Прича „Недељног Дневника”: Богови плачу за јунацима
17.03.2019 • 11:4711:49
Извор: Dnevnik.rs

    

И тако је понестало дрвета за погребне ломаче.Биће да су сви ти краљеви и војсковође и јунаци мислили и веровали да ће рат трајати кратко, да отпора свој нашој сили једва да ће и бити па, отуда, много страдалника нећемо имати. А за оно мало погинулих греде и стубови разрушеног града даће пламенове довољно високе да домаше облаке и небеса.

Отуд наши вођи нису наредили да се понесе више секира од оних потребних дрводељама који поправљају бродове. Баш као што су, истини за вољу, заборавили много других ствари нужних за живот и борбу војске за дугих ратова. Али, рекох већ, сви они веровали су да ће се, од силне пристигле војске, капије саме отворити и браниоци одбацити оружије, клечати лица замазаних прашином и молити за милост. Коју неће добити. Може бити да су се краљеви и војсковође и јунаци усрдно молили боговима за овакву победу но већ прве су чарке на обали, одмах пошто се дуги носеви бродова забише у песак а ми искрцасмо, оставиле за собом шаку злосрећних војника смртно прободених стрелама и копљима. Гневни због оваквог, ненаданог, отпочињања рата, мада би свако хладне крви и главе рекао да жртава мора бити, мачевима и голим рукама сатрсмо оближње шумарке и подложисмо велике ватре. Јарки је пламен разгонио ноћ и прождирао месо мртвих другова праћен заклетвама на освету.
Наредне смрти дошле су тек после бар туцета мирних дана. Глас се пронео логорима и збунио све који упорно осматраху зидине са којих су гледали на нас. Никаквог боја ни чарки ни мегдана не видесмо а кола између нас провезоше окрвављена тела према издвојеној хриди подно које ће их опрати, премазати мирисним уљима и обући за последњи пут. За мртвима су, вођени до видара, прошли рањеници и прича о заседи у коју су упали на путу према селима удно планина где су послати да отму овце и козе, жита, маслине и друге плодове, сиреве, као и сва вина и комађе сушеног меса.
У трену прича ова збуни ме. Свакако знадох да војска мора бити храњена и појена али нисам на то обраћао више пажње од оне потребне да се испразни чанак. Мислио сам да нам још трају довезене залихе иако су одиста прошли многи дани од пристајања уз ову обалу. Ипак, све док је трпеза била пуна нико одиста није марио за њу. Сада је друга брига пала међу нас. Док смо још гледали за мртвима и рањенима а њихове измешане капи крви блистале на песку који као да није хтео да их упије, прође још незатвореним пролазом од људских зидова старешина наш па неке куцне по рамену и нареди да пођемо за колима, сачекамо да их истоваре а онда се запутимо према било којој шуми и одатле донесемо дрва за ломаче. И свакако да понесемо оружје и будемо на опрезу.
Одабрани се, и ја међу њима, издвоје од других, опреме па упуте према хриди. Тамо су кола већ била испражњена, црвена се вода сливала са дасака а коњи мирно стајали погнутих глава. Нестрпљиви од нахрупелог гнева што нам је засео у грлу кренемо према југу, избијемо, после кратког успона, на широку равницу удно које се тамнело дрвеће. Похитамо тамо али је оно устрајно измицало а онда се, опет, намах открило пред нама. Само што су стабла једва досезала до висине ратника а њихова кора одолевала ударцима мачева као најбољи штитови. Кад би и успели да је засечемо испод се забелела мека срж која је пуцала без отпора. Ипак, гране се нису могле ни сломити ни посећи макар биле дебеле колико и прст на руци. Стога одустанемо од тих накана па одвучемо посечена стабла до кола и бацимо их на још влажне даске између којих се усирила крв наше браће. Док смо пословали стражу нисмо имали. Срећом, нико нас није заскочио ни тада ни у повратку. Да јесте и опет би зафалило дрва.
Ломача је, ионако, била слаба. Ватра се гушила у ковитлацима дима, кора се никако није палила а из сржи је истицао сок и гасио бледи, нејаки пламен. Ветар је логором разносио мирис печеног меса човечијег од кога су у уста надолазили најпре бале а онда  мучнина. Коначно су свештеници задужени за погреб донели мешине уља и бацили их у ватру. Очас букнуше високи, јарки пламенови. Голицали су, чинило се, трбухе облака из којих се проспе лака киша. Њене капи гласно су ударале у ватру, разгорело дрво и трупла.
Богови плачу за јунацима, пронесе се кроз редове. А онда, учини ми се пребрзо, ломача су уруши и згасне. Удаљисмо се, вукући ноге кроз песак, остављајући свештенике да разгрћу пепео и у чупове сакупљају неизгореле кости. Њих ће бродовима вратити на родну нам груду.
Касније, кад се већ више нисам враћао у логор, рекоше ми они који су тамо одвозили дрва, да већ дуго бродови носе ћупове са костима а тамо, у нашим градовима, прте храну јер овде, баш као што нема дрвећа, нема више села која нисмо похарали а мештане сасекли. Али, тада сам био далеко од опсаде и рата и логора...
И тако некако нестаде дрва за погребне ломаче.
Илија Бакић
Одломак из књиге прича “Четири реке извиру у рају и ине пловидбе”. Агора, Нови Сад 2018.




