ISTORIJA BEZ I - ILIJA BAKIĆ; Prikaz IVANA MILAKOVIĆ blog HRONIKA MAČJEG ŠKRABALA

 

Nakon Tri oka u glavi, knjige eseja Ilije Bakića koja se bavi različitim aspektima naučne fantastike, u izdanju Niškog kulturnog centra stigla je i Istorija bez i, takođe eseji objavljivani tokom poslednje tri decenije. Zašto ne sve u jednoj knjizi? Iz praktičnih razloga: bilo bi preobimno, a za mnoge i preskupo.

Elem, nakon knjige koja se pozabavila različitim aspektima i pokretima u naučnoj fantastici, dobijamo knjigu čiji nam eseji nude nešto konkretnije: u prvom delu tu je petnaestak konkretnih autora (u ovom slučaju, stranih; ima Bakić i knjigu koja se bavi domaćim autorima, Prilozi za istoriju novije srpske žanrovske književne fantastike, Solaris, 2024) koji su stvarali ili stvaraju u dvadesetom i dvadeset prvom veku, plus neka njihova dela, dok se u drugom delu razmatra tridesetak naučnofantastičnih knjiga nastalih u različitim epohama (tu su kako Herbert Džordž Vels i Džek London, tako i, recimo, Vilijem Gibson).

Sve te autore, kao i njihove knjige o kojima je pisano, možete da čitate i na srpskom (ili skoro sve, možda se nađe neki izuzetak). I, mala zanimljivost, Bakić se bavio knjigama koje su izdali manji izdavači, tako da tu nećete naići na (na primer) Lagunina izdanja kojih ima u svakoj knjižari, ali ćete saznati za neke vrlo interesantne naslove koji su vam možda promakli.

Sad, s obzirom na to da su svi ti eseji ranije objavljeni u različitim dnevnim novinama, magazinima, časopisima, ovde je bilo neophodno skraćivanje, a negde i izbacivanje dosta toga kako bi se izbegla ponavljanja (i opet ih tu i tamo ima, da tekst ne bi bio iskasapljen do besmisla); i tako, ako ste neke od tih tekstova ranije čitali (a vrlo verovatno jeste, ukoliko u štampi čitate o delima naučne fantastike), biće vam poznati, a opet, neće to biti baš ono čega se sećate. Što može da stvori zanimljiv osećaj.

A ako ništa od toga niste čitali ranije? Onda imate celu jednu knjigu za otkrivanje i uživanje u istom (pod pretpostavkom da vas naučna fantastika iole interesuje); negde ćete se složiti sa autorovim razmišljanjem i procenom, negde možda i nećete, ali svakako ćete dosta toga saznati i napraviti sebi spisak interesantnih knjiga za čitanje.

A onda sledi novo uživanje u čitanju…

https://ivanamilakovic.wordpress.com/2024/11/21/istorija-bez-i-ilija-bakic/

 

 

 

PRILOZI ZA ISTORIJU NOVIJE SRPSKE ŽANROVSKE KNJIŽEVNE FANTASTIKE - ILIJA BAKIĆ; Večernje novosti, Kulturni dodatak 26.11.2024.

 

ŠIROM OTVORENA VRATA ISTORIJE - Povodom knjige „Sentimentalne šetnje kroz Vršac“ Dušana Belče; izdavači Gradska biblioteka Vršac i Autorski atelje „Ugao“ Vršac, 2024.

 

U biblioteci simboličkog naziva „VRŠAC ZA SVA VREMENA“ pojavljuje se, nekoliko meseci posle iznenadne smrti njenog autora Dušana Belče (1938-2024), knjiga „SENTIMENTALNE ŠETNJE KROZ VRŠAC“. U podnaslovu stoji „PERIPATETIČKI ESEJI KNJIGA DRUGA“ čime se znatiželjnom čitaocu ukazuje na spisateljev literarni metod odnosno na činjenicu da postoji i da je već objavljena prva knjiga istog naslova – bilo je to 2009. godine a ta prva knjiga je, opet, bila deo velikog Belčinog projekta „VRŠAC U ISTORIJI“ koji, pod tim imenom, par godina kasnije formalno više nije postojao ali koji je Belča, ipak, nastavljao da razvija objavljujući sve nove i nove knjige koje su se bavile „gradom pod Kulom“, njegovom istorijom, ljudima koji su u njemu živeli, poslovima kojima su se bavili, idejama koje su ih vodile kroz smutna vremena.

