Četvti tom sabranih epizoda popularnog i cenjenog strip serijala „Torgal“, stvorenog 1977. godine, saradnjom pisaca Van Hama i crtača Rosinskog nastavak je prethodnog - naime, poslednja epizoda trećeg toma naslovljena „Strelci“ uvod je u tri epizode koje čine ovu knjigu. U „Strelcima“ će Togral upoznati veselog vetropira Tjala Vatrenog i njegovog ujaka, vrsnog oružara Arguna Drvonogog, a potom i lepu, svojeglavu, prepredenu i sujetnu kradljivicu Kris od Valnora, sa kojom se neće rastati u najboljim odnosima. Potom se Torgal, Tjal i Argun vraćaju na Torgalovo ostrvo gde ga čekaju sin Jolan i supruga Arisija. Obnova kuće i imanja zaokupiće ih sve dok nepoznati ljudi ne otmu Jolana i Drvonogog. Torgal ne može da prati otmičare jer mu je brodić potopljen. U nemoćnom besu pita se ko mu je i zašto sve to učinio. A odgovor stiže neočekivano brzo - na stolici u njegovoj kući sedi Kris i, sa smeškom saopštava da su njeni ljudi izveli otmicu kako bi ona prinudila Torgala i Tjala da je prate na opasnoj misiji za koju će ona, ako uspe, dobiti ogromnu nagradu. Torgalov bes nije ništa prema Arisijinoj reakciji na podsmeh kojom je ratnica „časti“. Kako god, mala družina, kojoj se pridružuje i Arisija, kreće put daleke Zemlje Ka usred prašuma i to - vazdušnom lađom, brodom za koji su privezani baloni. Usput će saznati priču o bogu Ogotaju koji je izašao iz mora, pokorio pleme Šam, usred džungle izgradio sjajni grad Majaksatl i poveo svoje podanike u rat protiv drugih plemena. Jedini koji su se oduprli najezdi su Ksinžani kojima vlada drugi bog, Tanatlok; on je organizovao ovaj pohod da bi najamnici oteli Ogotaju bronzani šlem koji mu daje snagu. Kris i njeni nevoljni pratioci bivaju spušteni u džunglu punu opasnosti kroz koju treba da stignu do Majaksatla i ispune zadatak. Za to vreme, Jolan i Drvonogi stižu u grad Ksinžana u kome leži stari i bolesni Tanatlok; kad on sazna za pridošlog dečaka klupko sudbina počinje da se odmotava... U tom trenu „Torgal“ postaje prava antička tragedija u kojoj sin treba da ubije oca a pradeda i praunuk udruženim mentalnim snagama spasavaju ga od smrtonosne groznice! U konačnom raspletu, sudbina će sprečiti oceubistvo (ali ne i tiranovo stradanje), Kris će se suočiti sa svojim najvećim strahom - starenjem, rat u džungli će prestati a Arisija će čežnjivo upitati Torgala kada će oni konačno naći mir. Ipak, ciklus o Zemlji Ka, završiće se tek u sledećem tomu.
            Serijal „Torgal“ razvijao se ređanjem labavo povezanih epizoda i, povremeno, u ciklusima, odnosno dugom pričom podeljenom u nekoliko albuma koji se ne mogu čitati samostalno. Ciklus o Zemlji Ka ambiciozno je zamišljen i temelji se na priči o Torgalovim precima i događajima pre njegovog rođenja odnosno o dešavanjima koja do tada nisu bila poznata a kojima se čitava povest zaokružuje. Zbog toga je čak u nekoliko navrata bilo potrebno da se u osnovni zaplet ubace objašnjenja o nečemu što se desilo. Ovi umetci (u literaturi se nazivaju „mrtvim mestima“ teksta koja opterećuju i guše priču) sadrže mnogo više teksta nego što je za strip uobičajeno što nameće potrebu da se domišljatošću autora što lakše predstave i „konzumiraju“. Van Ham je očito taj zadatak prepustio Rosinskom a ovaj je koristio sva moguća sredstva (sliku u slici, promene rakursa, smenu slika pripovedača i „oživljene“ priče) da dinamizuje table i čitav strip i, sve u svemu, u tome dobrano uspeo. Pomoglo mu je i kontrapunktiranje svemirskih elemenata s onima iz džungli odnosno arhitekturama koje podsećaju na naselja Pueblo Indijanaca i gradove-piramide Asteka. Uz ovo Rosinski se, da još malo začini zaplet, okoristio i klasičnom stripovskom (ali i filmskom) podelom na crnokosu zloću i plavokosu dobricu (kao što je Van Ham upotrebio staro pravilo iz vesterna po kome su najžešći dvoboji ne između revolveraša već između žena suparnica).
            Epizode ciklusa Zemlja Ka svakako spadaju među najzanimljivije u čitavom serijalu o Torgalu. Mešavina naučne fantastike, divljih južnoameričkih džungli i u njima skrivenih naroda i gradova, priča/legendi o bogovima i ratovima, začinjena porodičnim dramama epskog zamaha, suparničkim koškanjem i humorom, neodoljivo privlači pažnju čitalaca i drži je sve do poslednje sličice ovih uzbudljivih avantura.
            („Dnevnik“, 2016.)

Tandem Gzavije Dorison i Matje Lofrej poznat je ovdašnjim stripoljubcima po vanrednom gusarskom serijalu “Long Džon Silver” (takođe objavljenom u izdanju “Darkwood”-a). Hronološki započet pre “Long Džona Silvera”, davne 2000.g. serijal “Prorok” okončan je, zbog velikih pauza između albuma, mnogo kasnije, odnosno 2014.g. Dok se “Long Džon…” oslanja na poznati (literarni, filmski, stripski) žanr i svojevrstan je nastavak klasika “Ostrvo sa blagom” Roberta Luisa Stivensona, “Prorok” se “jednom nogom” oslanja na delo klasika horora Hauarda Filipsa Lavkrafta a drugom na obrasce popularne kulture - tajanstvena i zaboravljena znanja koja će otkriti hrabri arheolog (čiji je najpoznatiji primer Indijana Džon). U ovim su okvirima Dorison i Lofrej osmislili priču (obojica su potpisani kao scenaristi) koja će se razviti u četiri albuma, dakle na oko 200 stotine stranica.
