Vidljivo i nevidljivo
30.11.2016 08:47 
O manjinskim književnostima u Srbiji (III.)
O manjinskim književnostima u Srbiji (III.)

Vidljivo i nevidljivo

Ne marim za odrednicu »manjinska književnost«, sve dok mogu pročitati knjigu koja me interesira; mnogo se češće osjećam kao manjina kad mi neka knjiga nije dostupna, jer ne znam mađarski, rumunjski, češki, poljski, španjolski… kaže Ilija Bakić * Pošteno govoreći, jedva da išta od manjinske književne produkcije dolazi do mojih ruku.
Sve kulture, bile manjinske ili većinske, u posljednje vrijeme pokazuju sklonost ka zatvaranju, a kulturna ksenofobija je sve snažnija, kaže Svetislav Basara


Pisati i razgovarati o manjinskim književnostima nije baš lagan posao, uvijek je tu i pitanje: jesu li »padali uz put oznojeni šampioni ugašenih pogleda«, neki od pripadnika manjinskih književnosti i ima li onih koji se još uvijek drže Štulićevih stihova: »dolazim ti kao fantom slobode da te vodim ravno do dna.«
Postoje li manjinske književnosti, ovdje i sada u Srbiji, kao samosvijest tek s upisanim strahom i opreznošću ili kao suvremeno i kritičko promišljanje društva u kojem živimo?
Prof. dr. Svetlana Slapšak je napisala kako je položaj kulture i povijest književnosti u regiji kao arheologija, jer je intelektualni i politički izazov nakon raspada  SFRJ naveo na misao da je upravo »rubnost«  položaja manjina u novonastalim državama ne samo materijal za istraživanje, nego prostor u kojem se može postaviti dijasporičnost na novu razinu: »eksperimenta, avangarde, neobaziranja na kanone i grube improvizacije s nacionalističkim cementom u zrakastoj građevini književnosti.« I odlično je njeno pitanje: »Ako je centar upao u blato ili živi pijesak, zašto upravo rubna kultura ne bi raširila mlada i moćna krila i bez straha preuzela nagon za promjenom i novim?«



Priča prva

O paradigmi manjinskog karaktera književnosti razgovarali smo s književnikom Ilijom Bakićem, čiji je velik dio opusa vezan uz neoavangardnu književnost.


Kako Vi, kao književnik i čitatelj, promišljate o manjinskim književnostima?

Za mene »manjinska« ili »većinska« književnost nisu vrijednosne kategorije, već samo pomoćne odrednice kojima se neki autor i neko djelo pozicioniraju u prostoru i vremenu, što može biti korisno za razumijevanje konteksta u kome je djelo nastalo. Ono što jeste – ili bi trebalo da jeste – najvažnija je umjetnička kvaliteta proze, poezije ili drame. A monopola na kvalitetu nema. To što netko dolazi iz »većinske« ili »velike« literarne tradicije, odnosno iz većinskog naroda u nekoj državi, ne znači da su njegove knjige vrjednije od onih nastalih u okrilju »malih« ili »manjinskih« naroda. I u velikim i u malim sredinama mogu postojati i stvarati ozbiljni, valjani autori. Zbog toga ne marim za odrednicu »manjinska književnost«, sve dok mogu pročitati knjigu koja me interesira; mnogo se češće osjećam kao manjina kad mi neka knjiga nije dostupna, jer ne znam mađarski, rumunjski, češki, poljski, španjolski…

Jesu li se danas manjinske književnosti u svojoj samozadovoljnosti zatvorile u geta? Ili: imate li uvida u tu produkciju? Što za Vas znači interkulturalni ideal? Koliko se piše, govori o manjinskoj književnosti u srbijanskim književnim časopisima i medijima?

Čini mi se da je veća upućenost na vlastite snage u manjim sredinama-narodima razumljiva, jer je inzistiranje na vlastitom identitetu važno – a umjetnost je bitan segment nacionalnog identiteta, mada je diskutabilno kolika je istinska »težina« ove tvrdnje iz perspektive prosječnog pojedinca. Na literarnom planu ova bi se praksa mogla ogledati u određenom stupnju »pozitivne diskriminacije« u okriljima manjinskih zajednica, odnosno potenciranja domaćih-manjinskih stvaralaca, kako bi se podstakli na dalje stvaranje. Ali, kako umjetnost ne priznaje granice tako se i ono što nastaje u zatvorenim sredinama prije ili kasnije mora uputiti u veliki svijet i sresti s onim što se u njemu stvara, pa tu dokazivati svoju posebnost i valjanost. Širi uvid u produkciju »manjinskih« literatura nije lako imati prije svega, jer je broj književnih časopisa koji redovno izlaze bitno smanjen, pa je teže doći do širih informacija, osim onih da se neka knjiga pojavila. Bez prikaza novih izdanja, odnosno kritičkih osvrta na ranije objavljena djela teško je steći sliku literarne scene »manjinskih« književnosti. Bez takvih informacija i bez mogućnosti da se knjige kupe – a u velikim knjižarskim lancima uglavnom ih nema – interkulturalnost ne funkcionira, jer je njen imperativ dostupnost, dakle potpuni uvid u »manjinske« književnosti. Naravno, bilo bi poželjno da se i ostali mediji uključe u procese serioznog, nesenzacionalističkog otkrivanja »manjinskih« književnosti, ali i ovdje, kao i u slučaju knjižara, principi profitabilnosti određuju što se objavljuje – emitira. A umjetnost i profit ne idu ruku-pod-ruku.

Prevodi li se u dovoljnjoj mjeri manjinska književnost?

Naravno da se »manjinske« književnosti ne prevode dovoljno baš kao što se ne prevodi dovoljno književnost okolnih nam zemalja i onih iza njih, jer se takve knjige slabo prodaju pošto, opet, ne potiču iz »bestseler sistema« senzacionalnih-instantnih-estradnih literatura. Na toj razini sve seriozne literature – strana, domaća, »većinska«, »manjinska« – opet padaju pred imperativima profita i famozne tržišne privrede.

Treba li država financirati nešto što se zove manjinska književnost? Ako treba, zbog čega? Je li tiskanje knjiga na manjiskom jeziku samo korektan politički čin, financiran od Pokrajine?

Kulturna politika država deklarativno postoji, a praktično je nema, pa se država trudi da što manje ili nimalo potpomaže suvremenu literaturu, bila ona »većinska« ili »manjinska«, gurajući je na tržište kao, navodno, idealan sistem za opstajanje kvalitete i zadovoljavanje potreba širokih i »izgladnjelih« narodnih masa. Taj sistem odavno je napušten u svim zemljama »zrelog kapitalizma«, ali pošto smo na tom polju tek početnici trebat će godine i desetljeća da se, možda, do takvog sistema stigne i ovdje. Još su u poslijeratnoj Francuskoj uvidjeli da će, ukoliko unatoč razorenoj ekonomiji ne krenu u ozbiljno pomaganje svoje kulture, postati američka kulturna kolonija i idealno tržište za jeftini kulturni bofl. Rezultat kulturne politike »pozitivne diskriminacije« jeste obnova svih formi umjetnosti; izgrađena je i škola francusko-belgijskog stripa koja je već desetljećima etalon za umetnički strip. Oni s malo dužim pamćenjem sjetit će se da je u vrijeme socijalizma »manjinska« književnost potencirana po »sistemu ključa« – u godišnjoj produkciji pjesničkih ili proznih knjiga uglednih izdavača uvijek je moralo biti nekoliko djela pripadnika »narodnosti«, sadašnjih nacionalnih manjina. Nisu to uvijek bili dobre knjige, ali se formalno vidjelo da nitko nije zapostavljen i davan je poticaj da u tim malim zajednicama literatura ne zamre. Propašću socijalizma »sistem ključa« zamijenjen je »sistemom kaosa«, koji i dalje »radi«, pa je svatko mogao i može objavljivati što hoće ako ima novca i nađe sponzore; etablirane kuće su propale, umjesto jedne partijske literature sada svaka stranka ima svoje pisce – da ih upotrijebi ako zatreba. Jedne klanove i klike su zamijenili drugi klanovi i klike koji su trošili ono malo novca koje država »upumpava« u kulturu, a da joj netko iz »civilizirane Europe« ne bi prebacio da ne poštuje umjetnost.

Kako književnost, bila manjinska ili ne, stiže do »vidljivosti«?

Književnost u suvremenom nam društvu potpuno je marginalizirana. Razlozi za to su brojni: materijalno i duhovno siromaštvo posljednjih desetljeća, nove tehnologije koje svojim brzim, interaktivnim sadržajima potiskuju stare forme, pa se djeca navikla na kompjutorske igrice i spotove ne mogu fokusirati na »sporo« čitanje koje traži i aktiviranje njihove imaginacije, a ne treba zanemariti ni to da država voli inertne podanike kontrolirane masovnim medijima. Ako pod vidljivošću podrazumijevate dopiranje do širokih masa, onda se vidljivost može postići samo skandalima i agresivnom reklamom koju mogu platiti veliki izdavači; ako literaturu ispisuju TV voditeljice ili folk pjevačice… Naravno, do vidljivosti se stiže i dobijanjem nagrada – prije svega Ninove – jer iz nekog razloga postoji refleks kod brojnih sezonskih čitatelja da takve knjige pročitaju jer su »in«, pa se onda mogu odmarati do sljedeće nagrade sljedeće godine. Sve ovo važi samo za prozu, jer poeziju čitaju jedino pjesnici, rijetki kritičari i još rjeđi posvećenici, pa tu šira vidljivost ne postoji. Dobar recept za pojedinačnu »vidljivost« je baviti se politikom ili biti aktivan kritičar društvenih dešavanja – to može skrenuti pažnju na piščeve knjige, mada ne obvezno. 

Je li velika šansa manjinske kulture u njenoj otvorenosti, kao što je to slučaj u svijetu? Naravno da je i pitanje koliko su većinske kulture otvorene? Dakle, je li u pitanju dvosmjerana ulica?