        Napomenimo, kao svojevrsnu autorovu doslednost, da je naslov druge knjige isti kao i prvi; Belča je voleo da svojim novim knjigama daje naslove pod kojima je već objavio neku knjigu što je moglo da zbuni čitaoce ali ih i zaintrigira – najbolji primer za ovaj manir je knjiga „Smrt Antonija Mihajlovića“ jer se iza istog naslova kriju četiri knjige napisane i objavljene u rasponu do čak četiri decenije! Konačno, istovetnost naslova bila je i jeste sasvim egzaktna potvrda da spisatelj istrajno ispisuje jednu veliku knjigu u više tomova u kojima temeljno sagledava određenu temu.

        Metod kome je Belča pribegao u ovoj, kao i u prvoj, knjizi eseja svoj temelj ima u Peripatetičkoj filozofskoj školi. Peripatetici su bili učenici i članovi filozofske škole u staroj Grčkoj. Učenje se temeljilo na delu grčkog filozofa Aristotela, a sam naziv se odnosi na čin hodanja, šetanja ili lutanja među peripatoima (kolonadama) liceja u Atini gdje su se članovi ove škole sretali iako su kasnije legende naziv pripisivale Aristotelovoj navodnoj sklonosti da predaje hodajući. Škola datira oko 335. p. n. e., kada je Aristotel počeo predavati u liceju. To je bila neformalna institucija čiji su se članovi bavili filozofskim i naučnim promišljanjima. Aristotelovi nasljednici Teofrast i Straton nastavili su tradiciju filozofskih i naučnih teorija, ali je već od sredine 3. veka p. n. e. škola počela zamirati, sve do rimske ere kada je obnovljena. Kasniji su se članovi više bavili komentarisanjem Aristotelovih dela nego njihovom nadogradnjom, te je škola iščezla u 3. veku n. e. (tradiciju komentarisanja Aristotelovih dela nastavili neoplatonisti). Nakon pada Rimskog carstva dela peripatetičke škole su izgubljena za Zapad, ali su na Istoku uključena u ranu islamsku filozofiju, što će s vremenom igrati važnu ulogu u srednjovekovnoj obnovi Aristotelovih doktrina u Evropi.