            Zaplet počinje na vrhu Kangčendžungu, na Himalajima, 2006.g. (dakle u bliskoj budućnosti u odnosu na vreme originalne pojave albuma). Dvojica univerzitetskih profesora, mlađi, Džon Stenton, i stariji, Aleksandar Kendel, na 6.000 metara nadmorske visine, u dubokom snegu i ledu, otkrivaju svetilište visoko 800 metara isklesano u najtvrđem granitu. Stari, iscrpljeni profesor zaklinje Stentona da ovo otkriće ne obznani svetu i, kao i dvojica profesora članova ekspedicije ranije - umire. Stenton ne samo što neće poslušati svog mentora već će, po povratku iz ledenog pakla, napisati knjigu naslovljenu kao “Ante Genesem” - “Pre nastanka” u kojoj tumači da je svetilište staro bar 8.000 godina i da ga je sagradila vrsta zastrašujućih moći ali, sudeći po hijeroglifima i skulpturama, sklona kolektivnim napadima užasa. Ta je civilizacija zajedno sa svojim graditeljima netragom nestala a Stenton zaključuje da bi ljudi trebali biti srećni zbog toga. Voditeljka programa u kome Stenton najavljuje knjigu neprijateljski je raspoložena prema arheologu. Negativan stav prema izlasku knjige izrazile su i kolege na sahrani profesora Kendela, izdavač knjige je takođe upozoren da ne objavi knjigu dok Stentona, čak, pokušava da ubije nepoznati čovek. Čini se da ahreologa sve ovo ne potresa previše, baš kao ni san o devojci koja se, pred njim, baca u ponor sa visoke zgrade. Možda bi ga uzdrmao prizor tankera koji se punom silinom zabio među solitere Menhetna ali njegov automobil volšebno pada sa mosta i, u drugom poglavlju albuma, završava na nepoznatom, krajnje bizarnom mestu, u močvarama sred džinovskim kostura. Stenton, pokušavajući da bude snalažljivi, obrazovani, racionalni čovek čini šta je u njegovoj moći da se spase ali njegovi napori nisu preterano slavni (kao ni zaključak da je, možda, na drugoj planeti). Slučajno, on otkriva da, neznano mu kako, na prsima ima istetoviran neobičan znak koji će ga odbraniti od napada neobičnih bića. Istovremeno, zastrašujuće rogato stvorenje za koga se najavljuje da je izaslanik večnoga božanstva počinje da sledi Stentona…
            Lavkraftovski koncept postojanja nezamislivo starih i moćnih božanstava za koja ljudi i čitavo čovečanstvo nisu vredna i bitna pojava (otuda, nemilosrdnost i svirepost koju im ljudi pripisuju oni tako ne doživljavaju i razmeravaju) u prvom je albumu tek naznačen i najavljen. Nepoznata zemlja i bića koji Stetonu deluju preteće možda odista i nisu takvi ali on, izmešten iz svog uobičajenog okruženja, reaguje nagonski i sve što vidi smatra pretnjom za sopstveni život. Naravno, upozorenja i pretnje koje je čuo i iskusio u svom svetu samo pojačavaju osećaj ugroženosti. Sve u svemu, ako je u prvom poglavlju albuma još i ličio na heroja (mada ne preterano hvaljenog i voljenog - i partnerka ga napušta zbog opsednutosti ekspedicijom i otkrićem), u drugom delu on je potpuno izgubljen i nemoćan što i nije uobičajena uloga/pozicija junaka-avanturista “bez straha i mane”. No, ovo je, ipak, tek početak priče…
            Lofren jednako uspešno crta prizore “urbane džungle” i “prave” divljine. Mada je umešan i u velikim i malim kvadratima čini se da su mu veće a posebno velike slike draže jer mu dozvoljavaju da se razmahne i da oduška svom talentu. Table su koncipirane i montirane dinamično i podržavaju tenzije radnje.
            Rečju, prvi tom serijala “Prorok” Dorisona i Lofreja najavljuje punokrvnu mističnu avanturu kakvu vole znatiželjni čitaoci stripova.

            (“Dnevnik”, 2016.)
Giljermo Martines (1962) jedan je od najzapaženijih savremenih argentiskih prozaista. Debitovao je 1982. godine knjigom priča „Džungla bez zveri“ i od tada, pored esejistike, kontinuirano objavljuje kratku prozu (priče, novele) odnosno romane, povoljno ocenjivane od kritike i okrunjene prestižnim književnim nagradama. Martines je višestruko prevođen u Jugoslaviji i Srbiji: njegov roman-prvenac „Povest o Rodereru“ iz 1992.g., ocenjen kao jedan od najboljih romana decenije, preveden je na srpski i objavljen 1995.g. I romani „Maestrova žena“ (1998), „Oksfordski zločini“ (2003), „Spora smrt Lusijane B“ (2007) objavljeni su na našim prostorima (za sada poslednji Martinesov roman „Ja sam takođe imao biseksualnu devojku“ iz 2011.g. još čeka svog prevodioca i izdavača). Na žalost ljubitelja priča Martinesove zbirke - osim debitantske objavio je i zbirke „Veliki pakao“ (1989) i „Odvratna sreća“ (2013) - nisu, uprkos svog uspeha, nagrada i uvrštavanja u razne antologije, našle put do domaćih čitalaca; priča „Veliki pakao“ uvrštena je u „Antologiju savremene argentinske pripovetke - Borhesova deca“ u izdanju „Agore“ (2012). Otuda je knjiga „Odvratna sreća“ koja je koncipirana kao izbor priča (čini je 15 pretežno kratkih priča) bitna za ovdašnju recepciju Martinesovog stvaralaštva posebno ako se ima u vidu da su izbor sačinili sam Martines i prevodilac Branko Anđić.
