VAŽNA LEKCIJA IZ STRIP ARHEOLOGIJE – „Lirsko, sneno, melanholično“ Predraga Đurića; izdavač Studentski kulturni cenatar Novog Sada, 2024.

 

    Monografija „Zdravko Sulić Lirsko, sneno, melanholično“ Predraga Đurića (1974) znatiželjnim čitaocima jednog od najznačajnijih predstavnika takozvane „izgubljene generacije“ domaćih strip stvaralaca, onih koji su stasavali uoči Drugog svetskog rata a svoj najznačajniji doprinos stripu i ilustraciji dali tokom 1950-tih i 1960-tih, u decenijama kada se strip borio za pravo da ravnopravno postoji u socijalističkoj svakodnevici, bez prozivanja da je kapitalistički produkt koji kvari pionirke i pionire. Ova je generacija, uprkos bezbrojnim preprekama, uspela da strip „digne na noge“; mada je strip polovinom 1970-tih pretrpeo težak udarac donošenjem zakona o oporezovanju šunda (kome su pored partijskog prozivanja i anatemisanja prethodile i sramne lomače na kojima su spaljivani stripovi i roto romani), „priče u slikama“ nisu prokažene pa su nastavile da jačaju i rastu. Naslov knjige preuzet je iz teksta strip teoretičara i kritičara Zorana Đukanovića koji je o Suliću napisao: „Iako je često obrađivao ratne teme, kroz Sulićev crtež uvek se probija i nešto lirsko, sneno, čak melanholično. Tu, pomalo zagonetnu, ’odsutnu prisutnost’ sretao sam još u stripovima Miodraga Đurđića. U stilizacijskom pogledu, Sulićev crtački rukopis je preteča stilizacije Karla Ambrozinija.“

    Zdravko Sulić je rođen 1925. godine u Vršcu. U leto 1938. godine, na svejugoslovenskom konkursu za mlade strip crtače časopisa „Mickey strip“ među četvoricom nagrađenih je i Zdravko Sulić iz Dretelja pored Čapljine! Kako je dečak od Vršca stigao do Dretelja nije poznato kao ni kako je preživeo rat. Zna se da je posle rata upisao Arhitektonski fakultet u Beogradu, da je 1949. ilustrovao „Čitanku za četvrti razred osnovne škole“ te da je bio ilustrator u listu „Pionir“ (koji je potom transformisan u list „Pioniri“); tu 1951-2. izlazi Sulićev prvi strip „Timaj gospodar slonova“ po Kiplingovoj priči. Za list „Narodna armija“ Sulić crta stripove od 1956. god a od 1958. sarađuje sa listom „Kekec“ gde radi brojne ilustracije i crta stripove odnosno sa listom „Rad“ u kome takođe objavljuje stripove. Kada su se početkom 1964. listovi „Pioniri“, „Kekec“ i „Naša smotra“ spojili u list „Pionir Kekec“ Sulić nastavlja da i tamo objavljuje ilustracije i stripove; Sulić je objavljivao stripove i u „Malom ježu“. U ediciji „Nikad robom“ gornjemilanovačkih „Dečjih novina“ Sulić je jedan od najobjavljivanijih autora – objavio je 6 strip priča (od kojih 5 u po dve sveske)!

    Od 1970. Sulić je utonuo u tišinu; povremeno su njegove ilustracije štampane na stranicama „Večernjih novosti“ (i njihovog beogradskog izdanja „Jutarnje novosti“). Stripovi su mu reprizirani u više edicija a navodno je krajem 1980-tih u „Večernjim novostima“ repriziran i njegov strip „Hajduk Veljko“ ali za to - nema verodostojnih dokaza! Nema ni dokaza da je izdavač kome je Sulić za novi magazin predao originalne radove te table prodao kolekcionarima a da magazin nije štampao. Tačan razlog za Sulićevo povlačenje iz stripa se ne zna ali postoje pretpostavke da je to uradio zbog ozbiljnog pogoršanja zdravlja i razočarenja u trenutno stanje u domaćem stripu, od gašenja listova do nekolegijalnosti i intriga. Deo tog lošeg miljea je i skandal sa dodelom nagrade-plakete Andrija na Drugom jugoslovenskom kongresu stripa 1979. godine u Ljubljani. Iako su organizatori najavili da će nagradu za životno delo dobiti Sulić on je nije dobio! Na kritike ovog postupka organizatori su tvrdili da je Sulić plagirao američkog strip crtača Frenka Gudvina! Očigledna nepravda je ispravljena ali tek sledeće 1980. godine. Sulić je preminuo 1989. godine a njegov rad je potonuo u zaborav iz koga će ga vratiti Slobodan Ivkov u svom katalogu za izložbu „60 godina stripa u Srbiji“ (1995) za kojim su sledila priznanja u radovima Anice Tucakov, Zorana Stefanovića, Antala Bajera i drugih sve do ove knjige koju krasi i izuzetno korisna Sulićeva stripografija.

