Nova knjiga, „Nevidljiva mesta“, Tomislava Marinkovića (1949), prisutnog na pesničkoj sceni više od tri decenije, uvažavanog i nagrađivanog, podeljena je u tri ne imenovana već numerisana ciklusa (I, II, III) od kojih prvi i poslednji čine samo po jedna pesma. Uvodna pesma „Pre nego što počneš da pišeš pesmu“, kako naslov govori, okrenuta je pesničkom ushićenju i muci a završava pitanjem/dilemom „Dobro razmisli: je li to / trenutak kad pevaš / kada prestaješ, ili / počinješ da plačeš“. Jedan odgovor ne postoji niti za ovu niti za sve druge dileme pesnika/pesničkog subjekta i ovaj stav zajednički je za čitavu knjigu. Moguće je jedino nastojati da se u svakodnevnom i stvaralačkom postojanju, koje se nadovezuje na neke ranije dane i sećanja, otkriju i zapamte trenuci u kojima se slute delovi esencije postojanja, emocija, misli. Više od toga, od te fragmentarnosti, čoveku, čini se, nije dato. Da li zato što su celoviti uvidi božanska mogućnost/osobina ili je, odista, samo jedan odgovor na sva pitanja nemoguć tek, običnom smrtniku nije dato da izdigne se iznad sopstvenog trajanja. Ponekad, u retkim, izuzetnim situacijama, učiniće se čoveku da ukazuju mu se obrisi/naznake spoznaja i principa koji možda - ali samo možda - sadrže neke šire, dublje, temeljnije istine i principe. Otuda u poslednjoj pesmi knjige „Našao si je“ pesnik koji za sebe kaže „(...) ja misao / ja prozor kroz koji duša gleda / obeskućeni, rasuti svet?“, slušajući pčele što su „uzbuđeno raspravljane o nečemu“, pita se nisu li mu tako pokušavale da kažu „Ako si tražio istinu, / na trenutak si je našao.“
Ali, koji je to trenutak i koja/kakva je to Istina? Veličanstvenost Prirode i njega, čoveka, u njoj, smernog i smirenog?
Odgovor, rekosmo, nije jedan i jedinstven možda i zato što su, s druge strane, životna očekivanja svakog bića drugačija, zavisna od njegove ličnosti, karaktera, prilika u kojima je rastao, učio, delao, voleo, bivao razočaran, sanjao, maštao, priželjkivao. Paradoksalno - ali paradoks je nešto trajno i, možda, zakonomerno za postojanje - zaključak jedinke koja je uspela da formuliše dilemu svog trajanja (za razliku od onih koji to pitanje osećaju a nisu voljni, spremni ili sposobni da ga uobliče mislima/rečima), odraženu i u praznoj korpici za pečurke (uzalud tražene na „Nevidljivim mestima“), je: „Ali srce, sa osećanjem života, / između godina još traži / dragocenosti koje mu pripadaju.“
Koje su to dragocenosti? Po kom se osnovu/pravu one potražuju?
Valjalo bi, zarad spoznaje odgovora, krenuti od početka, od detinjstva, baš kako je to i u pesmi „Nevidljiva mesta“, poslednoj u drugom ciklusu, pa se nadovezati na prvu iz istog ciklusa, na pesmu „Nije varka“ u kojoj, usred leta dečak prutićem, u prašini, crta mapu zamišljenog sveta dok dan odmiče prema sumraku i „Dečak sumnjičavo zuri u nestvarne obline neba“, pa crveni mesec ubeđuje dečakovo srce da ostane budno jer „To nije varka, šapuću daleke zvezde, / stvarniji svet od ovog nećeš naći.“ A u tom i takvom svetu, kao oslonci, likovi su majke, oca i prijatelja. U tom svetu postoje polja, sela i varoši kao prostori dešavanja, odrastanja, stasavanja u grupi. Konačno, možda manje primetno a, opet, temeljno i određujuće je proticanje vremena, vremenskih prilika i neprilika, dana i noći („Kule od dana, / kule od jutara / i večeri.“ - „Kule“), smena godišnjih doba i promene Prirode koje nosi. Čitava godina opstaje u ovoj knjizi, od leta do zime, jeseni i proleća sa svojim radostima, nadanjima i zasićenošću. Tanano i posvećeno zapažanje promena svojstveno je onome ko stalno je u neposrednom dodiru sa Prirodom, ko od nje nije odvojen asfaltom i gradovima već sa njom i od nje živi kao njen neotuđeni deo. Ova se iskonska veza ne raskida, od nje se ne beži kako bi se udovoljilo imperativima moderne civilizacije. Naravno, odlasci u gradove neminovni su ali se toj novoj/privremenoj sredini apriorno ne priznaje primat (kao što joj se ne poriče značaj). Konačno, grad pridošlicama niti širi ruke u znak dobrodošlice niti ih izbacuje - „Iza tebe, isprekidano, diše grad. // Kroz podignutu rampu, / istiskuje te iz sebe / i gura u noć, // iako ne kaže - idi.“ („Košava“).