            Obzirom na gotovo tri decenije koje dele prvu i najnoviju Martinesovu zbirku - a koje su nominalno omeđuje ovaj izbor - čini se da je nije moguće ili je izuzetno teško naći zajedničke činioce (poslužimo se matematičkom terminologijom koja Martinesu nije strana jer je on po struci/obrazovanju matematičar i univerzitetski profesor) za sve priče posebno jer je autor razvijao, stasavao i sazrevao u ovom periodu. Ipak, neke od konstanti njegovog spisateljskog svetonazora mogu se prepoznati. Pre svega, Martines je pisac realističkog prosedea u kome je jedinka u centru pažnje dok se širim društvenim kontekstima posvećuje minimum pažnje. Svet je precizno iscrtan samo za najbliže okruženje junaka dok se ostatak stvarnosti gubi u podrazumljivo-pogodbenim kulisama. Ako „veliki politički svet“ i „bane“ u provinciju ona odgovara potpunom pasivnošću, niti mu se priklanja niti suprotstavlja (već samo sluša, bez naročitog entuzijazma, šta joj vlast naredi). Protagonisti priča su obični, svakodnevni ljudi, provincijalci kao i studenti, fakultetski profesori, naučnici (sredina koju Martines itekako poznaje). Zaplet nekolikih priča zasnovan je na činjenici dolaska stranca u malu, zatvorenu sredinu u kojoj samom svojom pojavom izaziva manje ili veće potrese što će uzdići ustajali talog malograđanštine, uzdrmati ukorenjene odnose odnosno probuditi (nimalo bezazlenu) maštu starosedelaca. Pored stranaca-došljaka junaci priča su i vlasnici sopstvenog života, tela i uma, koji se u svojoj egzistenciji ne snalaze najbolje, sudaraju se sa svojim željama i mogućnostima u liku trivijalnosti kakve su nedostatak novca kojim bi se platilo piće devojci na igranki. Do njih su studenti koji imaju probleme sa učenjem bilo jer ih ništa ne interesuje ili jer ih ometa opsesivno voajerisanje ljubavnih činova susedke (koja je simbol „realnog života“ koji učenici ne žive). Parnjak ovih junaka su profesori i njihove muke. Nekoliko se puta pripoveda o porodicama koje jedva ili nikako ne funkcionišu, opterećene nečijom bolešću, „nezgodnim“ karakterom ili egoističnim pasijama.
            Konačno, na bazičnom nivou priča pojavljuju/prepoznaju se, kao čin koji pokreće zaplet ili ga rešava, neočekivani, bizarni ili fantastični događaji-incidenti - nestanak kampera i berberinove žene, nestanak mačke i njene vlasnice te rođenja bebe čiji plač podseća na maukanje, „uvrnuta“ spoznaja da majka i čerka na istoj zabavi traže momke, molba majke koja od stranca traži da njenoj devojčici pokaže svoj polni organ, košmar strogog ispitivača i reakcije uplašene studentkinje, traumatični porodični dežavu, otkrića da su srećne porodice neka druga vrsta u ljudskom obliku... Taj dramatični preokret, koji nastupa naglo ili usporeno-odloženo, razotkriće postojanje drugačije realnosti koja izmiče pažnji, nije vidljiva na prvi pogled bilo zato što je vešto skrivana ili jer je neočekivano-nepredvidivo zadesna. A ta drugačija stvarnost (ili ista stvarnost viđena iz drugog ugla) biće tačka promene u postojanju protagonista priče, velike promene koja menja život ili naizgled male koje se manifestuje tek u spoznaji postojanja nečega što je drugačije (i koja neće imati previše efekta na ustaljenu kolotečinu).
            Martines svoje priče ispisuje primireno i odmereno, fokusiran na razvoj zapleta i njegovo razrešenje, bez stilističkih egzibicija i ekstavagancija. No, to pripovedanje nikako nije rutinirano već je, naprotiv, maniristički kultivisano. Rečju, „Odvratna sreća“ predstavlja znatiželjnom čitaocu respektabilnog prozaistu velikih potencijala.

            („Dnevnik“, 2016.)
Pesnička avantura Dušana Vidakovića (Valjevo, 1969) započela je i dosledno se kreće u svetovima poetskih formi starog Japana - haiku i tanka poezije - koje su odavno prevazišle lokalne okvire. Naravno, preuzimanje nekog oblika iz druge kulture ne podrazumeva puko podražavanje obrazaca i tema, nego i nadgradnju. U Vidakovićevom slučaju to znači da je ispoštovana stroga 5+7+5 (7+7) forma, odnosno da je insistirano i na filozofskom (zen) sklopu emotivnih i prenosnih značenja, ali se „radilo" i na unošenju lokalnog kolorita u stihove, što predstavlja više nego zanimljiv i zahtevan eksperiment.
Debitantsko ostvarenje ovog autora, zbirka „Brzinom voza“, upravo se razvija u građenju i spajanju dualiteta japansko-tradicionaliog i domaćeg modernog senzibiliteta. U skladu sa osnovnom postavkom haikua da, u jednom prizoru, spaja mikro i makro svetove, traga za veličanstvenošću malog i naslućuje grandioznost velikog, pesnik se kreće kroz teme prirode, osnovnih elemenata (voda, vetrovi, nebo, godišnja doba), detinjstva, ljubavi. Grupisanjem po pet haiku pesama postignuta je unutrašnja dinamika segmenata, samosvojni pokret, promene: one očite (u prirodi) i suptilnije (u emotivnom liku). U razvoj klasičnih tema Vidaković postepeno unosi novine, da bi od ciklusa „Antihaiku" uronio u lokalne kolorite otkrivajući nizove vinjeta o mentalitetu ljudi i fenomenima prirode. Kroz ove pesme izranja svet do sada opisivan etnoepskim manirom, a koji sada, oštrim potezima, biva razobličen do srži. Od uzavrelih mirisa u lokalnom autobusu Valjevo-Stave, razbarušenog Ilinskog vašara, Valjeva u noći, do Serjože (Jesenjina) i ždrepca u prašnjavom prozoru voza, susrećemo se sa minimalističkim antropološkim studijama i traktatom o putovanju železnicom. U dubljim slojevima, ova knjiga se otkriva i kao pohvala kretanju, fizičkom i duhovnom, koje je sinonim egzistencije
„Knjiga o Hodu“ nastavak je Vidakovićevog istraživanja putovanja kroz krajolike i raspoloženja i posvećena je „Ruži lutanja“ Miroslava Mandića, projektu koji je otelotvorenje simbioze telesno-duhovne avanture kretanja. Prizorima drumova, mora, reka i šlepera, do predgrađa i gradova, pridodati su krokiji razdraganosti, sete, nostalgije, uz poneki podrugljivi stih. Tako se uspostavlja interaktivna veza između viđenog i doživljenog, odnosno ono što putnik vidi određeno je njegovim emocijama. Stoga ne postoji jednoobraznost u stihovima, već oni samo prate unutrašnju logiku puta. Pesnik je, u najboljoj tradiciji haikua, minimapnim brojem reči, bez rasplinjavanja i praznoslovlja, zaokružio samosvojnu celinu koja je osnov širim fascinacijama lepotom i zapitanošću nad tajnama trajanja.