    Sulić se u stripovima i ilustracijama okušao u mnoštvu tema, od ratnih, istorijskih do humorističkih. Njegov grafizam lako je prepoznatljiv, krase ga blaga stilizacija likova, redukovano senčenje, mek pomalo zaobljen potez iz koga zrači smirenost. 

    O Suliću se, čini se, više ne zna nego zna. Bio je bio strastveni posvećenik 9. umetnosti što ga je koštalo mnogo truda i žrtvovanja, donelo ozbiljne zdravstvene probleme i malo priznanja. Iskusniji stripoljubci će u ovoj knjizi odnosno u njenim ilustracijama otkriti i prepoznati stripove koje su čitali i voleli a da nisu znali ko je njihov autor jer je na ovim prostorima dugo praktikovano da se imena autora (stranih i domaćih) ne navode (verovatno jer se strip smatrao trivijalnom rabotom). Mladi čitaoci kojima Sulićevo delo nije poznato neće ostati ravnodušni na mirnoću koju nose fine linije njegovih slika. Konačno, ovo vredno delo iz strip arheologije, koje pleni širokim zahvatom u tadašnje društvene (ne)prilike i portretima ljudi sa kojima je Sulić sarađivao, govori o velikom ovdašnjem paradoksu: bogatoj umetničkoj tradiciji koja je od zvaničnih institucija potpuno bagatelisana i zanemarena bezmalo do potpunog zaborava. Srećom za nas, ta je tradicija prepuštena vrednim entuzijastima koji požrtvovano spasavaju naše kulturno bogatstvo od apatije, nebrige i neznanja. Zbog toga je ova knjiga još dragoceniji kamen u i dalje nedovršenom mozaiku istorije srpskog stripa.

            („Dnevnik“ 2024.)

           

O VEČITIM BOŽJACIMA –„Božji ljudi Bore Stankovića” Borisa Stanića; izdavač Studentski kulturni centar Novi Sad, 2023.

 

Studentski kulturni centar Novi Sad među svojim brojnim aktivnostima posvećeno objavljuje i albume ovdašnjih savremenih strip stvaralaca prevashodno alternativnih poetika, u širokom rasponu od autorskog do andergraund stripa. Upravo u tim relacijama (alternativno- autorski-andergraund) kreće se dosadašnje stvaralaštvo slikara i strip umetnika Borisa Stanića (1984, Pančevo). Njegov novi album „Božji ljudi Bore Stankovića” unekoliko se udaljava od ranijih radova utemeljenih na andergraund stripu ali i dalje egzistira na planu alternativnog stripovskog svetonazora. Kako sam naslov nagoveštava početna inspiracija za stripove je knjiga “Božji ljudi” Borislava Bore Stankovića (1876-1927), izuzetno značajnog srpskog realiste. Knjiga kratkih priča “Božji ljudi” objavljena je 1902. godine, izazvavši oprečne kritike, od vrlo pozitivnih do krajnje negativnih; njena recepcija brzo je utihnula a u prvi plan pažnje publike i kritike ušla su druga Stankovićeva dela kakva su “Koštana” (1902), “Nečista krv” (1910) ili  “Drame” i “Gazda Mladen” (1928). Ni posle Stankovićeve smrti pa sve do danas ova knjiga nije previše često analizirana od kritičara i teoretičara i ne svrstava se u vrhunce njegovog opusa. Zbirku “Božji ljudi” čini 21 kratka priča (kasnije joj je dodata i priča “Ludi Rista” nastala 1916. godine). Priče u knjizi nisu poređane po redosledu nastanka već je autor njihovim rasporedom pokušao da čitaoce postepeno uvodi u specifični, zatvoreni svet “božjaka” (otpadnika, žickara, jadnika, mučenika, nevoljnika, prosjaka…) okupljenih oko seoskog groblja kao centralne tačke njihove egzistencije. Koliko god se ova zajednica činila labavom ona ima svoja pravila i zakonitosti koji se moraju poštovati, kao što se poštuje i “normalni svet” i njegove institucije (popovi, žandari…). Junaci (Menko, Taja, Naza, Ljuba, Stevan…) pojavljuju se, osim u priči koja opisuje njihovu sudbinu (događaje u prošlosti koji su uzrok sadašnjeg stanja odnosno tekuća dešavanja), i kao sporedne ličnosti u drugim pričama potvrđujući postojanje te neobične zajednice. Stanković neretko prekida priče bez razrešenja koje se, opet, usputno otkriva u nekoj drugoj priči posvećenoj drugoj ličnosti.