        Belča, dakle, kao  umni predavač, šeta kroz Vršac kao jednu veliku školu i podučava o osnovama postojanja. On hoda kroz ovovremene vršačke ulice ali ne razgleda samo trenutne, manje-više oronule i zapuštene fasade kuća već, zahvaljujući svom bogatom znanju, prikupljenom iz starih knjiga, letopisa i novina ali i iz priča svedoka nedavno minulih vremena, vidi i odsjaje prošlih epoha, onih u kojima su te ponosne, bogate kuće građene i doterivane, u kojima je velika pijaca bila tu gde je sada centralna pešačka zona, onih u kojima je Mesić tekao drugačijim koritom, onih u kojima je grad bio podeljen na dva naselja, srpsko i nemačko...  I danas stamene građevine kakve su crkve, svratište, kuće bogatih trgovaca, mostovi tako su svojevrsni portali za putovanja u prošlost a na njih se nadovezuju seni zgrada koje su srušene ali i dalje zauzimaju mesto u zapisima iz tih prohujalih vremena. Grad je, mirno i sigurno kazuje Belča, besmrtni organizam koji se razvija i širi, mada ponekad i uništava sam sebe voljom moćnih a neobrazovanih, bahatih vlastodržaca, dužnih da revnosno sprovode politike velikih carstava koja su rasprostrta i na ove prostore, podržavanih od njihovih revnosnih pomagača državnih činovnika, koji su, u senkama pretpostavljenih, vođeni težnjama za bogatstvom odnosno uvažavanjem sugrađana. Sve te koloplete interese i uticaja, ličnih nadmetanja i netrpeljivosti (i retkih ličnih sklonosti i simpatija), ponekad lako uočljivih ali nekad dobro skrivenih, Belča lako prepoznaje i detaljno opisuje, udahnjujuće ličnostima učesnika a preko njih i dešavanjima, životne sokove koji su ishlapeli među požutelim stranicama knjiga i trošnim listovima novina. Bilo da piše o razbojniku koji će na trgu biti spaljen na poslednjoj lomači zapaljenoj u ovom gradu ili o onome koji ga je pred smrt mučio, o istinskim vršačkim vitezovima, dobrotvorima i piscima, o ratnicima ili graditeljima, o gostovanju cirkusa Bufalo Bila ili vragolijama veselih vinopija, naš hroničar akterima vraća njihovu neponovljivu jedinstvenost jer takvih ljudi je bilo samo tada i nikad ih više biti neće. I kada pominje bunar sveže i hladne pijaće vode kod vladičanskog dvora, čudnovate pojave na nebesima iznad Vršca, neponovljive mirise obranog grožđa koje se vozi kroz grad ili seobe sova, Belča govori o znanim i neznanim žiteljima ove varoši i njihovom neraskidivom spoju sa ulicama, zidinama, vinogradima i njivama, iskonskom prirodom brega, močvara i ravnica. Belčin Vršac je svojevrsni prostorno-vremenski hologram u kome svaki prizor sadrži i celokupnu sliku, istina viđenu iz drugog ugla ali celokupnu jer je Vršac uvek jedinstven, uvek veličanstven, uvek neponovljiv.

        „SENTIMENTALNE ŠETNJE KROZ VRŠAC“ ispisao je neko ko je, proučavajući Vršac decenijama, uspeo da upozna protekle vekove onoliko koliko su to dostupni spisi dozvoljavali. Taj istoričar uvideo je i praznine nastale zbog nepostojećih ili izguljenih spisa; takođe su mu poznata i različita tumačenja istih događaja i razlozi zašto je do toga došlo (bilo zbog potrebe za „ulepšavanjem“ dešavanja zarad što pikantnijih tračeva, bilo zbog takozvanih viših državnih interesa). Neretko naš vrli istoričar osporava uobičajena tumačenja i daje svoja pojašnjenja do kojih je došao unakrsnim poređenjem dostupnih spisa. Zbog svega toga ova je knjiga iznad pukih prepričavanja dostupnih pisanih istorijskih izvora jer se u njoj može pronaći i ono što je u nauci ili široj javnosti sporno, najasno i nedorečeno. Konačno, istoričaru Belči umnogome je pomogao Belča pisac jer je ne samo jasno, neposredno i dopadljivo ispisao to što je znano već je i domaštao i s velikom uverljivošću dopunio praznine koje zjape između minulih godina. Spisateljski nerv pomogao je Belči da zaokruži ljudske sudbine, prepoznajući u postupcima važnih i manje važnih ljudi želje, nadanja, ideale, strahove koji su ih vodili kroz život.