Gaston odnosno Gaša Šeprtlja Andre Frankena (1924-1997) pojavio se kao glavni junak stripa 28. februara 1957. godine na stranicama “Le journal de Spirou” a do tada je “statirao” u  epizodama Frankenovog serijala “Spiru i Fantazio” – zapažana je njegova pojava u priči “Povratak u mezozoik” u kojoj kroz gust saobraćaj vozi bicikli i nonšalantno čita novine a par slika kasnije nosi polomljeni bicikl; u sledećoj epizodi Gašu zamalo da pregaze baš Spiru i Fantazio! Gaša je, i pošto se osamostalio, nastavio druženje sa dvojicom reportera i njihovim ljubimcem Marsupilamijem. S druge strane, ovi junaci će se povremeno pojavljivati (na plakatima ili kao lutke) u “Gaši Šeprtlji” da podsete čitaoce na sebe ali i da Franken podgreje nostalgiju prema starim junacima.
Početna postavka-pozornica stripa je brzo definisana: Gaša je administrator u redakciji strip magazina koji se zove “Spiru” (u ovdašnjem prevodu “Stripoteka”); izdavačka kuća zove se, saznajemo to u ovom tomu, Bela šuma“. On se, koliko god može, ne meša u svoj posao - radije peče palačninke - pa ima problema sa gomilama nesređene pošte; svoju prirodnu lenjost pokušava da kompenzira pronalazačkim poduhvatima koji uglavnom neslavno završavaju. Kolege iz redakcije ga trpe sa manje ili više gunđanja ali ponekad i njima prekipi pa mu žestoko odgovore – osim gospođice Zorice koju Gaša oduševljava a on nju vodi na lude izlete i zamišlja u još luđim mačo-avanturama (kakve su jahanje ajkula ili borbe s ajkulama - turpijicom za nokte). Pored stalnih likova novi kolega od ovog toma je Brančilo, rođeni depresivac i baksuz kome baš ništa ne polazi od ruke. U redakciju povremeno dolazi gospodina Gužvić sa namerom da potpiše ugovor  ali to mu nikad ne uspe jer Gaša redovno, najčešće nenamerno, upropasti taj presudni trenutak. Redakciju povremeno poseti i provalnik Fredi “Čarobni prsti” koji, naravno, izvuče deblji kraj. Izvan redakcije Gaša redovno sreće svog drugara Žiću ali i nesretnog i nespretnog policajca Milkana koji najčešće izvuče deblji kraj iz susreta sa Gašom ili njegovim prastarim automobilom Fijatom 509. Kao što obožava svoj auto Gaša obožava i svoje ljubimce neobuzdanu mačku i namćorastog galeba koji terorišu svakoga u redakciji te ribicu Šaranka; generalno Gaša je ljubitelj prirode i živog sveta – tu se računa divlja puzavica i pomahnitali kaktus ali i druge biljke (neke su i mesožderke) koje čuva na poslu. Mada, nije uvek lako sa prirodom pa tako sova koja huče čitave noći ne dozvoljava Gaši da zaspi a on joj uzvraća celodnevnim sviranjem na gitari da i ona vidi kako je biti neispavan! A u netipičnoj epizodi u kojoj je Gaša reporter u poseti ZOO vrtu on otkriva svoje parnjake iz prirode - lenjivce. Lenjost se ponekad prepliče za genijalnim zamislima - tako Gaša “gradi” duboke tunele u arhivi i tamo blaženo drema! Ponekad, pak, od arhive pravi lavirinte za zabavu kolega ili mu, opet, na valšeban način uspeva da, kao rudar, pronađe traženu knjigu. Naravno, ti trenuci genijalnosti ne traju dugo a češći su oni u kojima on dekumentaciju i svakojake drangulije lopatom tovari u orman.
Gaša je oličenje prosečnog čoveka: ni po čemu izuzetan, ne preterano bistar i uredan, večito neispavan i spreman da to nadoknadi, sklon “hvatanju krivina”, s manjkom uvažavanja za šefove i umišljene bogataše. On ima žestoku potrebu da izmisli metode koje će olakšati rad u redakciji i svim ljudima na svetu (a njemu doneti slavu i novac); naravno, ovi pokušaji neslavno završavaju ali to njega ne koleba u dobroj nameri. Gaša zaslužuje odrednicu “šeprtlja” ali ga to ne diskvalifikuje u svesti čitaoca koji mora sebi da prizna da ni sam nije mnogo bolji.
Svaka Gašina dogodovština počinje i završava se na istoj tabli što je od Frankena osim izuzetnog crtačkog majstorstva tražilo posebnu disciplinu i način razmišljanja koji je razvio do savršenstva. Ovaj tom sadrži tri “obična” albuma (table od 709 do 847) i zanimljiv je i po tome što Franken povremeno razbija klasičnu tablu crtežima bez okvira ili njenim potpunim ukidanjem - izveštaj sa utakmice je novinski članak sa ilustracijama.
Zahvaljujući “Darkwoodu” i “Belom putu” konačno je na ovim prostorima moguće pročitati kompletan strip; za razliku od ranijih haotičnih objavljivanja ovog puta su table poređane hronološki, odštampane kvalitetno, u punom koloru i uvezane u tvrde korice. Čitav serijal (u šest tomova) nezaobilazno je štivo za ljubitelje 9. umetnosti ali i svekolike umetnosti jer je “Gaša Šeprtlja”, u izboru čitalaca lista “Mond”, svrstan među 100 najboljih knjiga XX veka!
(“Dnevnik”, 2019.)