Uronjenost u Prirodu, spoj sa njom, uči čoveka skromnosti ali mu daruje i osećaj beskrajne pripadnosti koja ga uverava da ma koliko bio beznačajan jednako je važan za opstanak sveta: „Pogledaj, svet je milostiv! // Svetlost trenutka obasjava / i sitne semenke suncokreta / i tvoje postojanje.“ („Suncokreti“). Otuda, pripadanje Prirodi znači i trezveniji stav prema sopstvenom odrastanju i starenju koji su tek jedan (ob)lik večnog trajanja i promene, smene života i smrti. Ipak, svako samosvesno i misleće biće mora, bez obzira na uvažavanje i poštovanje Prirode, da zapita se - zašto? „Zašto, kao po zapovesti, / nas koji smo smrtni, prekriva / sve više zlatni prah godina,“ („Zašto“). Pitanje je teže za jedinku obdarenu (prokletu) dubljim osećajima, prijemčiviju za damare bića/duše, obrazovanu i načitanu. Za nju su nedoumice i iskušenja dublji jer ume da ih izrazi, artikuliše, da ono slućeno uobliči u reči, i to reči koje je usvojila/stekla u svakodnevnom življenju i one naučene u školskim udžbenicima. Otuda se u nekolikim pesmama ta dva jezika spajaju gradeći sasvim posebnu atmosferu i senzibilitet - „žune beskrajno usitnjuju svoje soprane.“ („Nije varka“), „vetar se, kao smušeni geometar,“ („Februarske skice“). No, kako god bilo, zapitanost ostaje a konačnog odgovora, rekosmo, ipak, nema.
Važan deo knjige „Nevidljiva mesta“ intimistički intonirane (uglavno pisane u prvom licu jednine, mada ima i onih u množini) je, kao dodatni lični ugao posmatranja sveta, i linija koja se bavi pesništvom kao usudom. Na prvu pesmu, „Pre nego što počneš da pišeš pesmu“, nastavljaju se ona imenovana kao „Pokušavaš da se setiš“ u kojoj pesnik hoće da se doseti „kako je bilo pisati pesme, / a ne biti pesnik.“, kako je to „Osećati za vratom dah života, / koji te miluje kao lahor / a potom baca u očajanje.“ Rastrzanost između želje i (ne)moći izražavanja u rečima, nadanja i strahova (sve do onog ultimativnog „Krenuh ali ne stigoh“), opsedala je mladog pesnika koji se, sada, priseća tog vremena, nesposoban da ga, uprkos stečenoj veštini, opiše jer pesništvo je način postojanja, drugojačiji, puniji, teži od običnog. To je poseban način gledanja na sebe i sopstveno okruženje, te neraskidiva vezanost za reči, svoje i onih koji su pisali nekada i koji pišu sada. Čak i ako pokuša da pobegne od reči iz knjiga i onih koje drugi (na sajmu knjiga) izgovaraju pesnik ne beži izistinski, on i u osami ostaje sa svojim rečima, onima koje je sam zapisao i objavio i onima koje će nastati. Uostalom , „(...) reči su radoznale kao / deca (...)“, ima ih posvuda i „(...) na njima počiva svet.“ („Bežeći od reči“). Mada, ponekad javlja se sumnja u moć reči jer „(...)  zrikavci su / ponavljali zauvek upamćenu /  pesmu; opevajući ono što jezik /  nije u stanju da izrazi.“ („Gledanje kroz noć“).  Uprkos tome, neminovno i konačno, Život i Poezija neraskidivo stapaju se (kao život i Priroda) - „Kroz prozor vidim sivkaste oblačiće / koji liče na bronzanu figuru ruže, // na razmotanu klupčad vune, / na moj život i život poezije, / koji podrhtavaju nad beskrajem.“ („Čitanje“).
            U konačnom sagledavanju poetska „Nevidljiva mesta“ Tomislava Marinkovića primirena su, tiho elegantna, zamišljena/zapitana nad trajanjem, odrastanjem i starenjem, nad sveopštim (bes)smislom, prepuna fine sete, plemenite patine i melanholije.
(„Koraci“ br. 4-6, 2016.)
Gvido Krepaks (1933-2003), rođen u Milanu kao Gvido Krepas, arhitekta, dizajner i crtač ilustracijama za naslovne strane časopisa i ploče počeo je da crta stripove 1963.g. a 1965.g. sa nekoliko prijatelja osnivao strip magazin „Linus“, u kome će započeti objavljivanje svog najznačajnijeg dela, serijala „Valentina“. Mada je u prvoj epizodi „Neutron“ Valentina sporedni lik kasnije ona postaje junakinja niza epizoda koje se od 1968. pojavljuju i u formi albuma; za Krepaksovog života objavljeno je 27 albuma ovog serijala, na koje se nadovezuju albumi sa ilustracijama i skicama. Uz „Valentinu“ Krepaks je, stvorio desetak albuma sa avanturama drugih lepršavih i erotizovanih heroina. Takođe je iscrtao nekolike strip adaptacije književnih dela. Krepaks će ostati zapamćen po prepoznatljivom crtežu, specifičnom kadriranju i montaži tabli odnosno erotici koja ne prelazi u vulgarnost i sklonosti prema fantazmagorijskim, halucinantnim, somnambulnim sadržajima u skadu sa duhom hipi generacija 1960-tih.
            Valentina Roseli je rođena 1942.g. u jeku II svetskog rata, u Milanu i odrasta u posleratnom svetu obnove „običnog života“, promene političkih sistema, rasta standarda i fascinacije popularnom kulturom. Ona se slabo ili nikako ne uklapa u sredinu i tek ljubav sa Filipom Rembrantom, brak i rođenje sina Matije donose delimično smirenje njenog nemirnog duha i fantazije. Valentina se bavi modnom fotografijom dok je Filip, koji je ranije bio maskirani Neutron, borac protiv zločina, sada intelektualac vezan za razne projekte.
