AKIKO ILI OKIKA, PITANJE JE SAD –“Ja sam Akiko” Stefana Tićmija, Marka Stojanovića i Leskovačke škole stripa; izdavač Marko Stojanović i Udruženje ljubitelja stripa i pisane reči “Nikola Mitrović Kokan” Leskovac 2024.

 

Roman “Ja sam Akiko” Stefana Mitića Tićmija (1992) svojevrsni je fenomen u ovdašnjoj savremenoj književnosti za decu; od prvog izdanja (2018) naišao je na nepodeljeno dopadanje kod mlade publike kojoj je namenjen ali i pedagoga i kritičara. Uz veliku popularnost i nagrade knjiga je brzo prešla u druge medije – animirani film i čak tri pozorišne predstave (u Beogradu, Zagrebu i Skoplju). Sada je iskoračila i u 9. umetnost, dakle strip ili ‘priče u slikama’. Doživljaji devojčice sa pegama kojoj koža miriše na staru hartiju i koja ne zna koliko ima godina jer joj je tata savetovao da uči slova a ne brojeve (što nije loše jer su za nju sve školske ocene, i jedinice i petice, iste) nisu strogo vezani odnosno ne slede striktno jedni druge već su predstavljeni kao serija njenih fascinacija nekim događajima koji su povod da joj misli odlutaju i nižu se asocijacije i starmali zaključci. Akiko na svet koji je okružuje prečesto ima sasvim drugačiji pogled od običnih odraslih ljudi – računajući tu i učiteljicu - ali i njenih školskih drugara. Ipak, ona nije pokolebana tim razlikovanjem koje ume da kulminira neobičnim situacijama; naprotiv, Akiko je ponosna na svoju posebnost i bez imalo snebivanja ili stida širom otvorenih očiju gleda oko sebe i u sebe. Njen najbolji drug je peškir koji voli njene pesme a tu je i bicikl kao i često pominjani baobabovi. Tata je njena podrška (njeni pomoćni točkići) a devojčica je od njega očito nasledila veliku dozu infantilnosti koja se rado poigrava apsurdima ljudskog postojanja. Vragolije vesele devojčice koja malo-malo pa peva glupave pesmice (i gde im je i gde im nije mesto) mame osmehe čitalaca ali i ukazuju na mnoge istine preko kojih se olako prelazi.

        Sticaj srećnih okolnosti doveo je do toga da se jedan literarni fenomen sretne sa jednim strip fenomenom – Leskovačkom školom stripa i njenim predavačem Markom Stojanovićem; srećna okolnost je da su njih dvojica iz Leskovca i da se znaju iz nekih davnih dana kada su igrali basket (budući pisac je redovno gubio od budućeg stripadžije). Ponovni susret i ideja da se roman pretoči u strip bili su samo pitanje trenutka. A tu su bili i ‘izvođači strip radova’ – polaznici Leskovačke strip škole. Marko je pristao da napravi strip adaptaciju romana (što inače ne radi) a onda su, u najboljoj tradiciji kolektivno-školskih radova, polaznici-crtači iscrtali pojedine table koje su spojene u ovaj sjajan, šareni strip. Tako je Akiko dobila ne jedno nego više lica koja su sva jednako valjana-ispravna i svedoče o tome da ju je svaki crtač drugačije video i doživljavao. Konačno je prvi deo tih crteža odštampan u svesci (za kojom će slediti druge, na završnim koricama već je najavljena Akiko 2), dodati su predgovori i pogovor pisca Stefana Tičmija odnosno scenariste Marka Stojanovića kao i specijalni dodatak, galerija ilustracija sa raznim viđenjima lika Akiko, koje su nacrtali autori s čitavog Balkana (Bob Klisurski iz Bugarske, Zdravko Girov iz Severne Makedonije, Jasemin Jaren Evcimen iz Turske, Mateja Šefinček iz Hrvatske, Lerija Baću iz Rumunije, Borislav Maljenović iz Bosne i Hercegovine, Sofija Spirlidau iz Grčke, kao i srpski autori Goran Trajković, Igor Krstić i Danko Dikić). Ipak, u celini gledano ovaj strip je u potpunosti proizvod leskovačkih autora – od autora izvornog romana, preko scenariste, crtača, kolorista, autora naslovne strane, lektora, korektora, prelamača i tehničkog urednika, pa do autora predgovora i pogovora. Kuriozitet je i to da su strip nacrtali i obojili polaznici škole stripa, mahom srednjoškolci (što je redak slučaj u evropskom ali i u svetskom stripu) i tako na velika vrata ušli u 9. umetnost: Aleksandar Anđelković, Dunja Avramović, Anastasija Vidanović, Marijana Stanić, Andrej Stanojević, Katarina Hadži Jovačić, Mina Davić, Jana Stojanović, Staša Stanković, Jovana Stanković i Marko Serafimović. Na zadnjoj korici svoja razmišljanja o stripu saželi su ilustrator i strip-autor Dušan Pavlović, ilustrator Vane Kosturanov, književnik Uroš Petrović i Boris Mitić, reditelj dokumentarnih filmova.