Treća knjiga poezije Dušana Vidakovića, „Ekstrasistola“, ujedno je i prva kolekcija tanki jednog srpskog autora. Imajući u vidu njihovu, formom zahtevanu, svedenost, ove pesme nude širok horizont poetskih slika čija dubina i raznovrsnost intonacija pokazuju da zadatost oblika nije samo ograničavajući faktor, nego i izazov, jer nameće filigranski postupak građenja stiha. Vidaković se znalački i lako kreće kroz odabranu asketsku formu, koristeći je da iscrta mapu svog putešestvija predelima geografije i emocija sjedinjenih u prizore stanja duha/duše. Svaka tanka jedan je isečak sa toga puta. Pesnik pomno beleži trenutke sreće, sumnje, razočarenja, zbunjenosti, konfrontacija sa okolinom i samim sobom, ironije i samoironije. Svi se ti odlomci slažu u višesmislenu celinu, u trodimenzionalni snimak kome putovanje pridodaje i četvrtu dimenziju - vreme koje sa sobom nosi uobličavanje naznaka u definitivne oblike. Vidaković pominje i šumadijsku siestu, svoj stari automobil, muziku i knjige koje su deo njegovog iskustva, da bi u centralnom ciklusu „Unutrašnje more“, na obalama (ne)stvarnog Mediterana, u mirisu soli, vetrovima i vinu, mrežama, konobama i pučini, dotakao jednu novu stvarnost, razfrustrirajuću bezvremenost i smirenost koju njena spoznaja nosi. Ovde nalazimo tanke koje imaju parnjake u različitim ciklusima, koje su variranje jednog motiva. Neretko je poslednji stih oneobičavajući ključ, naklonjen apsurdu ili duhovita odgonetka. Vidaković ne beži ni od gomilanja nostalgije i emocija koje su blizu patetike; no, ironijski pomak ne dozvoljava da se u nju i potone. Pesnik, takođe, insistira na mogućnostima različitog čitanja stihova, kao i na igri rečima, što rezultira razgaljujućim ishodom. Konačna esencija tanke je u pesmama koje se svode na nabrajanje imena stvari ili vetrova i predstavljaju krajnji minimalizam u izražavanju i širinu u značenjima.
Sveopšte prožimanje kultura često dovodi do izmeštanja, iz jedne u drugu sredinu, iz prošlosti u sadašnjost, umetničkih modela. Uostalom, i sam mag reči, Borhes, istraživao je poetsko nasleđe Dalekog Istoka. Uprkos protivljenjima čuvara tradicija, ovakvi postupci mogu iznedriti vredna dela, oplemeniti sredinu koja ih je preuzela, otvoriti novi ugao gledanja, sve, naravno, pod uslovom da transponovanje nije mehaničko. Ovde predstavljene knjige dokaz su da se haiku i tanke mogu uspešno pisati, uranjati u naše prostore i vreme. Potrebno je imati hrabrosti, discipline i nadahnuća, pa će i rezultat biti valjan, a male pesme Dušana Vidakovića su, svakako, potvrda ovakvog stava.

(„Trešnjarski glasonoša“ br. 25, 2000.)
U stripu, kao i u svakoj drugoj Umetnosti, postoje stvaraoci za koje je odmah pošto se vidi njihov rad zna da su istinski Umetnici. Serđo Topi (1932-2012) upravo je takva pojava iako je on nedvosmisleno tvrdio da je strip „proces (...) sličniji zanatstvu nego umetnosti“ jer je strip autor ograničen mnogim zahtevima (od broja stranica, scenarija, priprema za štampu, zahteva da crtež bude realistički uverljiv) dok je umetnik slobodan i može da uradi sve što želi. Uprkos takvom stavu Topijev rad je dokaz da nijedno ograničenje neće sprečiti talentovanog autora da - stvori Umetnost. Čak i u naizgled neinteresantnim stripovima koji su se bavili nekim istorijskim događajem Topi je umeo da se nametne svojim crtežom koji svakako nije bio ni rutinski ni neinventivan. U dužim stripovima, čak tri albuma je uradio za  antologijsku serije „Čovek u akciji/avanturi“ (nacrtao je i po jednu epizodu serijala „Nik Rajder“ i „Julija“), Topi majstorski spaja priču i sliku stvarajuću ubedljivu atmosferu (utemeljenu i na njegovom vanrednom poznavanju istorijske faktografije). Jedan od vrhunaca Topijevog stripa je album „Sharaz-de“ koji je njegova interpretacija pojedinih priča iz klasične knjige „Hiljadu i jedna noć“. Drugi vrhunac je album „Kolekcionar“ u kome je sakupljeno pet avantura njegovog jedinog „serijskog junaka“ nastalih u rasponu od 1984. do 2006. godine.