            „Trilogija Baba Jaga“ iz 1972. godine donela je Krepaksu popularnost i priznanja njegovog neuobičajenog pristupa i tretmana stripa koji je, za razliku od standardnog, potpuno razbarušen, neopterećen imperativima brze akcije i lako razumljivog crteža. Trilogiju, koja je u stvari tetralogija, čine celine „Baba Jaga“, „Plavobradi“, „Anet“ i do sada neobjavljeni „Mali kralj“. Baba Jaga je veštica poslata iz sveta u utrobi zemlje da potčini Valentinu koja će, po starom proročanstvu, začeti naslednika naroda podzemaljaca. Nakon što bezmalo udari autom Valentinu, Baga Jaga je poziva u svoju kuću; ma koliko se protivila Valentina odlazi i na poklon dobija lutku Anetu koja ima velike natprirodne moći. Valentinina nevoljna opsednutost vešticom razvija se u nizu bizanih erotsko-fetišističkih događaja i horor-psihodeličnih snova-košmara. Filip pomaže supruzi da se otrgne u obračunu, na kraju druge epizode, u kome Baba Jaga (žena neodređenih godina, ekscentričnog odevanja i ponašanja) propada kroz rupu u podu svoje kuće na smetlište. No, u delu „Anet“ veštica se vraća i otima malog Mateju a potom zaposeda i Valentininu svest i vodi je u podzemlje. Filip je prati do grada Toitatnama u kome počinje obred dobijanja vođe koji vidi i koji će žene iz kulta Aran Tuavana povesti u borbu protiv gvozdenih ljudi. Filip će prekinuti obred ali će Valentina, Matija i on pasti u ruke gvozdenih ljudi (koji podsećaju na robote). Gvozdeni žene koriste za oplodnju a Valentinu od te sudbine spasava Baba Jaga. Filip i Valentina primoraju Baba Jagu da im pokaže put na površinu gde nalaze lutke sa svojom odećom i odlaze u poznatu im realnost.
Nakon stripova sledi segment „Iza kulisa jednog stripa“ u kome Krepaksov sin Antonio i supruga Luiza objašnjavaju pojedine table odnosno njihovu „realnu podlogu“ što produbljuje uvid u umetnikovu inspiraciju i realizaciju dela.
            Priča sa elementima fantazije, naučne fantastike i horora, prožeta fetišizovanom i pritajeno perverznom erotikom, sa mnoštvom citata bajki i filmova, insistiranjem na modnim detaljima, na neobičnim predmetima (iz XIX i ranog XX veka), ekstvaganciji i izveštačenoj afektaciji, dozvolila je Krepaksu da se razmahne i crtački i montažerski. Municiozni crteži iz neuobičajenih perspektiva, slike koje su na rubovima ostale nedovršene, niz malih kvadrata koji prate mimiku likova, table koje sadrže crtež koji se razvija u vremenu - sve to potvrđuje Krepaksa kao vanrednog stvaraoca i njegov netipični odnos prema mediju u kome stvara. Otuda „Valentina“ nije „lak“ strip i traži čitaoce otvorenih pogleda i shvatanja ali ih nagrađuje vanserijskim umetničkim doživljajima i senzacijama.
            („Dnevnik“, 2016.)


„The Long Tomorrow“ je zbirka naučnofantastičnih stripova koje je nacrtao Mebijus (Žan Žiro, 1938-2012), velikan svekolike 9. umetnosti i autor koji je profilisao vizuelni izgled i doživljaj budućnosti u masovnoj kulturi kraja XX veka a čiji je uticaj i danas nezaobilazan. Kako u uvodnoj reči kaže, Mebijus je 1975.g. bio deo velike ekipe umetnika koju je okupio Alehandro Žodorovski s namerom da stvore filmsku adaptaciju naučnofantastičnog romana „Dina“ Frenka Herberta. Film je trebao da u svemu bude izuzetan iskorak iz dotadašnjih vizuelnih-scenarističkih-glumačkih-muzičkih obrazaca pa su na saradnju pozvani mnogi izuzetni autori, od Mebijusa, Gigera, Daglasa Trambala, Orsona Velsa do Mika Džegera, grupe Pink Flojd i, kao apsolutna zvezda, Salvador Dali. Uprkos intenzivnog rada i gotovo zaokruženog likovnog identiteta priče, film nikada nije stigao dalje od pripreme postavši tako najpoznatini nesnimljeni film u istoriji. U svoj toj kreativnoj gužvi Mebijus je, dok je iscrtao stotine i stotine skica, upoznao Dena O’Banona (1946-2009; autor scenarija za film „Alien“ iz 1979.g.) koji mu je pokazao svoje skice za strip na kome je radio. Mebijus je bio oduševljen pričom i zatražio pravo da je nacrta. Tako je nastao kratki strip „The Long Tomorrow“ o doživljajima marginalnog privatnog detektiva Klaba koga, u košmarnoj budućnosti u kojoj svi žive u mega-gradu, angažuje bogata klijentkinja za naizgled lak posao; kako to biva, stvari se komplikuju jer uopšte nisu onakve kakvima se čine. Klab je, naravno, prethodnica Džona Difula iz serijala o Inkalu dok je naslov stripa moguća parafraza naslova Čendlerovog romana „The Long Goodbay“ iz 1953.g; istini za volju postoji roman „The Long Tomorrow“ Li Braket iz 1955.g. ali je reč o „spej operi“ što je daleko od tematike Mebijusovog i O’Banonovog stripa. Ova je parodija na klasične tvrde krimiće vanredna pre svega po atmosferi i enterijerima: Mebijusov haotični-frustrirani-agresivni-medijski-reklamni grad-džungla budućnosti postaće likovni temelj kako za film „Blejd raner“ Ridlija Skota (1982) tako i kiberpank roman Vilijema Gibsona „Neuromanser“ iz 1984.g. odnosno uzor za mnoštvo drugih potonjih dela koja će ovaj lik budućnosti definisati kao ikonografski obrazac naučne fantastike ali i opšte kulture. U sličnom okruženju dirigovanih masovnih neuroza i pojedinačnih maničnih ispada razvija se i sledeći strip u albumu, priča bez reči „Rock City“.
