se bolest popravila te da je bolesnik, željan normalnog života, varoši i druženja, voljan da od doktora traži da ga za Božić pusti kući. Posle domišljatog prekida (sa dva reda crtica) scena se okončava odlukom da dvojica drugova, jedan je pripovedač, odu bolesniku u posetu i odnesu mu ponude: vino, nešto „lako za meze“, cigarete od „pravog turskog duvana“.
Druga scena dešava se u bolnici. Posetioci su po vejavici i oštrom vetru „mađarcu“ stigli u bolnicu, do druga koga je doktor već pustio da izađe. Bolesnik hoće „da provede Božić u društvu, pa makar dočekao novu godinu u grobu.“ Prijatelji ga stanu odgovarati od izlaska i čini se da im to uspeva kad pripovedač začuje „neko krkljanje, nalik na ropac u smrtnika“. Pogledavši po bolesničkoj sobi on zapaža pojedinosti: neko leži, neko čita („nekakvu knjigu. Na stolu stoji čitava gomila drugih knjiga... Od čega ovaj boluje?“), treći je zamišljen („sigurno, da sutra osviće Božić“). Dvojica za stolom igraju šah. Druga dvojica se sašaptavaju pa se „napregnu od smeha, ali glasa ne puštaju.“ U uglu sobe novi dvojac igra karte, okružen posmatračima. Konačno, jedan bolesnik se brija („Neće da dočeka blag dan neobrijan“). Rečju, iako su svi oni u bolnici, laki su bolesnici pa je i prizor miran, gotovo običan.
Krkljanje se ponovi i tada bolesni drug objasni posetiocima da, iza pregrade, leži bolesnik koji se već tri dana muči i „ni živi, ni umire.“ Pripovedač, nečim potaknut/izazvan, pođe da ga pogleda iako ga drug odvraća: „Nemaš šta videti. To je mrtvac – još nesahranjen.“
Treća scena odvija se iza paravana. Na samrtnoj postelji leži „- ko? Mrtvac nije; još nije izdahnuo ali to ne beše ni čovek, već njegova senka.“ Sledi sugestivan opis nesrećnika: grudni koš kao opleten od pruća, velike, otvorene oči, crte lica ukočene, otvorena usta, modro-zelena opna na usnama, crni jezik... I kandilo kraj uzglavlja bolesnika je na samrti. Kraj kreveta kleči „gospa u crnini“. U trenu kad kandlo prsne i ugasi se, ugasi se i bolesnikov život. Gospa ustaje i šapuće: „Smirio se!... Bože, podaj njegovoj mučenoj duši nebesko naselje!...
Teška situacija sa jakim emotivnim nabojem kakav izaziva činjenica nečije bliske smrti biva prekinuta lupom i slavodobitnim uzvikom „Šah-mat!“.
Komarčić zaključuje „Onaj, što je izgubio, stoji snužden – kao da je kraljevinu izgubio, a onaj što je dobio, veseo – kao da je carevinu dobio!...“
*
Pisac pažljivo dozira tenzije u priči. Od opuštenog, razbarušenog početka sa lakom konverzacijom i ponekom igrom reči te odlukom o poseti i darovima, tenzija zakratko poraste kad drugovi ubeđuju bolesnika da ne izlazi na zimu da bi ponovo splasnula kad pripovedač razgleda bolničku sobu. Novi raste tenzije počinje pogledom na samrtnika i njegovim umiranjem da bi kratki pad, kakvo-takvo smirenje donele reči utehe. Potom sledi naglo, brutalno razbijanje svih obzira slavljem dobitnika u partiji šaha, tik iza pregrade „nalik na onu od pleha, što njom zaklanjamo vrele peći, da nas njihna jara ne mori“. Ni igrače ne muči nikakva jara bliske (tuđe) smrti.
Komarčić ne insistira na bilo kakvom potcrtavanju ili objašnjavanju apsurda trenutka, apsurda postojanja i nestajanja života dok, istovremeno, drugi traju i troše se na sasvim trivijalnim rabotama – mada su spram činjenice smrti gotovo sve aktivnosti živih minorne. S finim osećanjem mere pisac se zadovoljava konstatacijama radosti pobednika i gubitka poraženog koji su pre svega – (još) živi dok je kraj njih neko ljudsko biće upravo nestalo. Svedenost pripovedačevog/piščevog glasa/komentara, bez direktne afektacije ili svakako suvišne patetike zalog su pune ubedljivosti čitave priče.
Finalnim obrtom, koji insistira na spoznaji strave i užasa, ova priča se otkriva i kao delo koje je tematski ali i po načinu građenja zapleta i naglim raspletom (u stilu „panč lajna“) blisko hororu koji će se kao moderni žanr iskristalisati tek koju deceniju kasnije, filtriranjem upravo ovakvih atmosfera i njihovim potenciranjem i pojačavanjem. Otuda bi se „Šah-mat“ mogla smatrati „protohoror“ pričom inovativnog autora koji će par godina kasnije, 1902. godine, objaviti i prvi srpski naučnofantastični roman „Jedna ugašena zvezda“.
(„Priča“ 30-31, 2015.)