Kolekcionar je bizarna ličnost i pojava, ingeniozni sakupljač egzotičnih artefakata, nadljudski sposoban i vešt, neumoljiv u ostvarenju svojih namera. Njegov neodljivi smeh na rubu usana oivičen brkovima, elegantno odelo i šešir pojavljuju se na raznim tačkama zemaljske kugle u decenijama koje prethode dolasku XX veka. Dok traga po bespućima Divljeg zapada za kamuletom od crvenog kamena, negde u Africi za obeliskom iz zemlje Punt, u Evropi i Aziji za mitskom suzom nemilosrdnog Timura Lenka, prati trag Muirdegovog žezla od Irske do Novog Zelanda i, konačno, na visovima Tibeta dobija Padmasumbinu orglicu, Kolekcionar susreće raznolike ljudske kreature, primitivne i prizemne ali i jednu opaku suparnicu Baronicu fon Branceti, zapada u smrtonosne klopke i pojavljuje se na sasvim neočekivanim mestima. Istini za volju, on nije bez „pedigrea“, njegovo krv je plava a poreklo teK delimično obznanjeno. Fantastične moći i događaji uronjeni su u egzotično i ezoterijsko-mistično jer Kolekcionar je samo jednom nogom u svetu koji je svima vidljiv. Onaj drugi oslonac je u tajanstvenim istorijama, čudnovatim predmetima koji su bili u rukama izuzetnih ljudi, u svetu koji nije moguće objasniti principima uzorka-posledice. Spoj ali, češće, sudar realnog i ne-realnog (nadrealnog) temelj je svih priča o Kolekcionaru u kojima su česti prekidi-rezovi nakon kojih se mešto dešavanja-pozornica vremenski pomera napred i seli na neko drugo mesto, pustinju, džunglu, planine, stepe... Time se začudnost priče dodatno potcrtava a čitalac zavodi u novi hodnik lavirinta priče sa Borhesovskim stazama koje se račvaju.
Svojevrsni „magijski realizam“ pripovedanja urasta u izvanredni crno-beli crtež koji je visoko stilizovan, odbija da ostane u okvirima kadra, pretapa se i spaja. Upečatljive su Topijeve stene i planine, kore drveća ali i bore na ljudskim licima, mnoštvo detalja i povremene apstraktne kompozicije. Dovoljno je videti tek nekoliko stranica da bi se shvatilo da je Topijev crtež plod čiste likovnosti a ne one koja je primenjena-prilagođena strip mediju. On odbija da bude jednostavan-rudimentaran da bi potencirao brzinu akcije i da ne bi „opteretio“ čitaoca koju „juri“ od početka prema kraju stripa željan lake i zavodljive akcije. Topi nudi zabavu ali ne instantnu-jednokratnu već onu u kojoj se uživa u svakom crtežu i replici i koja se pamti dugo jer je na čitaoca-gledaoca ostavila dubok utisak. Čini se da je tajna Topijevog često potenciranog „unikatnog stila“ u tome što medij stripa tretira kao izazovnu i relevantnu formu u kojoj se mogu stvarati vrhunska dela. „Kolekcionar“ je jedno od takvih remek-dela strip umetnosti koje je reper i ljubiteljima i ambicioznim stvaraocima prema kome će sameravati svoje doživljaje odnosno svoja dela.
Ovdašnjima stripoljupcima ostaje nada da će „Darkwood“, u vrhunskoj opremi, sa čistim, jasnim otiskom i pratećom galerijom kolornih ilustracija, objaviti još neki album ovog nama nezasluženo nedovoljno poznatog strip velemajstora.

(„Dnevnik“, 2016.)
Strip prvenci-blizanci Aleksa Rejmonda (1900-1956) „Flaš Gordon“ i „Džim iz džungle“ imali su premijeru 7. januara 1934.g. i kontinuirano su se pojavljivali u novinskom nedeljnom strip dodatku, na čitavoj stranici velikog formata u koloru, najpre sa tri kaiša „Džima iz džungle“ na vrhu strane i četiri kaiša „Flaša Gordona“ ispod da bi se, posle niza promena, format ustalio u dva kaiša „Džima“, na jednoj trećini stranice, i dva kaiša „Flaša“ na preostale dve trećine strane; izgled originalnih stranica zadržan je i u izdanju „Čarobne knjige“ koje u šest tomova prati Rejmondov rad na ovim stripovima od početka do njegovog odlaska u rat 1944.g. kada je prekinuo da ih crta i više im se nije vratio. Kako je Rejmond, iz nedelje u nedelju usavršavao crtež, to su mu početni formati sa mnogo malih slika bili sve skučeniji; prelomni trenutak za njegovo napredovanje došao kada su novine promenile format pa je jedan strip zauzimao čitavu stranu dozvoljavajući crtaču da se razmaše. Mada su se stvari brzo vratile na stari format, pomak je napravljen pa stripovi nadalje drugačije „dišu“: broj kaiševa u oba stripa se smanjuje a prostor za „Flaša“ dodatno povećava jer je ovaj fantastični strip bio izuzetno popularan i tražen (Gordona je, u jednom periodu, redovno objavljivalo 150 novina!). Otuda je Rejmond temeljnije radio na „Flašu“ a neke od uspešnih novina „prebacivao“ i u „Džima“ tako da se neretko iste fizionomije ili pejzaži pojavljuju na istoj strani, u gornjem i donjem stripu.