            „Svemirski“ segment albuma čine kratki stripovi koji su, u suštini, stilske vežbe na neke od prepoznatljivih i preteranim, neinventivnim trošenjem šablonizovanih žanrovskih tema koje u Mebijusovoj verziji bivaju revitalizovane i nadograđene zbog čega deluju sveže i ubedljivo. Tako se priča „Vaseljena je baš mala“, kako i naslov kaže, poigrava apsurdom beskraja svemira a „Riđobradi i mozak-pirat“ naopako okreće sukob astronauta i veštačke inteligencije uvodeći u zaplet i ličnost onoga ko je mozak programirao. „Artefakt“ je efektna minijatura o odnosu veliko-malo u razmerama planeta-živo biće.
            Posle fantazmagorijskog horor sna pilota svemirskog broda u „Približavanju Kentauriju“ (po scenariju Filipa Drulea) sledi „Varijacija br. 4070 na „poznatu“ temu“, gorka groteska o vodniku koga, posle nuklearne apokalipse, izvode iz podzemnog bunkera i streljaju jer nije poslao atomske rakete na protivničku stranu i tako lišio Francusku zadovoljstva pravedne odmazde protiv agresora! To što je čitava planeta, i bez tih bombi, uništena ne menja odluku jer - dužnost je dužnost ma kako (be)smislena bila.
            Mebijusov grafizam, u svemu osoben, danas je legendaran. Od dizajna mašina, svemirskih brodova, svakojakih arhitektura i pejzaža do odeće, obuće i šešira, od svakovrsnih ljudskih fizionomija do nezemaljskih kreatura, strip čitalac/gledalac neprestano, iz slike u sliku, susreće nešto novo i izuzetno u širokom rasponu od vilinskih lepota do mračnih ponora svemira i ljudskog uma. Kompozicija crteža i tabli prefinjena je iako deluje spontano i jednostavno.
I posle četiri decenije Mebijusove slike su uzbudljive i fascinantne a njegove priče vrcavo duhovite i intrigantne, pune citata i aluzija. Otuda, uvid u strip s kraja XX i početka XXI veka definitivno nije moguć niti potpun bez poznavanja Mebijusovog opusa.
(„Dnevnik“, 2016.)
Harold Rudolf Foster, poznatiji kao Hal Foster (1892-1982) nesporni je klasik strip umetnosti a njegovo životno delo „Princ Valijant“ je remek-delo kako u okrilju 9. umetnosti tako i sveopšte kulture XX veka. Od 13. februara 1937. godine do povlačenja u penziju 1979. Foster je pisao i crtao priču o princu sa Severa, iz Tule, koji će vremenom postati vitez Kralja Artura odnosno jedan od vitezova Okruglog stola i u svojim avanturama, ratovima i putovanjima obići bezmalo čitav svet, od Evrope do Amerike i Afrike. Foster će, nakon što je, zbog artritisa, morao da traži zamenu, te „iskušao“ nekoliko crtača, odabrati Džona Marfija (1919-2004) kome će prvo crtati skice u olovci a onda od 1789. table u potpunosti prepustiti strip. Marfi je „Princa Valijanta“ crtao, najpre po sinovljevom scenariju, sve do 2004.g. da bi ga, par meseci pre svoje smrti, predao Gariju Ganiju, koji je po scenariju Marka Šulca, Valijanta crtao do 2012. godine kada olovku „preuzima“ Tomas Jejts (dok Šulc piše priče). „Princ Valijant“ i dalje izlazi u nedeljnim, kolorisanim tablama i premijerno ga objavljuje preko 300 američkih dnevnih novina.
            „Princ Valijant“ je od svojih početaka bio izuzetno delo, i kao priča i kao likovno delo. Foster se nije opredelio za standardnu istorijsko-avanturističku priču u pogodbenom Srednjem veku već je pomno proučio epohu, od velikih događaja do svakodnevice, od načina ratovanja do odevanja i ishrane. Stoga su Valijantovi doživljaji uvek bili uverljivi i ubedljivi. Kao rezultat takvog Fosterovog proučavanja, s jedne strane, i restrikcija hartije zbog II svetskog rata, s druge, nastao je strip „Srednjevekovni zamak“ (integralno reizdat 1957.g.) koji se može smatrati pravom studijom ondašnjeg vremena, običaja i shvatanja. Za razliku od „običnih“ stripova Fosterov Valijant nije ostao u „večnom sadašnjem trenutku“ već je polako ali vidljivo sazrevao i stario; njegova životna priča podrazumeva i brak sa voljenom princezom Aletom, rođenje i odrastanje dece te vrlo aktivno učešće članova porodice u priči bilo „rame uz rame“ sa Valijantom bilo u samostalnim doživljajima. Ovo je, u vreme originalnog objaljivanja stripa, bio krajnje originalan strip koncep (a ni danas nije preterano često korišćen).
Zahvaljući opredeljenju da strip izlazi u nedeljnim brojevima novina, u punom koloru, najpre u kaiševima a potom, zbog povoljnih reakcija čitalaca, kao tabla preko čitave stranice, „Princ Valijant“ je dozvolio Fosteru da potpuno razvije svoj talenat. Njegov fascinantni realistički crtež, neopterećen strip balonima (sav tekst se nalazi ispod crteža), prepun detalja, jednako uspešno predstavlja lica i mimike kao i eksterijere, pejzaže i masovne scene. Fosterovo klasicističko koncipiranje prizora u potpunosti odgovara priči koja je na tragu slavnih srednjevekovnih epova i saga. Otuda je spoj reči i slike potpun i neraskidiv.