        „Istorija je učiteljica života“ neretko se deklamuje mada, sva je prilika, oni koji to rade najčešće ne znaju o čemu govore kao što ne poznaju ni sopstvenu istoriju u koju se tako lako zaklinju. A bez znanja o nastanku i razvoju odnosa kojima je neko trenutni savremenik, ta jedinka će se teško razabrati i trezveno opredeliti odnosno zauzeti stav podrške ili protivljenja u mnoštvu različitih događanja koja „kroje sudbine“ onima koji žive u datoj epohi ali i njihovim potomcima. A kako „neznanje ne opravdava“ sopstvene se pogreške ne mogu i ne smeju bagatelisati sopstvenom neupućenošću uzrokovanom lenjošću i konformizmom. Na drugoj strani, uvid u prošlost, osim razumevanja „velikih“ događaja, doneće i spoznaje o sudbinama istaknutih ali i običnih, svakodnevnih ljudi posle čega sledi i prepoznavanje obrazaca koji se, na sreću ili na žalost, vekovima nisu promenili pa svako ko je voljan može u tim starim životima otkriti pouke koje bi valjalo da uvaži kako bi njegovo sopstveno življenje bilo lakše i uspešnije. No, istoriju malo ko istinski poznaje i za nju mari i u tome Vršćani nisu nikakav izuzetak (čak bi se moglo reći da su mnogi zdušno pomagali da se svi tragovi istorije izbrišu). Svega toga je i Belča svestan ali on odbija da se prepusti matici pa uporno govori o prošlosti verujući da će naići i na one retke sugrađane koji su voljni da te pouke prihvate. Otuda je on istoričar na razmeđi: s jedne strane je magija minulih dana, neodoljiva, zavodljiva, romantična ali i zastrašujuća a s druge je sadašnjost, nezainteresovana, bezmalo apatična, uronjena u trivijalnu svakodnevicu, u potragu za zaradom i lagodnim življenjem u večitom danas. Ostajući veran sopstvenom svetonazoru Belča prosvetiteljski uporno, časno i pošteno, bez nepotrebne patetike ili “zaslađene“ melanholije, priča i piše o gradu u kome nije rođen ali mu je decenijama veran i predan, njegovim manje ili više izuzetnim žiteljima ali i o duhu zajednice koji je veći od zbira pojedinačnih sudbina. Radeći tako ovaj vrli istoričar diže spomenik Vršcu kao ideji, viševekovnoj ideji poštenog, vrednog i časnog života u zajednici, koja i danas živi i opstaje, na diku nas koji danas u njemu postojimo (ne)svesni velikih predaka i njihovog amaneta. Ostaje nam da se nadamo – a i Belča se u to uzdao – da će doći neka nova, bolja i razumnija vremena i neki novi, valjaniji ljudi u njima koji će više paziti na prošlost, negovati uspomenu na stari Vršac, učiti od njega i biti ponosni na tu jedinstvenu, neponovljivu „varoš pod Kulom“. Takvima će „SENTIMENTALNE ŠETNJE KROZ VRŠAC“ Dušana Belče biti dragocena karta koja širom otvara vrata istorije Vršca.

            (2024.)

Istorija bez I - Ilija Bakić; Niški kulturni centar, 2024.

 

Istorija bez I - Ilija Bakić; Dnevnik 17.11.2024.

 

PRILOZI ZA ISTORIJU NOVIJE SRPSKE ŽANROVSKE KNJIŽEVNE FANTASTIKE - Slobodan Ivkov, Blic 04.11.2024.

 

POSTLJUDI NA DRVOSVETU – „Lovci na nektar“ Ristorčelija i Ženfora; izdavač „Čarobna knjiga“ 2023.

    Agilna „Čarobna knjiga“ u Biblioteci „Stari kontinent“ donosi dela 9. umetnosti stvarana u Evropi; koncepcija biblioteke podrazumeva da se objavljuju kako stripovi iz prethodnih decenija,  kojima je protok vremena „priznao“ kvalitet, tako i stripovi koji su aktuelni odnosno novoobjavljeni u zemljama izdavanja. Jedan od takvih stripova-grafičkih novela je i „Lovci na nektar“ crtača Ristorčelija i scenariste Ženfora; strip se u Francuskoj pojavio 2023. godine i u istoj godini je postao dostupan i domaćim stripoljubcima. Tako se, posle decenija kašnjenja, uzrokovanih sankcijama i ratovima u 1990-tim, ovdašnja strip scena vraća na stanje iz davnih 1980-tih kada je ubrzano „hvatan priključak“ na aktuelna evropska i svetska strip dešavanja na veliko zadovoljstvo čitalaca ali i domaćih strip crtača i scenarista.