»Manjinska« književnost živi čak trostruki život i ima tri uloge: onaj u okrilju svoje zajednice, onaj na otvorenoj literarnoj sceni gdje se s drugima bori za mjesto pod suncem«, a treći život bio bi postojanje na književnoj sceni države svog naroda. Za opstanak i razvoj bilo kog života-uloge otvorenost je nužna, inače se tone u izolaciju i getoiziranu samodovoljnost što u krajnjem znači stagnaciju i nestanak. Manjinski narodi i njihove književnosti neće opstati sami u svojim zabranima kao što ni većinska scena ne može da ne čuje drugačije glasove. U krajnjem slučaju, »većinska« literatura jednog naroda-države u svjetskim je razmerama »manjinska« prema literaturama brojnijih naroda. Naravno, otvorenost – prevođenje knjiga pisaca »manjinskih« književnosti i njihova dostupnost, podržavanje časopisa – ima svoju cijenu, ali pitanje je hoće li to država htjeti i moći platiti?

Književni časopisi Új Symposion ili Novy život su, primjerice, bili značajni na ovdašnjoj kulturnoj sceni. Zašto danas nema više takvih manjinskih književnih časopisa s određenim značajem na kulturnoj sceni?

Književna tiskana periodika je već godinama na koljenima, jer se jedva pomaže od državnih institucija, a časopisi su najdinamičniji i najosjetljiviji segment literarne scene, jer pružaju uvid u nova dešavanja i tendencije, otkrivaju mlade autore… S druge strane, svjedoci smo vala raznoraznih elektroničkih-internet literarnih časopisa što je logičan rezultat digitalne ere koja neumoljivo mijenja svijet. Elektroničke časopise je lakše »proizvesti« i još lakše »samoukinuti« – što jeste sinonim za digitalni-internet svijet: brzo i kratkotrajno – ali je onda pitanje koliki je njihov stvarni domet i značaj. Kako god bilo, seriozne časopise nije lako stvarati: valja iskristalizirati redakcijsku jezgru, profilirati sadržaj i formirati krug suradnika. Za sve to treba entuzijazma, strpljenja, vremena i novca, a to su uvijek deficitarni »resursi«. Sjetimo se sjajnog časopisa Orbis iz Kanjiže, koji je izlazio dvojezično na srpskom i mađarskom, uređivao ga je pjesnik Ljubomir Đukić, koji je za par godina postao sasvim respektabilan. No, dobra volja i želja urednika i redakcije nisu mogli pobijediti deklarativnu potporu i suštinsku nezainteresiranost institucija, a valjalo je brinuti i o osobnoj egzistenciji, i časopis se, unatoč velikom potencijalu, ugasio. I tako se opet vraćamo na pitanje kulturne politike koje stvarno nema, a to onda znači da nema ni bitnog dijela plana za nacionalno-državni, dakle i kulturni opstanak i razvoj.

Priča druga

O istoj temi razgovarali smo i s književnikom Svetislavom Basarom, autorom romana, zbirki pripovijetki, drama i eseja.

Kako Vi gledate na manjinske književnosti?

Prije svega, pojam »manjinska« književnost zvuči mi nekako šupljikavo. Književnost je književnost. Ili nije. Ako jeste, onda manjinski status nekog pisca nema nikakvog značaja. Elias Canetti je, recimo, bio manjinski pisac u  Bugarskoj, pa je, s dobrim razlogom, svjetski poznat. Da ne nabrajam seriju sjajnih manjinskih, vrlo poznatih pisaca iz bivšeg SSSR-a, kasnije Rusije. 

Imate li uvida u tu produkciju? Je li manjinska književnost u getu? 

Pošteno govoreći, jedva da išta od manjinske književne produkcije dolazi do mojih ruku. Tu je izuzetak književnost vojvođanskih Mađara koja se dosta prevodi. Ostali su, kako rekoste, u svojevrsnom getu. O manjinskim književnostima, koliko mi je poznato, piše se malo ili nimalo u srbijanskim medijima.

Treba li država financirati manjinske književnosti? 

To je pitanje koje bi trebalo postaviti državi. Ali kako naprijed rekoh, dobru književnost je nemoguće sakriti. Osim toga, čini mi se, mada možda griješim, da »manjinska« književnost – naravno ne uvijek i ne svuda – pokazuje sklonost da svoju »manjinskost« iskoristi kao apriornu prednost.

Kako književnost, bila manjinska ili ne, stiže do »vidljivosti«? 

Ti su mi putevi oduvijek bili misterizoni, ali grubo postavljeno, vidljivost se postiže na dva načina – ili komercijalnim nekvalitetom, što je slučaj sa takozvanom trash literaturom, ili kvalitetom. Pomoćna i priručna sredstva najčešće nisu ni od kakve pomoći. 

Je li velika šansa manjinske kulture u njenoj otvorenosti? Naravno da je i pitanje koliko su većinske kulture otvorene? 

Sve kulture, bile manjinske ili većinske, u posljednje vrijeme pokazuju sklonost ka zatvaranju, a kulturna ksenofobija je sve snažnija, što se lijepo vidi na primjerima srpske i hrvatske kulture koje, unatoč praktičnoj istovjetnosti jezika, malo i sve manje znaju jedna od drugoj. Tu se ne može mnogo učiniti. To je svjetsko-historijski trend. Žalostan, ali trend.

Je li tiskanje knjiga na manjiskom jeziku samo korektan politički čin, financiran od Pokrajine, bez da te knjige imaju odjeka među čitateljima? 

Uglavnom jeste. Tako se formalno ispunjavaju obveze prema manjinama. Ali, znate što, ne treba previše očekivati od modernih država koja ne haju mnogo ni za vlastitu kulturu i književnost. Unatoč svemu, siguran sam da književost, bila »manjinska«, bila »većinska«, ima budućnost.  

Zvonko Sarić
Hrvatska riječ, br. 710, 25.11.2016.

http://www.hrvatskarijec.rs/vest/3967/Vidljivo-i-nevidljivo/





Hal Foster (punim imenom i prezimenom Harold Rudolf Foster, 1892-1982) ugradio je bezmalo ceo svoj život u strip serijal „Princ Valijant“ koji je postao i ostao nesporno remek-delo 9. umetnosti i kulture XX veka. Duže od četiri decenije, od 13. februara 1937. do 1979. godine Foster je pisao i crtao sagu o mladom princu sa Severa, iz Tule, koji će postati vojnik Kralja Artura da bi potom, kao jedan od najpouzdanijih vitezova Okruglog stola obišao bezmalo čitav znani svet tog doba - a reč je o petom veku naše ere. Valijant će sam i sa svojim družinama jahati i ratovati diljem Evrope te stići i do Amerike i Afrike. Avanture viteza koji nosi „raspevani mač“, oženjen je princezom Aletom sa Maglovitih ostrva, ponosni otac dve bliznakinje i tri sina i polako ali sigurno stari i sedi, traju i danas; strip je od Fostera preuzeo Džon Marfi (scenarija je pisao njegov sin), pa Gari Gani, crtež, i Mark Šulc, priča, do današnjeg tima koji stvara nove pustolovine - crtež Tomas Jejts, Mark  Šulc priča. „Princ Valijant“ i dalje izlazi u nedeljnim, kolor tablama i premijerno ga objavljuje preko 300 američkih dnevnih novina.
            „Princ Valijant“ je od svojih početaka bio vanstandardna istorijsko-avanturistička priča: Foster je detaljno proučio epohu u kojoj se priča dešava, od velikih događaja do svakodnevice, od načina ratovanja do odevanja i ishrane a potom je sve to pretočio u izuzetan, klasični realistički crtež koji ostaje „netaknut“ standardnim strip balonima jer se tekst najčešće upisuje ispod slike ili u njenim uglovima. Tako je primat slike očuvan a rečenice „teku“ u kontinuitetu baš kao prava priča. Mada se zanatska strip tehnika u međuvremenu razvila u pravcima dinamizovanja priče i njenog vizuelnog dela i danas, posle 65 godina od objavljivanja tabli koje sadrži osmi tom „Princa Valijanta“ (izdanje „Čarobna knjiga“, 2016.g.), magija ovog stripa je očuvana i „radi“ kao i u vreme prvog objavljivanja; deo zasluga za to ima i istorijska tema serijala koja po prirodi stvari „traži“ klasičnu (odmerenu i pomalo statičnu) priču i sliku. Jednako važan je i Fosterov manir prisutan u čitavoj sagi, njegovo insistiranje ne samo na junačkim delima, pohodima, bitkama, dvorovima i njihovoj pompi već i sasvim običnim, trivijalnim stvarima. Otuda sem vitezova i njihovih neprijatelja stripom se kreću sasvim obični ljudi, seljaci, njihove žene i deca, prosjaci, zanatlije, mornari, pijačni prodavci... Priče i slike detaljno prate i dočaravaju svakodnevni život, običaje i navike, odeću i obuću, alatke koje se koriste, kuće u kojima se stanuje. Tek će poslednjih decenija XX veku u istoriografskim naukama posebna pažnja biti posvećena upravo tim nebitnim „sitnicama koje život znače“, stvarima koje, u suštini, „zauzimaju“ većinu vremena jedne epohe. Foster je, čini se, bio po tom pitanju znatno ispred svog vremena i to stvarajući u formi koja u tim godinama još uvek nije priznavana za umetnost. Moglo bi se čak ustvrditi da je „Princ Valijant“ jedan od najubedljivijih uvida u rani Srednji vek na tlu Evrope. Osim ovog serijala, Fosterov album „Srednjevekovni zamak“ (stvaran u vreme II svetskog rata a u obliku albuma objavljen 1957.g.) smatra se pravom naučnom studijom ondašnjeg vremena, običaja i shvatanja.
            Sve pomenute karakteristike Fosterovog rada vidljive su i u osmom tomu sage o princu Valu koji će proći kroz Evropu koja, zbog svuda vidne propasti Rimskog carstva, tone u bedu i bezakonje, da bi od pape Grgura izmolio veroučitelje za rodnu Tulu a potom se kopnom i morima vratiti kući da otkrije da je postao otac bliznakinja, na neizmernu žalost zapostavljenog mu prvorođenog sina Arna. Uz žestoke bitke i opsade zamkova nižu se prizori bezbrižnog putovanja predelima izuzetne lepote, ljubavne priče mešaju se sa državnim poslovima i sitnim vragolijama, ne nedostaje ni sasvim bezazlenih avantura kad se neko izgubi u šumi, uz slavlje pobednika stoje nimalo lepi prizori jer „preostade i na stotine udovica i siročadi koji ne doživeše da vide srećan kraj i ne nađoše u boju nimalo lepote!“ Znatiželjni i pažljivi čitalac će otkriti galerije portreta različitih fizionomija i karaktera, šarolike nošnje, različite modele oklopa, mačeva, sedala i mamuza odnosno zaprežnih kola i brodova a prisustvovaće i nekim izuzetnim dešavanjima kakvo je postupak za umnožavanje rukopisa koji je daleka preteča Gutenbergovog epohalnog pronalaska. Otuda je poželjno višekratno prelistavanje albuma „Princa Valijanta“ jer će svako otkriti još neki detalj koji upotpunjuje sliku tog vremena i uvećava poštovanje prema Fosterovom izuzetnom ostvarenju.