Treći tom “Flaša Gordon i Džima iz džungle” sadrži stranice objavljene od 6.6.1937. do 5.3.1939.g. Kako je to neminovno u retrospektivnim izdanjima stripova koji izlaze kontinuirano veoma je teško uklopiti kompletne avanture u zadati broj strana (u slučaju dva stripa to je dvostruko teže) tako da se dešavanja naprasno prekidaju u jednom tomu i nastavljaju u sledećem (da biste ih ispratili valja kupiti i sledeći tom). “Džim iz džungle” iliti Džim Bredli, lovac-istraživač koji “operiše” po južnoj Aziji, najpre će dovršiti borbu sa samozvanim lokalnim moćnikom Butanom, usput spajajući oca sa davno izgubljenim sinom. I dok taj doživljaj privodi kraju stiže mu pismo sa molbom bogatog oca koji bi da pronađe ćerku odbeglu sa siromašnim mužem u potragu za drevnim blagom. Džim ne može da odoli izazovu a ni njegova pratilja Lil De Vrij, mada bi ona radije da se Džim skrasi (s njom u naručju). Stvari dodatno komplikuje pretnja Maharadže od Ibora da niko ne traga za draguljima Džingis-kana. I stvari će se, u pustim predelima, među divljim plemenima i pride sa misterioznim maharadžinim pomoćnikom zvanim Tihi (sa sve maskom na očima), zakomplikovati - naravno do srećnog kraja. Usred tog zamešateljstva (intervenisaće i kolonijalna vojska) Rejmond menja organizaciju stripa smanjujući broj kvadrata sa pet na četiri što donosi preglednije slike i veću dinamiku. Odmah potom počinje epizoda naslova “Duh javansko mora” u kojoj se Džim i Lil bore protiv tajanstvenih pirata. Potom su Džim i Lil krenuli na odmor, u lov na tigrove, kad im stiže poziv američke vlade da stanu na put amerikancu Karnaku (sa sve maskom na očima) koji na paguanskim ostrvima radi protiv interesa svoje zemlje. Kako će oni to uraditi videćemo u sledećem tomu…
Na donjem delu stranice, na planeti Mong, Flaš, Dejl i Zarkov nastavljaju borbu protiv tiranina Minga Nemilosrdnog. Izdajnik otkriva Mingu da se Flaš krije u šumskom kraljevstvu i Ming objavljuje rat kralju Barinu. Flaš pokušava da spreči razaranje ali biva zarobljen i odveden u prestonicu. Dejl i Zarkov hrle da ga oslobode, nalaze organizaciju pobunjenika i planiraju akciju ali Flaš je već - javno pogubljen! Međutim, to je samo varka i Flaš, zdrav i oran, diže ustanak i, u dvoboju mačevima, zarobljava Minga. Ali, lepa pobunjenica Sonja, koja nije uspela da zavede Flaša, oslobađa Minga jer joj obećava da će se njome oženiti. Ming to i ispuni ali odmah naredi da Sonju smaknu. Potom guši pobunu pa se Flaš i njegova družina posle mnogo muka vraćaju kod Barina koji je, u međuvremenu, dobio sina i pustio kosu uprkos Mingovom naređenju da svi brijaju glave (da Ming ne bi imao kompleks što je ćelav). Ming će, potom, organizovati otmicu svog unuka Alana jer želi da ga vaspita u vojničkom duhu. Flaš spasava bebu a onda sa Dejl (za koju sumnja da ga više ne voli), Zarkovom i princom Ronalom odlazi u - nepoznato!
Rejmondova “barokna fantastika” u “Flašu Gordonu” potpuno je razvijena i razrađena, kroz visoku stilizaciju arhitekture, svakovrsne mašinerije (od svemirskih brodova, automobila do tenkova), ekstravagantne damske toalete, kitnjaste vojne uniforme, i kao takva će postati jedan od prepoznatljivih žanrovskih obrazaca.
(„Dnevnik“, 2016.)

„Pogled s trema“, nova knjiga Petra Cvetkovića, relevantnog pesnika srednje generacije, nosi podnaslov „Pesme i posvete“ i sazdana je od tridesetak pesama koje nisu podeljene/svrstane u cikluse. Samo dve pesme su datirane u 1981. godinu dok pet (negrupisanih) pesama nosi posvetu a još dve korespondiraju sa delom drugih pesnika - Ivana V. Lalića („Na korak uz Voyage philosophique“) i Vaska Pope („Otac i sin“). Znatiželjni čitalac, otuda, nema, sem jedne, direktnih naznaka kojima bi se rukovodio pri iščitavanju knjige. Naravno, upravo ta jedna naznaka - izostanak ciklusa - ispostaviće se kao relevantna za njeno doživljavanje i tumačenje. Naime, odsustvo podela na manje celine može biti (u ovom slučaju i jeste) znak da je autor drugačije koncipirao knjigu: umesto izdeljene/fragmentarne vizure opredelio se za široki pogled, za „total“ (poslužimo se filmskim terminom) stvarnosti, materijalnog i duhovnog sveta. U takvoj vizuri, pak, ništa nije posebno naglašeno jer su svi detalji jednako tretirani, bez akcentovanja/apostrofiranja; kao rezultat takvog stava pogledom/prostorom dela dominira celina, njene karakteristike kojima svaka jedinica daje svoj doprinos ali je opšti utisak, ipak, veći nego što je zbir pojedinačnih činilaca. Ovo stoga što celinu čine i interakcije segmenata/detalja koje su, opet, deo dinamike celine. S druge strane, ovaj rakurs olakšava pojavu, mešanje i kontrapunktiranje različitih nivoa opštosti, mikro i makro horizonata, konačno, i pojavnosti i duhovnosti.
            Otuda nema nikakve zbunjenosti/začuđenosti kada se elementi ruralnog nalaze tik uz urbane, bilo u istoj pesmi ili u pesmama koje stoje jedna uz drugu. Kraj njih su i stihovi u kojima su ova dva životna koncepta pomešana jer jedan prerasta u drugi ili oni, čak, postoje paralelno - što, čini se, sugeriše i naslov knjige: širinu/slobodu pogleda sa kontrolisanim zaleđem/staništem. Pomenuta ravnopravnost nastavlja se i u nepostojanju vrednosnih razlika, u odbijanju da se neki način potencira na štetu drugog; čak se ne govori ni o tome da je jedan stariji a drugu noviji, savremeniji (što bi, možda, sugerisalo da je taj nepredniji spram onog zaostalijeg). Ovakva izmirenost doneće i poseban kvalitet - spoznaju da u temeljima i jednog i drugog načina postojanja/opstajanja (po)stoje dublje vrednosti i principi koji nisu vidljivi ovlašnom posmatraču ali jesu prisutni i određuju kako trajanje jedinki tako i zajednica. Rušenje tih temelja uzrokuje nestabilnost, izmeštenost i slabost čoveka/društva. Tome će doprineti i odvajanje od krucijalnog, fundamentalnog elementa Prirode odnosno gubitak poštovanja za nju.
            Pesme sa posvetom su, po svojoj prirodi, lične, usmerene na čoveka sa imenom i prezimenom i predstavljaju/slikaju ili nekakav zajednički doživljaj i sumiranje međusobnih odnosa ili daju portret imenovanog. Bilo da je njihov iskaz fokusiran na pojavno ili na njegov duhovni odraz odnosno bilo da je ton lepršavo duhovit ili seriozan ovakvi stihovi svojim postojanjem svojevrsna su glorifikacija trenutka svakodnevice kao i njegovog postojanja, kao sastavnog dela, u nizu koji traje godinama/decenijama. Spremnost da se (pre)poznati proces razotkrije fokusiranjem na, kao bitan, jedan njegov segment, ma kako sićušan se činio, daruje takvim stihovima/pesmama plemenitu patinu duboke istinitosti.
