U FOKUSU
            U par prošlih godina Predrag Đurić (1974) nametnuo se ovdašnjoj strip sceni ne samo kao izdavač već i kao aktivan strip scenarista čije priče su vrlo često socijalno angažovane i jasno ideološki profilisane. Ovakva su interesovanja i ovakav angažman krajnje atipični za savremeni srpski strip u kome, jednostavno, nema (ili jedva da sporadično ima) autora koji se promišljeno i uverljivo bave onim što se svima nama dešavalo u skoroj prošlosti i što nas svakodnevno okupira, od najtrivijalnijih pitanja golog opstanka od jutra do večeri, sve do pokušaja sagledavanja profila budućnosti ovih prostora. Naravno, i ćutanje je oblik izražavanja stava ali je, neminovno, po svojoj prirodi, pasivno i „pomirljivo“. Time se iznova aktualizuje stara dilema da li muze moraju i smeju da „ćute dok topovi govore“ ali i u „smutnim vremenima“ pre nego topovi progovore odnosno u danima kad topovi zaćute (na kraće ili duže vreme)? Na ovo pitanje svaki autor daje odgovor prema sopstvenom doživljaju svoje uloge u svetu. „Ćutolozima“ se može pripisati komfomizam, defetizam ili elitizam a „angažovanima“ naivni idealizam, prigodnost i sumnjiva umetnička vrednost. Jedinstveni odgovor za sve ne postoji pa, otuda, ni opšti recept za ocenu svakog pojedinačnog umetničkog dela.
            Đurić je, pak, svojim radovima „ušao“ u lavirinte i vilajete naše bliske prošlosti i sadašnjosti u koju su se pretočili događaji koji su slomili jednu državu i epohu ali su umesto obećane slobode, demokratije i blagostanja doneli jad i bedu, besperspektivnost za mlade i stare, izrabljivanje onih koji rade u nemilosti tajkuna, sitnih biznismena, korumpiranih policajaca i sudija, političara i dušebrižnika. Od tih prizora, koje svako prepoznaje i sa njima se identifikuje zastaje dah, steže se knedla u grlu i diže gorčina u stomaku. No, Đurić se ne zadovoljava samo beleženjem događaja „na terenu“; njegovi junaci odbijaju da ostanu krotke žrtve i dižu svoj glas i pesnicu kako bi se odbranili.

REČ KRITIKE
            U grafičkoj noveli „Tito“ Đurić odlazi u blisku budućnost ovih prostora, ovog puta u 2050. godinu, u Novi Sad razrušen višegodišnjim građanskim ratom. Poremećaji koji su 1990-tih zahvatili jednu državu i uništili je očito se nisu smirili pa su i države naslednice prolazile kroz nemire i nove sukobe. Vrhuška koja je 2050.g. na vlasti uživa u privilegijama i bori se da ih očuva ne mareći za „običan puk“ koji pokušava da preživi kako zna i ume. Za mlade nema ni popusta ni milosti: ili će se prikloniti moćnima i ropski izvršavati ono što im se naredi ili će tavoriti u bedi, iščekujući propast. Na ničijoj zemlji, još nepokoren, je i Tito, petnaestogodišnjak bez roditelja (stradali su u ratu), koji živi sa dedom i sluša njegove priče o davnom vremenu sreće i blagostanja koje je stvorio veliki drug Tito. Dečaku je teško da shvati sve priče ali, istovremeno, stalno zapaža da nema osmeha na licima prolaznika. On odrasta na ivici zakona, „peče zanat“ kriminalca sve dok, sticajem okolnosti ali i dobrote koju nosi u sebi, ne počini delo (ili prestup) koji će ga dovesti među borce za pravdu, u pokret otpora vlastima i bogatašima. Vođen dedinim pričama ili znamenjem svog imena, Tito postaje revolucionar, nameće se kao vođa, onaj koji, po njegovim rečima, zna kako da ljude povede putevima slobode. Finale priče je gorko ali i optimistično; u domenu klasičnog stripa ono bi značilo nastavljanje serijala ali „Tito“ svakako ne spada u standardne proizvode 9. umetnosti.
            Za vizuelni segment stripa zadužena/zaslužna je Jelena Vučić kojoj je ovo prvi strip album i to još u boji. Umetnica je ambiciozni zadatak, uz povremene kolebljivosti i nedorađenost, uspešno privela kraju predstavljajući se kao talentovani crtač koji treba da „peče zanat“ ali od koga se mogu očekivati novi, valjani radovi.
            („Dnevnik“, 2015.)


Ranko Munitić (1943-2009) spada u retke i otuda dragocene ljudi koji poseduju bogato znanje iz više oblasti i sposobnost da ta znanja spoje stvarajući sintetičke, multudisciplinarne tekstove. Stučnjak za igrani i animirani film te za strip, odnosno veliki poznavalac literature i popularne kulture, Munitić je u svojim knjigama, kakve su „Fantastika na ekranu“ I-II (1971-73), „O animaciji“ (1973), „Strip - deveta umetnost?“ (1975), „Kinematografska animacija u Jugoslaviji“ (1979), „Uvod u estetiku kinematografske animacije“ (1982), „Zagrebački krug crtanog filma“ (1978-1986), postavio temelje za teorijsko proučavanja određenih oblasti ili je ispisao knjige koje su reperi budućim istraživačima ali i zanimljivo štivo čitaocima voljnim da steknu širi uvid u teme koje ih interesuju. Njegov stil je, uprkos složenosti tema te brojnim referancama, jasan i prijemčiv.
            Godine 1986.g. Munitić, u izdanju „Dečjih novina“, objavljuje obimnu knjigu „Alisa na putu kroz podzemlje i svemir“; analizom Kerolovog remek-dela započinje Munitićevo bavljenje arhetipovima fantastične umetnosti. Žanrovska i klasična literatura, film, slikarstvo, strip izukrštani su i grade impozantnu sliku svakovrsnih uticaja koje je Kerol spojio u „Alisi...“ odnosno uticaja koje je ovo delo imalo na savremenike i potonje generacije.