            Rečju, strip “Ja sam Akiko” vesela je, zanimljiva i poučna igrarija, po mnogo čemu apartna u tekućoj strip produkciji koja svakako zaslužuje pažnju stripoljubaca svih uzrasta.

            (“Dnevnik”, 2025.)

 

NEODOLJIVE PRIČE O KNJIGAMA – „Šeherezada i pokradeno pamćenje“ Đorđa Pisareva; izdavač „Agora“ 2025.

            Đorđe Pisarev (1957) jedan je od najosobenijih srpskih prozaista srednje generacije; od prvih objavljenih radova do danas on, veran postmodernističkom svetonazoru, odbija da ostane u zabranima proverenog i ustaljenog, kontinuirano tragajući za novim temama i novim načinima da one budu predstavljene znatiželjnom čitaocu u obliku priča, romana, eseje, drama, poezije. Slobodu u izražavanju koju je zadobio u vremenima intenzivnog delovanja domaćih Borhesovaca i Postmodernista (pre navale estradno-komercijalne „literature“), Pisarev nastavlja da i nadalje koristi dodajući joj nove elemente/segmente, od samosvojne fantastike do iskušavanja psihološko-realističkog proznog iskustva i namerno „agresivnog“ eklekticizam. Višeslojnost i višesmislenost Pisarevljeve proze nadograđena je relaksirajućim humornim tonom (neretko, gorkim) odnosno unakrsnim referencama na različite oblasti visoke i popularne kulture.
            Knjiga „Šeherezada i pokradeno pamćenje“ nastala je tako što je tokom 2024. godine Pisarev u listu „Dnevnik“ objavio 50 kolumni-eseja pod zajedničkin nadnaslovom „Priče o knjigama“. Eseji su, kaže Pisarev, prosto vapili za „zajedničkom koricom što od njih čini (ne)planiranu knjigu“. Bila ona planirana ili ne „Šeherezada...“ predstavlja Pisareva (ponovo) kao eseistu i to - naravno, kako bi drugačije? - neortodoksnog i nekonvencijalnog. Njegove (kako ih sam određuje) ’lake’ eseje krasi varljiva jednostavnost u ’konzumiranju’ i lepršava čistota u izvođenju i dokazivanju teza uz neodoljivu, vratolomnu šetnju kroz literarne epohe i žanrove, filmove i TV serije, stripove... Jer sve su teme, žanrovi, umetnički pokreti našli mesta u autorovim analizama i zaključcima: ispovedna proza i laži, novi sentimentalizam i mistifikacija literature, krimići, epska i naučna fantastika, bestseleri i top liste, serijali božičnih TV filmova i stare bajke i još štošta drugog. U krajnjem se ispostavlja da je lakoća kojom odišu njegove rečenice i lakoća kojom se spoznaju samo još jedan vid Pisarevljeve subverzije akademističke uštogljenosti naspram koje on stoji širom otvorenih očiju i bez predrasuda uživa u svemu što mu privuče pažnju. Zato, rame uz rame, među mnoštvom pisaca i knjiga pomenutih u „Šeherezadi...“ uz priznate, nesporne klasike ili one koji su blizu njih (npr. Agata Kristi) ili su samosvojni fenomeni (npr. Kastaneda, Den Braun) stoje i imena savremenih žanrovskih pisaca (npr. Roulingova, Gibson) ili medijski ’favoriti’ (npr. kapetan Pikar, ljubavne filmske ’limunade’, Netfliks serije...) ali i sasvim opskurni autori (npr. Bakić). Subverzija okoštalih kanona koja je trajna karakteristika proze koju Pisarev ispisuje prelila se i u njegove eseje donoseći nove, široke vidike u sagledavanju literarno-umetničkog multiverzuma u kome živimo a da toga najčešće nismo ni svesni između ostalog i zato što nam pažnju usmeravaju autoriteti rigidnih stavova. Srećom, neortodoksni znalci razbarušenih rečenica i asocijacija – čitaj, Pisarev - tu su da nam otkriju šta propuštamo zbog nekakvih akademističkih zabluda. U jednom eseju iz ove knjige on nedvosmisleno i bez osećaja krivice govori u prilog neozbiljnosti i njenog barem ravnopravnog statusa sa smrtnom ozbiljnošću.