Sedmi tom reprezentativnog kolor izdanja sabranih Valijantovih doživljaja zatiče ga kao mladog supružnika i ponosnog oca sina-prvenca Arna, rođenog u Americi, koji će biti kršten u blistavom Kamelotu, pred dvorskom svitom sa Kraljem Arturom na čelu. No, viteške dužnosti brzo će ga odvojiti od porodice i poslati da ispita neobične događaje u dalekom zamku. Pošto razreši tamošnje nevolje Valijant će sa nekolicinom vitezova, kako ne bi sedeli besposleni i izazivali nevolje, biti poslat da obiđe zid koji su podigli Rimljani kao prepreku divljim Piktima. Ispostaviće se da tamo stvari ne stoje ni malo dobro jer su Pikti prešli zid i pljačkaju sela. Mala družina suprotstaviće se najezdi više lukavstvom nego snagom. Branitelji bi, ipak, bili nadjačani da se u toj divljini, u odsudnom trenutku bitke, nije pojavila Aleta, vođena ljubavlju prema mužu. Ona će nadmudriti Pikte a onda se posvetiti lečenju teško ranjenog Valijanta. Kako bi pospešila njegov oporavak ona ga vodi u rodnu mu Tulu kod oca, kralja Aguara. Prezdraveli vitez uputiće se u Rim kako bi ocu odatle doveo valjane poznavaoce hrišćanstva. Ali dok Valijanta nema, Tulu opseda vojska spremna da je osvoji. No, ma koliko neprijatelji moćni bili oni se ne mogu meriti sa Aletinom spretnošću i dovitljivošću koja će, na kraju, otkloniti opasnost. Za to vreme, Valijant putuje Evropom koja je, zbog propasti Rimskog carstva, u potpunom rasulu...
Ratovi i svakodnevni mir, plemeniti vitezovi i nemilosrdni varvari, živopisni, vragolasti Vikinzi, nespretni čarobnjaci, dečaci koji žele da postanu junaci, mudre žene i praznoglave siledžije, tragedije i smešne zgode sabrani su u veliku sagu o mitskom vremenu koja je neizostavna lektira svih ljubitelja i poštovalaca Umetnosti.
(„Dnevnik“, 2016.)
Tihomir Jovanović znan je ljubiteljima žanrovske fantastike kao agilni i neumorni organizator svakovrsnih dešavanja, uglavnom u okrilju beogradskog Udruženja fanova naučne fantastike „SCI&FI“ odnosno kao prevodilac i urednik izdanja „SF almanah Terra“ i „SF portal“. Uz to, Jovanović već decenijama piše i u raznim publikacijama objavljuje priče i novele u rasponu od naučne i epske fantastike do onoga što se naziva „fanovska fantastika“ (koja dopisuje nove avanture poznatim i popularnim junacima). Zbirka „Palisade i čadori“ knjiški prvenac Tihomira Jovanovića, svakako je prijatno iznenađenje za zainteresovane i to kako zbog činjenice da su sve proze do sada neobjavljene tako i zbog tematskog okvira knjige. Nominalno, knjigu čine priče o žiteljima šumadijskog sela koje se, sasvim logično, zove Selo, smeštenog između rečica Poskočice i Zavojnice, i o njihovom stalnom otporu Osmanlijama, koje su osvojile čitav Balkan ali ne i Selo. Glavni junaci pripovesti su dva junaka, omanji i mršavi Arsenije i krupni, jaki Obrenije, starešina sela Atanasije, vračara Baba Manda, pop Nićifor i guslar Radan. Uz njih se, kao povremeni/sporedni akteri pominju još poneki seljanin kao i domaći prasići, kokoške i kučići odnosno, s druge strane palisada, pod čadorima hedonistički nastrojeni Veliki Aga i njegov savetnik Ibrica. Osmanlije su naizgled vojno nadmoćne ali starosedeoci imaju tajno oružje - napitak od prepeke gnjilih šljiva (ili, u krajnjoj nuždi, ako šljiva nema, drugog voća) koji im izuzetnu daje snagu i hrabrost. I - avanture dešavaju se...
            Naravno, lako je prepoznati uzor ovakvoj postavci; uostalom, primer koji je poslužio za ugled - selo u Galiji koje se suprotstavljalo osvajanju starog Rima - pominje se i u pričama Baba Mande (mada u njih niko od njenih suseda ne veruje).
Slučajevi nadmudrivanje i otvorenih sukoba dva tabora teme su pojedinih priča-epizoda koje su celine za sebe, sa obaveznim uvodom koji ocrtava osnovne postavke serijala. Zapleti su raznovrsni, od tajnih planova za pobedu jednih ili drugih do pojave neobičnih stranaca (kakvi su zmajevi i vanzemaljaci) ili čudnih putovanja (u prošlost, budućnost i svemir). Sredstva za postavljanje intrige i njeno razrešenje podrazumevaju prepoznatljivu ikonografiju raznih oblasti i žanrova: istorije i pseudoistorije odnosno klasične literature i popularne kulture. Otuda je otkrivanje modela/obrazaca jedan od prvih zadataka (i zadovoljstava) u čitanju priča. Svaki od modela će se uklopiti u početnu postavku priče i dati svoj aktivan doprinos u novoj avanturi (čak i ličnosti koje se jedino pominju u razgovorima junaka priča doprinose atmosferi zahvaljujući svojoj „staroj“ slavi iz drugih medija). Na ovako jarko postavljenoj otvorenoj pozornici sa manje-više poznatim likovima i zadatim krajem (zna se ko će pobediti) autog „gradi“ dešavanja „pomažući se“ predznanjima o svima pomenutima (i onima koji se podrazumevaju) uspevajući da bude lepršavo neobavezan a, opet, poseban i originalan i, svakako, duhovit pošto se humorni ton priča podrazumeva. Konačno, autor ne propušta priliku da u fusnotama „ispali“ mnoge, ni malo naivne žaoke koje će uspostaviti kontakt priča sa našim savremenim (neveselim) trenutkom čime se lakoj razbibrizi dodaje i jedna gorka nijansa (a lekovi su, kako znamo, upravo takvi - gorki).