Dušan Patić (1962, pesnik, pripovedač i prevodilac do sada je objavio dve knjige pesama: „Čioda (Ulisov osmeh)“, 1988, „Snovi i dodiri (pljusak stihova)“, 2010, i zbirku priča „Tri“, 2016) svoju novu knjigu naziva višestruko provokativno: „Govorkanja ili glasovi, glasine i šaputanja“. Znatiželjni, spekulacijama i slobodnim asocijacijama skloni čitalac neminovno se mora zapitati zašto su pojmovi iz naslova ovako spojeni (i/ili kontrapunktirani). Ako su „govorkanja“, bez obzira koliko su smislena i osnovana, u osnovi bezazlena, „glasine“ to nikako nisu; „šaputanja“ su, opet, obavijena tajanstvenošću i ekskluzivnošću jer se kazuju osobama od poverenja i lako mogu biti deo spletke ili urote. „Glasovi“, pak, kakvi god da su, i dobri i loši, ostaju otvoreni - glasni - prema svima.

Ali „Govorkanja ili glasovi, glasine i šaputanja“ nisu jedina samoodrednica knjige - njen podnaslov je nedvosmislen, gotovo upućujući, i glasi „ja-roman“. Sada se već (osnovana) sumnja (kontraverza) raskriljuje pred čitaocem. Nju dalji ulazak u knjigu neće tako brzo i lako razrešiti. Otkrivanje i upoznavanje glavnog junaka Harija i, kroz 32 „govorkanja“, njegovog života ispisanog ne u prvom licu (kako podnaslov sugeriše) već u trećem licu, biće i zavodljivo i uzbudljivo, veselo i tužno, provokativno, podsticajno i depresivno. Ipak, uvek će na početku celine-poglavlja stajati odrednica „govorkanja“ kao svojevrsno upozorenje na oprez. Jer, za razliku od mnogih pisaca koji se iz sve snage trude da svojem pripovedanju daju privid stvarnosti, ultimativne i nepokolebljive, Patić iznova i iznova stavlja mali znak pitanja na ono što sledi. Kako to razumeti? Da li je literarni junak „nepouzdani pripovedač“ sopstvenog života? Da li on obmanjuje svoje čitaoce? Radi li to svesno? Da li je sve to namerna provokacija kojom se podriva prećutni sporazum (o poverenju i razumevanju) između pisca i čitaoca?

No, zašto se zaustaviti na ovakvoj postavci? Zašto ne krenuti dalje i upitati se može li literarni junak (ali i onaj ko je s druge strane, izvan literarne stvarnosti) potpuno spoznati svoje življenje, donositi trezvene, objektivne vrednosne sudove o svojim činjenjima i nečinjenjima? I, čak i da se prihvati takva mogućnost, kada nastupa taj trenutak konačnog, definitivnog prosuđivanja? Ili se prosuđivanja dešavaju stalno, u kontinuitetu, u svakom novom trenutku koji je, opet, rezultat svih ranije proživljenih.

Konačno, čisto literarna pitanja: da li je „bildungs roman“ odista moguć, da li su odista moguća dela koja prate stasavanje ličnosti? Jer, svaki je zaključak pogodben, dakle nesiguran, podložan promenama i stalnoj sumnji.

Hari veruje da samo pisanje o sebi nije laž ali, par redova kasnije, zapisuje da je njegov život kao razbijeno ogledalo i da njegova slika zavisi od načina kako su krhotine ogledala spojene. On, dakle, zna - i miri se sa tim - da spoj ne mora biti pravi, da se neki delovi ne uklapaju a neki, vrlo verovatno, i nedostaju. Ipak, Hari kreće u avanturu pisanja (ispovedanja) a na čitaocu je da prihvati ograničenja koja su mu predočena (ali i ona koja bi nepouzdani pripovedač prećutao). Nadalje slede „govorkanja“ koja započinju kao promišljanje nekog segmenta postojanja i odrastanja: škola, planovi, moralni kodeks, stasavanje, ljubavi, brak, zaposlenje, knjige, muzika, ideje i ambicije...; naravno, neminovno je da početna tema skrene, pretopi se u neku drugu ili treću jer je svaki segment organski deo celine i nije moguće lako ga i čisto izdvojiti. Fragmentarnost sagledavanja egzistencije-postojanja nije u potpunosti izvodiva a rizik da se okrnji totalitet slike velika je (totalit ovde označava i celokupnost života ali i okruženja u kome se ono dešava: porodica, grad, država, istorijski trenutak, „duh epohe“...). Konačno, izdvojena tema i celina pružaju otpor podeli i teže da se spoje i tako vrate u prirodno stanje potpunosti, „punoće“.