        Slikanje naličja seoskog života udaljenog od bilo kakve romantične idile, opisivanje turskih zuluma, teških sudbina, ljudske zlobe i bede u maniru literarnog naturalizma, očito nije bilo po volji ondašnjih čitalaca i kritike ali mu se uverljivost i snaga nikako ne mogu osporiti jer se mogu osetiti i pun vek posle prvog objavljivanja. Stradalništvo zbog tuđe zlobe i nepravde, maloumnost, opsednutost idejama koje zdrave ljude gone u ludilo, zanosi koji izdižu ljudske duše iznad bede u kojoj su, nadanja  i ljubav prepliću se u nerazmrsivo klupko sudbina opisanih škrto, bez patetike ali sa stalnim osećanjem protraćenosti življenja. Boris Stanić je inspirisan ovom intrigantnom knjigom nacrtao stripove po pričama “Biljarica”, “Paraputa”, “U sudu” (ne nalazi se u “Božjim ljudima” već u drugim izdanjima ali je po atmosferi bliska), “*” (u knjizi naslov “XXI”) “Menko”, “Č’a Mihailo”, “Ljuba i Naza”. Oslanjajući se na originalne tekstove priča Stanić svoj crtež izmešta iz realističkog registra i ulazi u veće ili manje stilizacije, karikaturalnost i redukovanje objekata i likova do nivoa apstrakcijskih kompozicija (osobito u impozantnoj završnoj tabli-slici stripa “*”). Kako izmeštenost iz realnosti ima različite puteve i stripovi su različito crtani, od bezmalo vilinske tananosti bezazlenog “Č’a Mihaila” do brutalne izobličenosti likova u “Menku”, uz široku paletu izobličenja, od “Biljarice” (jedinog kolornog stripa) do “U sudu”. Posebno su upečatljivi prelazi iz realnog u groteskno (u pričima i u crtežu) u “Paraputi” i “Ljubi i Nazi”. Kako se (u “Paraputi”) Hadžikin život raspada i tone u mrak društvene kazne i izolovanosti tako se i crtež krivi i izobličava; na drugoj strani, dok Naza pokušava da ostvari svoju ljubav prema lenjom i bezobzirnom Ljubi, crtež je, kao i njen zanos, čist i gotovo realistički uverljiv a kada njeni napori propadnu linije se gube u gomilama bezobličnih tačaka koje se zgušnjavaju u mrak. Tako Stanić nenametljivo ali uvreljivo gradi atmosfere svojih stripova potcrtavajući univerzalnost Stankovićevih minijatura.

        Rečju, album “Božji ljudi Bore Stankovića” Borisa Stanića vanredno je zanimljivo i uspelo delo koje spaja našu valjanu ali slabo znanu literarnu istoriju sa izuzetnim likovnim umećem umetnika koji je u punom zamahu inspiracije i stvaralačkih snaga, što ove stripove preporučuje punoj čitalačkoj pažnji i uvažavanju.