Od početka knjige do sklapanja korica njen pogodbeni multiverzum se dograđuje i produbljuje/dopunjuje dobijajući i dimenziju „stilskih vežbi“ iz specifičnog žanra parodiranja kako „ozbiljnih“ tema tako i - parodiranja parodija. Iz ove bi se vizure, moglo reći da su „Palisade i čadori“ bliži formi romana (romana u pričama) nego zbirke priče. Autorov stvaralački postupak je na tragu postmodernističkih principa po kojima su svaka forma i žanr izazov za novo promišljanje i učitavanje drugačijih značenja. Jovanović „barata“ elementima već stvorenih svetova iz kojih će sazdati svoju „literarnu stvarnost“ koja malo ili ni malo ne vodi računa o bilo kakvoj drugoj (istorijskoj, žanrovskoj) uverljivosti osim one potrebne da ove priče „održe“ sopstvenu logiku (a ona se, svakako, temelji i na opštim znanjima koja prate svakog od junaka „pozajmljenog“ iz drugih dela). Pomenute fusnote potvrda su stvarnosnog korena obrazaca/sutuacija u pričama. Tako su bezbrižni kalamburi i igrarije ipak situirani/pozicionirani i u našem prostoru i vremenu kao njegova groteskna, izvitoperena opšta slika i duhovita kontrateža.

(„Dnevnik“, 2016.)

Treći grafički roman Srboljuba Nikića (1971), apartne pojave na domaćoj strip sceni, nastavak je poetskih i vrednosno-tematskih traganja započetih „Žigom petokrake“ (2013) i nastavljenih delom „Srce nije meso“ (2014). Ako se posle „Žiga...“, koji je bio prijatno iznenađenje zbog direktnog nadovezivanja na „zlatna vremena“ srpskog strip andergraunda 1990-tih, postavljalo pitanje hoće li autor nastaviti tim putem, posle „Srca...“ tih dilema nema što „Decembarska noć“ u potpunosti potvrđuje. U ovoj noveli Nikić je istovremeno i prepoznatljiv ali i nov, intrigantan i provokativan; alternativni, andergraund koreni, kako u crtačkom segmentu tako i u načinu vizuelnog kreiranja, kadriranja i montaže materijala te  subverzivnost stavova prema stvarnosti, nadograđeni su složenom, serioznom pričom koja je po svim elementima sasvim romaneskna, bez stripovskih prilagođavanja i pojednostavljivanja.
            U pet poglavlja „Decembarske noći“ Nikić ispreda bolno aktuelnu priču o majci i bebi koje su izbegle iz Sirije i stigle u Srbiju, domovnu supruga-oca, u kojoj nisu prihvaćene, o Slavici, vlasnici naizgled običnog „bircuza“ koja za novac prebacuje nevoljnike preko granice dok joj kod kuće sedi autistični sin, o njenoj koleginici Emiliji koju otac alkoholičar podvodi kako bi zaradila novac za lečenje majke bolesne od raka (koji otac propije), o posrnulom svešteniku koji je najpre redovna pa onda jedina mušterija nesrećne prostitutke, o skitnici koji „izigrava“ Deda-Mraza i okončava život skokom s mosta, o izigranom policijskom inspektoru i korumpiranom šefu policije, o ambicioznim političarima, o povodljivim masama... Prizori nevesele svakodnevice, ljudi izgubljenih u svojim promašenim životima, ispraznog sjaja onih koji su se obogatili otimačinama od nejakih, plastičnih sponzoruša, manipulisanja masama spleteni su, gustim tkanjem, u stvarnost-klopku koja guta, pre ili kasnije, sve pred sobom. Otuda nema ni postojanih vrednosti kao što se decidirano ne može reči koji je lik dobar ili loš jer su njihove obrazine varljive: da li je vlasnica kafane samislosna jer pomaže izbeglicama ili je lopov koji koristi tuđu nesreću da se obogati? Da li je sveštenik koji posećuje prostitutku nemoralan ili, naprotiv, visoko moralan jer joj pomaže da opstane?
Sa raznim ispovestima, monolozima i dijalozima u (strip) realnost se mešaju bizarne vizije, višeznačni snovi i delovi stripa koji je Emilija crtala i oni su ne samo ventil za oslobađanje od teskobe i spoznaju sopstvenog mesta u svetu već i specifična obznana posebne nad-stvarnosti u kojoj sva dešavanja, ipak, imaju kakav-takav smisao. Tako su fantazam, ludizam i apsurd, kao mogući eskapistički odmak, pomešani sa vizurama božanskog/pripovedačkog sveznanja koje daruje utehu makar i u činjenici da nijedan život nije besmislen. U finalu ovog grafičkog romana autor će pomenute principe (fantazam, apsurd, ludizam, eskapizam), u formi bizarne, mračne, moralno nihilističke reklame, uvesti u tekuću strip realnost čime, možda, sugeriše nastupanje poslednjeg stadijuma raspada svih društvenih vrednosti. Utisak kobnog završetka ne uspevaju da, u „Appendixu“ odagnaju ni relativno povoljne zabeleške o daljim sudbinama junaka ove priče.