            („Dnevnik“, 2016.)
Kafane, barovi, svratišta, taverne, bircuzi, rečju mesta na kojima se ljudi okupljaju da se, uz muziku, druže i pričaju, jedu i piju, - konstanta su svih civilizacija u svim vremenima, od antičkih do današnjice. Mada se pojavni oblici menjaju (čitaj, manje su ili više uglađena, prljava ili čista) takva mesta stecište su različitih sudbina, mnoštva emocija i njihovih demonstracija, od duboke potištenosti do razuzdane veselosti i nasilja, i kao takva su koncentracija esencije življenja što ih, po prirodi stvari, dovodi u žižu interesovanja svakovrsnih umetnika. Rimska svratišta, kineske čajdžinice, engleski pabovi, saluni sa Divljeg zapada, srpske krčme u planini, barovi u savremenim belosvetskim megapolisima, bila su i ostaju vrela usuda, njihove raskrsnice ili konačna odredišta. Stankovićeva „Koštana“, Balzakova „Kod mačke koja se lopta“, Čestertonov „Del in“, Klarkove „Priče iz 'Belog jelena', Kertizova „Kazablanka“, Petrovićevi „Skupljači perja“ ili belosvemirski bircuzi iz Lukasovog serijala „Zvezdani ratovi“ i (bez)brojna druga umetnička dela ne mogu se zamisliti bez kafana kao nezvaničnih ali delotvornih centara moći u kojima se razrešavaju konflikti, deli pravda, spoznaju mudrosti i ludosti, doživljavaju katarze. U dugu listu znamenitih kafana svetske umetnosti ravnopravno je upisan i „Bar kod Džoa“ potekao iz saradnje dvojice velikana 9. umetnosti, strip crtača Hosea Munjoza (1942) i scenariste Karlosa Sampaja (1943). Ovi nevoljnici-emigranti iz Argentine morali su, zbog političkih (ne)prilika, da pobegnu iz svoje domovine i sreću potraže u Evropi. Strip serijalom „Alak Grešnik“ (započetim 1975.) predstavili su se stripoljupcima kao talentovani, inteligentni autori. „Bar kod Džoa“ iz 1981. godine (kod nas objavljeno 2012. u reprezentativnom izdanju „Darkwood-a“) svojevrsni je „pobočni nastavak“ priča iz „Alaka Grešnika“ (kao što će i u albumu „Bili Holidej“ Alak imati svoju malu ali bitnu ulogu). U ovaj bar dolaze, zadržavaju se duže ili kraće pa prolaze bezbrojni ljudi, raznorazne životne kreacije i karikature. Nekima je to samo usputna stanica, drugima svojevrsna sigurna luka. Vlasnik bara je tvrd momak dobrog srca koji će, usred oblaka vike, između šanka i stolova, na pločniku ili u magacinu, pomoći kad zatreba, zaštititi slabije, prekinuti sukob. On je „dobri duh“ koji je uvek prisutan. Ponudiće ozbiljnu pomoć svom radniku na crno-emigrantu („Arhitekta Pepe“), rutinsku informaciju i lepu reč putniku namerniku i mušteriji („Simpatični gospodin Vilkoks“, „Rđave priče“, „Ela“) ili će samo ćutati, prepoznatljiv po visokoj, mršavoj figuri i leptir mašni („Peta priča“). A, najpre među okupljenima a onda i u centru pažnje, biće crnac-ratni veteran-čistač cipela, plaćeni ubica i njegova žrtva, propali bokser (bivši šampion), neobični „međurasni“ ljubavni par i slabić-životni gubitnik koji će milosrdno ubiti oca. Svi oni su „socijalni talog“, otpaci velegrada; na njih ne padaju svetla bogatstva i slave ili, ako i padnu, kao na boksera Mojsija Ljudinu već će se naći neko - dežurna plavuša-sponzoruša ili kvarni menadžer - da ih odatle sklone u najdublju senku poraza. Neko drugi, kao plaćeni ubica gospodin Vilkoks, uopšte ne želi da izađe iz senke jer to odgovara „zanimanju“ kojim se bavi. Senku ili makar mesto gde ih niko ne poznaje (ili, ako ih i poznaje, ne postavlja previše pitanja) traže i ljubavnici različitih boja kože. A tu je i momak koji voli prostitutku ali ne zarađuje dovoljno da bi ona batalila svoj zanat, džez bend i pevačica kojoj umor gužva lice, svakojaki sledbenici pravovernih učenja, natpisi, reklame, opušci, delovi razgovora za susednim stolovima, prosute čaše, policajci-pozornici koji bi da se „ogrebu“ za koji dolar i - sami autori ovog stripa... Priče teku paralelno i samostalno a, opet, svaka je i pozornica/mizanscen nekoj drugoj potvrđujući tako da je svet beskrajno veliki da svako iživi svoju sudbinu ali i mali jer su junaci jedne priče statisti u drugoj.
Sampajo sledi poetiku „prljave proze“, „tvrdo kuvanih“ krimića, meša žanrovske elemente i sociološke i psihološke diskurse, sve to u jedinstvenom amalgamu gorčine i cinizma, melanholije i finog humora. Sve se priče mogu iščitavati kao stilske vežbe iz „noar“ manira koje potvrđuju njegovu vanrednu životnost i uverljivost. Na ovakve temelje Munjoz dodaje svoj jedinstveni ekspesionistički crtež na granici realističkog i karikaturalnog, robustan, pun crnih ploha i oštrih linija, bez pravih senki (kao pravi primer kjaroskuro manira). Gusti, detaljima pretrpani crtež, bez poštovanja perspektiva ili sa gotovo neprepoznatljivim motivima, na prvi je pogled  bliži „andergraundu“ nego glavnom strip toku ali je njihova fascinantna vizuelna silovitost nesporna i oduzima dah. Munjoz je svoj stil temeljio na uzorima kakvi su velikani Hugo Prat i Alberto Breća a u pojedinim elementima vizuelnog identiteta bliski su mu (pored nepravedno skrajnutog Mikelucija) i retki savremenici kakvi su izvikani Frenk Miler i veoma talentovani Bezian.
Rečju, „Bar kod Džoa“ je remek-delo devete ali i svekolike umetnosti, impozantno u svom spoju surovosti, sirovosti i suptilnosti.

      