            Sledstveno rečenom, upravo se ovaj postupak može imenovati kao skriveni, a težišni, u bezmalo svim pesmama ove knjige. Cvetković početnim stihovima „identifikuje“ sliku/situaciju da bi ih potom postavio u kontekst životnog trajanja/procesa. Često je trenutak/tačka oslonca pesme detinjstvo u kome se, po prirodi stvari, upoznaje okruženje i stiču znanja/stavovi koji će trajati kroz mladost i stasavanje sve do zrelosti i poznih godina. Bitan deo učenja je otkrivanje Prirode, biljaka i, u nekolikim pesmama pomenutih, ptica (gavran, vrana, golub). Identifikovanje drveća sa ljudima svakako je deo ruralne životne mudrosti ali i deo dubljih, animističkih odnosno arhetipskih slojeva kolektivnog (ne)svesnog. Vezivanje sudbine čoveka sa sudbinom drveta, nalaženje/prepoznavanje zajedničkih osobina - od rađanja i starenja do paralelnih situacija izmeštenosti iz prirodnog staništa i opstajanja u drugoj klimi/sredini - težište je pojedinih pesama koje je odmah na početku knjige izrečeno tvrdnjom „U svakom dvorištu nečije drvo živi“ („Dud“) i dopunjeno pozivanjem na ingenioznu sliku Vaska Pope o želji negove supruge da ima malo zeleno drvo koje će trčati za njom („Otac i sin“).
Motiv meseca takođe će se pojaviti u par pesama, u različitim inkarnacijama/menama (mlad mesec, uštap), kao mistični, zloslutan/zlokoban simbol onostranog ili, pak, u pesmi „Mesec neuskrsli“, kao fenomen podložan  (ipak) različitim doživljajima i tumačenjima (koja nisu samo fatalna).
Širina pogleda na Prirodu i dubina njenog razumevanja ograničeni su ulaskom u gradske zabrane pa se, stoga, odjednom ne zna pripada li raspukli hrast kneževom pisaru koji ga je posadio, munji ili - gradskim službama? U tim i takvim okvirima prirodnost je redukovana, ukalupljena pa je i otvoreni pogled (s trema) na reku srećni sticaj okolnosti a prizor imele u parku atrakcija koja, onima koji su u stanju da je opaze, prepoznaju odnosno dosete se detinjstva na selu, budi sećanja i asocijacije sve do one konačne, ultimativne da je imela bila ne samo parazit već i lek za - šugave ovce. U gradu ona je, međutim, samo incident, neočekivani upad nekanalisane Prirode (mada se neke ošugavele ovce-ljudi kojima treba kao lek lako mogu naći).
Sloj iskonskog doživljavanja jedinstva sa Prirodom, njenih tokova, podstaknut detaljima na koje se u običnom življenju ne obraća dužna pažnja (puzavica) ili se prihvataju kao pojave bez značenja (padine, reke), proplamsava u stihovima ove knjige i boji ih bezvremenošću u koju su ugrađeni svačiji životi, ma koliko bili (ne)svesni svojih veza sa iskonom. Jer svi koji, u svojoj samoljubivosti i veri da su jedinstveni/neponovljivi, previđaju da su tek deo dugih nizova postojanja raširenih/prepletenih svuda oko njih, ostaju uskraćeni za spoznaju velike tajne sopstvene (ne)prolaznosti.

(„Koraci“ 1-3, 2016.)
Nova knjiga, „Nevidljiva mesta“, Tomislava Marinkovića (1949), prisutnog na pesničkoj sceni više od tri decenije, uvažavanog i nagrađivanog, podeljena je u tri ne imenovana već numerisana ciklusa (I, II, III) od kojih prvi i poslednji čine samo po jedna pesma. Uvodna pesma „Pre nego što počneš da pišeš pesmu“, kako naslov govori, okrenuta je pesničkom ushićenju i muci a završava pitanjem/dilemom „Dobro razmisli: je li to / trenutak kad pevaš / kada prestaješ, ili / počinješ da plačeš“. Jedan odgovor ne postoji niti za ovu niti za sve druge dileme pesnika/pesničkog subjekta i ovaj stav zajednički je za čitavu knjigu. Moguće je jedino nastojati da se u svakodnevnom i stvaralačkom postojanju, koje se nadovezuje na neke ranije dane i sećanja, otkriju i zapamte trenuci u kojima se slute delovi esencije postojanja, emocija, misli. Više od toga, od te fragmentarnosti, čoveku, čini se, nije dato. Da li zato što su celoviti uvidi božanska mogućnost/osobina ili je, odista, samo jedan odgovor na sva pitanja nemoguć tek, običnom smrtniku nije dato da izdigne se iznad sopstvenog trajanja. Ponekad, u retkim, izuzetnim situacijama, učiniće se čoveku da ukazuju mu se obrisi/naznake spoznaja i principa koji možda - ali samo možda - sadrže neke šire, dublje, temeljnije istine i principe. Otuda u poslednjoj pesmi knjige „Našao si je“ pesnik koji za sebe kaže „(...) ja misao / ja prozor kroz koji duša gleda / obeskućeni, rasuti svet?“, slušajući pčele što su „uzbuđeno raspravljane o nečemu“, pita se nisu li mu tako pokušavale da kažu „Ako si tražio istinu, / na trenutak si je našao.“
Ali, koji je to trenutak i koja/kakva je to Istina? Veličanstvenost Prirode i njega, čoveka, u njoj, smernog i smirenog?
Odgovor, rekosmo, nije jedan i jedinstven možda i zato što su, s druge strane, životna očekivanja svakog bića drugačija, zavisna od njegove ličnosti, karaktera, prilika u kojima je rastao, učio, delao, voleo, bivao razočaran, sanjao, maštao, priželjkivao. Paradoksalno - ali paradoks je nešto trajno i, možda, zakonomerno za postojanje - zaključak jedinke koja je uspela da formuliše dilemu svog trajanja (za razliku od onih koji to pitanje osećaju a nisu voljni, spremni ili sposobni da ga uobliče mislima/rečima), odraženu i u praznoj korpici za pečurke (uzalud tražene na „Nevidljivim mestima“), je: „Ali srce, sa osećanjem života, / između godina još traži / dragocenosti koje mu pripadaju.“
Koje su to dragocenosti? Po kom se osnovu/pravu one potražuju?