         Nikić je i u „Decembarskoj noći“ ostao veran „primitivističkom“ grafizmu koji ne priznaje nijedan od učenih crtačkih principa tako da sve što je u ovom romanu nacrtano samo manje ili više liči na fizionomije, tela, enterije i ekserijere, srazmere i perspektive. Tehnika laviranog tuša prevashodno podupire crtež dajući mu dubinu a samo ponegde je korektiv crteža. Ipak, kada iscrtava snove a posebno Emilijin strip i pomenutu reklamu, autor vidno menja stil/tehnike crtanja kako bi apostrofirao njihov odmah od svakodnevnog. U svakom slučaju, kao i u prethodnim Nikićevim delima, čitalac će, ako u početku i ima rezerve prema crtežu, vrlo brzo, kako čitanje odmiče, prestati da crtež i priču vidi kao posebne celine već će ih doživljavati kao kompletno/kompleksno delo što, svakako, svedoči o njegovoj valjanosti.
       Rečju, „Decembarska noć“ Srboljuba Nikića samosvojna je umetnička tvorevina, dosledna u svojim stilskim karakteristikama te intelektualno i emotivno uzbudljiva, provokativna i, zašto da ne - poučna.

            („Dnevnik“, 2016.)
Priče o grupama odabranih-izuzetnih ljudi koji izvršavaju junačka dela deo su istorije svih naroda, na svim zemaljskim prostorima i u svim vremenima. Njihov se spisak proteže od družine koja je tragala za zlatnim runom, vitezova okruglog stola ili 40 ronina sve do komandosa/specijalaca u ratovima ili hrabrih kosmonauta. Naravno, sva su ova dešavanja imala svoj odraz u svetovima umetnosti, bilo tako što se realnost kopirala ili izmišljala. U svetovima popularne kulture Zapadnog sveta s kraja XX veka i početka XXI, pored Marvelovih i DC-jevih superherojskih ekipa, najpoznatija tvorevina u ovom “fahu” je strip serijal Alana Mura “Liga izuzetnih džentlmena” (od 1999.g. naovamo) u kom su spojeni junaci klasičnih umetničkih dela, od Alana Kvotermejna i Kapetana Nema do Doktora Džekija i Nevidljivog čoveka. Ovakva postavka, koja je dosledno razvijanje ideja Filipa Hozea Farmera i njegovog ingenioznog “Vold Njutn Univerzuma”, uspostavila je obrazac koji nudi mnoge izazove.
            Ovdašnji odgovor na taj izazov je “Družina Dardaneli” koju je osmislio Pavle Zelić a iscrtao Dragan Paunović. Prva epizoda-avantura “Poljubac leptirice” (“System comics”, 2011.) postavlja pozornicu događaja - Srbiju u alternativnoj istoriji s kraja XIX veka u kojoj postoje i mešaju se racionalno i fantastično. Jedina konstanta ove (i svih ostalih) istorija jesu interesi velikih sila za dominacijom nad malim narodima. Kao pokušaj odupiranja tim uticajima u Srbiji se sakuplja grupa izuzetnih junaka. Mesto njihovog susreta je legendarna kafana “Dardaneli” a organizator i koordinator družine je Vukašin Katić (ličnost iz romana “Vreme smrti” Dobrice Ćosića); družinu čine Koštana (iz istoimene drame Bore Stankovića), Hajduk Stanko (roman Janka Veselinovića), Karađoz (“Prokleta avlija” Ive Andrića), Sava Savanović (“Posle devedeset godina” Milovana Glišića) i - jazavac (“Jazavac na sudu” Petra Kočića) dok je predstavnik “majčice Rusije” grof Vronski (“Ana Karenjina” Lava Tolstoja). S druge, loše strane su Jozef K. (iz “Procesa” Franca Kafke), Dobri vojnik Švejk (iz romana Jaroslava Hašeka), Old Šeterhend i Omar Halef (iz romana Karla Maja) i Margerita Gotije (“Dama s kamelijama” Aleksandra Dime sina). Sukob Družine Dardaneli i “loših momaka” treba da onemogući ostvarenje mračnog plana za pokoravanje sveta.
Druga priča serijala delom se dešava u Parizu, na Svetskoj izložbi tehničkih novotarija a odatle se, posle klaustrofobične epizode u pariskim katakombama, premešta u vazdušni “Orijent ekspres” koji će aktere, preko evropskog neba, dovesti do Konstantinopolja. Spektakularna egzekucija Vukašina Katića obznaniće da je Esnaf ubica angažovao Rodiona Romanoviča Raskoljnikova (“Zločin i kazna” Fjodora Dostojevskog) da eliminiše Družinu Dardaneli. Raskoljnjikovu će pomagati Fantoma iz opere (iz romana Gastona Lerua) i Gregor Samsa (“Preobražaj” Franca Kafke). Na strani Družine Dardaneli, pak, ubijenog Katića zameniće Jovanča Micić (“Put oko sveta - Čudnovati događaji Jovanče Micića, Jagodinca u deset slika s pevanjem i igranjem” Branislava Nišića). U “Zločinu…” se, uporedo sa osnovnim zapletom, nastavljaju otkrivanja životnih priča “domaćih” junaka kao i njihove svađe, netrpeljivosti i trvenja. Zelić, ipak, zadržava zdravu distancu prema ovoj pripovednoj liniji pa u sceni sa ispovestima, na primedbu da jazavac nije ispričao svoju priču, Sava Savanović sasluša šta četvoronožac ima da mu odmumla i odreži a na pitanje šta je rekao odvrati da neće reći jer je “isuviše neverovatno”. I pored “humane” strane junaci imaju prevashodnu ulogu koja u svemu poštuje ikonografiju horor žanra pa priča teče brzo, sa mnoštvom akcionih scena “natopljenih” adrenalinom i jezom. Crtež Dragana Paunovića, kadriranje odnosno koncipiranje tabli, koristi tradiciju vizuelne horor ikonografije (stripovske i filmske) umešno vladajući linijom i rasporedom svetla, senki i potpuno crnih površina što je izuzetno ubedljivo u scenama u pariskom podzemlju.