            Nastavak bavljenjem fantastičkom umetnošću Munitić je 1990.g. ukoričio u prvi tom dela naslovljenog kao „Čudovišta koja smo voleli“ objavljenog, takođe, u „Dečjim novinama“ i takođe, kao „Alisa...“, u reprezentativnom izdanju većeg formata, na preko 500 strana u tvrdom povezu, sa zaštitnim omotom, sa mnoštvom crno-belih ilustracija sa kadrovima iz filmova, filmskim plakatima i strip sličicama. „Čudovišta...“ sadrže 20 eseja o junacima iz mitova, literature i filmova, od Noe, „božijeg miljenika“, preko Odiseja, Herkula, Orfeja, Simbada, Doktora Fausta, Pepeljuge, Gulivera, Barona Minhauzena, Frankenštajna, Kvazimoda, Pikove dame, Uklete kuće, Kapetana Nema, Alise, Karmile, Doktora Džejkila i gospodina Hajda, Ajše Besmrtne, Drakule do Nevidljivog čoveka, Šerloka Holmsa, praistorijskih čudovišta i napadača sa Marsa.
Predviđeni drugi tom „Čudovišta...“ nije objavljen zbog propasti izdavača izazvane slomom države, ratom i sankcijama. Tek 1997. u izdanju „Tera Pressa“ pojavljuju se „Čudovišta koja smo voleli 2“ u znatno skromnijoj opremi jer, kako Munitić piše u „Uvodnom Post Scriptumu“: „Čudovišta, tako, i dalje dele našu zajedničku sudbinu.“ U ovom tomu je sledećih 20 ogleda o Fantomu opere, Alrauni, Fantomasu, Tarzanu, Fu Mančuu, Orlakovim rukama, Vladarki Atlantide, Doktoru Mabuzeu, generalu Zarkofu, Džemsu Bondu, Rozmerinoj bebi, nakazama, zombijima, vukodlacima, mutantima, „Planeti majmuna“ i  Zvezdanoj bebi iz „Odiseje u svemiru, 2001“.
Sadržaj oba toma „Čudovišta...“ razotkriva se kao impozantna enciklopedija svekolike ljudske kulture; enciklopedija, naravno, nepotpuna ali neprikosnovena u delovima-temama koje obrađuje. Fascinantno je kako Munitić lako i elegatno, nadahnuto i vispreno prati razvoj mitova od začetaka do današnjice, kako ih preuzimaju literatura, glavnotokovska i žanrovska, i filmska umetnost, razvijajući ih i produbljujući ili vulgarizujući ih i siromašeći; sva kazivanja prati mnoštvo citata iz dela o kojima je reč ili iz teorijskih knjiga. U daljem razvijanju teza Munitić prati i kako je neko „čudovište“ ušlo u sfere široke, popularne kulture dobijajući neratko sasvim drugačiji lik i oblik u odnosu na originalni mit ili knjigu. Masovno konzumirane umetnosti, kakve su film ili strip, bitno utiču na taj „svakodnevni“ lik mitova koji „nasleđuju i troše“ potonje generacije konzumenata. Munitićev pogled na vrhunsku i „potrošačku“ umetnost, na prošlost, sadašnjost i budućnost, njegovo široko razumevanje kulturoloških fenomena te zaključci o njihovom razvoju samo su na korak su od formulisanja filozofsko/teorijske hipoteze o tokovima kulture.
„Kreativni centar“ je 2007. godine započeo izdavanje „Čudovišta koja smo voleli“ u šest tomova koji su trebali da sadrže još 20 novih ogleda odnosno dopune onih ranije objavljenih. Prva tri toma sadrže nova poglavlja o Zigfridu, kralju Arturu, Prosperu, Lepotici i zveri, Maloj sireni, Ahabu i belom kitu, Pinokiju, Dorijanu Greju, devojčici Doriti iz „Čarobnjaka iz Oza“, Velsovom „Vremeplovu“ i Petru Panu. Zbog Munitićeve iznenadne smrti projekat je sveden na pet knjiga. U poslednjoj knjizi, pre „Indeksa imena i pojmova“ (koji je sačinio Zoran Penevski), odštampan je „Epilog galaksije slika“ koji svojom konciznošću i univerzalnošću sagledavanja „duhovnog puteštvija“ svedoči o Munitićevoj izuzetnoj viziji kulture kao temelja Čovekovog samopoimanja. „Čudovišta koja smo voleli“ svakako su vredan deo našeg dela tog fenomena.
(„Dnevnik“, 2015.)


    


U razvoju kriminalističkog žanra veoma je značajan period takozvanog „tvrdo kuvanog krimića“, koji se kao manir najpre pojavio u krimi-magazinima, pre svega u „Dark Mask“, krajem 1920-tih i odatle se proširio na ostale publikacije, knjige a potom i film, postajući ne samo tražena roba već i obrazac koji je otvarao nove mogućnosti u izdizanju iznad petparačke, trivijalne zabave. Naravno, sindikalno/korporativni pisci najamnici besomučno su štancali priče/romane/scenarije  koji su vulgarizovali potencijale „tvrde škole“ ali su dela Dešajela Hemeta, Rejmonda Čendlera, Džona Mekdonalda ili Rosa Mekdonalda umetnički uverljivo svedočila o velikoj snazi ovog usmerenja. Nastao u vreme velike ekonomske krize „tvrdi krimić“ je, umesto elegantnih i sofisticiranih detektiva i policajaca, opisivao doživljaje grubih, sirovih najamnika koji imaju svoju verziju pravde što sasvim odgovara okruženju u kome se kreću, od sirotinjskih četvrti prepunih sitnih i krupnih kriminalaca, mafijaša i korumpiranih policajaca do visokog društva, dekadentnog, perverznog i beskrupuloznog.