Valjalo bi, zarad spoznaje odgovora, krenuti od početka, od detinjstva, baš kako je to i u pesmi „Nevidljiva mesta“, poslednoj u drugom ciklusu, pa se nadovezati na prvu iz istog ciklusa, na pesmu „Nije varka“ u kojoj, usred leta dečak prutićem, u prašini, crta mapu zamišljenog sveta dok dan odmiče prema sumraku i „Dečak sumnjičavo zuri u nestvarne obline neba“, pa crveni mesec ubeđuje dečakovo srce da ostane budno jer „To nije varka, šapuću daleke zvezde, / stvarniji svet od ovog nećeš naći.“ A u tom i takvom svetu, kao oslonci, likovi su majke, oca i prijatelja. U tom svetu postoje polja, sela i varoši kao prostori dešavanja, odrastanja, stasavanja u grupi. Konačno, možda manje primetno a, opet, temeljno i određujuće je proticanje vremena, vremenskih prilika i neprilika, dana i noći („Kule od dana, / kule od jutara / i večeri.“ - „Kule“), smena godišnjih doba i promene Prirode koje nosi. Čitava godina opstaje u ovoj knjizi, od leta do zime, jeseni i proleća sa svojim radostima, nadanjima i zasićenošću. Tanano i posvećeno zapažanje promena svojstveno je onome ko stalno je u neposrednom dodiru sa Prirodom, ko od nje nije odvojen asfaltom i gradovima već sa njom i od nje živi kao njen neotuđeni deo. Ova se iskonska veza ne raskida, od nje se ne beži kako bi se udovoljilo imperativima moderne civilizacije. Naravno, odlasci u gradove neminovni su ali se toj novoj/privremenoj sredini apriorno ne priznaje primat (kao što joj se ne poriče značaj). Konačno, grad pridošlicama niti širi ruke u znak dobrodošlice niti ih izbacuje - „Iza tebe, isprekidano, diše grad. // Kroz podignutu rampu, / istiskuje te iz sebe / i gura u noć, // iako ne kaže - idi.“ („Košava“).
Uronjenost u Prirodu, spoj sa njom, uči čoveka skromnosti ali mu daruje i osećaj beskrajne pripadnosti koja ga uverava da ma koliko bio beznačajan jednako je važan za opstanak sveta: „Pogledaj, svet je milostiv! // Svetlost trenutka obasjava / i sitne semenke suncokreta / i tvoje postojanje.“ („Suncokreti“). Otuda, pripadanje Prirodi znači i trezveniji stav prema sopstvenom odrastanju i starenju koji su tek jedan (ob)lik večnog trajanja i promene, smene života i smrti. Ipak, svako samosvesno i misleće biće mora, bez obzira na uvažavanje i poštovanje Prirode, da zapita se - zašto? „Zašto, kao po zapovesti, / nas koji smo smrtni, prekriva / sve više zlatni prah godina,“ („Zašto“). Pitanje je teže za jedinku obdarenu (prokletu) dubljim osećajima, prijemčiviju za damare bića/duše, obrazovanu i načitanu. Za nju su nedoumice i iskušenja dublji jer ume da ih izrazi, artikuliše, da ono slućeno uobliči u reči, i to reči koje je usvojila/stekla u svakodnevnom življenju i one naučene u školskim udžbenicima. Otuda se u nekolikim pesmama ta dva jezika spajaju gradeći sasvim posebnu atmosferu i senzibilitet - „žune beskrajno usitnjuju svoje soprane.“ („Nije varka“), „vetar se, kao smušeni geometar,“ („Februarske skice“). No, kako god bilo, zapitanost ostaje a konačnog odgovora, rekosmo, ipak, nema.
Važan deo knjige „Nevidljiva mesta“ intimistički intonirane (uglavno pisane u prvom licu jednine, mada ima i onih u množini) je, kao dodatni lični ugao posmatranja sveta, i linija koja se bavi pesništvom kao usudom. Na prvu pesmu, „Pre nego što počneš da pišeš pesmu“, nastavljaju se ona imenovana kao „Pokušavaš da se setiš“ u kojoj pesnik hoće da se doseti „kako je bilo pisati pesme, / a ne biti pesnik.“, kako je to „Osećati za vratom dah života, / koji te miluje kao lahor / a potom baca u očajanje.“ Rastrzanost između želje i (ne)moći izražavanja u rečima, nadanja i strahova (sve do onog ultimativnog „Krenuh ali ne stigoh“), opsedala je mladog pesnika koji se, sada, priseća tog vremena, nesposoban da ga, uprkos stečenoj veštini, opiše jer pesništvo je način postojanja, drugojačiji, puniji, teži od običnog. To je poseban način gledanja na sebe i sopstveno okruženje, te neraskidiva vezanost za reči, svoje i onih koji su pisali nekada i koji pišu sada. Čak i ako pokuša da pobegne od reči iz knjiga i onih koje drugi (na sajmu knjiga) izgovaraju pesnik ne beži izistinski, on i u osami ostaje sa svojim rečima, onima koje je sam zapisao i objavio i onima koje će nastati. Uostalom , „(...) reči su radoznale kao / deca (...)“, ima ih posvuda i „(...) na njima počiva svet.“ („Bežeći od reči“). Mada, ponekad javlja se sumnja u moć reči jer „(...)  zrikavci su / ponavljali zauvek upamćenu /  pesmu; opevajući ono što jezik /  nije u stanju da izrazi.“ („Gledanje kroz noć“).  Uprkos tome, neminovno i konačno, Život i Poezija neraskidivo stapaju se (kao život i Priroda) - „Kroz prozor vidim sivkaste oblačiće / koji liče na bronzanu figuru ruže, // na razmotanu klupčad vune, / na moj život i život poezije, / koji podrhtavaju nad beskrajem.“ („Čitanje“).
            U konačnom sagledavanju poetska „Nevidljiva mesta“ Tomislava Marinkovića primirena su, tiho elegantna, zamišljena/zapitana nad trajanjem, odrastanjem i starenjem, nad sveopštim (bes)smislom, prepuna fine sete, plemenite patine i melanholije.
(„Koraci“ br. 4-6, 2016.)
top