(„Dnevnik“, 2016.)
Herbert Džordž Vels (1866-1946), može se, bez preterivanja, nazvati istinskim „ocem“ naučne fantastike obzirom da njegovo delo izdržava proveru vremena potvrđujući da je ovaj, kako je za samog sebe pisao, „jedan od najplodnijih literarnih nadničara svog vremena“ i autor preko sto knjiga, otvorio gotovo sve teme kojima su žanrovski pisci, sve do danas, zaokupljeni (od putovanja kroz vreme, invazija vanzemaljaca ili insekata, kosmičkih katastrofa, puta na druge planete sa egzotičnim ustrojstvima civilizacija drugačijeg oblika života, zloupotrebe nauke do različitih scenarija budućnosti čovečanstva). U njegovim delima, počev od romana “Vremeplov” (1895), težište je, za razliku od Žila Verna, ne na tehnicizmu, koji je osnovni izgovor za priču, već na posledicama (najčešće mračnim) upotrebe pronalazaka ili „praktikovanja“ određenih društvenih odnosa neke buduće zajednice. Velsova antiutopija “Kada se spavač probudi” (1898) preteča je klasičnih romana “Vrli novi svet” Hakslija i Zamjatinovog “Mi”. Velsova aktivno angažovanje na pitanjima dostizanja ideala socijalne pravde pretočeno je i u niz utopijskih romana: “Moderna utopija” (1905), “Ljudi poput bogova” (1923), “Lik stvari koje dolaze” (1933) “Hrana bogova” (1904, koja “najavljuje” i novi soj ljudi naslednika sadašnjeg čoveka). Velsov insistira na jednostavnosti kazivanja (ponekad i na granici literarnosti), zapleti umeju da budu naivni ali su njegove ideje bile, za ono vreme, fascinantne. Otuda su njegove „pseudonaučne novele - romanse“, kako ih je u početku zvao, temelj na kome je izdignuto zdanje sveukupne naučne fantastike.
“Lik stvari koje dolaze” u mnogo čemu je izuzetno delo. U uvodu, naslovljenom kao “Knjiga snova d-r Ravena”, Vels piše da objavljuje rukopis knjige koju je radio sa d-r Filipom Ravenom iz Generalnog sekretarijata Društva naroda. Iznenadna smrt d-r Ravena 1930.g. potakla ga je da sredi zabeleške i štampa ih. A to je delo u stvari udžbenik Istorije za đake (studente) iz godine 2106. i obuhvata dešavanja iz perioda od 1929. do 2105. godine! Nakog ovako fascinantnog uvoda slede 622 strane većeg knjiškog formata, podeljene u pet celina: “Današnjica i sutrašnjica: prvi začeci doba obmane” (obuhvata period pre, za vreme i posle I svetskog rata do 1933.g. i zastoja u napretku čovečanstva), “Preksutrašnjica: doba obmane” (do 1960.g. u kome čovečanstvo gubi životni elan a Evropa i Amerika materijalno i duhovno propadaju), “Preporod sveta: rođenje savremene države” (o dve konferencije u Basri, 1965. i 1970.g, i nastanku Savremene svetske države kao drugačijeg ustrojstva sveta), “Savremena država u borbi” (o naporima da novi poredak opstane) i “Savremena država vlada životom” (o perspektivama daljeg razvoja čovečanstva). Velsova vizija istorije je globalna i sveobuhvatna - od sukoba koji su se, kao posledica loših rešenja u mirovnim sporazumima posle Velikog rata 1914-1918, rasplamsali 1940-tih (ali se nisu izrodili u novi svetski rat), perioda regresije, ekonomske propasti i potonuća u novi srednji vek uz velike epidemije bolesti, preko povezivanja retkih preostalih avio prevoznika koji će ponovo spojiti svet ali i poricati vlast dotadašnjih država do stvaranja sveopšte Savremene svetske države zasnovane na nauci, obrazovanju i pravednosti koja će, pošto se izbori sa otporima starih snaga, početi da gradi drugačiji svet uz potpuno kultivisanje Prirode, razvoj svih nauka (sve do puta u svemir), umetnosti i filozofija, i tako stvara novog čoveka koji će moći da iskaže sve svoje potencijale. Širina zahvata u “istoriju budućnosti” potkrepljena je temeljnom argumentacijom, originalnim idejama i ubedljivim prikazom njihovog ostvarivanja kroz društvene procese.
 “Lik” je specifičan i po načinu na koji je pisan – nije, naime, reč o klasičnom romanu već o knjizi koju čine istorijsko-sociološki eseji sa pripadajućim diskursom i adekvatnim instrumentarijum sa sve pozivanjem na dela prethodnika (stvarnih i izmišljenih), citatima i fusnotama. Ipak, “Lik” ima i odlike romana, od dočaravanja atmosfere određenog vremena i pojedinih mesta do razvoja životnih priča likova. Ovakav postupak nesporno je iskušavanje same forme romana pa se može smatrati i pretečom postmodernističkih ideja koje će se pojaviti koju deceniju kasnije. Naravo, esejistička forma traži pojačanu čitalačku pažnju i strpljenje obzirom da Vels povremeno očito nije odoleo iskušenju da naširoko izlaže svoje filozofske stavove; no takvi preobimni uzleti ne mogu da umanje valjanost ovog u mnogo čemu impozantnog dela.
Vreme i bukvalno čitanje pokazali su se kao najveći neprijatelji “Lika stvari koje dolaze” pa je Vels, nakon početnog interesa za delo cenjenog autora (uz zadršku zbog njegovih socijalističkih ideja), od 1936.g. oštro kritikovan jer nije predvideo razvoj događaja u Nemačkoj. U “Liku” se, istina, pominje Hitler ali njegova uloga u Velsovoj budućoj istoriji nije onakva kakvu je Firer sebi prigrabio u stvarnosti. Kako su godine odmicale i nominalno demantovale “Lik” tako je knjiga padala u zaborav. Očigledno su čitaoci i kritičari prevideli da pred sobom nemaju knjigu-gataru koja proriče budućnost već umetničko delo koje ukazuje na moguće pravce razvoja istorije; ovakva “zamena teza” nije retka u naučnoj fantastici - setimo se tekstova koji omalovažavaju Orvelovu “1984” ili Klarkovu “2001: odiseju u svemiru” jer se nisu ostvarile u realnosti. Sedam decenija posle prvog objavljivanja “Lik stvari koje dolaze” otkriva se kao izvanredna umetnička zamisao/vizija što je čini važnim segmentom/temeljem naučne fantastike i kao uzbudljivi literarni eksperiment kakvom nema parnjaka. Godine 1936. režiser Vilijem Menzis je snimio uspelu slobodnu filmsku adaptaciju ove knjige.
“Lik stvari koje dolaze” objavljen je na srpskom jeziku samo jednom - u Kraljevini Jugoslaviji 1936.g. pod naslovom “Novi svet, lik stvari koje dolaze, istorija budućnosti” u reprezentativnom izdanju beogradskog “Narodnog dela Instituta za nacionalni publicitet P. M. Petrovića”, izdavača koji je imao ekskluzivno pravo da objavljuje sva Velsova dela.

(“Dnevnik”, 2016.)
Повратком старог логоа, који је уведен 1. јануара 1953. године, лист „Дневник” је обележио 74 година излажења. Пре 74 године, 15. новембра 1942, изашао је први број „Слободне Војводине”, претече данашњег „Дневника”.

Од тада до данас, „Дневник” се у више од 25.000 бројева свакодневно појављује пред читаоце и с њима улази у 75. годину рада и постојања.
Једини дневни лист у Војводини на српском језику увек се, као и данас, штампао ћирилицом. Из турбулентних деценија рада и постојања излазио је јачи и бољи. Данас, када је напунио 74 године, дочекао је боље дане, који најављују и бољу будућност.
Генерални директор „Дневник Војводина преса” Душан Влаовић подвукао је да после три-четири године не мора да наглашава да је година била најтежа у последњих неколико деценија.
– Данас су сви параметри пословања стабилни и крећемо у нове пројекте – истакао је Влаовић. – Више од 120 билборда широм Војводине најављује 75. годину излажења нашег листа. То је само почетак велике промотивне акције, у оквиру које је нагласак да се враћамо „коренима” односно старом логоу који је лист „Дневник” имао од дана када је преузео штафету од „Слободне Војводине”. Наиме, после 16 година поново је пред читаоцима „Дневника” стари лого, онај на који су навикли и за који су били везани.
Најавио је и бројне иновације које лист чекају наредну годину дана. Међу њима је и редизајн листа, који ће, како је нагласио, бити минималан да би се постојећи освежио.
– Припремамо освежење наших додатака који излазе суботом и недељом, а у плану је и покретање додатка о пољопривреди. Завршавамо нови портал, који ће бити један од најсавременијих. Наредних дана радићемо тестирање новог портала јер желимо да будемо први у Војводини и међу десет најбољих у Србији. На тендеру смо добили магазин „Ловац”, који сада има тираж 10.000 примерака, али од Нове године биће 100.000. Посебну пажњу посветићемо видео-продукцији на порталу, а први пут ћемо нашим читаоцима понудити претплату на ПДФ формат – рекао је Влаовић.
Поводом Дана „Дневника” су уручена признања најбољим новинарима у протеклој години. Награде овогодишњим лауератима уручили су главна и одговорна уредница „Дневника” Нада Вујовић и њен заменик Бранислав Пуношевац. Прва награда уручена је Светлани Станковић, која је „својим обзиљним и одговорним новинарским радом обележила ову годину која је била турбулентна и нимало лака за новинарство. Захваљујући Светланиним текстовима, „Дневник” је у овој изборној години успео да остане тачан, јасан, правовремено информишући своје читаоце, од расписивања избора па до формирања нове Владе. Остају запажени њени аналитички текстови, интервјуи с најинтересантијим политичарима, а и прва је у дневно новинарство у Србији почела да уноси дух друштвених мрежа, па су „Твит цртице” – како се код нас зову – једна од најчитанијих рубрика у новинама. Она преко Твитера” промовише и „Дневник” и по потреби га и брани, а то може само онај ко воли свој посао и лист у којем ради”, како је то навео жири.
Друга награда припала је Љубици Петровић, која је здравственом сектору у „Друштву” удахнула нови живот. „Позната по оштром, али правичном перу, по сјајном одабиру тема и саговорника, Љубица се не либи да одговори на изазовне задатке и контроверзне теме, дајући им потребну дозу озбиљности и легитимности, никада не улазећи у таблоидне воде, задржавајући одмереност и објективност по којој је наша кућа позната. Не постоји тема коју она није у стању да обради нити саговорник с којим не разговара на равној нози. Уме да новинарски ’нањуши9 вест, да из саговорника на најбољи начин извуче информацију више, да повеже информације добијене с више страна и да напише текст који је сврстава међу најбоље новинаре у овој области”, образложио је жити.
Помоћник уредника Спортске рубрике новинар Александар Предојевић добитник је треће новинарске награде за „свакодневно праћење рада и живота Фудбалског клуба ’Војводина’, што није нимало лако и једноставно. Његове текстове о ’Вошиним’ партијама на европској и домаћој фудбалској сцени преузимали су и други медији, а веома често читаоци су полемисали о њима, што је најбоља потврда о њиховој читаности. Осим праћења ФК ’Војводина’, Предојевић је писао и о тенису, кошарци, спортским талентима и јунацима, али и извршавао обавезе помоћника уредника спортске рубрике”, нагласио је жири.
Најбољи хонорарни сарадник у протеклој години био је Илија Бакић. „Књижевник и новинар Бакић већ деценијама, заједно са свима стално запосленима у листу, истрајава у заједничкој авантури творења једног доброг, информисаног али и умешно естетизованог ’Дневника’, пружајући понајвише у ономе чиме се не могу похвалити ни много веће, богатије, новине: живот стрипа и жанровске књижевности, посебно у области научне фантастике. Спада у ред врхунских критичара тих области у Србији, а ’Дневник’ може да се поноси и похвали његовим сталним, редовним рубрикама које исписује на наше задовољство, али и уживање читалаца”, стоји у образложњу.
У име награђених новинара захвалила се Светлана Станковић, истичући да таква признања обавезују и годе јер су добијена од колега.
– Многе колеге новинари би могли понети ово признање – истакла је Светалана Станковић. – Овога пута додељено је мени, што ме чини почаствованом и срећном. Верујем да ће стићи и до других вредних новинара, којих у нашем листу има.
Уручена су и признања запосленима у „Дневник Војводина пресу” за десет, двадесет, двадесет пет, тридесет и тридесет пет година верности листу.
ЉМалешевић