            „Tvrdi krimić“ je nastavio svoj razvoj i posle II svetskog rata, uprkos godinama prosperiteta, nalazeći na američkom ali i evropskom tlu nove autore koji su se kretali utrtim stazama dodajući im nove teme i stavove. Među autorima koji su u temeljima svog shvatanja krimića imali čistokrvnu „tvrdi školu“ bio je i Donald E. Vestlejk (1933-2008). Pišući pod pseudonimom Ričard Stark on stvara lik Parkera, ubice i pljačkaša koji će biti junak 24 romana, počev od „Lovca“ objavljenog 1962. godine. Parker, čije se ime ne zna (a možda mu Parker i nije pravo prezime), kriminalac je bez sentimentalnosti, dilema i griže savesti, velike snage i spretnosti, vrlo oprezan, promišljen i nemilosrdan. Njegov lični kod časti i ponosa podrazumeva poštovanje date reči, isključuje izdaju i prevaru (kolega u poslu ili devojke). Parker je „slobodnjak“, nije vezan za mafiju ili druge sindikate kriminala; nije gramziv, „radi“ da bi stekao novac koji, mada voli luksuz, umereno troši. Vođen svojim principima on je potpuno miran, uspostavio je egzistencijalnu ravnotežu i, ma kako to zvučalo čudno, zadovoljan je sobom i, čak, srećan (mada taj pojam nije u njegovoj svesti). Naravno, kako to biva, ravnoteža nije trajno stanje pa se Parker, hteo ne hteo, pored policajaca i objekata njegovih aktivnosti (bankara, vlasnika radnji), sukobljava i sa primarnim okruženjem: bivšim drugovima, nevernim devojkama, predstavnicima organizovanog kriminala. Takav je i njegov „prvi slučaj“ iz romana „Lovac“ u kome se on, pošto su ga, nakon uspešne pljačke, izdali i upucali kompanjon i dotadašnja devojka, iz mrtvih vraća u Njujork da bi se osvetio. Put do glavnog krivca neće biti ni brz ni lak ali Parker nema šta da izgubi, nema kome bilo šta da oprosti niti da prema bilo kome ima obzira. Zato ne štedi pretnje i pesnice a revolver mu je uvek pri ruci. Kad konačno obavije prste oko vrata onoga koji je kriv za izdaju Parker nije zadovoljan jer, kao praktičan čovek, on traži i finansijsko obeštećenje; no, novac je u rukama kriminalne organizacije koju pojedinac ne može pobediti. Parker je toga svestan dok odlazi sa parama koje je, ipak, iznudio od organizacije. Tako se ova epizoda završava a avantura nastavlja.
            Darvin Kuk (1962) se, nakon karijere u dizajnerskom i animatorskom biznisu, od 2000.g. bavi stripom, kao scenarista ili crtač, u raznim projektima i franšizama, od serijala o Betmenu, Spajdermenu, Supermenu ili Spiritu do vestern i zombi storija. „Lovca“, prvu od četiri adaptacije romana o Parkeru, Kuk je objavio 2009.g. Ilustracije/crteži ove priče na 130 strana na razmeđi su realističnog i karikaturalnog, sa vidljivom grafičkom stilizacijom potcrtanom umešnim korišćenjem plave boje, što stvara atmosferu koja podseća na crno-bele TV programe koji se gledaju na prvim, nesavršenim kolor televizorima. Patina urbane prošlosti velikog grada koji spaja sjaj i bedu, luksuz i ekstravaganciju i one koji se trude da ih dosegnu ili oponašaju, od jeftinih, veštačkih plavuša natapiranih frizura do finih biznismena sa manirima koji se bave kriminalom, brzo zavodi čitaoce i on se lako identifikuju sa tvrdim osvetnikom. Kadriranje prizora naglašeno je filmsko, rezovi su kratki i brzi; segmenti sa sećanjem na prošle događaje gušće su obojeni, sa više teksta koji analizira tadašnja stanja. Kuk je uspešno odradio svoj posao (kako ga je definisao) „adaptacije i ilustracije“ stvorivši delo koje se jasno oslanja na prozni predložak ali ima i svoju osobenu, uverljivu dinamiku stripa/grafičke novele.

            („Dnevnik“, 2015)
Andre Franken (1924-1997) jedan je od najpopularnijih belgijskih strip stvaralaca XX veka, poznat po serijalima „Spiru i Fantazio“, „Gaša Šeprtlja“, „Crne ideje“ i „Marsupilami“. Seriju o dvojici ne preterano spretnih reportera, Spiru i Fantaziju, koji širom sveta upadaju u različite avanture (čitaj nevolje), Franken je  1946. g. preuzeo od Žižea (koji je, pak, preuzeo lik Spirua, stvoren 1938.g. od Rob-Vela i dodao mu drugara Fantazija). I Franken je nastavio da razvija i menja serijal, usavršavajući i svoj prepoznatljivi grafizam, što je doprinelo njegovoj atraktivnosti i uspehu kod publike. Do 1968.g. kada je prestao da crta „Spirua i Fantazija“ Franken je uradio 20 albuma. Oslobođen obaveza prema veselim reporterima Franken se, uz kraće serije i samostalne albume, posvetio svom već legendarnom, maleroznom junaku „Gaši Šeprtlji“ čije gegove je počeo da stvara od 1957. i nastavljao, u 19 albuma, sve do kraja svog života. Ingeniozno sumorni, ponekad i morbidni, humor tema je tabli-epizoda „Crnih ideja“ stvaranih u periodu od 1977. - 1983.g. i sakupljenih u dva albuma.