            Složili se ili ne sa autorovim stavovima, ostaje činjenica da je zadivljujuća širina njegove lektire. On kao, sasvim očito, celoživotni strasni čitalac strasno piše o bibliotekama kao svetilištima i o ponovnom čitanju knjiga koje su usmeravale percepcije pa i sudbine svojih čitalaca. „Šeherezada...“ je pohvala čitanju i iščitavanju knjiga kao izvoru znanja, sreće i mudrosti, ona dokazuje da literatura (i svekolika Umetnost) nemaju granica (ni prostornih ni vremenskih). Svet literature šarolik je, milenijumski dug i dubok, veći od života. U jednom eseju čak stoji tvrdnja „roman 21. veka mogao bi da bude delo koje sanja čitalac glave natrpane mnogobrojnim znanjima, uma poput digitalne biblioteke“. Ali, Pisarev ne propušta da zapazi „knjige koje nam oduzimaju dah, ali oduzimaju i sate života koje provodimo uz tekst koji je smešten u izmišljene svetove, žrtvujući toliko vremena koje smo mogli provesti živeći „pravim” životom“. Samo, šta je „pravi život“? Šta literatura daruje a šta oduzima svojim čitaocima? Čije to pamćenje krade a kome ga daruje? To svaki čitalac mora sam da otkrije.
            Sledom ovog asocijativnog niza Pisarev ne zaboravlja ni tvorce literarne magije - pisce jer ovi ispisuju tekstove kojima se čitaoci dive. On konstatuje: „pisci i jesu prethodnica, pioniri sposobni da imenuju nove fenomene“. O čudnom dvojstvu-simbiozi pisac-knjiga dodaje: „Nije loše pamtiti imena pisaca nama dragih knjiga, vrlo je pristojno i znati nešto o njihovim životima, ali najvažnije je, ipak, pamtiti i čuvati njihove knjige jer one su, bar neke od njih, važnije i veće od samih pisaca“. Ipak, šta je tu primarno jer bez pisaca nema knjiga kao što ni bez knjiga nema pisaca?
            Konačno, knjiga „Šeherezada i pokradeno pamćenje“ Đorđa Pisareva pohvala je literaturi i njenim čudesima koja tvore svet veći od onog realnog. To je pohvala knjigama koje sadrže i grade život i u njemu izrastaju u samosvojne, neponovljive entitete sa kojima se druguje, vode dijalozi i kojima Pisarev (i mnogi sa njim), pred gašenje lampe, s punom zahvalnošću kaže: „Moje knjige... laku noć!“

("Dnevnik" 2025.)            

 

SREBRNI MOST - FEHER ILLES blogspot prevod poezije Ilije Bakića na mađarski

 

 A költészetről - az Ezüst híd/Srebrni most fordításkötetemről - fordításaim - kedvenc verseim - gondolatok - magamról O poeziji - o knjizi prevoda Ezüst híd/Srebrni most - moji prevodi - omiljene pesme - zabeleške - o sebi

 

 

https://feherilles.blogspot.com/search/label/Baki%C4%87%20Ilija

2025. november 7., péntek

Ilija Bakić: *** (praznih jedara…) - *** (…üres vitorlákkal)

 

Ilija Bakić Vršac, 23. 11. 1960. – 

***   praznih jedara brodovi su pristali na obale pustinje   slede tela razigrana u znoju                 orgija                sakaćenja glatki mišići brda sala ispod šminke   reči se lepe po ušećerenom voću ližu zlato nakita kockice mozaika iza lakih zavesa   još pesme za pesak varvari su suviše daleko   a između vilica jare dva lopova nose                              belog                              boga i preklinju ga da ne umre