            (“Dnevnik”, 2024.)       

FANTAZMAGORIJSKI ODMAK U INFANTILNO - Grafički roman ”Tragom plavog zeca” Srboljuba Nikića; izdavač Studentski kulturni centar Novi Sad, 2023.

 

Srboljub Nikić (1971) dobro je znan ovdašnjim ljubiteljima i poštovaocima autorskog stripa. Njegovo pojavljivanje na strip sceni 2013. godine bilo je prijatno iznenađenja jer je otkrilo radoznalog, alternativnog autora sa dobrano izgrađenim stilom i stavom prema mediju u kome stvara; iznenađenje je bilo tim veće što Nikić dolazi van etabliranih centara strip produkcije a što bi se moglo smatrati već pomalo zaboravljenom tekovinom (demetropolizacijom stripa) ovdašnjeg alternativnog-andergraund stripa 1990-tih. U deceniji koja je započela prvim Nikićevim “grafičkim romanom” pod naslovom “Žig petokrake” on je objavio još šest strip knjiga potvrđujući svoj talenat i posvećenost stvaranju.

            Grafički roman ”Tragom plavog zeca” nastao je, kako sam autor piše u uvodu knjige,  odabirom priča i ilustracija o Plavom zecu koje je on već objavljivao na Instagramu; prelistavanje stotina crteža i priča u potrazi za zajedničkom niti dovela je do ovog grafičkog romana koji čine tri fragmenta “Plavi zec, priče tajanstva i mašte”, “Naslednici” i “Pričica za kraj”. Ovako strukturirano delo potvrđuje i odrednicu „grafički roman“ što je poslednjih decenija opšteprihvaćena kategorija u teoriji 9. umetnosti kojom se označavaju umetnički ambicioznija strip ostvarenja nastala nasuprot važećih korporacijskih standarda zapadnjačke strip produkcije. Nikić od svojih čitalaca očekuje određena predznanja kao i volju da se delo aktivno čita odnosno da se prate kako njegove aluzije tako i da se dozvoli-prihvati da racionalna, pravolinijska uzrok-posledica pripovedna linija izneveri samu sebe i skrene u potpuno slobodno nizanje prizora ili epizoda bez objašnjenja vidljivog na prvi pogled. Zbog toga se ni tri celine direktno ne nastavljaju jedna na drugu niti se u okviru njih “radnja” dešava jednostrano brzo i efikasno.

            Prva celina već u naslovu spaja dva pojma – Plavog zeca iz ingeniozne, ludističke pesme Duška Radovića i “Priče tajanstva i mašte” što je naslov knjige velikana Edgara Alana Poa ali i albuma strip majstora Dina Batalje. U povesti koju kazuje bezimeni muškarac pratimo njegov susret sa prostitutkom Mionom, koja je pobegla od rata u Hrvatskoj, razbuktavanje njihove ljubavi, putovanja po Evropi, pojavu Mioninog fantastičnog pratioca Plavog zeca čiji uticaj, kome se ona pokorava, sve više jača, sve dok Miona ne izvršio samoubistvo. Za njom ostaju mnoga pitanja bez odgovora kao i jedna ispisana beležnica. Naredni fragment, “Naslednici”, sadrži svojevrsnu legendu o Furiji, naslednici kraljevstva Babin Do, prinuđenoj da beži pred besom brata koji želi da vladavinu prigrabi za sebe, ne prezajući od oceubistva, susret za dvojicom braće kojima će biti supruga i ljubavnica sve dok jedan, zbog ljubomore, ne ubije drugog. “Pričica za kraj” govori o dolasku cirkusa, o albino devojci, klovnu i bokseru u vrtoglavom kolopletu događaja koji se nastavljaju jedni na druge i jedni druge obesmišljavaju.