            Strip legenda kaže da je 1952.g. Frankenu, dok je posmatrao vozača briselskog gradskog tramvaja koji je otvarao i zatvarao vrata, vozio, naplaćivao i poništavao karte te putnicima davao potrebne informacije, palo na pamet da bi čoveku dobro došao dugačak rep kojim bi, po potrebi, mogao da se ispomogne u radu. Tajanstveni putevi invencije od početne ideje su stvorile neobičnu životinjicu marsupilamija koju će Spiru i Fantazio pronaći u džunglama Palombije, državice koju će posetiti u albumu „Spiru i naslednici“. Marsupilamiju će se reporteri dopasti pa će sa njima doći u Evropu, u provincijsku varošicu Šampinjak, odakle će, nadalje, pratiti svoje drugare u brojnim avanturama pomažući im da pobede nevaljalce svojim izvanrednim sposobnostima (kakva je i udarac krajem repa zgužvenim u buzdovansku kuglu) i konciznim komentarima „Huba, huba“ (ponekad i „Hop“); inače masupilami dama isključivo govori „Hubi, hubi“ a deca „Bibi“. Ipak, marsupilami (ukoliko se ime piše velikim početnim slovom misli se na životinjicu koja je došla u Evropu; kad se marsupilami piše malim slovima reč je o čitavoj vrsti) su vrlo živopisni karakteri i pojave pa su u seriji  „Spiru i Fantazio“ uspeli da dobiju i samostalnu epizodu, „Gnezdo Marsupilamija“ o zgodama i nezgodama  porodice „divljih“ marsupilamija u Palombiji. Inače, njegovo/njihovo ime je kovanica reči „marsupial“, torbar, i reči „pil“ što je osnova imena „Pilou Pilou“ koje nosi čudni vanzemaljac iz stripa Popaj (njegovo originalno ime je Eugene the Jeep, kod nas je preveden kao Pošteni Evgenije); poslednji segment kovanice je reč „ami“ odnosno prijatelj. Pošto je Marsupilami u potpunosti Frankenov lik on ga je, pošto je napustio serijal „Spiru i Fantazio“ (koji kontinuirano izlazi do danas a rade ga novi autori), „poveo“ sa sobom i gotovo dve decenije kasnije, posle retkih kratkih epizodica, sa Batemom, Gregom i Janom, uradio tri albuma o divljem marsupilamiju. Serijal „Marsupilami“ je po Frankenovoj smrti nastavio da izlazi u novim epizodama koje po pričama različitih autora crta Batem; do sada se sveukupno pojavilo 26 albuma. Marsupilami je junak čak četiri animirane serije iz 1993. (u Diznijevoj produkciji), odnosno u francuskoj produkciji 2000., 2003. i 2009. (serija i dalje traje) a 2012. je snimljen i celovečernjim film.
            „Ulovite Marsupilamija“ objavljen je 2002.g. i njime je obeleženo 50 godina od pojave ovog strip junaka. Album čine kratke pričice i geg-table nastajale u periodu od 1955. do 1981.g; zbog ove raznovrsnosti i šarolikosti album je označen kao nulti u serijalu. U dvadesetak celina Marsupilami, Spiru i Fantazio kao i Mali Boža (redovan Frankenov junak) upadaju u razne nezgode, sa domaćim životinjama, pticama koje Marsupilami obožava, posebno crvendaće, odnosno nasrtljivim prodavcima ili nezgodnim aparatima. Poneki doživljaji su smešno-poučni dok se drugi iscrpljuju u pukim nesporazumima i bizarnim situacijama. Frankenov crtež se vidljivo razvija, od kvadrata sa „krupnim“ prizorima do „zrelih“ majstorskih slika, zgusnutih a opet preglednih. Posebnu, mini celinu čine dve kratke epizode o „divljim“ marsupilamijima u prirodnom staništu, džunglama Palombije, koje pokušava da ulovi uporni momak živopisnog imena Jovo Kradica. Posprdni ton neutralnog pripovedača, gegovi, vrcave dosetke i upečatljivi crteži sjajno su izbalansirani u efektne celine u kojima ničega nema ni previše ni premalo.
            „Uhvatite Marsupilamija“ zabavan je i veseo album i pravi uvod u naredne marsupilamijevske avanture potekle iz pera i pod patronatom sjajnog Frankena.
            („Dnevnik“, 2015.)
           

PATAGONIJA No 4, oktobar '95 O ALTERNATIVI

O ALTERNATIVI

Kao i sve pojave koje u sebi sadrže mnoštvo raznovrsnih elemenata i alternativni strip se najlakše može odrediti negativnom definicijom odnosno onim što nije. Po takvoj definiciji alternativni strip bi bio sve ono što nije komercijalni strip. Ovo je najjednostavnija ali i najneodređenija pa stoga i netačna tvrdnja. Ipak, ona egzistira u razgovorima na temu stripa bez obzira na svoju pogodbenost. Tako se stripu čini medveđa usluga: kad se već (vrlo teško) pristane na bilo kakvo razmatranje stripa kao umetnosti (a ne kič-šund otpada) analitičnost se zamenjuje uopštavanjem koje nosi pečat prilike/potrebe za koju se čini. Komercijalni (ili je ipak bolja odrednica klasični; komercijalno je ekonomska a ne generična odrednica) i alternativni strip isuvuše su složeni i međusobno prepleteni da bi se olako i striktno ubacili u strogo odeljene fijoke.