Почаст првом уреднику
Поводом дана “Дневника”  одата је почаст првом главном уреднику “Слободне Војводине”, Светозару Марковићу Този. Венац на спомен обележје на Градском гробљу у Новом Саду положили су генерални директор Дневник Војводина преса Душан Влаовић и главна и одговорна уредница “Дневника” Нада Вујовић

http://www.dnevnik.rs/drustvo/“dnevnik”-proslavio-74-rodjendan


U svetovima (samostalnim ali spojenim) naučne fantastike, stripa, ilustracija i filma, s kraja XX i početka ovog veka ime ingenioznog Mebijusa (Žan Žiro, 1938-2012) spada u sam vrh najuticajnijih stvaralaca. Samostalno i u saradnji sa drugim autorima, među kojima je, opet, najznačajniji Alehandro Žodorovski, Mebijus je pred nastupanje Novog milenijuma uspeo da stvori/iscrta nadahnuti, inventivni portret/prepoznatljivi vizuelni identitet budućnosti. Naime, kao i sve ljudske rabote i umetnost(i) ima(ju) svoje razvojne faze i (brže ili sporije) prolazne mode. Uspostavljanje takvih obrazaca u osmišljavanju određenih tema daje stvaraocima početne (sigurne) repere za rad a konzumentima pomaže u „trošenju“ umetničkih proizvoda. U svetovima vizuelne naučne fantastike prve polovina XX veka jedan od najatraktivnijih obrazaca bila je tzv „barokna fantastika“ iz stripa „Flaš Gordon“ Aleksa Rejmonda koja je mešala klasicističku kitnjastu arhitekturu i modu sa „art deko“ manirom uz futurističke dodatke. Naučna fantastika Zapadnog sveta prvih posleratnih decenija bila je naklonjena strožijim, svedenijim linijama bez mnogo detalja ali uz puno svetlucavog aluminijumskog sjaja a sve na talasu propagiranih ideja o moćnim tehnologijama koje će na Zemlji (barem u njenom kapitalističkom delu) do 2000. godine stvoriti „potrošački raj“. Kako se ovaj mitski datum približavao a stvarnost demantovala optimistične želje i naučna fantastika je postajala mračnija i oporija a njen vizuelni lik sve ružniji, zapušteniji i prljaviji - kao u filmu „Blejd raner“ Ridlija Skota po romanu „Sanjaju li androidi električne ovce?“ Filipa K. Dika; ovaj se trend nastavio i u eri najveće popularnosti kiber-panka (koji je „predviđao“ budući svet krajnje siromašnih i obesno bogatih). Ako je budućnost i bila lepa ta je lepota krila fatalne usude kao na primer u romanu i filmu „Loganovo bekstvo“. Susret sa drugim bićima iz svemira mogao je biti veličanstven, bar u filmovima „E.T.“ i „Bliski susreti treće vrste“, manje lep u „Čoveku koji je pao na Zemlju“ ili upečatljivo smrtonosan kao u „Osmom putniku“ i kasnije u „Predatoru“.
            Mebijusova samosvojna vizuelna verzija budućnosti široko je prihvaćena kako od strip čitalaca tako i od kolega po peru. U njoj ima tehnologije ali i mnogo slobodne prirode, mračnih tonova kao i vilinske lepote, mnogo strogog i još više infantilnog. Lako je prepoznati njegove impozatne svemirske brodove, ogromne gradove na bezbroj nivoa ali i prepotopske ruševine hramova. Njegovi astronauti hodaju pored božanstva, bezazlenih alijena i ljudskih kreatura sa smešnim kapama i šeširima. Trivijalno i ezoterično, svakodnevno i krucijalno mešaju se jednako uspešno kao i sofisticirane aluzije sa gegovima. Pomenuti Žodorovski, pisac, filmski režiser, mistik i poznavalac egzotičnih veština, sa kojim se Mebijus upoznao 1976.g. tokom priprema za film „Dina“ (po romanu Frenka Herberta), koji nikad nije realizovan, mnogo je uticao na njega i to je nesporno i vidljivo u njihovim zajedničkim radovima, ponajviše u famoznom serijalu o Inkalu. No, i sam Mebijus je bio izvanredna ličnost i talentovan pripovedač o čemu svedoče već njegovi prvi albumu „Kita mahnita“, „Arzak“, „Long Tomorrow“ i, svakako, „Hermetička garaža“. Kako sam Mebijus kaže „Garaža“ je započeta 1976.g. slučajno, bez ikakve namere i unapred smišljene ideje. Svaki nastavak, objavljen u magazinu „Metal irlant“ („Metal Hurlant“), bio je iznenađenje najpre za Mebijusa a onda i za čitaoce; vidljivo je to i u šaljivim rezimeima na početku epizode koji kažu: „Svašta se još može dogoditi u hermetičkoj garaži“, „Danas nema ništa od rezimea!“, „Rezime budućih poglavlja: pokoji geg... misterija će se produbljavati...“, „Rezime: nešto dosad neviđeno...“. Priča je krivudala, zapinjala, pokušaji objašnjenja dotadašnjih nastavaka samo su dodatno zapetljavali dešavanja, baš kao i pojave novih ličnosti. Rezultat svega - vidljivo je to kada se sve epizode skupe između korica jedne knjige, kao ove u izdanju „Darkwooda“ i „Čarobne knjige“  - razbarušena je priča koja se ponekad zadovoljava lepim slikama rađenim različitim manirima (od krokija do preciznih, crticama i tačkicama bogatih crteža-studija), ponekad akcenat stavlja na vrcave dijaloge ili posprdne rečenice (kakva je samokritična „Mebijus je poklonik skandala!“) te na iznenađenju, rešenju koje je potpuno neobično ili čak apsurdno. Stoga „Garaža“ podseća na automatske tekstova nadrealista - svojevremeno je Breton „veliki papa nadrealizma“ uveo pisanje automatskih tekstova kao test koji bi polagao svaki pisac nameran da pristupi pokretu; da je Mebijus bio u takvoj situaciji svakako bi ispit položio sa odličnom ocenom. Potpuna sloboda ovog dela je i svojevrsni čin subverzije prema naučnoj fantastici kao žanru za koji važi da je vrlo racionalan, naučno utemeljen i promišljen. Mebijus se lako poigrava uobičajenim situacijama i žanrovskom ikonografijom (posebno superherojima), odnosno sprda sa pseudonaučnim izrazima koji bi trebali da svemu daju „važnost“ i „težinu“. Ta zdrava doza humora oplemenila je čitavu priču darujući joj veću živost nego što je imaju mnoga pompezna dela. Jer, budućnost nije samo ozbiljna, mudra, prepuna teških i sudbonosnih odluka; u njoj mora biti mesta za sasvim obične ljude, za one koji su nespretni i kolebljivi, koji ne uspevaju da ispune ni jednostavne a kamoli teške zadatke, koji ne shvataju šta su velike istine i prioriteti (na ovom tragu nastaće kasnije i nespretni detektiv Džon Diful iz „Inkala“). Konačno, Mebijus je u „Garaži“ dokazao da nesputani ludizam može postojati u naučnoj fantastici i da nije umetničko „sredstvo“ manje vrednosti. Vreme proteklo od prvog objavljivanja ovog dela do danas nije „Hermetičkoj garaži“ umanjilo svežinu i duhovitost već je, naprotov, potvrdilo da je reč o remek-delu stvorenom rukom velikog majstora. Mebijusove vizije budućnosti, vizuelno dopadljive ali i uznemirijuće, kontraverzne i razgaljujuće i dalje su ostaju neprikosnoveno ubedljive i aktuelne.
            („Dnevnik“, 2016.)








naslovna  |  arhiva  |  strip  |  autori  |  istorija  |  online stripovi  |  striparnice  |  izdavači  |  škole stripa  |  festivali  |  linkovi  |  youtube  |  kontakt  |  impresum

Razgovori o stripu... (10)
     Autor: Predrag Đurić
Ilija Bakić je rođen u Vršcu 1960. godine. Ilija je pesnik, pripovedač, romansijer, kritičar i urednik. Objavio je devet knjiga poezije, jedanaest knjiga proze i tri knjige eseja. Zastupljen je i u brojnim antologijama fantastike. Dobitnik je nagrade Srpskog društva za naučnu fantastiku za najbolju srpsku dugu priču, nagrade Društva za naučnu fantastiku Lazar Komarčić za najbolju kratku srpsku priču i nagrada Društva književnika Vojvodine za najbolju knjigu godine U odvajanju.
Gotovo tri decenije piše o naučnoj fantastici i stripu, najviše u novosadskom
 Dnevniku. Autor je i strip-kaiševa objavljivanih u Dnevniku 2002. i 2003. godine (neki potpisani pseudonimom Kant), kao i strip-kadrova Šta mi je danas? objavljenih u zborniku Razmišljajte o signalizmu (2004.), a njegova proza poslužila je kao inspiracija i nekim stripovima Franje Strake.
  Intervju: Ilija Bakić
Ko je Ilija Bakić?
Na ovo pitanje ne znam odgovor.
Kakav je bio Vršac vašeg detinjstva?
Odrastao sam (a i sada živim) na periferiji provincije, u starom paorskom kraju (između dva rata tu se kopala zemlja od koje su se pravile “žive cigle”), što je nekada imalo svoje prednosti (sad baš i ne). Ulica bez asfaltnog puta, s parkićem, stvorena za fudbal, žmurke, „teranje točka” (vožnju bicikla), sedenje na ćebetu i čitanje stripova, menjanje sličica
 Vinetu… Gradić je napredovao, otvarale su se (istina male) fabrike, niko nije bio nezaposlen, u školi su bili blagonakloni prema deci doktora i direktora ali ni mi, „obični, nepedigrirani”, nismo bili zapostavljani. Vaspitavali su nas u kući i školi. Pozdravljali smo (makar i nerado) starije na ulici. Nismo se obesno, krvnički tukli na život i smrt - ako bi nekome prokrvario nos tuča bi bila završena. Poštovali smo učiteljicu i nastavnike. Učili samo koliko se moralo. Čuvali udžbenike za mlađe rođake. Redovno gledali crtani film pre Drugog dnevnika i prepodnevni Obrazovni program na Prvom (od dva) TV programa. Bili srećni kad idemo u Dečije odmaralište Crveni krst na vršačkom bregu ili na more preko Društva planinara ili Ferijalnog saveza. Ljudi su generalno bili dobronamerni jedni prema drugima. Spram današnjeg to je bio neki sasvim drugi svet na drugoj planeti.
A kakav je Vršac danas?
Rat i kriza i dalje uzimaju danak u čitavoj zemlji. Stari sistem vrednosti lako je srušen a novi skrojen po (staroj) maksimi „čovek je čoveku vuk”. Najgori su isplivali i postali uspešni i uvaženi. Socijalno-klasna propustljivost društva više ne postoji. Besperspektivnost i nezaposlenost tera mlade da beže iz Vršca, studenti se posle diplomiranja uglavnom ne vraćaju kući. Negativna lokal partijska selekcija kadrova je na delu i dovodi nekompetentne ljude na društvene funkcije. Humanost se meri samo količinom novca koja se za nju dobija.
 