Sveukupno, “Zločin na Svetskoj izložbi” uspešno nastavlja avanture Družine Dardaneli nudeći čitaocima zanimljivo štivo koje u sebi nosi veliki potencijal za valjan strip serijal.
(“Dnevnik”, 2016.)
Treća knjiga integralnog strip serijala „Torgal“ (u izdanju „Darkwood“-a i „Čarobne knjige“, 2015.g.) koji su stvorili scenarista Van Ham i crtač Rosinski donosi tri pojedinačna izdanja-albuma originalno objavljena 1988. godine. Ovako spojeni između jednih korica oni „pokrivaju“ tri linije na kojima serijal počiva: tajanstveno i čudesno Torgalovo poreklo, živote njegove porodice odnosno Torgalove avanture. Album „Dete zvezda“ (sedmi po redu) čine tri manje celine: „Izgubljeni drakar“ pripoveda kako su Vikinzi pronašli Torgala, „Metal koji nije postojao“ vodi malog Torgala u bajkovitu avanturu u kojoj će se hrabro žrtvovati za prijatelja dok u „Amajliji“ mudrac-božanstvo na vrhu planine otkriva mladom Torgalu istinu o njegovom poreklu u moćnom, tehnološki naprednom narodu, pred kataklizmom izbeglom sa Zemlje koji se vratio svojoj postojbini ali nije uspeo da na njoj preživi; u jednom trenutku Torgal u božanstvu prepoznaje svog dedu ali mu, potom, sećanje na sve što je čuo biva telepatski izbrisano. „Dete zvezda“ spaja mitološku i naučnu fantastiku, odnosno dva koncepta doživljavanja sveta - racionalni i iracionalni - u toplu, melanholijom obojenu priču oplemenjenu izuzetnim crtežom i svakako je jedan od najboljih albuma celokupnog serijala.
            Sposobnosti koje je Torgal nasledio od svojih predaka i koje pomalo naslućuje ali ne ume da kontroliše prešle su na njegovog muškog naslednika Jolana. Album „Alinoe“ započinje tako što Torgal zatiče mališana kako po pesku ispisuje znakove za koje ne ume da objasni ni kako ih zna ni šta znače. Potom Torgal odlazi sa ostrva, na kome živi sa suprugom Arisijom i Jolanom, kako bi na kopnu, među drugim ljudima pribavio ono što je njegovoj porodici potrebno. Majka i sin žive sasvim obično dok Jolan ne prizna da mu je drug Alinoe dao narukvicu. Arisija je uplašena jer je ostrvo nenastanjeno a svaki stranac je potencijalna opasnost za dete i nju. Nakon neobičnog susreta sa zelenokosim dečakom čudnih očiju Arisija zaključuje da je Alinoe plod Jolanove mašte koji je otelotvoren zbog Jolanovih izuzetnih sposobnosti (za koje ona zna ali ih krije od Torgala). No, Alinoe ubrzo odbija da se pokorava naredbama svog tvorca i počinje da progoni najpre Arisiju a potom i Jolana, uništavajući kuću i staju te zaposedajući tela životinja i, konačno, Arisije koja napada svog sina! Fatalni kraj progona sprečiće Torgalov povratak i uništavanje Alinoeve narukvice. Hame i Rosinski stvorili su mračnu priču punu demonske jeze; prepoznatljivi elementi horor ikonografije izuzetno su ubedljivi u ruralnom primarno-primitivnom okruženju, dodatno potencirani filmskom „režijom“ i kadriranjem strip tabli.
            Završna epizoda ove knjige, „Strelci“ samostalna je Torgalova avantura u kojoj on, da bi mogao da se vrati na ostrvo gde su Arisija i Jolan, upada iz jedne nevolje u drugu. Najpre će upoznati veselog vetropira Tjala Vatrenog i njegovog ujaka, vrsnog oružara Arguna Drvonogog a potom i lepu ali svojeglavu i sujetnu kradljivicu Kris od Valnora i njenog slugu Sigvalda Spaljenog. Uprkos razlikama i netrpeljivosti sticaj okolnosti će sve njih naterati da sarađuju kako u oslobađanju zarobljene Kris tako i na turniru za strelce koji nudi bogate nagrade; ipak, Kris od Valnora će, dosledna svojoj prevrtljivoj ličnosti, pokušati da ih sve prevari i nagradu na takmičenju prigrabi samo za sebe. Mada prepoznatljivih kontura zapleta i razrešenja ova priča nije ni rutinski ispričana niti preterano „zašećerena“ tako da u kranjem donosi jednu valjanu pseudoistorijsku avanturističku priču koja će zabaviti i povremeno nasmejati publiku. Tjal i Argun odnosno zloća Kris nastaviće da se povremeno pojavljuju u Torgalovim doživljajima donoseći tako još jednu nit kontinuiteta serijalu.
            Sveukupno, treća knjiga „Torgala“ pokazuje kako su autori promišljeno i precizno gradili svoju sagu o crnokosom Vikingu vanzemaljcu, njegovoj porodici, prijateljima i neprijateljima, mešajući žanrove, njihove obrasce i ikonografije, uspevajući da stvore delo koje neće robovati konvencijama već će ih koristiti, nadogađivati i nadilaziti nudeći čitaocima kvalitetnu strip „lektiru“ a potonjim strip stvaraocima putokaze za nova dela.

            („Dnevnik“, 2016.)
top