Posle nekog vremena-čitanja, mozaik Harijevog života otkriva se i svakim sledećim poglavljem upotpunjuje. Njegove boje su jarke jer je pogled (na ljude, gradove, dešavanja...) oštar, sa mnogo uočenih detalja, domišljatih zapažanja i zaključaka. I pogled na sebe i u sebe je takav mada zaključci koji se nameću (formulisani precizno, otmeno diskretno, bez pompeznih objava) nisu uvek prijatni: poštovanje samozadatih principa, spoznaja sopstvene povišene osetljivosti, stvaralačkog nemira, zanosa ali i sumnji rezultiraju neprilađenošću i nemogućnošću da se to stanje izmeni tako što će junak sebe i svoj život približiti opštem proseku i koliko-toliko uspešno razrešiti neke obične, trivijalne situacije i zadatke. Hari prepoznaje svoj usud, voljan je da ga prihvati mada ne uspeva uvek da zadrži potrebni mir i distancu (otuda, možda, njegova paradoksalna pripovedačka „nepouzdanost“?). Njegov život (i „priklučenija“) u mnogo čemu je izuzetan ali je, po prirodi stvari, deo širih procesa i bespoštednog istorijskog okvira (koji Harija - i sve nas - usmeravaju i ukalupljuju). Stoga se Harijevo življenje delimično podudara sa našim, sa njegovim generacijskim ispisnicima ali i onima koji su došli kasnije kao naslednici poslednjih decenija XX veka; otuda je neminovno prepoznavanje situacija i obrazaca baš kao i duha odbijanja da se potone u kolotečine beznadežne svakodnevice.

Patićeva „Govorkanja ili glasovi, glasine i šaputanja“ rasprostiru se na više nivoa, kao jedinstveni, neponovljivi životopis, kao sociološki pogled na jedno doba, kao literarno problematizovanje forme. U svakom od tih smerova ponuđeni su nadahnuti, zanimljivi odgovori kako to i priliči zrelim umetničkim delima.

ILIJA BAKIĆ


Aleksandar Tešić (1961) ponajpre je znan čitalačkoj publici po serijalu romana „Kosingas“ koji je jedan od temelja uzdizanja talasa domaće epske fantastike kome prisustvujemo poslednjih godina. Mada se oslanja i na svetska iskustva ovog žanra u pitanju je literatura koja se prevashodno bazira kako na istoriji srednjevekovne srpske država tako i na mitskim kazivanjima i predanjima tog doba odnosno kasnijih vremena. Na serijal „Kosingas“ nadovezuje se serija romana o Milošu Obiliću a nit se, sudeći po nekim od junaka, nastavlja i u romanu „Gorolom“ koji se može iščitavati kao samostalno delo ili kao eventualni začetak novog serijala. No, ovaj roman nije vezan za iskustva fantastičkih žanrova jer funkcioniše „samo“ na nivoima realnosti te je bliži tradiciji istorijsko-avanturističkih dela kakvih je u srpskoj literaturi itekako bilo (mada ne i u poslednjim decenijama XX veka). Možda je Tešićevo delo nagoveštaj povratka na književnu scenu i ove tematike.
            Gorolom iz naslova punim imenom je Goroje Gorolom, omiljeni vitez zatočnik cara Dušana Silnog koji, u jesen 1358. godine, u sedam dana razrešava dugove iz svoje prošlosti. Mada je jedan od najpoznatijih zatočnika, proslavljen u mnogim megdanima i ratovima u svojoj i, kao plaćenik, u tuđim zemljama, Goroje u sebi nosi težak žig: zbog nemaštine majka je njegovu sestru i njega prodala u roblje pa su dopali šaka bestijalnog Vragoča Mrkobrada, gospodara Zlostupa gde je sestra, posle bezbroj najstrašnijih muka, skončala živa uzidana, na predlog popa Dragolja, u temelje crkve dok je Goroje pobegao (izgubivši tada i voljenu devojku). Gorolomova namera da se osveti, međutim, samo je još jedna od mnogih niti koje se zapliću u ta neizvesna vremena nastala dve godine posle smrti Dušana Silnog. Jer Mrkobrade kuju zaveru kako bi ubistvima i ženidbama (na ime otkupa krvi) proširili svoju moć na štetu suseda. Centralna državna vlast nesigurna je i spora sred teško prohodnih gora u kojima se laka pada u zasedu i gube glave. Ipak, sve će se niti konačno zaplesti u klupko viteškog turnira u Zloslutu gde časni vitezovi izazivaju jedni druge kako bi stekli večnu slavu.
            U sedam poglavlja-dana prepliću se prošlost i sadašnjost, sećanja i tekući događaji, spletke i zavere, veselja u krčama i podmukla ubistva, padanja u tamnice i spektakularna bekstva, pogodbeni ljudski i fatalni božiji sudovi te borbe na život i smrt. Mada je priča brza i uzbudljiva pisac spretno dozira tenzije i ne dozvoljava da se knjiga svede na vratolomnu akciju već, u maniru koji je koristio i u ranijim delima, preciznim opisima i digresijama oslikava široku društvenu pozadinu događaja što doprinosi uverljivosti priče i izdiže je iznad puke avanture. Literatura koja je pobrojana na kraju knjige a koju je Tešić koristio i konsultovao zalog je istorijske verodostojnosti itekako potrebne u ovakvim delima. Na „materijalnu utemeljenost“ nadovezuje se i spretno korišćenje arhaične terminologije odnosno fraza koje dijalozima i opisima daju dubinu kazivanju. Zanimljiv detalj je i obeležavanje poglavlja staroslovenskim brojevima. Sveukupno, panorama ondašnjih vremena spaja gotovo životinjsku bedu seljaka sa bahatošću velikaša, žrtvovanja u ime opstanka golog života, oholost i surovost, srebroljublje i izopačenost velikaša i njihovih poslužnika kojima se suprotstava retka čast i poštenje i, još ređa, produhovljenost. Otuda su zatočnici, uprkos sopstvenoj narcističkoj samoljubivosti, još svetliji spram onih koji se, uprkos bogatstvu, nisu izdigli iznad sopstvenih zverskih nagona. A gesla zatočnika „ukaljan obraz krvlju se spira“ i glava za glavu, obraz ni za glavu vrhunska su moralna načela življenja u tim „smutnim vremenima“.
            Rečju, „Gorolom“ Aleksandra Tešića na svojim stranicama spaja uzbudljivu vitešku avanturu, istorijske činjenice i etičke principe u priču koja uspešno drži čitalačku pažnju sve do očekivane i zaslužene katarze.
            („Dnevnik“, 2019.)