ЛАЗАР КОМАРЧИЋ
ШАХ–МАТ



Те било на Бадњи дан. Снег је вејао, како Бог хоће. Божић нам је долазио на белом коњу. Сви смо се иску-пили код Перише. Ту је Заре Марић, ту Станојица Мар-тић, ту Томо Врбавчев, ту Реља Крунић. Само нам нема Веље Ђенадића. Он је тешко болан. Има три недељс како је у болници... Седимо и ћеретамо. Договарамо се, како ћемо, што боље, провести божићне празнике.
Док ће Заре Марић рећи:

– Вала, идите куда знате, али ја вишене идем оном Ћор–Зуки... Што се он прокалпио, то нема више. Ама, кафа му не ваља, пиво му не ваља, вино му не ваља...

За кујну не треба ни говорити. То више није ни добра – ашчиница, а то ли „хотел“.

– Е, јес, одиста, постао мурдар–ефендија! Јесте ли видели, какав му је само онај вајни билијар?... Као да су на њему дорћолске бурегџије бурек месиле, прихва-ти Реља Крунић.

– Море, је ли њега оставио и наш Веља, онда, сло-бодно, може спуштати ћепенке, примети Томо Врбав-чев.

Периша је само слушао, шта ми говоримо. Извалио се у своју љуљашицу, па се љуљушка и одбија густе ко-турове дима; али кад Томо помену Вељу, он се одјед-ном окрете, па упита:

– Збиља, људи, је ли ко био скоро код Веље?... Је ли му, штогод, штогод лакше?... Сиромах! Божић, а он у болници!...

– Био сам ја, одговори Реља Крунић. Боље му је. Већ је мало почео да устаје и да хода по соби. Седне код прозора, па непрестано гледа у башту. А кад сам му ис-причао, како смо се провели сад о св. Николи код Станојице, њему се, чисто, очи засветлише. – И онда ми рече:

„Ала, болан, Реља, кад би ме, нешто, онај мој доктор хтео пустити сад о Божићу, да изађем у варош! Не би, чини ми се, марио, да сс после здрав вратим, па да му овде одлежим, ако хоће, још три недеље... Иди, говори му, болан! Он је добар. Послушаће те“. То рече, па се затури и зажмури. Под котлацом му је дамар јако био. Уморио се. Кажем му, кад је мало дошао к себи, да се не напреже, и да много не говори.

Он ме само погледа, па се осмехну. Осмех је тај био тужан.

– Е, да не говорим!... Море, хоћу да говорим, докле год могу да мичем –језиком и вилицама... Ћутаћу доста

– кад у хладни гроб легнем... Море, Реља, ти још не знаш.... Јеси ли кадгод дуго боловао? Ако ниси, онда не знаш, како је човеку драг живот, како му је мио овај лепи свет!