            Klasični strip je u vreme svog nastanka svakako bio alternativna pojava spram dotadašnjeg tekstualnog i vizuelnog izražavanja. Spoj ova dva elementa u stripu rezultirao je specifičnim amalgamom za koga važe posebni zakoni. Pored komičnog, na gegu zasnovanog i zadovoljnog stripa, pojaviće se, u prvim danima stripa, i apsurdističko-apstraktna „Maca Šiza“ i fantazmagorični „Mali Nemo“. Danas su ovo klasična dela 9. umetnosti ali novotarije koje su doneli u vreme svoje pojave nesporne su kao i njihov uticaj na dalji razvoj stripa. I ostali strip podžanrovi (avanturisitčki, istorijski, vestern...) imali su svoje inovatore. Popularnost i komercijalna isplativost potisli su ipak autore voljne da istražuju granice medija. Masovna proizvodnja traži isto takvu prodaju i potrošnju i ne trpi robu koja ove imperative ne ispunjava. Mogućnosti eksperimenta u takvom sistemu minimalne su. Granice sindikalnog stripa stvorene zarad unifikacije ponude vrlo su krte i svode se na brušenje grafizma, manirizam (Hagarda, Kanifa i sličnih) kojim se odstupa od realističnog crteža, te lake subverzije u priči (starenje junaka kod Princa Valijanta, odnosno moralne kontraverze koje će kulminirati u prihvatanju antijunaka priče). Vrhunac manufakture u stripu su Marvel i DC produkcije koje razbijaju stvaranje stripa na faze rada (od smišljanja priče, dijaloga, skica, crtanja junaka, pozadina, tuširanja, bojenja i upisivanja teksta) koje izvršavaju posebni, zamenjivi radnici a ne stvaraoci, a sve zarad redovnog izlaska svezaka sa novim i novim epizodama. Otpor ovakvom obezljuđenju, obezdušenju stripa je Evropski autorski strip, mada i u Evropi srećemo blage verzije američkog sistema (italijanska Boneli Milano produkcija, pokušaji novosadskog Dnevnika, Forum-Marketprint Novi Sad/. S druge strane ne treba smetnuti sa uma Marvelovo razbijanje ustaljenog izgleda table koje će moderni strip oberučke prihvatiti i koristiti.
            Andergraund erupcija 1970-tih vraća na scenu alternativni strip. Pridružiće joj se pop-artovsko igranje strip formom (Vorhol, Lihtenštajn) i subverzivni elementi u „klasičarskom“ taboru (npr. Mebijus već u „Hermetičkoj garaži“, Prat i dr.). Mutacija andergraunda išla je u pravcu ostajanja u istom tematskom krugu koja je garantovala prodaju određenoj publici (što je rezultiralo istrošenošću tema i vrednosnom jalovošću) odnosno daljeg razvoja u nepoznato, put novih horizonata grafičko literarne forme. Istovremeno, klasičarski stip je preuzimao i preuzima sve što može da upotrebi, pa se samim tim menja, polako i postepeno, evolucijski, ali svakako definitivno.
Današnja strip alternativa koristi sva iskustva prethodnika iz oba tabora, kao i celokupnu kulturnu zaostavštinu i savremenost. Njena naklonost prema junacima koji se nastavljaju poznata je, ali ne i ultimativna. Parafraziranje ranije ispričanih priča, varijacije na iste teme, citati, autorska samosvest i distanca, insistiranje na bizarnom i šokantnom ali i prefinjenom, davanje prednosti grču inspiracije nad temeljnim, dugogodišnjim radom, mnoštvo grafičkih modela i antimodela, približavanje vizuelnim medijima, patchwork - sve to egzistira u krilu alternative u rasponu od bliskog susreta sa klasikom do odbacivanja olovke i crtanja preko kompjuterske tastature. Mogućnosti su nebrojane i nesagledive. Alternativni strip je još jedan umetnički krik u haosu kraja veka. Briljantan, konfuzan, nedorečen, neodoljiv. Skeptik bi lako zaključio, da je jedina konstanta ovog strip opredeljenja ne više ni tabla ili uokvireni crtež na njoj, već samo papir na kome se delo-slika umnožava. Možda to i nije pogrešan utisak ali je reč ipak samo o formi dovoljnoj da zadrži oblik, kostur stripa, a da ne uguši njegov narastajući duh.
Patagonija se trudi da taj duh oseti i predstavi ga poklonicima.

P.S.
            20.08.1995. umro je Hugo Prat. Stvarao je magijske krugove utopljene u stilizovani crtež, ponekad sveden na čisti odnos belih i crnih površi. Njegov junak, Korto Malteze, ostaje poslednji romantični pustolov XX veka, čije su avanture esencije tajne i oduševljenja potragom za njenim otkrovejem.
            Patagonija upućuje poslenji naklon poštovanja i zahvalnosti Velikom Majstoru.
1995.
U FOKUSU
            Rok’n’rol muzika jedan je od civilizacijskih fenomena druge polovine XX veka, koji je obeležio najpre Zapadni svet a onda, manje ili više, i ostatak planete Zemlje. Mada je započeo kao mladalački refleksni bunt protiv stega na polju zabave, rok je izrastao u specifičnu životnu filozofiju koja je usmeravala stasavanje i zrele godine niza generacija. Stoga tvrdnje nekih teoretičara da je reč o jednoj od najvažnijih pojava u istoriji, posebno Grega Markusa u knjizi „Tragovi karmina: tajna istorija kulture XX veka“, svakako valja uzimati za ozbiljno ali biti svestan i opasnosti da se ovom fenomenu pripisuje više važnosti i zasluga no što ih objektivno ima; naravno, i potpuno odricanje bilo kakvih kvaliteta i potencijala rok’n’rola stvara iskrivljenu sliku realnosti. Čini se, stoga, da su po ovom pitanju mišljenja i dalje (preterano) podeljena koliko zbog njegove intrigantnosti toliko i zbog nedovoljnog vremenskog odmaka od trenutka događanja.