            Plavi zec, kao imaginarni prijatelj iz krpene lutke, fiksacija, otelotvorenje eskapističkih želja ali i realnih frustracija, svojom (ne)postojanošću predstavlja drugo težište ljudske egzistencije, ono eterično i ezoterično koje odbija da se potčini fascinacijama fizičko-telesnom postojanju odnosno materijalnim dobrima i bogatstvima, glamuru i tradiciji. Konflikt dva principa razapinje i, konačno, uspeva da na komade rastrgne život jedinke što je neminovno odvodi u sopstvenu samonegaciju. U drugom delu romana čitalac će se susresti sa istim dilemama datim kroz drugačije vizure (od nekontrolisane ambicije, osvajanja vlasti po svaku cenu do žudnje za ljubavlju koja nosi i ubilačku ljubomoru). Finale se otkriva kao nesputana mračna igrarija nagoveštaja i slutnji.

            Šarm nekonvencionalnih priča ima adekvatni vizuelni oblik u sjajnoj mešavini likovnih manira, počev od realističkih crteža koji se pretvaraju u karikaturalne pastele i akvarele sve do pročišćenog tzv. novoprimitivnog crteža koji insistira na rudimentarnosti oblika (povremeno, ipak, vrlo stilizovanoj); autor uglavnom insistira na krokiju, na spontanom potezu bez poštovanja zanatskih principa proporcija, perspektiva ili senčenja. Kao što u priču Nikić ugrađuje prepoznatljive epizode (recimo onu o devojci i biku što je aluzija na antičku legendu ali i priču “Evropa na leđima bika” Vladislava Bajca) tako se među likovima mogu prepoznati mladi Kafka a u crtežu manirizam jednog Šagala. Konačno, sve ove promene u grafizmu u funkciji su potenciranja samog tona priče, njenih promena i produbljenih značenja koja prate razvoj fantazmagorijskog sveta na razmeđi infantilnog i fatalnog.

            Rečju, ”Tragom plavog zeca”  je uspela umetnička provokacija i egzibicija, uzlet u prostore slobodne improvizacije, poštovanja i izigravanja pravila i ikonografija, uživanje u ludizmu i magiji stvaranja jednog sasvim osebujnog umetničkog talenta.

            (“Dnevnik”, 2024.)

ONEOBIČAVANJE SVAKODNEVICE – „Život posle smrti“ Wostok; izdavač SKC Novi Sad 2022.

 