Strip „Saga“ ubraja se među najpopularnije serijale današnjice: strip je startovao marta 2012. godine i još uvek izlazi. Pored toga, „Saga“ je i najnagrađivaniji strip serijal u par poslednjih decenija - u SAD je osvojila gotovo sve najprestižnije nagrade sa strip - „Ajzner“ i „Harvi“ za strip serijal 2013, 2014. i 2015. godine kao i nagrade za najbolji scenario, najbolji crtež, najbolje kolorisanje, najbolje naslovne strane; „Saga“ je 2013. dobila i naučnofantastičnu žanrovsku nagradu „Hugo“ za najbolju priču. Sav taj uspeh nije neočekivan kad se ima u vidu da scenarista Brajan K. Von (1976), iza sebe, pre „Sage“, ima vanredno uspešne serijale „Y poslednji čovek“, „Eks mašina“, „Ponos Bagdada“ a poznat je i kao scenarista tri sezone popularne TV serije „Izgubljeni“ („Lost“).
            Koren zapleta ove „priče u slikama“ (koju domaćim čitaocima, u tvrdo ukoričenim knjigama, u punom i kvalitetno odštampanom koloru, donosi agilna „Čarobna knjiga“) znan i prepoznatljiv: uprkos zabranama momak i devojka se zaljubljuju, stupaju u brak i rađaju čedo ljubavi zamerivši se time svima oko sebe pa mala porodica mora bekstvom da spasava sebe i bebu. Von „podiže ulog“ stare matrice smestivši je u svemir među sukobljene vrste sa planeta Pristanište i Venac, koje međusobno ratuju „od kako je sveta i veka“ širom Univerzuma besomučno uništavajući planete i domoroce. I tako, u vojnika Marka, sa Venca (sa ovnujskim rogovima i ušima iz rase koja praktikuje magiju), zaljubljuje se njegova tamničarka, Alana sa Pristaništa (na leđima ima krila a njena rasa koristi tehnologiju). Njihova beba Hejzel rađa se na planeti Rascep i ima karakteristike oba roditelja (zametke krila i roščiće). Begunci sa bebom i njenom dadiljom, duhom devojčice Izabele (koja je poginula u eksploziji mine koja joj je otkinula noge) i Markovim roditeljima, beže u raketi-drvetu prema planeti Spokoj gde sreću pisca-cinika Osvalda Hajsta čija je knjiga „Noćni dim“ bila „inspiracija“ za rađanje zabranjene ljubavi (drugi knjigu tumače kao skrivenu subverziju). Za beguncima kreću tragači unajmljeni plaćenik Volja sa Lažimačkom (koja zna kad neko laže) te Gvendolina, Markova bivša verenica, i, iz drugog tabora, Princ Robot IV (čije ljudsko telo krasi glava u obliku monitora).
            Četvrti tom čine poglavlja 19-24 koja prevashodno prate porodične probleme i razmirice. Begunci su skriveni na planeti Gardenija a Alana glumom u reklamnim spotovima zarađuje novac za golu egzistenciju dok Marko brine o Hejzel. Stres na poslu i neizvesnost vode Alanu u zagrljaj droge a Marka guraju u zagrljaj mlade Džini koja takođe čuva dete. Tenzije među mladim roditeljima prete da unište brak. Na drugoj strani svemira Princ Robot IV postaje otac - scena rođenja otvara 19. epizodu i identična je sceni kojom započinje čitav serijal (samo ova beba ima mali monitor umesto glave). Princ ne zna da je dobio naslednika jer je na planeti Sekstilion ali se „osvesti“ kad sazna da mu je suprugu ubio robot-sluga i oteo bebu-princa. Otmičar odlazi na Gardeniju odakle želi da pošalje poruku u svemir i da otkrije surovu istinu; ali od medijskih profesionalaca dobija odgovor  „Istina je dosadna“ i „Ako želiš da stvarno obrate pažnju, moraš da pričaš o seksu“. Suočen sa tim istinama robot otima i Markovu porodicu i oni odleću u nepoznatom smeru. Dojučerašnji neprijatelji, Princ Robot IV i Marko, udružuju se u poteri koja treba da im vrati najmilije... Von osim prepoznatljivih žanrovskih temelja serijala - naučnofantastična „spejs opera“ obogaćena  ikonografijom epske fantastike sve sa egzotičnim planetama i bićima - u ovom tomu problematizuje pitanje upotrebe droge kao bekstva iz teške životne situacije što nije često u komercijalnom stripu. Iako ovakvo postupanje predstavlja kao pogubno, autor pokazuje i razumevanje za slabosti jedinke koja poseže za drogom. S druge strane, nesuglasice kulminiraju u otvoren sukob kao novo iskušenje mladih supružnika. Ipak, s vremena na vreme u turobnoj atmosferi blesne i trun razgaljujućeg humora kao u slučaju Princa Robota IV koji, prateći otmičara, nalazi bačenu pelenu, otvori je, vidi da je upotrebljena i konstatuje „Moj sin... Živ je“.
Crtež je na nivou prethodnih epizoda: jednostavan i dinamičan, kompjuterski obojen i vešto ukomponovan. „Saga“ je kvalitetan reprezent aktuelnog žanra „young adult fiction“ izuzetno popularnog u romanesknim i filmskim serijalima kakvi su „Hari Poter“ (započet kao tinejdžerska a okončan kao mladalačka priča), „Sumrak“, „Igre gladi“, „Lavirint“... Dela ovog usmerenja bave se dogodovštinama junaka koji su stariji od tinejdžera ali nisu potpuno odrasli. Naravno, konzumenti ovakvih sadržaja upravo su mladi na pragu zrelosti. “Saga“ je idealno štivo za njih jer im nudi mnoštvo prepoznatljivih likova i situacija sa kojima se mogu identifikovati.
            („Dnevnik“, 2019.)