            Kako god bilo, rok se nije razvijao samo u najvećim gradovima najvećih zemalja „slobodnog kapitalističkog sveta“; i u državama koje su bile blizu nekadašnje Gvozdene zavese ova je muzika (i ono što je prati) imala svoje pristalice, izvođače i publiku. Ovo ponajviše važi za bivšu SFR Jugoslaviju i njene naslednice. U proteklih 50-tak godina na ovim je prostorima nekoliko generacija mladih rokera stasalo i bilo smenjeno dolaskom mlađih. Upravo zbog stalnih tih „migracija“ puno stvari palo je u zaborav a nekolike knjige istorija rok dešavanja u pojedinim mestima/regijama način su da se, radi novih naraštaja, spasi što se još spasti može. Tako je i Vršac dobio knjigu koja prati razvoj rok muzike u ovoj banatskoj „lepoj varoši“ od 1963. do 2013. godine. Obimnog posla sastavljanja ove hronike prihvatio se novinar Goran Kukić (1964), koji decenijama unazad, kroz više medija, prati lokalna rok dešavanja.

REČ KRITIKE
            Knjiga „Rok pod kulom“ podeljena je na decenijska poglavlja koja obrađuju dešavanja tokom tog desetleća. Početak pripada „bit sastavu“ „Kristali“ koji je žario i palio salama za igranke Vršca i okolnih mesta (što je podrazumevalo i gotovo obavezne tuče) a bio poznat i u ostatku tadašnje Jugoslavije. Neverovatni entuzijazam nosio je mladiće koji su sa Radio Luksemburga „skidali“ hitove rok muzike a sa domaćih stanica festivalske šlagere, dovijali se kako da „elektrifikuju“ instrumente ili da ih sami naprave (radio aparati su služili kao pojačala). „Kristale“ su nasledili razni VIS (vokalno instrimentalni sastavi) živopisnih imena „Crvene ruže“, „Plave zvezde“, „Crni dečaci“, „Plamteće zvezde“ a njih drugi sastavi jer su momci, odlazeći u vojsku i na školovanje, napuštali muziku; isti se obrazac ponavljao i narednih decenija. Nastupajuće 1970-te su donele ozbiljniju, ambiciozniju svirku koja je podrazumevala i prve samostalne, autorske numere i snimke načinjene u lokalnim studijima koje su vodili ambiciozniji muzičari. Ipak, ma koliko bendovi kakvi su „ZUM“, „El Mayo“ ili „Neutron“ bili uspešni, kreativni i snalažljivi, tok vremena je krnjio njihov entuzijazam a „ozbiljan“ život nametao pravila u kojima za rok nije bilo mnogo mesta. Osamdesete donose pokušaje na polju intelektualne i ambijentalne muzike sastava „Karstof“, „Ur“, „Ghandarva“, više realizovanih snimaka i objavljenih kaseta/ploča; istovremeno se širi i lepeza različitih muzičkih usmerenja od tvrdog roka i panka do mekšeg pop zvuka. Ustaljuju se „Gitarijade“ kao manifestacije koje okupljaju mlade muzičare (povodom različitih lokalnih svečanosti), mesta za svirke, od „Rupe“ u Domu omladine do „KEC-a“ i raznih klubova. Devedesete je obeležio raspad zemlje i njenih insitucija odnosno rokerska „dezorijentacija“; mladost je ipak nalazila način da se zabavi i izrazi, kroz muziku, svoj bunt. Novi milenijum unekoliko je povratio pozicije roka u Vršcu, učestala su okupljanja i ambiciozniji projekti ali je najuspešnijima i dalje nedostajao još jedan korak da iz provincije izađu pod svetla velike rok scene. No, nove generacije pristižu donoseći energiju, želju za uspehom u, i dalje poželjnom, svetu rok muzike.
            Kukićeva knjiga je, u odnosu na slične, zanimljivija jer se ne ograničava samo na ređanje činjenica već donosi brojna sećanja na rokerske legende (kakve su Dule Gluvi, Ilija Kiridžija, Aca Glavonja, Bata Kaurma, Brana Santana, Čapa, Blagoje Cole, Moma, Miša Mangup, Dima i drugi) odnosno lična svedočenja aktera rok dešavanja (nekolicina njih više nije među živima); te uspomene i zapažanja daje širu i dublju sliku prošlih dana i ovu istoriju boje plemenitim nijansama napatvorenih pojedinačnih želja, životnih ambicija, njihovih ostvarenja ali i poraza i razočarenja, sveukupno udenutih u jedan značajni društveni pokret.
            („Dnevnik“, 2015.)
Nikola Vujčić (1956) nametnuo se specifičnim, pritajenim, uzdržanim tonom svojih stihova kojima se, pak, spram većine pesnika svoje i mlađih generacija, relativno retko oglašavao. Pesnik ostaje veran svom poetskom svetonazoru i u novoj knjizi „Svedočenje“ podeljenoj u šest bezimenih ciklusa (označenih tek brojevima). Tematska težišta pesama su reči/govor, njihova snaga i nemoć, prošlost sagledavana iz vizure sadašnjosti i sredovečnosti, približene pragu starosti, emocije kao refleksi realnosti i kao asocijativni reperi. Naravno, svaki od segmenata može se sagledavati pojedinačno, kao tema pojedinih pesama ali su svi oni i „toponimi“ jedne mentalne mape, jednog identiteta i njegove celokupnosti viđene u nizu trenutaka, od kojih se neki, sa većim ili manjim odstupanjem, ponavljaju i variraju u različitim predznacima i vrednostima, što usložnjava moguće čitanje/tumačenje; na primer - „Ruke su, uz noge, trup i glavu, najveći vidljivi / delovi tela.“ („Ruke“) i „Naše telo se sastoji od glave, trupa, ruku i nogu.“ („Naš jezik“) gde je ključna razlika u terminu „vidljivi“ i logičnom sledu prema (nepomenutom) opozitu „nevidljivi“.
            Knjigu „Svedočenje“ otvara istoimena pesma sa nekoliko intrigantnih slika na koje će se nadovezivati druge slike/stihovi: „U svakom od nas postoji ćutanje, / sagorelo, tvrdo i crno, gde je, misliš / sve. / Kao što od naraslih grana / nastaje ugalj, tako od reči / nastaje tišina.“ nastavljaju se u „Drška noža, iskrenuta, viri. / Da li će je neko zgrabiti, da preseče / ovu tišinu? / Ćutim, i gledam. / / Kao da nisam tu.“ („Mrtva priroda“) i nadalje u „Ponekad osetim da je neka reč zaključana, da nema / svoje misli već, unutra, čuva tišinu.“ („Ćutanje“).