Literatura se (osim ako nije bliska političkim strukturama) tretira kao sramotni ludak u familiji (koga kriju u podrumu ili na tavanu). Samo mrtvi pisci su dobri, ne traže ništa a mogu se kao argument „kulturne tradicije” potegnuti kad zatreba. Zato su na lokalnoj proslavi jubilarne godišnjice rođenja Jovana Sterije Popovića glavnu reč imali - političari, naslednici onih opisanih u
 Rodoljupcima. Aktivnost, „talasanje” se ne podstiče/podržava (filozofija palanke „radi” punom parom). Primera radi, udruženje Tačka susretanja, koje zdušno promoviše umetnost i „Vrštanima” (kako sebe ovdašnji stanovnici od vajkada zovu) na noge dovodi (kad već neće oni koji za to redovno primaju platu) relevantne pisce, slikare, muzičare, strip stvaraoce, od grada (čiji ugled širi) dobija manje para (za troškove rada, putovanja gostiju) od mesnog društvanca ljubitelja motorčića (valjda zato što je lokalni moćnik ljubitelj istih a ne knjiga)… A ne mora da bude tako, valjalo bi se ugledati na mesta kakva su Velika Plana, Kraljevo, Kragujevac u kojima aktivno poštuju literaturu i žive pisce (posebno svoje).
Kada ste počeli da se zanimate za strip i koji stripovi su vas privlačili?
Moja generacija je odrastala u svojevrsnom „strip-raju”. Bukvalno svakog dana je izlazio neki strip, od Crtanih romanaLalaPanorameZenita, edicije Nikad robom (prvo one sa istorijskim pričama, a posle sa pričama o Mirku i Slavku), Plavog vjesnikaCaka i Caka ektraStrip arta (prva, velika serija), Lunov Magnus stripaZlatne serije i mnogih drugih do Politikinog zabavnika i školskih listova Kekec i Dečje novine (u kojima sam čitao ŠtrumpfoveTaličnog TomaBlejka i MortimeraOlaka gladijatora...). Prva slova sam sricao u oblačićima „priča u slikama”, mnogo stripova sam pročitao tako što sam ih umetao u školski udžbenik... Svi klinci iz ulice su kupovali bar neki strip pa smo ih kasnije menjali. Na lokalnoj pijaci polovne robe, zvanoj „furda”, prodavali smo stare stripove u pola cena da bi kupili nove. Leti bismo posedali na ćebe rasprostrto u parkiću i čitali stripove do smrknuća. Najveća muka je bila sa revijama koje su štampali stripove u nastavcima jer je bilo problem sakupiti sve delove i pročitati strip odjednom – ali bile su to slatke muke. „Izdržali” smo nekoliko hajki u kojima je strip proglašen za šund pa mu je “udaren” porez zbog čega su izdanja poskupela. Tri najpoželjnija zaposlenja, po jednodušnoj oceni naše družine, bila su: prodavac u trafici (besplatno čitaš sve stripove), radnik u bioskopu (besplatno gledaš sve filmove) i bibliotekar (čitaš ukoričene Politikine zabavnike, knjige o Vinetuu, gusarima, borbama sa vanzemaljcima…). Činilo nam se da će ovaj strip raj trajati večno donoseći sve više i više uzbudljivih „priča u slikama”.