Danilo Milošev (1963), mnogo poznatiji po pseudonimu Wostok, spada među najznačajnije stvaraoce domaćeg andergraund stripa (ili alternativnog odnosno autorskog stripa). Prisutan je na ovdašnjoj andergraund strip sceni od njenih početaka – pa bi još tačnije bilo reči da je jedan od njenih stvaralaca – ranih 1990-tih (u nekoj državi drugog imena). Od tada do danas, dakle pune tri decenije Wostok intenzivno stvara: crta i piše stripove, sarađuje sa brojnim umetnicima (od svoje ćerke Lole, najmlađe svetske strip crtačice – a počela je sa 4 godine, svoga oca Boće, brata DJ Zlog, preko bezbroj crtača od kojih su neki postali značajna imena dok su drugi potonuli u anonimnost), snima niskobudžetne filmove, organizuje strip susrete i radionice; istovremeno izdaje svoj fanzin „Krpelj“, objavljuje knjige širom sveta, svira u bendu „Tehno muda“... Wostokova inspiracija i radna energija su nepresušni, večito u traganju za novim senzacijama i provokacijama svakodnevnog malograđanskog trajanja sa pripadajućim (ne)moralom i sistemom (bez)vrednosti (možda najbolje oličenim u naslovu filma Mikloša Jančoa „Privatni poroci – javne vrline“). Stalna provokacija i sumnja u „večite istine“ i „modele za ugled“ karakterišu njegove stripove. Uprkos subverzivnoj provokativnosti koja nije omiljena kod većine glavnotokovskih izdavača Wostok je uspeo da publikuje (ovde i u svetu) zavidan broj strip albuma a njegov najčešći domaći izdavač je Studentski kulturni centar Novog Sada koga vodi Jovan Gvero, takođe naklonjen novotarijama i alternativi. Najnovija strip knjiga proistekla iz ove saradnje je delo pod provokativnim naslovom „Život posle smrti“; naslov sugeriše religijske konotacije ali Wostok se, kao i obično, ne oseća obaveznim da ispuni tuđa očekivanja. Knjiga, na 104 stranice, sadrži 40-tak segmenata, od kraćih stripova do onih na jednoj tabli, koji su nastajali u dužem periodu i „pokrivaju“ različita autorova tematska interesovanja. Dobar deo stripova, koji slede posle reprinta intervjua koji je Wostok 1994.g. dao Aleksandru Zografu za dnevni list „Borba“! (i u kome govori o svojim počecima, inspiracijama, crtačkim tehnikama...), rađen je po literarnim predlošcima i inspirisan ponajviše pričama Kafke odnosno pričama Borhesa i Nabora Devolca na koje se nastavljaju: afrička narodna bajka, poezija Vaska Pope te, kao reference iz popularne buntovne rok’n’rol subkulture, pesme Jana Kertisa, grupa „Mizar“, „Sturdžis“, „Husker Du“, „Džoj Divižn“ ali i odabrani biseri novokomponovanih folk pesama... U svakom od predložaka Wostok otkriva posebni ugao oneobičavanja realnosti, njenog izvitoperenja u krajnje bizarne vizuelne senzacije koje su korak u stranu od standardnog, rutinskog gledanja (bez razumevanja) a u kojima se okruženje i akteri svode na karikature, neretko namerno karikirane ili se čitava (nad)realnost pomera u veštački svet maskiranih spodoba u pročišćenim, artificijelno zloslutnim pejzažima. Začudnost i vizuelna provokacija nisu sami sebi cilj već su u funkciji razotkrivanja izopačenosti obrazaca na kojima se temelje svet a koje ljudi prihvataju „zdravo za gotovo“. Apsurdnost priča i njihovih poenti bolno se potcrtava grotesknim licima i telima sa čudnim deformitetima smeštenim u (ne)očekivane međusobne odnose. Wostok nimalo nije nežan prema tom okruženju „ružnih, prljavih i zlih“ (bili oni sasvim mali ljudi ili moćni političari) ali ne prelazi granicu koja vodi u pamflete i moralizatorstvo. On, kao nekakav stripovski Brojgel, samo beleži ono što vidi. Ni u svojim samostalnim pričama Wostok ne „beži“ od frustriranosti i besprizornosti aktera koje, pak, efektno (i urnebesno) spaja sa opštim mestima nacionalnih mentaliteta i podrazumevanih epskih elemenata (sve sa obaveznim ponosnim brkatim đetićima).

            Kao što je raznovrstan, svež i intrigantan u pričama Wostok je jednako atraktivan i u crtežu. Knjiga „Život posle smrti“ primer je bogate raznovrsnosti jedne od njegovih grafičkih linija, pored one koja neguje rudimentarni, „dečiji“ crtež odnosno „novoprimitivistički crtež“; ovde znatiželjni čitalac/gledalac biva zatečen oštrim kjaroskuro sudarima crnih površina sa čistom belinom između kojih su često guste mreže linija, statičnim postavkama koje sugerišu dozu pompeznosti i teatralnosti u sasvim neočekivanim prilikama. Isto su tako zloslutne prilike sa maskama, ogrnute dugim plaštevima smeštene uz likove vragolastih, mačaka sa naočarima, vampira ili lutaka nalik Pinokiju; sukobi se sasvim neočekivano rešavaju ispucavanjem iz bazuka dok odasvud vire izbuljene oči i isukani noževi... Taj neverovatni koloplet crtačkih bravura pojačava već pominjanu začudnost i oneobičavanje događaja, prostora i vremena tvoreći samosvojnu igrariju, visoko stilizovanu, maniristički preciznu i dosledno sprovođenu tako da zavodi pogled i budi pregršt asocijacija.

            Rečju, strip zbirka „Život posle smrti“ Danila Miloševa Wostoka potvrđuje njegovu jedinstvenu umetničku ličnost koja, kao retko koja u predelima 9. umetnosti, ume da spoji trivijalno i uzvišeno, prizemno i produhovljeno, nudeći čitaocima neponovljive uzlete i umetničke senzacije.

            („Dnevnik“, 2024.)