 „Princ Valijant“ nesporno je remek-delo 9. umetnosti kao i svekolike kulture XX veka; pred njegovom impozantnošću definitivno blede sve sumnje u umetničku relevantnosti „priča u slikama“. Tvorac „Princa Valijanta“ Hal Foster (tačnije Harold Rudolf Foster, 1892-1982) duže od četiri decenije, od 1937. do 1979. godine, pisao je i crtao sagu o princu iz Tule koji postaje jedan od najpouzdanijih vitezova Okruglog stola i kao poverljivi izaslanik i prekaljeni vojnik Kralja Artura obilazi bezmalo čitav znani svet tog doba - a reč je o petom veku naše ere. Valijant, sam i sa svojim družinama, prolazi kroz Evropu i stiže do Amerike i Afrike. Avanture viteza koji nosi „raspevani mač“, oženjenog princezom Aletom sa Maglovitih ostrva, ponosni je otac dve bliznakinje i tri sina i polako ali sigurno stari i sedi, traju i danas; strip je od Fostera preuzeo Džon Marfi (scenarija je pisao njegov sin), pa Gari Gani, crtež, i Mark Šulc, priča, sve do današnjeg tima (crtež Tomas Jejts, Mark Šulc priča) koji stvara nove pustolovine. „Princ Valijant“ i dalje izlazi u nedeljnim, kolor tablama i premijerno ga objavljuje preko 300 američkih dnevnih novina.
            „Princ Valijant“ je od samog početaka bio izuzetna istorijsko-avanturistička priča: Foster je proučio epohu kojom se bavi, od velikih događaja i metoda ratovanja do svakodnevice, običaja odevanja, ishrane i stanovanja a potom to pretočio u uzbudljivu ritersko-porodičnu sagu „oslikanu“ izvanrednim klasičnim realističkim crtežom „neuznemiravanim“ balonima (jer se tekst upisuje ispod slike ili u njenim uglovima). Tako je primat slike očuvan a rečenice „teku“ u kontinuitetu baš kao prava priča. Mada je zanatska strip tehnika u međuvremenu napredovala (u pravcima dinamizovanja kako priče tako i njenog vizuelnog dela) magija ovog stripa je očuvana i funkcioniše jednako uspešno kao i u vreme prvog objavljivanja. Naravno, deo zasluga za to ima i istorijska tema serijala koja po prirodi stvari „traži“ klasičnu (odmerenu i pomalo statičnu) priču i sliku. Jednako važno je i Fosterovo insistiranje kako na junačkim delima, pohodima, bitkama, glamuroznim dvorovima i njihovoj pompi tako i na običnim, trivijalnim stvarima. Otuda se uz kraljeve, velikaše, vitezove i njihove neprijatelje stripom kreću i sasvim seljaci, njihove žene i deca, prosjaci, zanatlije, mornari, pijačni prodavci... Tek je poslednjih decenija XX veku u istoriografskim naukama posebna pažnja posvećena upravo tim „sitnicama koje život znače“, stvarima koje, u suštini, „zauzimaju“ većinu vremena jedne epohe. Foster je po tom pitanju bio znatno ispred svog vremena i to stvarajući u formi koja je smatrana pukom zabavom koja ne domašuje umetničke visine. Kako god bilo, „Princ Valijant“ je jedan od najubedljivijih umetničkih uvida u rani Srednji vek na tlu Evrope a Fosterov se album „Srednjevekovni zamak“ (stvaran u vreme II svetskog rata a u obliku albuma objavljen 1957.g.) smatra pravom naučnom studijom ondašnjeg vremena, običaja i shvatanja.