Da li ste u to vreme čitali i Bonelijeve stripove i koje najviše?
Zlatna serija i Lunov magnus strip su bili obavezna strip-lektira i svaki se broj pažljivo i više puta iščitavao. Zagor je bio ubedljivo najpopularniji, za njim su sledili Komandant Mark i Veliki Blek, odnosno Teks Viler i Mali rendžer. Lično sam najviše voleo da čitam Teksa jer su se samo kod njega menjali crtači (mada ih u to vreme uglavnom nisu potpisivali) pa je svaka sveska mogla da donese jedno iznenađenje više – drugačiji crtež, posebno ako je crtač bio majstor Tiči. Voleo sam i Priče sa Divljeg zapada, jer su priče bile dobre, a bilo je i više crtača (prva epizoda Priča sa Divljeg zapada objavljivana je u nastavcima i u Dečjim novinama). Ipak, vrhunac pomenutih edicija, barem za mene, bilo je objavljivanje desetak svezaka ne-bonelijevog stripa Met Meriot; čak i loša štampa nije mogla potpuno da uništi izuzetan crtež. Kasnije, kad sam već malo odrastao, došao je sjajni Ken Parker.
Kako je dalje teklo vaše školovanje i karijera?
Posle osnovne škole
 Vuk Karadžić, postao sam deo prve generacije „šuvarčića”, objekata Šuvarove reforme školstva pa sam išao u 9. i 10. razred, tzv. „zajedničke osnove”. Potom sam upisao školu za jedno od tri najpoželjnija zanimanja – bibliotekara ali zbog malog broja prijavljenih završio sam na smeru “organizator kulturnih aktivnosti” (šta god to značilo). Moja tajna ambicija bila je da upišem vajarstvo ili primenjenu umetnost na Likovnoj akademiji u Beogradu. ali se na dan upisa ispostavilo da fakulteti nisu znali šta da rade sa đacima iz Socijalističke Autonomne Pokrajine Vojvodine (u “užoj Srbiji” još nije uveden „Šuvar”) pa smo par nas Vojvođana čekalo ispred kancelarije dekana koji je, kao, bio strašno zauzet a onda je, bez kucanja, tamo ušao krupan prosedi muškarac i glasno viknuo nešto kao „šta zafrkavaš, primi one moje”. Tek tada sam sabrao dva-i-dva i shvatio da bez veze nema akademija pa nisam predao ni dokumenta ni radove. Pošto više nije bilo vremena za spremanje prijemnih ispita na Filozofskom fakultetu (jer Vojvođanima nisu priznavane ocene iz stranog jezika i sociologije) upisao sam prava računajući da ću se kasnije prebaciti na istoriju umetnosti. Ali – nisam... Umesto da promenim fakultet počeo sam intenzivno da pišem.
Po završetku fakulteta, vratio sam se u Vršac ali nisam mogao da nađem posao ni u kulturi ni u struci jer sam (opet) bio bez veze (čitaj - nisam imao veze ili sam bio obeležen kao problematičan), pa sam radio fizičke poslove u Omladinskom servisu (od nošenja džakova, istovaranja vagona, kopanja kanala do seče drveća), bio magacioner i raznosač robe u stovarištu
 Agrokomerca, štancovao đonove u noćnoj smeni fabrike Zenit. Zaposlio sam se kao pravnik u vršačkoj Hidrogradnji koja je bila pred stečajemm ali je ipak opstajala sve dok nije „uspešno” privatizovana-prodata firmi koja nije imala nikakve veze sa niskogradnjom, jer se bavila uvozom-izvozom; posle dve godine odatle sam, zajedno sa svim ostalim zaposlenima, oteran na „biro za nezaposlene”. Tamo su odmah rekli da mi oni neće tražiti posao pa sam sam obijao pragove poslodavaca; posle silnih obećanja „javi se za 3 meseca, biće nešto” ili sažaljivih „da si se javio ranije” ili uvredljivih „suviše ste stari, nama trebaju mladi”, krenuo sam „trbuhom za kruhom u beli svet” – u mom slučaju do Pančeva, gde (za sada) radim.
Prvu zbirku poezije objavili ste 1993. godine, a nakon toga sledi još devet zbirki. Koji pesnici su na vas najviše uticali i šta razlikuje (ako) pesnike danas od onih iz vremena romantizma ili simbolizma?
Pre objavljivanja prve knjige intenzivno sam pisao poeziju više od 10 godina. O poeziji u školi nisam ništa naučio; moj srednjoškolski profesor srpskog jezika i književnosti nije „dobacio” dalje od
 Tihog Dona i Daleko je sunce, odnosno revolucionarnih pesnika. Vasko Popa je (kao i Kafka i Kami) bio nerešiva zagonetka za njega; mnogo više sam o modernoj poeziji naučio od sjajnog poznavaoca literature, profesora Ervina Mareša (inače germaniste). Interes za poeziju (kao i naučnu fantastiku) „razvijao” sam intenzivnim čitanjem. Tako sam otkrio dadaizam, nadrealizam, jugoslovensku međuratnu avangardu, Zenitizam, što me je potpuno fasciniralo i „povuklo” da i sam pišem stihove. Dodatni podsticaj bilo je otkriće nemačkog „novog subjektivizma” (u listu Polet i jednom broju magazina Vidici), socijalno angažovanog pesništva 1970-tih, delom utemeljenog na bitničkoj poeziji. Kada sam, zbog nepoložene političke ekonomije vanredno upisao drugu godinu i ostao u Vršcu, došao sam na ideju da, kao i Zenitisti, obznanim svoje pesme na javnim mestima. Ispisao sam ih rukom (pisaću mašinu nisam imao), potpisao i polepio na vršačkoj autobuskoj stanici i pijaci. Onda sam stajao sa strane i posmatrao reakcije čitalaca koji su uglavnom mislili da je u pitanju neki kupujem-prodajem oglas pa su stihove čitali vidno zbunjeni i zatečeni. Nedugo potom i ja sam bio zbunjen i zatečen jer sam dobio - poziv za informativni razgovor. Pesme nisu bile antidržavne niti buntovnog tona, mada, jedan stih jeste glasio „i sunce je već mrtvo” a Tito je umro koju godinu ranije…
Čovek s kojim sam razgovarao (inače, nominalno, sekretar mesne zajednice) nikako nije shvatao šta i zašto sam ja to uradio. Na moja objašnjena o „suočavanju masa sa poezijom” i navođenje primera iz istorije zenitizma samo je klimao i opet pitao šta će mi to jer ću jednog dana završiti prava i tražiti posao (i, gle čuda, stvarno sam imao problema da nađem posao). Drugi prisutni muškarac je samo ćutao i zapisivao; kasnije sam saznao da je to inspektor državne bezbednosti koji je redovno prisustvovao „pesničkim maratonima”, koje je tih godina organizovala Književna opština Vršac - takva su bila vremena, pesnike je trebalo držati na oku. Na kraju sam pušten da uz napomenu da još jednom razmislim o svojim postupcima. Srećom, ubrzo sam položio zaostali ispit i vratio se fakultetskim obavezama. Istini za volju i tamo sam nastavio da kačim pesme po oglasnim tablama i da ih ispisujem na tabli najvećeg amfiteatra „petice” (sve uredno potpisane) ali nisam dobio nikakav poziv na razgovor ili upozorenje.
Prvu pesničku knjigu poslao sam, početkom 1980-tih, na konkurs Matice srpske, za ediciju
 Prva knjiga. Vraćena je sa preporukom da je malo „cizeliram”. Sledeće godine taj dorađeni rukopis mi je vraćen - u originalnom kovertu koji nije ni otvoren. Kasnije sam saznao zašto: prvi odgovor je bio nečija dobra volja i kao takva izuzetak jer ja nisam bio ničiji pulen, nisam pripadao ni jednom klanu (koji su tada „delili carstva”) niti sam bio nacionalna manjina (kojima su knjige objavljivane „po ključu”) pa se drugi put niko nije ni potrudio da otvori moju pošiljku. A verovatno im se moja eksperimentalna poezija ne bi ni dopala. Ipak, tu knjigu (Resurekciona seča početnog položaja) pročitao je i objavio pisac Dušan Belča u svojoj Nezavisnoj ediciji Ugao. Nastavio sam alternativno-avangardnim putem, objavio nekoliko zbirki kao “duboke samizdate” (u malom tiražu, fotokopirane i numerisane); par godina kasnije naišao sam na podršku pesnika Miroljuba Todorovića, osnivača neoavangardnog pokreta Signalizam, i nastavio da „signalistički”  delujem.
Gde je mesto poezije danas i da li je jedina umetnost manje opštepopularna danas od stripa upravo poezija? Zašto?
Poezija je tamo gde je oduvek bila - u dubokom srcu literature. Poezija ispituje esenciju jezika i emocija, izražavanja i spoznaje nas samih i svega oko nas ali i onoga još većeg, zaumnijeg. Jer jezik je veći i bogatiji nego što mi to mislimo, veze između reči dublje su i tajanstvenije a naša svest i moći spoznaje/asocijacija nemaju definisane granice.
To što „široke mase” ne razumeju poeziju, što zaziru od nje (i podsmevaju joj se) rezultat je lenjosti, učmalosti, nepostojanja truna želje i volje da se makar pokuša načiniti iskorak iz sopstvene svakodnevne zaludne rutine. Ultimativni principi instant konzumerizma u potrošačkom raju ne potenciraju razvoj moždane mase i potreba za razmišljanjem, spoznajom i emocijama izvan puke hedonističke telesnosti oličene u onoj „u-se-na-se-poda- se”. No, ne budimo jednostrani, kada su društvu/masama bili bitni prozni komadi kakvi su Prustovo
 U potrazi za izgubljenim vremenom, Džojsov Uliks i Fineganovo bdenje ili Beketov Malone?
Kada nam je kao društvu poezija prestala da bude bitna? Zašto?
Iz pitanja bi se moglo zaključiti da nam je, kao društvu, poezija jednom bila potrebna i bitna. Da, na nivou kolektivnog samopotvrđivanja, bila je potrebna narodna epska poezija, ponekim slojevima društva jesu bili potrebni nacionalno romantičarski ili revolucionarno buntovni stihovi. Nekim osetljivim dušama prošlih vekova trebale su i godile im romantične ljubavne pesme. Ali, od tada je prošlo jako, jako mnogo vremena. Danas za poeziju, ovde, kao i širom zemaljskog šara, jedva da iko mari. Kako to reče jedan američki pesnik (ne citiram već parafraziram): bilo je to uzaludno kao objavljivanje poezije.
Sem poezije, intenzivno ste se bavili naučnom fantastikom i objavili više romana i zbirki priča. Čini se da, nakon nekoliko decenija izuzetne popularnosti, od godina pred početak Drugog svetskog rata do kraja osamdesetih, naučna fantastika izgubila na popularnosti i značaju. Zašto je to tako? Da li smo prestali da mislimo na budućnost?
Naučna fantastika je dugo smatrana „glasnikom budućnosti” i kao takva plasirana čitaocima/gledaocima. Od Žila Verna postoji fama o onome što su pisci predvideli a ostvarilo se. Izvan tog tehnicističkog smera bio je onaj društveni koji je opisivao moguća društvena uređenja i ispisivao „istoriju budućnosti”. Neki pametni pisci (recimo Rej Bredberi) govorili su da zadatak naučne fantastike nije da predvidi budućnost već da upozorava na njene moguće smerove. U svakom slučaju, takav koncept naučne fantastike se uklopio u polet posle II svetskog rata i odrastanje “bejbi bum” generacije. Tadašnji stav o naučnoj fantastici možda najbolje odslikava naslov knjige priča sovjetskih pisaca koji glasi „Danas fantazija sutra stvarnost”. Ključna tačka u toj veru u bolji svet bila je mitska 2000. godina do koje će se rešiti svi problemi pa će svet (s obe strane „gvozdene zavese“) dostići ovozemaljski raj. No, kako je vreme odmicalo tako je postajalo očito da stvari ili ne idu u tom smeru ili, ako i idu, idu jako, jako sporo. Stvaraoci naučne fantastike su to spoznali i većinom prestali da pišu u tom ključu, mediji su batalili slogane o predviđanju budućnosti a publika se okrenula nekim drugim žanrovima - beskrajnom (najčešće potpuno bezazlenom) iživljavanju potrebe za mitologizovanjem pseudoistorije (u epskoj fantastici) ili šokantnom (a bezbednom/konfornom) hororu. No, oslobođena obaveze da tačno opisuje budućnost naučna fantastika je mogla da lakše diše i slobodno ispisuje priče utemeljene na naučnom/kauzalnom sagledavanju svetova i stvarnosti; naravno, i dalje se stvaraju (anti)utopijska dela oko kojih svetluca stari oreol zavirivanja/predviđanja budućnosti.
Takođe ste objavili jednu zbirku „stripopriča“ i jedan „grafički“ roman. O čemu se radi?
Nastaviće se… Stripopriče br. 1 (Tardis, 2009) je zbirka priča o nekolicini strip junaka, od Tarzana, Fantoma i Flaša Gordona do Taličnog Toma, Gaše i Paje P., o dvojici slavnih detektiva (Šerloku Holmsu i Majku Razaraču/Hameru) i junacima koje sam stvorio - Lepom Nanku u postapokaliptičkom svetu i Mister Grobačovu, borcu za demokratiju itd. Osnovni ton je parodijsko humoran (uz malo ili malo veće zrno gorčine). Knjiga je svojevrsni omaž popularnoj kulturi XX veka, odnosno stripu, krimićima i žanrovskoj fantastici kao fenomenima tog vremena koji su profilisali vrednosne sisteme, ukus i opšte koordinate snalaženja u urbanoj civilizaciji.
Mudrijaši - svemirska pucačina, ujdurma (Tardis, 2012) nastavak su mojih istraživanja prirode romana odnosno pripovedačkih strategija u smeru kojim, koliko mi je poznato, niko do sada nije išao. To je priča o Bezimenom, astronautu koji se ponaša kao junak špageti vesterna i na neimenovanoj planeti traži Proroka PostPlatona. U jednom trenutku njegov tekstualni procesor se kvari i on prelazi na vizuelni mod pa ostatak priče teče u sličicama (sa pomalo konfuznog teksta) sve dok i generator slika ne zariba pa junak prelazi na spoznaju okruženja mirisima. Roman je (ili bi trebao da je) ozbiljna/višeznačna ludistička igrarija.
Obe ove nekonvencionalne knjige (kao i zbirku priča Jesen Skupljača, knjigu poezije Filmovi, nesvakidašnji Led - post-kiberpank „dvoroman“ pisan na tri jezika i Unezverijadu - stim-pank roman) imala je hrabrosti da objavi kuća Tardis, odnosno njena vlasnica Spomenka Pululu, na čemu joj nikad neću moći dovoljno zahvaliti.
Već više od 20 godina pišete o stripu, poeziji, prozi, naučnoj fantastici, što se sve može videti na vašem blogu, ali i u različitim medijima. Odakle poriv za kritički osvrt na ove umetnosti?
Biće da tome ima 27 godina… Počeo sam sa objavljivanjem prikaza naučnofantastičnih knjiga u kulturnom dodatku novosadskog dnevnog lista
 Dnevnik (koji je tada bio jedan od najkvalitetnijih u čitavoj Jugoslaviji) iz želje da promovišem literaturu koju volim a koju su „veliki” mediji ignorisali mada je broj objavljenih knjiga ovog žanra bio popriličan. Novosadska kulturna scena bila je otvorena za nove senzacije pa nisam imao previše problema da redovno objavljujem u Dnevniku. Na drugim mestima međutim nije bilo nimalo lako objaviti prikaz jer su naučnu fantastiku bezmalo svi smatrali šundom, trivijalnom literaturom. Tako mi je tadašnji urednik za kritiku u Književnoj reči, na pitanje hoće li objaviti prikaz knjige Crni cvet Bobana Kneževića, rekao da oni objavljuju prikaze „knjiga relevantnih pisaca iz pera relevantnih kritičara”, pa zato moj prikazn neće biti štampan. Ni tekstovi o stripu nisu lakše prolazili mada su tada već „probili led“ i etablirali se kritičari kakvi su Žika Bogdanović, Ranko Munitić, Zdravko Zupan, Zoran Đukanović, Vasa Pavković, Slobodan Ivkov… Sa tekstovima o pesničkim knjigama problem je bio malo drugačiji: (pre)često su mi postavljali pitanje da li sam „kvalifikovan” da pišem o poeziji jer sam završio pravni fakultet (oni koji su to pitali uglavnom su završavali književnost); ovaj stav bi ublažili tek kada saznaju da i sam pišem poeziju. Kako god bilo, ja nisam odustajao od pisanja.
Naravno, iza svih prikaza i kritika stoji i sopstvena potreba da se artikuliše doživljaj koji literatura/strip/film/muzika izazivaju. Tako se „trajanje” senzacija produžava, produbljuju percepcija i osetljivost a delo sagledava iz više uglova što mu daruje posebno mesto u „kolotečini umetnosti” kojom plovimo.
Jedan ste od najboljih poznavalaca domaćeg stripa. Kako biste ocenili domaću strip scenu nakon 2000. godine?
Andergraund strip polet 1990-tih, kao mladalački otpor krizi i represiji, eskapistički aktivizam, suočio se 2000. godome sa paradoksom. S jedne strane su, navodno, otvoreni svi putevi u
 Budućnost a, s druge, svuda uokolo je bilo bespuće siromaštva, nezaposlenosti, uviđanja da Budućnost neće brzo doći. Oni koji su 1990-tih verovali u „bolje sutra” sada su suočeni sa drugačijom (jednako bezizlaznom) realnošću - od stripa se ne može živeti, godine su se nagomilale, entuzijazam je izbledeo pred mnoštvom teškoća i otpora… Mnogo je andergraudovaca i klasičara otišlo sa scene pritisnuto svakodnevicom. Mladima i poletnima koji dolaze u strip osim talenta i dalje treba mnogo tvrdoglavosti i odricanja. Ko će ostati i opstati vrlo je neizvesno, “rastur” talenata je ogroman.
Kako god bilo, strip scena (koliko-toliko) postoji, ima autora, ponekog izdavača, ima strip izdanja-albuma i (neredovnih) revija i ponešto čitalaca, održavaju se razni susreti, saloni, izložbe, o stripu se piše i raspravlja... Istina, tiraži albuma nisu visoki, honorari su uglavnom simbolični (ako ih uopšte ima), sigurnosti nema pa je potraga za stranim tezgama konstantna ali - ovo je mala, siromašna zemlja sa malim, krhkim tržištem pa se više i ne može očekivati.
Šta nedostaje domaćem stripu?
Ono što nedostaje i svekolikoj nam kulturi - državna kulturna politika. Kultura je deo identiteta naroda/zajednice. Ukoliko se domaća kultura ne pomaže, ukoliko nema “pozitivne diskriminacije” u njenu korist postaćemo (ako to već nismo) kulturna kolonija okupirana jeftinom robom koju proizvode „kulturne imperije”. To su shvatili u Francuskoj posle II svetskog rata pa su počeli da pomažu svoju kulturnu „proizvodnju” kako bi se oduprli američkom kulturnom imperijalizmu. Jedan od rezultata takve politike je i uspon francuskog stripa.
Kod nas država jedva da pomaže nacionalne kulturne institucije a o autorima (kao jedinkama) uopšte ne mari. Svako ko ovde stvara radi to na sopstveni rizik i štetu; taj od kulture/umetnosti svakako da neće moći da živi (a kamoli da se obogati).
Da li postoji uzajamno razumevanje alternativnog, autorskog i komercijalnog stripa?
Tokom 1990-tih bilo je puno nerazumevanja između ova dva tabora. Konvencionalni strip je bio u usponu koji je kriza presekla pa su mnogi autori otišli u inostranstvo da tamo nastave karijere a oni koji su ostali više su izlagali po galerijama nego objavljivali. Andergraund je „eksplodirao” zahvaljući entuzijazmu, fotokopiranim fanzinima, nepostojanju uredničkih zahteva, rokova i svih ograničenja ali lišen honorara i sjajnih izdanja. Tradicionalni strip autori su alternativce optuživali da ne umeju da crtaju, da degradiraju strip; odgovarano im je da je komercijalni strip konzervativan i da mu je prošlo vreme.
 