    „Lovci na nektar“ nastali su po literarnom predlošku, istoimenom romanu (iz 1994) Lorana Ženfora (1968), zapaženog, produktivnog pisca naučne i epske fantastike, autora više od 50 romana od kojih je dobar broj svrstan u nekoliko ciklusa. Na početku „Lovaca na nektar“ mesto dešavanja se određuje kao planeta Jeisažar, planeta  tipa 3.92 m-s, u vlasništvu Akree&Co, na kojoj je u toku teraformiranje; planeta je pod tehnološkom restrikcijom a populaciju čine ljudi/postljudi i 0,7% regulatornih individua. Nakon ovako nedvosmisleno naučnofantastičnog početka do kraja albuma nema gotovo nikakvih za priču značajnih elemenata ovog žanra (osim neobjašnjenog pojavljivanja ogromnih natpisa na nepoznatom jeziku i na neočekivanim mestima). Radnja se sagledava i razvija iz vizure aktera za koje se njihov svet zove Arhea, drvosvet, na kome, na granama, žive različita plemena, okrenuta svakodnevnom opstanku, posvećana sopstvenim verovanjima u bogove... U toj organizaciji Pirg je, u svom plemenu, nalazač nektara, najvažnije materije koja teče kroz grane. Sa drugom, pisarom Mazirom, on pokušava da shvati šta to nije u redu sa tokovima nektara a na šta ih već neko vreme upozorava lišće. Vraćajući se iz istraživanja oni otkrivaju da je njihovo selo napadnuto i zapaljeno a napadači nemilosrdno ubijaju stanovnike. Videvši smrt voljene devojke Pirg uskače u borbu ali biva onesvešćen i zarobljen a Maziru odsecaju glavu. Umesto da i njega pogube, napadači, pleme Lovaca na nektar, mu nudi da se priključi ekspediciji koja treba da otkrije šta se dešava sa drvetom i da ga izleči. Pirg pristaje i bira da spase drvo a ne da se osveti zbog pokolja. Družinu predvodi ratnica Reve a sa njom su Askel i Žiza. Međusobno nepoverenje ustupa mesto toleranicji dok se probijaju kroz nepoznate predele, zone zaraženosti, sklanjaju od zveri, susreću druga plemena, ulaze u deblo... Posle niza egzotičnih i opasnih peripetija ali i pogibija, tragači otkrivaju da njihov drvosvet nije jedini, već tek jedan od mnogih, kao i da na površini tla takođe žive ljudi odnosno da njihovo drvo odumire pa moraju naći drugo. Pirg odlazi da ovu vest raširi ali mu niko ne veruje...

    Ženforova priča funkcioniše na više nivoa: kao uvek interesantna i uzbudljiva istraživačka storija u kojoj se otkrivaju novi svetovi, kao akciona, ljubavna odnosno antropološko-sociološka priča. Junaci romana-stripa su bića sazdana od uverenja, strahova i nada i nije im lako da se snađu u situacijama koje prevazilaze njihova iskustva. Ni odvažni Pirg nije lišen dilema i sumnji. Nad sve se nadvija slutnja a potom i izvesnost da je životu koji poznaju došao kraj, da im dolaze ogromne, nezamislive promene koje će iskušavati sve njihove snage i sposobnosti. Opstanak u promenjenim okolnostima prilagođavanjem i dovijanjem ispostavlja se kao krucijalna odlika ljudskih bića. Po ovim stavovima odnosno po ovakvim postavkama „Lovci na nektar“ direktno se oslanjaju na jedan od klasika naučne fantastike – na roman Džejmsa Bliša „Zvezdane spore“ iz 1958. godine u kome je pisac varirao ideju „pantropije“, genetske mutacije pomoću koje se ljudi prilagođavaju novim planetama ali zbog koje bivaju toliko izmenjeni da više i ne liče na svoje pretke. Ljudi odnosno postljudi na planeti Jeisažar su produkti tih mutacija tako da poneki više liče na čovekolike majmune neko na moderne ljude. Ipak, u suštini oni su i dalje bića čiji je predak Homo Sapiens sa jedne, ko zna koliko udaljene, male plave planete.