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –


После би одлучено, да се узме једна бутела балуце од „Грчке Краљице“; да се спреми што лако за мезе и понуду и да се узме која кутија цигарета – правог турског дувана. Мене и Рељу одредише, да му то однесемо, да га од све дружине поздравимо, и да изјавимо жељу, да нову годину проведемо сви скупа, па макар то било и код Ћор–Зуке, угоститеља код „Петла“.

Тако смо и урадили.

                        ***

Бељи је много боље. Кад смо дошли у болницу, а он се већ спремио да изађе у варош. Хоће момче да прове-де Божић у друштву, па макар дочекао нову годину у гробу. Његов је доктор одвећ искусан лскар; али он има и једну махну, која му све квари... Човек скроз и скроз добра и милостива срца. Није у стању да се одупре каприсима својих пацијената... На пољу мећава, а он допустио Вељи, да се обуче и изађе у варош. Али га је Веља, како нам казаше, цигански и био салетео. Докази-вао је, да се нигда у веку није боље осећао. И, колико се опомиње, снежно време увек му добро чини. Међутим, и ја и Реља цептили смо од зиме. Она пуста вејавица, па онај хладни северац, пробијали су до костију.

– Кака те варош снашла, да од Бога нађеш! – викнем му ја. – Знаш ли, болан, да смо једва живи дошли довде. Вејавица очи да избије, а овај оштри мађарац није да брије, већ, лепо, крв у жилама леди. Седи ту, на чувај то мало здравља, лудаче један!...

И он одиста седе.

– Ево, донели смо ти Божић! – окрете Реља и спусти корпу на сто.

Али у тај мах, учини ми се, као да чух неко кркља-ње, налик на ропац у самртника. Ослушнем. Нема ништа. Погледам – свуд по соби. Пуно кревета. Али све лаки болесници. На једном лежи један. Претурио ногу преко ноге, па чита некакву књнгу. На столу стоји читава гомила других књига... Од чега ли овај болује? – помислим. Онај што је до њега, устао па седи. Покрио се преко крила, оборио главу, па нешто мисли, – сигурно, да сутра освиће Божић. Спроћу ових, за једним ма-лим сточићем, седе двојица, па играју шаха. Један се од њих замислио. Упр’о очи у фигуре, па и не трепће. И по некад му дође, те се као боље намести. Шта му је то, не знам. Онај се други само смејуљи. Још један „цуг“, на је мат... Одмах до ових леже двојица – сваки на свом кревету. Окренули се један другом, па нешто шапћу. Мало, мало, па се напрегну од смеха, али гласа не пуштају. А тамо, чак у углу собе, седе двојица за својим сточићем, па бацају попа. Један баца, а други погађа; а друга тројица стала, па сеире... Један опет сео пред једно огледалце, насапунио се, узео бри-јачицу па се брије. Неће да дочека благ дан необријан. У том се зачу опет оно кркљање. Сад сам баш лепо чуо.

Ја погледам у Вељу. Он ме је разумео.

– Сиромах, рече он, ово је трећи дан, како се мучи. Ни живи, ни умире. И он погледа у онај крај, где они попа бацају. Ту, до њих, тек сад опазих, неки шпански зид. То беше нека врста преграде, налик на ону од плеха, што њом заклањамо вреле пећи, да нас њихна јара не мори.

Ја пођем.

– Куда ћеш? – упита ме Веља. Немој ићи. Немаш шта видети. То је мртвац – још несахрањен.

И ја опет одох.