Proteklo vreme je pokazalo da ni jedna strana nije bila u pravu; s druge strane vreme je donelo ako ne razumevanje a ono tolerisanje drugačijih strip pravaca.
Da se vratimo poeziji - kakvo je stanje poezije u Srbiji danas?
Poezija u Srbiji je, verovali ili ne, živa, zdrava i napredna u svom manje-više zatvorenom svetu; istina, vrata u poeziju su otvorena ali interesenata da je upoznaju nema previše - no to, ipak, nije njen problem. Poezija traži aktivnog a ne lenjog čitaoca, posvećenog a ne usputnog čitaoca.
S druge strane, onih koji pišu pesme ima puno, pesnika je mnogo manje. Retki su pesnici obasjani reflektorima medijskog interesovanja; većina stvara tiho, uporno, u senci, čak i u bedi jer od stihova se ne živi - za njih se živi.

A naučne fantastike?
Ovdašnja naučna fantastika je od druge polovine 1980-tih u usponu. Iskristalisalo se jezgro domaćih pisaca posvećenih ovom žanru koji su, okupljeni oko Društva ljubitelja naučne fantastike Lazar Komarčić, uz podršku „dopisnih članova” iz manjih gradova, kontinuirano pisali i objavljivali. Kako to biva, neki autori su, u međuvremenu, odustali ili prešli u „ozbiljnu” glavnotokovsku literaturu (jer se naučna fantastika danas ako ne smatra a ono sumnjiči da je paraliteratura). Pisci iz „prvog talasa” koji su ostali u žanru (razvijenom i razgranatom) sada su u godinama pune autorske zrelosti. Pridružuju im se mlade snage kojih, istina, nema previše ali scena još uvek opstaje.
Posebno značajno mesto u vašem radu ima Franja Straka. Napisali ste scenarije za neke od stripova koje je on nacrtao?
Franja Straka je sve vreme svog stvaranja bio i ostao alternativac koji se neprestano menja i traga za nečim novim, drugačijim, izmeštenim, iskrivljenim. Neverovatan je broj njegovih inkarnacija. U svom tom kreativnom haosu neke moje priče učinile su mu se interesantnim pa ih je interpretirao na svoj, sasvim začudni način (koji bi mene iznenadio). Naravno, Straki nisam davao nikakve instrukcije/sugestije jer je on umetnik jakog i jasnog integriteta. Uostalom, i da sam davao sugestije on bi ih sigurno ignorisao.
Da li ste se, sem toga, bavili stripom i kao autor?
Svojevremeno sam u
 Dnevnikovom strip-dodatku, odnosno Strip-korneru objavio nekoliko kaiševa (neki nisu potpisani, a na drugima je potpisan „Kant“), a u časopisu Signal niz strip scena iz serijala Šta mi je danas?. Strip iskustva sam neretko koristio u stvaranju  signalističkih vizuelnih pesama. Ono što sam uradio u Mudrijašima doživljavam kao „primenjeni strip” kojim ću se, možda, još baviti.
Koliko je nekad bila razvijena vršačka strip scena, a koliko je danas?
Vršac je 1990-tih bio jedan od centra andergraund stripa tadašnje države. Imali smo čitav „Vršački strip pokret” sa nekolicinom talentovanih i vrednih autora, magazin
 Patagonija, Wostok je intenzivno objavljivao svoj fanzin Krpelj, organizovano je nekoliko strip susreta na kojima su se autori družili i zajedno crtali, Wostok i Grabowski su, čak, za zasluge u kulturi, dobili nagradu Vršca! Bio je to vrhunac koncentracije stvaralačke energije jedne generacije.
U provinciji je generacijska kreativnost ciklična pa posle jedne aktivne generacije, u kojoj je dostignuta kritična masa mladih umetnika, dolazi zatišje koje može trajati i po deceniju-dve. Samo metropole, zahvaljujući stalnom priticanju sveže krvi iz provincija, konstantno “proizvode” umetničke novosti. Tako su godine učinile svoje i „Vršačkom strip pokretu”: neki su odustali, drugi nisu ali im gola egzistencija oduzima vreme i stvaralačku energiju… Najagilniji od „starih” andergraundovaca je
 Wostok, on je organizovao i neke radionice za mlade naklonjene stripu, bilo je onih koji su obećavali ali su ili otišli na školovanju u Beograd i Novi Sad ili su odabrali neki treći put kojim se češće ide.
Kakav je, po vama, odnos društva prema kulturi?
Društvo je difuzna pojava, čine ga različiti segmenti a većini „običnog sveta” treba samo „hleba i igara“. Kultura u svakodnevnom jeziku znači nešto dosadno, uzaludno, opterećujuće (kao opera, balet, pozorište, klasična muzika, nerazumljive knjige i filmovi). Prosečni član našeg društva traži mnogo turbo folka sa što više golišavih pevaljki, realiti programa, silikonskih starleta, komedija sa svim oblicima prostakluka, emisija o „istinitim pričama“ o švaleranju... Ono što narodu (navodno) treba serviraju mediji; ali mediji nikada nisu bez nečije kontrole te, dakle, tendenciozno kreiraju javno mnjenje pa je pitanje kome odgovara ovakav narod kad ga takvim pravi. Kultura je, ovde i sada, incident, izuzetak na nivou statističke greške.
Ima li domaći strip budućnost?
Svakako će opstati, samo je pitanje u kom obliku i sa kakvim dometima. Ne mislim tu samo na odnos papirnog i elektronskog/internet stripa
 (što će se rešavati na nivou čitave umetnosti) već na to hoće li strip i dalje biti sinonim za popularnu umetnost (svakako, da odgovorim i na ranije pitanje, popularniju od poezije) ili će postati ekskluzivna, egzotična forma, kao na primer moderno slikarstvo, interesantna tek određenoj, usko profilisanoj publici. U svakom slučaju, vremena u kojima je strip proglašavan za šund i opasnost za mlade pa zabranjivan ili dodatno oporezivan, definitivno su prošla - na sreću ili na žalost.
Vaš moto?
Ne mogu da ga se setim - što bi moglo da znači da ga i nemam.

Objavljeno: 02.11.2016.



top