    Aleksandar Ristorčeli (1972) iskusni je ilustrator i strip crtač koji je svojim likovnim rešenjima dodatno potcrtao neobičnost sveta u krošnji ogromnog drveta, sa bizarnom florom i faunom, istovremeno prepoznatljivim fizionomijama, mimikom i telesnim pokretima „vezujući“ čitaoca/gledaoca za znani mu svet. S druge strane, izuzetno dinamična montaža tabli, sa slikama koje se preklapaju i prostiru do ivice stranica, potpomognuta sugestivnim kolorom, zaokružuje atmosferu, podržava brzinu priče i „tera“ odnosno „mami“ čitaoca da otkriva nove i nove avanture junaka.

    U konačnom sabiranju utisaka, „Lovci na nektar“ se predstavljaju kao valjano zamišljeno, zaokruženo i realizovano delo prepuno začudnih pejzaža i brze akcije kao i pomešanih emocija koje postavlja zanimljiva pitanja o granicama ljudskosti na nekim drugačijim, nepoznatim i egzotičnim svetovima.

            („Znak Sagite“ broj 27, 2024.) 

AVANTURE KONTRAVERZNOG ALBINO (ANTI)HEROJA – „Elrik od Malnibonea“ Deo prvi i drugi, Majkla Murkoka; izdavač „Čarobna knjiga“ 2023.

 

   

Istorija epske fantastike najčešće se deli na „predtolkinovsku“ i „posttolkinovsku“ odnosno na svojevrsnu praistoriju žanra, na njegovo rođenje koje se vezuje za objavljivanje Tolkinove trilogije „Gospodar prstenova“ (1954-1955) i na sve što je došlo posle ovog dela a tu se misli na pisce koji su stvarali ugledajući se, više ili manje, na „Gospodara...“. Naravno, puko oponašanje ili kopiranje nije donosilo novostasalom žanru ništa novo; za njegov razvoj bitniji su oni koji nisu išli utabanom stazom. Jedan od takvih je bio - i jeste - Majkl Murkok (1939). U svom je mladalačkom i buntovnom poletu on, bezmalo na početku svoje spisateljske karijere, stvorio fantazijskog antiheroja Elrika od Melnibonea kome će ostati veran sve do danas a koji će, u međuvremenu, postati poznat u zabranima žanrovskih fanova da bi izrastao u jednog od repera popularne (zapadne) kulture druge polovine XX veka.

            Svet u kome Elrik živi, skiciran u prvom delu, postojano se, kako se nižu njegove avanture, dopunjuje i upotpunjava u skladu sa žanrovskim korenima-uzorima – srednjevekovnim mitološkim epovima i sagama – izgrađujući specifičnu ikonografiju serije (u kojoj značajno mesto zauzimaju različiti bogovi, dva crna mača, Olujnik i Žalobnik, sa svojim „ličnostima“ i glađu za dušama, Brod koji plovi morima Sudbine, Carstvo snova...) te stvarajući veliku galeriju egzotičnih likova. Murkok predstavlja Elrika kao albina, duge bele kose i bledog tena, zakošenih grimiznih očiju, krhke građe koja bez stalne pomoći droga ne bi mogla dugo da opstane a kamoli se bori u bitkama ili putuje širom zemaljskog (i vanzemaljskog) šara; mada je veoma obrazovan i oštrouman Elrik je gotovo bezbrižno surov prema zarobljenicima i njihovom mučenju, neretko je, pak, kolebljiv, lako tone u depresiju ili otupelost pa su stalne avanture istovremeno i način da se ne izgubi u lavirintima sopstvene psihe. Elrik je čarobnjak i gospodar Zmajskog ostrva, centra nekada moćnog carstva Melnibonea koje, posle (pre)dugog napredovanja, postojano tone u dekadenciju i gubi vlast pred usponom Mladih kraljevstava. Milenijumska vlast i bogatstvo učinili su da nekada moćna rasa izgubi vitalnost, da se oda lagodnom i razvratnom životu; i vladari koji su sedeli na Rubinskom prestolu Melnibonea gubili su autoritet, snagu i odlučnost. Elrik i njegov prepredeni rođak Jirkun nisu idealni naslednici prestola posebno jer se od vladara očekuje da povrati izbledeli sjaj carstva. Nadmetanje mladića ima i drugi „cilj“ – lepu sestru Simorili koja voli Elrika ali će se pokoriti volji onoga ko bude zaseo na prestolu.