                       ***

Тај призор нигда заборавити нећу. – На самртној по-стељи лежи – ко? Мртвац није; јер још није издахнуо, али то не беше ни човек, већ његова сенка. Све је уко-чено. Грудни кош одскочио, као да је оплетен од прућа. По каткад се полако уздигне, па спусти. И онда се јави оно кркљање... Очи му велике, отворене, гледају у таван. Не трепћу. Црте на лицу укочене, слеђене, али оне беху одсенак тешких мука. Уста отворена, усне изере-не, а преко њих се навукла некака модро–зелена опна.
У устима се нешто црни, као да је гаром превучено. То је био врх од језика.

На сточићу, више главе самртника, гори једно кандилце. И оно беше на самрти. Почело да прска... Поред кревета клечи једна госпа, сва у црнини. И њени погле-ди беху упрти горе. Молила се Богу – да овог мученика опрости ових тешких самртних мука и – да га прими.

У том оно кандилце прсну... Варнице његова жишка севнуше на све стране, и – оно се угаси. Али у тај исти мах и грудни кош оног јадника још се више уздиже, па – стаде... Очи се самртннкове чисто избечише... И то беху потоње варнице једнога живота, и то беше потоњи откуцај једнога срца... Она госпа у црнини устаде – као каква сенка с онога света – полако – да оног мученика не пробуди. Око усана њених лепршао се један осмех: али се лепо видело, да је тај осмех проткан тугом, а обојен сетом из неких далеких успомена. Она још једном погледа к небу, и њена уста тихо прошапташе:

„Смирио се!... Боже, подај његовој мученичкој души небеско насеље!...“ И у тај мах нешто лупну.

„Шах–мат!“ заори се по соби. Ја се окренем. И она двојица беху свршила своју партију шаха. Онај, што је изгубио, стоји снужден – као да је краљевину изгубио, а онај што је добио, весео – као да је царевину добио!...

Приповетке. Београд, 1894, 131-138.