            U pesmi „Svedočanstvo“ početna se slika razvija u drugu: „Ali, te naoko mrtve stvari, / znaju da zagreju tvoje srce. / Ako se ugalj zapali, ako se tišina / rastišini, plane vatra i od pepela / i smeha nastaje novo prisustvo.“, na koju se vezuju stihovi „Kad govori, reči mu svetle. Nose svetlost, / zgasitu i zapaljivu, tešku kao ugalj.“ („Žar razgovora“) i „Svetlost  stvara. Istiskuje iz sebe / blešteće stvari.“ („Svedok“) te „U paperju vatre koja / leži na ognjištu, / legu se te reči, koje zaviruju, / da me vide.“ („Govor“).
No, reči nisu samo blage, one su tajanstvene („ali reči mi / ništa ne govore.“ „Rane“), opasne („Ostale su samo / oštrice reči.“, „Umor“; „Neke reči sastrugane u sjaj njene su oči, / oštre poput stakla / usamljenije od kaveza.“, „Šapat“). Pred tom silom nemilosrdnom („Rečenice gladne, toliko gladne da / izmišljaju svoju žrtvu.“, „Šapat“) kao da nema utočišta jer imenovanje osmišljava doživljaje, daje im, dotad bezobličnim, oblik, dovodi ih na površinu (u klopku) svesti. Bez njih sve je nalik magli, slutnji, iluzijama koje tište, zbunjuju, uznemiravaju onoga ko i tako ne uspeva da se snađe u svakodnevici, ko lako tone u vreme prošlo, u dane kada je sve bilo svežije, čistije i primamljivije. Seta i melanholija prevladavaju, tuga za onim čega nema i što, posmatrano iz sadašnjosti, izgleda kao izgubljena blagodet jer tada „Daljina me je osvajala, a ja sam / osvajao daljinu.“ („Detinjstvo“). Ali, nema više stare kuće, srušena je pa, otuda, nema ni tako željenog povratka. Kao što nema ni ubogih sobičaka u kojima se stanovalo sa puno nadanja i mladalačkog poleta. To je bespovratno nestalo a „Sad živim ono što mi se činilo nemogućim, / ispruženih ruku izranjam na drugu obalu. / Izbačen na drugo mesto.“ („Boravišta“).
Sadašnjost, makar bila i udobnija, nije blagonaklona i popustljiva prema onima koji gledaju unazad. Protok vremena troši i razara i odnos prema voljenom biću bilo zbog latentnog nedostatka trenutaka u kojima ljubavnici pripadaju samo jedno drugom („Vreme je prekratko da bih te / upamtio.“, „Putovanje“) ili zato što što „Osećanja postaju ravna / i hladna, poput žice“ („Umor“). Tako se zatvara pun krug - vremena koje protiče i razvodnjava sećanja odnosno donosi bledu sadašnjost i neizvesnu budućnost, tela koje slabi i gubi snagu („ono što je već / odavno prošlo, što se, negde u meni, zbilo i tako / zbijeno pretvorilo u ožiljke i žuljeve.“, „Rane““), emocija koje venu, spoznaja koje, posle početnog uzleta usporavaju, postaju trome i izgubljene u senzacijama novog sveta i, konačno, reči koje bi mogle biti težište na koji se ličnost oslanja ali koje su takođe nepouzdane pošto „Reči se troše jer se stalno kreću.“ („Šapat“). Njihova je trajnost ograničena a verodostojnost kao i snaga upitna. Potom sledi i priznanje potpunog poraza, raspršivanja svih iluzija jer „Kad napišem neku reč shvatim da nemam njeno / iskustvo, / da ne mogu ispričati ni svoj život“, („Rane“).
            U konačnom svođenju računa više je gubitaka nego pobeda, više propuštenih nego iskorišćenih mogućnosti, više sećanja nego ispunjene sadašnjosti. Otuda toliko patine u stihovima, toliko melanholije koja, ipak, ne tone u slatkastu patetiku i samosažaljevanje. Pesnik uspeva da zadrži nužno potrebnu meru u emotivnom balastu stihova istovremeno demonstrirajući nesvakidašnju svedenost i eleganciju u izrazu. Veoma je podsticajno pratiti kako barata visoko apstraktnim pojmovima, na koje se poziva određujući početna stanja pesme, i na koje, potom, nadograđuju pojedinačno, dakle ono što je na sasvim drugom kraju skale. Sudar i spoj opšteg, pročišćenog i eteričnog – kakvi su pojmovi svetlosti i tame, vremena, dubine i daljine, vatre, vazduha... – i sićušne, trivijalne čestice postojanja jedinke – od vožnje biciklom, otvaranja prozora, šetnje zaraslim šumskim putem, puža golaća na stazi, razgovora sa mladim pesnikom... – pesmama daruje uzbudljivu vrtoglavost uzleta (ili pada), širine (ili teskobe) da bi, sveukupno, izgradio jedno vrlo lično, intimističko svedočenje o velikim istinama i sitnicama, o nemanju (i nepostojanju) jednog odgovora na postojanje, o jedinstvenosti svakog trenutka koji je prošao, upravo traje ili će doći.
            „Svedočanstvo“ je knjiga zrelog i profilisanog izraza koja smelo barata nekim od opštih poetskih tema, ne beži od emocija a ipak uspeva da bude (i ostane) sveža i ubedljiva te, konačno, dozvoljava, blago i tanano, svom (nesavršenom) čitaocu da se prepoznaje u stihovima.
            („Koraci“, 2015.)