            Četrnaesti tom sabranih tabli „Princa Valijanta“ (izdavač „Čarobna knjiga“), u tvrdom povezu i punom koloru, sadrži dogodovštine originalno objavljene 1963. i 1964. godine dakle vrlo blizu tridesetog rođendana serijala. I u ovim godinama odvija se značajna, teška ali i bolna epopeja ulaska princa Arna u svet odraslih. Sa 12 godina on formalno postaje paž i glasnik ali i borac zahvaljujući što porodičnim nevoljama što sukobima koji se primiču tlu Britanije. Arn žudi da bude prihvaćen kao odrastao, pouzdan ratnik i budući vitez; od oca i majke je nasledio osobine koje krase pravog borca, hrabrost, hladnokrvnost i snalažljivost tako da ne brza u odlukama i postupcima, trpi udarce i ne odustaje od svojih namera. Zahvaljući tome on uspeva da se izvuče ih gotovo bezizlaznih situacija kao što je ona kada ga brzopleti drug ostavlja pred grupom Saksonaca a Arn uspeva ne samo da preživi već i da, lukavstvom i improvizacijama, zadobije njihovo poverenje te sazna planove za invaziju. Ipak, posle avantura on će potrčati majci u zagrljaj dok ona bolno spoznaje da će uskoro pratiti dvojicu svojih muškaraca u ratove i jednako strahovati za njih. Ni Valijant ne može da ostane hladnokrvan pa više puta hrli u pomoć sinu ili iz prikrajka posmatra situaciju spreman da se, ako je potrebno, umeša.
            A povoda za brige ima na pretek jer pretnje ne prestaju, kako od lokalnih velikaša koji bi da otmu, jedni od drugih ili od Kralja Artura, imanja tako i od velike najezde Saksonaca koji nameravaju da konačno pokore Britaniju. Ipak, između krvavih bitaka nađe se vremena i za obične stvari kakve su dvorske spletke kojima velikaši nameravaju da povećaju svoj ugled tako što će nekoga uniziti. A tu su i obavezne provodadžijske igre za pridobijanje poželjnih ženika. Osim tih „kućnih“ zapleta najbitniji su oni koji se odvijaju na viteškim turnirima. Tamo vitezovi pobeđuju ili gube svoju opremu i konje; naravno, to su mesta na kojima se pored časnih ratnika nalaze i svakojaki prevaranti koji bi da lako dođu do bogatstva. Valijant dvojicu nespretnih, lakomislenih i ne preterano poštenih vitezova spasava teških kazni ali na kraju, da bi sačuvao sopstveni mir, mora da ih pošalje kućama. Na turniru u Kamelotu Valijant će biti izazvan na borbu na život i smrt što je deo spletke grofa Breseja čija je namera da Aletu načini udovicom a zatim i svojom ženom što će mu, on očekuje, doneti velika bogatstva. Plan će se, međutim, izjaloviti pa Valijant postaje pobednik turnira a grof susreće dželatovu sekiru! No, ova (ne)vesela epizoda tek je predah pred novim iskušenjima...
            Foster u velike događaje znalački upliće humorne epizode kojima rasterećuju osnovne tenzije i gradi uverljivu atmosferu epohe dajući širi uvid u dešavanja izvan uobičajenih istorijskih okvira. Njegovo crtačko umeće i nadalje ostavlja bez daha pažljive čitaoce-gledaoce pred kojima se razastiru galerije portreta različitih fizionomija i karaktera, šarolike nošnje, različiti modeli oklopa, mačeva, sedala i mamuza, zaprežnih kola i brodova. Fascinantne su rekonstrukcije srednjevekovnih gradova i sela te impozantni pejzaži planina i mora. Da bi se uočile sve pojedinosti i finese ovog stripa neminovno je njegovo višekratno prelistavanje i razgledanje a posle svakog sklapanja korica uvećava se poštovanje prema Fosterovom istinski veličanstvenom ostvarenju.
(„Dnevnik“, 2019.)