Artur Konan Dojl (1859-1930) u popularnoj kulturi znan je kao tvorac legendarnog Šerloka Holmsa. Ovaj je literarni junak bio toliki ljubimac savremenika da su organizovali proteste kada je Dojl, jer mu je detektiv dosadio, rešio da ga ubije; zbog toga je Dojl nastavio da piše priče o njegovim doživljajima gotovo do svoje smrti. Pokušavajući da se odvoji od ovog šablona Dojl je pisao istorijske romane (mnogi kritičari smatraju da su to njegova najuspešnija dela), drame a u periodu od 1912. do 1929. napisao je pet romana/priča o profesoru Čelendžeru: „Iščezli svet“ (1912), „Otrovni pojas“ (1913), „Zemlja magle“ (1926), „Kada je svet vrištao“ (1928) i „Mašina za dezintegraciju“ (1929). Tematski raspon tih dela, a u većini se pored profesora Čelendžera pojavljuju i drugi junaci iz „Iščezlog sveta“, je od prepoznatljive naučne fantastike (koju je na razmeđi XIX i XX u englesku književnost na velika vrata uveo H. Dž. Vels) do mistično spiritističkih zapleta.
            Osnovna priča „Iščezlog sveta“ vrti se oko ekspedicije poslate u zabiti reka Amazon da potvrdi tvrdnje prgavog profesora Čelendžera da je tamo otkrio plato na kome žive praistorijske životinje. Grupu, uz Čelendžera čine njegov protivnik, stari profesor Samerli, avanturista i lovac lord Rokston i mladi novinar Edvard Melon. Nakon mnoštva muka ekspedicija stiže na svoj cilj i otkriva fantastični ali i opasni biljni i životinjski svet kao i pleme pitomih Indijanaca koje terorišu surovi ljudi-majmuni. Nakon što pomognu slabima da pobede istraživači se vraćaju u Englesku. Na skupu Zoološkog instituta, međutim, njihova priča biva osporena sve dok Čelendžer ne otkrije svoj ključni, živi dokaz - mladog pterodaktila koji, na žalost, pred zapanjenom publikom uspeva da pobegne kroz otvoreni prozor. Trijumf nauke i njenih emisara ogroman je i oni planiraju svoju dalju sudbinu, od povlačenja u penziju, osnivanja muzeja do novog putovanja u iščezli svet.
Kao što je Holmsa stvorio po stvarnom čoveku, Dojl je i za profesora Čelendžera imao uzor u svom profesoru fiziologije Vilijemu Raterfordu. Čelendžer je ekscentrična osoba (kao i Holms), preke je naravi, bez manira, spreman da se pobije sa neistomišljenicima; izuzetno je snažan mada onizak, duge crne brade i prodornog glasa kojim bez zaziranja vređa svoje saputnike - njegov bizarni izgled ipak će mu doneti koristi kada istraživače otmu ljudi-majmini a u Čelendžeru prepoznaju svog daljeg rođaka! Ostali junaci su standardnih osobina: profesor Samerli je mršavi, asketski lik, lord Rokston preduzimljiv i nepokolebljiv borac a Melon zbunjeni mladić koji se uči osnovnim životnim vrednostima i koji je pripovedač/beležnik događaja. „Iščezli svet“ nastavlja dugu tradiciju „muških“ priča o istraživanju egzotičnih zemalja kao i tradiciju kolonijalnog romana u kojima nadmoćni beli čovek „kroti“ divljake (od tih stavova nisu imuni ni Čelendžer ni Rokston).
„Iščezli svet“ je ispripovedan krajnje funkcionalno (uz poneki previd i kontradiktornost), bez stilskih dodataka, sa težištem na uzbudljivim dešavanjima koja ne dozvoljavaju čitaocu da odahne. Dojl je uvođenjem nauke kao tumača dešavanja nadogradio pustolovnu matricu. Priče o praistoriji, pripovedane iz vizure njenih stanovnika, postojale su i ranije; Žil Vern je u „Putovanju u središte zemlje“ (1864) u nju uveo savremene ljude a „Iščezli svet“ je svojom dopunom potvrdio zavodljivost ovog koncepta. U potonjim godinama pojavljivaće se brojna dela sličnog zapleta (i ne prevelikih umetničkih dometa), bilo da zaostali svet smešteju u dubine naše planete („Plutonija“ V. Obručova, serijali „Pelusidar“ E. R. Barouza) ili na razne zemaljske zabiti, ostrva, doline, visoravni i slično (od „Zemlja koju je vreme zaboravilo“ E. R. Barouza do osavremenjene verzije priče u „Parku iz doba jure“ Majkla Krajtona po kome je nastala istoimena filmska franšiza). U svakom slučaju, „Iščezli svet“ je bitna karika u razvoju „praistorijskog“ podžanra naučne fantastike odnosno pustolovne literature.

(„Dnevnik“, 2016.)