***   üres vitorlákkal kötöttek ki a hajók a sivatag partján   izzadt perdülő testeket követnek                  orgia                  csonkítások sima izmok a smink alatt hájhalmazok   cukrozott gyümölcsre ragadnak a szóképek ékszer-aranyat mozaikkockák nyalogatnak a könnyű függönyök mögött   még dalok a homokért a barbárok túl messze vannak   az állkapcsok között meg bárány két tolvaj viszi                          a fehér                          istent és könyörögnek ne haljon meg   A ford. megjegyzése: sorok Fellini Satyricon filmje nyomán   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

https://feherilles.blogspot.com/2025/11/ilija-bakic-praznih-jedara-ures.html

 

 

2025. november 12., szerda

Ilija Bakić: *** (zavejan…) - *** (…behavazott)

 

Ilija Bakić Vršac, 23. 11. 1960. – 

***   zavejan u pupku komadima vode putnik prti stazu kroz zvuk skorele brade i očnog dna između ledenih klinaca zakovanih u oblake brojeva pejsaži koje ne vidi identični su onima što ga pozdravljaju u verovatnom nebu žmirkaju svetla meseca na putanjama oko sopstvenih senki   svakim korakom tišina znoja je dublja drhti u odjecima i više nema sumnje materica belog mesa i on u njoj jalovi su

***   a köldökében vízdarabokkal behavazott utas aki kérges állal és szemgödörrel tör utat a hangon keresztül a számfelhőbe és a nem látható tájba ékelt jeges kölkök között ugyanolyan mint azok akik őt üdvözlik a valószínű mennyben a saját árnyékuk körüli röppályákon holdfény pislákol   minden lépéssel mélyebb az izzadtság csendje a visszhangokban reszket és többé nem kétséges a fehér hús méhe és benne ő meddők   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Ilija Bakić: Koren ključa, naličje svakodnevnice, Kanjiški krug, 1999.

https://feherilles.blogspot.com/2025/11/ilija-bakic-zavejan-behavazott.html

2025. november 26., szerda

Ilija Bakić: *** (iskre vrcaju…) - *** (a barlangban…)

 

Ilija Bakić Vršac, 23. 11. 1960. – 

***   iskre vrcaju u pećini kovači ih isteruju iz oštrica i predaju moru vetrova ugalj se vraća u Sunce koža zateže pod znojem oko ne raspoznaje sjaj ali vidi iza njega oblik žiga za živo meso ljudskih krda sateranih u klopke mraza čuvar njuši utrobe pucketa bičem noktima guli rđu sa stubova                                soli ne žuri sve vreme je njegovo

***   a barlangban szikrák csillognak a kovácsok élekből csiholják és a szelekre bízzák a szén visszatér a Napba a bőrt izzadtság feszíti a szem nem ismeri fel a fényt de látja mögötte egy idom a fagy kelepcéjében a csordába terelt emberek élő húsa után sóvárog őr szagolja a belső részeket korbáccsal csattog a sóoszlopokról a rozsgát körmével                                vakarja nem siet övé az idő   Fordította: Fehér Illés

https://feherilles.blogspot.com/2025/11/ilija-bakic-iskre-vrcaju-barlangban.html

PRILOZI ZA ISTORIJU NOVIJE SRPSKE ŽANROVSKE KNJIŽEVNE FANTASTIKE 2 - ILIJA BAKIĆ; Dnevnik 23.11.2025.

 

ANTOLOGIJA VIZUELNE I KONKRETNE POEZIJE - priredio Dušan Stojković; izdavač Presing, 2025.

 

OMANJA DETEKTIVSKA PRIČA - ILIJA BAKIĆ; Dnevnik, 09.11.2025.

 

PRILOZI ZA ISTORIJU NOVIJE SRPSKE ŽANROVSKE KNJIŽEVNE FANTASTIKE 2 - ILIJA BAKIĆ, izdavač Solaris, 2025.

 

"OMANJA DETEKTIVSKA PRIČA (U STVARI DVE U JEDNOJ) pseud-o-palp ili palp-o-pseud" ILIJA BAKIĆ, 2025.