U FOKUSU
            U istoriji svekolike Umetnosti zabeleženi su primeri stvaralaca koji su, u svom vremenu, bili apartne pojave u odnosu na tekuću produkciju odnosno vladajuće umetničke obrasce i principe. Dela takvih autora nailazila su na veće ili manje nerazumevanje savremenika da bi, neretko, od narednih generacija bila prepoznata kao autentična i kvalitetna te postajala svojevrsni reper za dalji razvoj date umetničke forme/žanra. I u devetoj umetnosti, stripu, postoje takvi neobični autori a jedan od njih je i Gvido Krepaks (1933-2003). Rođen u Milanu kao Gvido Krepas, arhitekt po obrazovanju, par godina po završetku fakulteta bavio se dizajnom i ilustracijama za naslovne strane časopisa i ploča da bi od 1963. g. počeo da crta stripove. Jedan je od osnivača strip magazina „Linus“, 1965. g., u kome započeo objavljivanje svog najznačajnijeg dela, serijala „Valentina“; u prvoj epizodi „Neutron“ Valentina je sporedni lik ali će kasnije postati junakinja niza epizoda koje se od 1968. pojavljuju i u formi albuma kojih je, za Krepaksovog života, objavljeno 27, na koje će se nadovezati albumi sa ilustracijama i skicama.
            Krepaks je, pored svoje najvažnije junakinje, stvorio desetak albuma sa drugim heroinama, od Justine (po markrizu De Sadu), famozne O, Emanuele do Belinde, Anite, Bjanke, u lepršavim i erotizovanim avanturama. Krepaks je takođe crtao strip adaptacije književnih dela kakva su „Dr. Džekil i mr. Hajd“, „Frankenštajn“, „Drakula“, „Proces“, „Kazanova“, „Okret zavrtnja“ ali i originalne stripove različitih tema. Sveukupno, njegov će strip opus ostati zapamćen po prepoznatljivom crtežu, specifičnom kadriranju i montaži tabli odnosno finoj erotici koja ne prelazi u vulgarnost. Ono što ga je činilo apartnim jeste sklonost fantazmagorijskim, halucinantnim, somnambulnim sadržajima koji se samo delimično mogu „opravdati“ duhom hipi generacije 1960-tih a koji nailaze na prihvatanje potonjih generacija.

REČ KRITIKE
            Album „Valentina, biografija jednog lika“ predstavlja  prvi tom „zvanične“ istorije ove heroine, što znači da epizode u njemu nisu poređane po vremenu objavljivanje već po godinama Valentininog odrastanja (mada se ona u nekoliko epizoda priseća svog detinjstva i mladosti i tako dopunjuje praznine u svojoj biografiji). Valentina Roseli je rođena u jeku II svetskog rata, 25.12.1942.g. u Milanu i odrastala u posleratnom svetu obnove „običnog života“ i promene političkih sistema sa kojima su se mešale njene fantazije izazvane pričama, stripovima (Flaš Gordon, Mandrak, Dik Trejsi) i filmovima (njena frizura je ugledanje na glumicu Luizu Bruks). Epizoda „Neustrašiva Valentina“ (iz 1971/72), prati stasavanje mlade lepotice i njene probleme, od neuklapanja u okruženje i neslaganja sa porodicom do anoreksije kao mogućeg odbijanja da postane žena; paralelno se prati i rast Filipa Rembranta, budućeg Valentininog ljubavnika i supruga. Epizoda „Neustrašiva Valentina od papira“ (1968) meša realnosti i fantazije mlade Valentine. Nakon ovih stripova sledi segment „Iza kulisa jednog stripa“ (koji će se ponavljati posle svake nove epizode) u kome Krepaksov sin Antonio i supruga Luiza objašnjavaju pojedine table odnosno njihovu „realnu podlogu“ u umetnikovom životu.
            U nastavku, nakon kratke erotske fantazije, započinje epizoda „Krivina Lezmo“, u stvari prva epizoda serijala iz 1965.g. o prefinjenom esteti Filipu Rembrantu, koji je i famozni Neutron, borac protiv zločina sa superiornom tehničkom opremom i sposobnošću da parališe pogledom. Priča prati njegovu akciju usmerenu na raskrinkavanje bande ubica mladih bogataša, što omogućava da njihove supruge-udovice „pre vremena“ naslede novac koji će podeliti sa svojim nalogodavcem. Valentina se upoznaje sa Filipom i započinje vezu koju ometaju njegove osvetničke aktivnosti. Na kraju avanture je neizvesno da li će se Filip vratiti u Ameriku ili ostati u Italiji sa Valentinom. Epizoda je vidljivo slabije osmišljena i nacrtana od ostatka serijala ali je njeno parodiranje akcionih stripova simpatično u svojoj naivnosti i nespretnosti. Završni segment ovog albuma, „Valentinino dete“ (1969/70), nastavak je Valentininog odrastanja: ona i Filip postaju roditelji malog Matije, a pre porođaja doživljavaju neobičnu avanturu koju svako različito tumači; realnost junaka meša se sa njihovim fikcijama u kojima se pojavljuju Semjuel Beket, Dik Trejsi, Luiza Bruks, veštica i đavo iz Bulgakovljevog romana „Majstor i Margarita“. U ovoj je epizodi Krepaks u punom zamahu svog talenta, od razbarušenog crteža koji je ponekad virtuozan a potom, čak i u sledećem kvadratu, nevešt, naizgled amaterski, izuzetno razigranih tabli do mnoštva citata iz visoke i popularne kulture. Album zaključuje nadahnuti tekst Mira Silvere koji vrlo lucidno tumači Krepaksovo delo.
„Valentina“ je strip koji traži čitaoce otvorenih pogleda i slobodnih shvatanja a njihov trud nagrađuje odista vanrednim umetničkim doživljajima i senzacijama.
            („Dnevnik“, 2015.)
top