Jalmar Sederberg (1869-1941) jedan je od najznačajnijih švedskih pisaca XX veka; pisao je poeziju, drame, novele i romane među kojima su zapaženi „Zavaravanje“ (1895), „Mladost Martina Brika“ (1901), „Doktor Glas“ (1905), „Ozbiljna igra“ (1912). Dobitnik je prestižnih književnih priznanja.
            Pojava romana „Doktor Glas“ izazvala je svojevrsni javni skandal zbog bavljenja provokativnim temama seksa i smrti. Kroz zapise iz dnevnika stokholmskog lekara, datirane od 12. juna do 7. oktobra neimenovane godine (mada se po nizu pojedinosti može zaključiti da je reč o godinama s kraja XIX i početka XX veka), sklapa se bizarna priča o lepoj i mladoj ženi starog sveštenima Gregorijusa koja se obraća doktoru za pomoć u vrlo delikatnoj situaciji: ona oseća odvratnost prema intimnim „bračnim dužnostima“ jer ima mladog, markantnog i poželjnog ljubavnika. Doktor Glas, neženja u tridesetim godinama, pristaje da, pod izgovorom očuvanja zdravlja supruge, predloži svešteniku da se uzdrži od svojih bračnih prava. No, ovo je rešenje kratkotrajno a doktor, sada pod izgovorom da je sveštenikovo srce slabo, predlaže mu da ode neko vreme u banju. Naravno, i ovo je privremena situacija i doktor, naizgled spontano i neosetno, shvata da se ulog u ovoj igri povećava i da je moguće samo jedno trajno rešenje - eliminacija sveštenika! Ipak, izvršenje ovog (zlo)dela neće doneti mir ni nevernoj supruzi (novopečenoj udovici) a ni doktoru.
            Doktor Glas po svemu je apartna, introvertna, kontraverzna pojava. Mada, kako sam tvrdi, lekar mora biti čovekoljubiv ili častoljubiv, on te pojmove shvata sasvim drugačije od svog okruženja. On nema isti odnos prema svim ljudima, pojam bezrezervne  humanosti mu je stran a njegovo osećanje časti vrlo je specifično. Koreni takvog neuklapanja u kanone buržoaskog društva i morala brojni su, od nesretne romanse koja ga je distancirala od ženskog sveta preko nesigurnosti u svoju životnu „misiju“, sklonosti melanholiji i depresiji do perioda izuzetne osetljivosti (pa i razdražljivosti) na prirodu, vremenske prilike, muziku, ljudske pojave i mirise... Portret ovakvog, neuravnoteženog lekara svakako nije u skladu sa standardizovanom društvenom ulogom kakvu lekari imaju (a koja podrazumeva staloženu osobu bezmalo božanskih moći i znanja o životu, bolestima i izlečenju). Glas sasvim pragmatično razmišlja o samoubistvu kao izlazu iz neizdrživih patnji da bi, potom, isti princip preslikao na situacije kada bolesnicima treba prekratiti muke. Neortodoksna su i njegova promišljanja o ljubavi i abortusu, ljudskom rodu (neretko bliska mizantropiji), religiji, svetskim događajima.
            Glasova socijalna neprilagođenost se, pojačana povlašćenim položajem lekara u zajednici, nastavlja i na razmeravanja morala odnosno uplitanja u lične odnose ljudi. On vrlo lako prihvata da laže i obmanjuje sveštenika nalazeći izgovor u svojoj fetišizovanoj, idealizovanoj verziji ljubavi. I njegova odluka da mladu ženu definitivno oslobodi okova neuspešnog braka samo je konsekventno sprovođenje u delo te fiksacije. Mada se doktoru čini da se zaljubio u ženu koju štiti, olako odustajanje da makar pokuša da ostvari dublju vezu s njom (kada ju je ljubavnik napustio) dokaz je njegove apatije i nesposobnosti za aktivno delovanje. Paradoksalno, jedina akcija koju je doktor Glas bio sposoban da izvrši bila je destrukcija. Nakon toga on se povlači u jalova premišljanja, isprazne razgovore sa poznanicima (pravih prijatelja nema) i povremene voajerske ekskurzije do stana voljene osobe; istovremeno on lakonski prelazi preko očiglednih izraza naklonosti jedne devojke.
            Sederberg se u romanu „Doktor Glas“ ne libi da slika dvoličnost društva, njegovo pokoravanje moći novca, ogoljene ljudske ambicije, fizičku i duhovnu bedu baš kao što bez okolišanja opisuje osetljivo biće koje pod teretom ličnih komplekasa i društvenih kanona postaje devijantno, gubi osećaj za pravedno, milosrdno, prirodno i normalno. Forma dnevničkih zapisa dozvoljava autoru da razotkrije mnoge mračne tajne ali i da ispiše lirske pasaže o prirodi, da bude trezveni analitičar kao i gotovo patetični melodramatik. U konačnom sagledavanju „Doktor Glas“ je valjan primer skandinavske delikatne psihološko-realistične umetničke prakse koja se iz XIX veka protegla kroz čitav XX vek sve do naših dana.
            („Dnevnik“, 2016.)
top