            Čak i kada uspe da se nametne kao sposoban ratnik i tako zasluži tron, Elrik se ne ponaša kao tipični heroji jer, umesto da pogubi izdajničkog Jirkuna on ga postavlja za svog zamenika a Simorili obećava da će, pošto se vrati sa tragalačkog putovanja, ispuniti sva njena očekivanja. Ovakva i ovolika neodlučnost ne priliči „običnim“ herojima-pobednicima; nerazumni postupci prepuštanja prestola i dragane neizvesnosti i odlazak u nepoznato prikazuju junaka u „lošem svetlu“ (mada, s druge strane, otvaraju vrata brojnim avanturama). Tako se standardni epilog „živeli su srećno do kraja života“, kao podrazumevajuće finale epskih napora i borbi i pravedna nagrada za junačka stradanja i podvige, kod Murkoka u potpunosti relativizuje i premeće u drugu krajnost – traganje za popuno neizvesnim znanjima i moćima za koje se ne zna ni da li će biti uspešno ni koliko dugo će trajati. Kad se ima u vidu Elrikova fizička slabost i konstantna zavisnost od droga čitavo zamešateljstvo ukazuje se kao bezmalo potpuno negiranje ne samo žanrovskih kanona već i svekolikog herojsko-mitološkog legata ranijih epoha; Elrik je svojevrsna parodija čitavog herojskog koncepta istorije mada on, paradoksalno, iz knjige u knjigu, ipak radi ono što rade heroji: bori se za svoje ideale, pomaže drugima i – pobeđuje (iako u pobedama ima neke gorčine i Elrikove griže savesti što je izneverio očekivanja sunarodnika – ali su ta griža i ta savest nedovoljno jaki da bi ga otrgli od daljih putovanja i vratili kući). Kao što je Elrik kontraverzno konfliktna i autodestruktivna ličnost i njegovi poduhvati u ponekom svom elementu umeju da izmaknu očekivanom/naučenom pa čitaoce zatiču nespremne bilo svojom grotesknošću ili apsurdnim složenostima, što je svakako pohvala Murkokovoj stalnoj domišljatosti odnosno kontinuiranoj subverziji prema žanrovskim obrascima i očekivanjima.

            Elrik se prvi put pojavio u noveli „Usnuli grad“ objavljenoj u časopisu „Naučna fantazija“ 1961. godine a roman „Elrik od Melnibonea“ štampan je 1972. godine. Murkok nije pisao priče i romane o Elriku prema hronologiji dešavanja tako da su izdavači koji su naknadno priređivali seriju o Elriku knjige različiti „raspoređivali“ pa se svi kompleti knjiga u ponečemu razlikuju.

            Elrik od Melnibonea je, uprkos velikoj popularnosti u svetu kao i prisutnosti ne samo u literaturi već i u stripu, na ovim prostorima bio srazmerno slabo objavljivan. U ediciji „Plava ptica“, u vreme urednikovanja Žike Bogdanovića, objavljena su samo tri naslova; „Čarobna knjiga“ je započela hvale vredan poduhvat da štampa sve knjige o Elriku. U prvom tomu su objavljeni romani „Elrik od Melnibonea“ i „Tvrđava bisera“ a drugi tom sadrži dela „Mornar na morima sudbe“ i „Zla kob Belog vuka“. Po objavljivanju svih knjiga o Elriku, domaćoj publici konačno će biti dostupan jedan od temeljnih serijala epske fantastike, serijal koji je bitno doprineo razvoju i formiranju ovog po svojim potencijalima i postignućima valjanog i vrednog žanra.

            („Znak Sagite“ broj 27, 2024.)