Vestern strip (ili, u ovim krajevima, „kaubojac“) „Mek Koj“ scenariste Žana-Pjera Gurmelana i crtača Antonija Ernandeza Palasiosa startovao je 1974. godine kratkim epizodama (od oko desetak stranica) prilagođenim za objavljivanje u časopisima, u vreme poslednje masovne popularnosti ovog žanra koja se ponajviše temeljila na neočekivanom uspehu „špageti vesterna“ na koju „Novi svet“, uprkos svojim sećanjem na Divlji zapad, nije imao adekvatan odgovor jer je, u filmu, bio okrenut „egzistencijalnom“ ili „anti“ vesternu, dok je u stripovima ponavljao izlizane „palp“ obrasce. U ostatku sveta vestern je bio na mnogo boljem glasu i nije smatran samo pukom zabavom za dečake; zato su dobri vesterni nastajali širom planete: u Argentini („Larigan“, „Cisko Kid“), Engleskoj („Met Meriot“, „Mat Dilan“, „Ves Slejd“), Italiji („Teks Viler“, „Koko Bil“, serijal „Priče sa Divljeg Zapada“), Francuskoj („Džeri Spring“, „Talični Tom“, „Bluberi“, „Komanča“). Najveći uticaj u francusko-belgijskoj strip školi imao je „Bluberi“ koji je, nasledivši „Džerija Springa“, postao etalon za mnogobrojne nove strip vesterne pa i „Mek Koja“. Pošto je solidno prošao kod čitalaca magazina, „Mek Koj“ je uznapredovao do „albumskog stripa“; kratke priče sabrane su u premijerni album „Legenda o Aleksisu Mek Koju“, a nadalje će se njegove avanture isključivo prostirati na albumsku dužinu (najmanje 48 strana). „Mek Koj“ je štampan u Jugoslaviji u različitim izdanjima, od „Eks almanaha“, „Biser stripa“ i „Supera“ do „Politikinog zabavnika“, najčešće u crno-beloj varijanti. Stoga ovaj heroj nije nepoznat iskusnim stripofilima što je svakako  plus za poduhvat agilnog „Darkwood“-a koji ovaj serijal prezentuje u punom sjaju - u visokokvalitetnim, kolorno štampanim knjigama sa tvrdim koricama koje sadrže po tri albuma-epizode.
            Mek Koj je na početku svog života poručnik u južnjačkoj vojsci koja se povlači pred severnjacima. Pošto biva zarobljen Mek Koj, za račun severnjaka, odlazi u Meksiko i tamo, usred silnih peripetija, saznaje da je građanski rat okončan pa sa drugarima Čarlijem i Maksijem kreće kući. Put ih, u epizodi „Mek Kojeva pobeda“, vodi do dama koje napadaju Indijanci. One se predstavljaju kao tri kćeri koje iz zatvora žele da oslobode oca znanog kao Ubica Kejn. Mek Koj i drugovi su prinuđeni da im pomognu ali oslobađanjem Ubice Kejna njihove nevolje tek počinju... Ipak, Mek i njegovi prelaze Rio grande i vraćaju se u domovinu da bi upali u rat vojske i Apača u kome će, kao regrutovani specijalni izviđači, otkriti ko crvenokošce snabdeva oružjem i „vatrenom vodom“. U trećoj epizodi, „Bela smrt“, Mek Koj i družina dobijaju zadatak da sačekaju komandantovu kćeku ali nju otimaju Indijanci pa vojnici kreću da je oslobode; onda se u sve umešaju zlato, opijum i „bela gospa“, prikaza koja u snežom bespuću mami zalutale ljude od kojih niko ne preživljava taj susret. Kad se Mek i drugovi vrate sa oslobođenom devojkom zatiču prazan gradić jer stanovnici odlaze na istok gde je (opet) pronađeno zlato!
            Epizode, nastale 1976. i 1977. godine, rezultat su međusobnog usklađivanja i usaglašavanja autora odnosno njihovog iskušavanja sopstvenih snaga. Gurmelanov scenario je manje-više korektan u ponovnom prepričavanju žanrovskih obrazaca ali ga muče razrešavanja zapleta (koja traže da se situacije objasne za šta je potrebno previše rečenica koje opterećuju sliku). I osnovni ton priča se menja - prva epizoda je bazirana na gegu i karikiranju dok su ostale ozbiljnije, sa samo ponekim humornim „oduškom“. Palasiosov crtež i dalje izaziva različite reakcije. Njegov grafizam temelji se na mnoštvu linija-šrafura koje grade objekte, što ima svoje prednosti ali i mane jer se nacrtani oblik lako gubi-utapa u to mnoštvo. Ipak, pejzaži  su vrlo ubedljivi dok crteži lica i mimike nisu uvek uspešni čega je on svestan pa te manjkavosti obilno kompenzuje ekstravagantnim kolorom, intenzivnim čistim bojama i njihovim neuobičajenim spojevima (poneki kvadrati/table liče na tehnikolor filmove) što stripu daje dozu psihodeličnosti (primerenu periodu u kome je stvaran). Crtač, ponekad, nalazi i neobična rešenja kao u slučaju nesrećnog psa koga svi šutiraju (u „Traži se Mek Koj“) jer je za njega grafizam potpuno promenjen te je nacrtan karikaturalno svedeno. Kao kuriozum ovih epizoda pomenimo i pojave junaka koji liče na popularne glumce u vesternima kakvi su Džon Vejn ili Džek Palans.
Rečju, „Mek Koj“ se, u drugoj knjizi sabranih avantura, razvija i napreduje iskušavajući sopstvene snage i to, svakako, na zadovoljstvo ljubitelja vesterna koji će sa nestrpljenjem očekivati sledeći tom.
            („Dnevnik“, 2019.)

top