Aleks Rejmond (1900-1956) jedan je od retkih strip autora koji su uspeli da stvore više junaka po kojima će biti upamćeni. U Rejmondovom slučaju reč je o, čak, četiri heroja.  Nakon godina učenja i šegrtovanja Rejmond je, za „King Fičers“ stvori „Flaša Gordona“ i „Džima iz džungle“ - oba stripa imala su premijeru 7. januara 1934. a dve nedelje kasnije, 22. januara, započele su avanture „Tajnog agenta X-9“, po scenariju proslavljenog pisca Dešijela Hemeta. Zbog nemogućnosti da ispuni sve obaveze, Rejmond je 1935. „napustio“ „Tajnog agenta X-9“ a nastavio rad na prva dva serijala u standardizovanom sistemu novinskih nedeljnih tabli. Ti stripovi su postali vrlo popularni; „Flaša Gordona“ je, u jednom periodu, redovno objavljivalo 150 novina! Po povratku iz II svetskog rata Rejmond je ostao bez posla jer su njegove junake preuzeli drugi autori pa je morao da stvori novog junaka, ovog puta detektiva Ripa Kirbija, sa kojim se takođe vrlo brzo proslavio. Reč je, dakle, o izuzetno talentovanom i predanom stvaraocu koji, ako nije u strip uvodio nove teme, jeste umeo da se nametne njihovim domišljatim razvijanjem na koje će se nadovezivati sledeće generacije stvaralaca.

Flaš Gordon je jedna od ikona popularne kulture XX veka koja se iz stripa „uvukla“ u druge umetničke i zabavne forme (od filma i literatura do kompjuterskih igrica). Mada je početni impuls za njegovo stvaranje bio želja da se „parira“ suparničkim naučnofantastičnom stripovima „Bak Rodžers u 25. veku“ i „Brik Bradford“ (kao što je „Tajni agent X-9“ bio odgovor na „Dika Trejsija“ a „Džim iz džungle“ na „Tarzana“), Gordon je vrlo brzo, takoreći u prvim godinama svog izlaženja, krenuo do tada nepoznatim smerom koji je imenovan kao „barokna fantastika“ čemu je doprinela sama priča a još više njen vizuleni segment. Početak serijala primereno je senzacionalistički: prema Zemlji leti nepoznata planeta i sudar je neminovan! Naučnik Hans Zarkov gradi raketu iz koje namerava da ispali projektil da bi skrenuo putanju planeta. Zbog udara meteorita u njihov avion, mladi Flaš Gordon, diplomac Jejl univerziteta i svetski poznat igrač pola i ljupka Dejl Arden, padobranom sleću blizu rakete. Rastrojeni Zarkov prisiljava ih da polete sa njim. Kad se raketa primakne tajanstvenoj planeti, očigledno nastanjenoj, biva privučena gravitacijom, pada i razbija se. Flaš pokušava da spasi povređenu Dejl ali oboje bivaju zarobljeni. U daljim avanturama oni saznaju da planetom zvanom Mong vlada nemilosrdni imperator Ming koji će nameriti da ubije Gordona i oženi se sa Dejl. Ali njegova kći Aura zaljubljuje se u Gordona, spasava ga (i to više puta) i sprečava (više puta) da oslobodi suparnicu Dejl. Neprestano bežeći iz nevolja i upadajući u nove Gordon i Dejl, kojima će se pridružiti i Zarkov (jer nije poginuo u padu rakete), upoznaju egzotičnu planetu naseljenu čudovištima raznih oblika i svakojakim verzijama ljudskih bića, od ljudi lavova, ljudi sokolova, ljudi guštera, onih koji žive pod vodom, onih sa žutom kožom... Neki od njih su lojalni Mingu, drugi mu se protive, jedni su dobri, drugi zli, zavidni, koristoljubivi. Na emotivnom planu, pak, Dejl je neprestano ljubomorna i besna jer Flaša, ni krivog ni dužnog, spopadaju lepotice. Priča, dakle, nudi mnogo uzbudljive akcije i avanture, intrige, melodramske epizode, superiornu tehnologiju pomešanu sa srednjevekovnom i mitskim/praistorijskim čudovištima. Nepoznata planeta na kojoj je sve to moguće dodatni je „začin“, začudni element priče. Rečju, neodoljiva mešavana koja mami publiku.
Druga vrsta egzotike nudi se u doživljajima Džima iz džungle, iliti Džima Bredlija, lovca, trapera, istraživača koji za zoološke vrtove sakuplja divlje životinje i deli pravdu. Radnja je nominalno smeštena u malajsku džunglu ali to ne sprečava da kroz nju pored tigrova i pantera prolaze crni lavovi i gorile ili da domorodci budu previše crni; svi oni neprestano vrebaju i napadaju Džima a ovaj se brani u čemu mu pomažu sluga Kolu, divlji dečko iz džungle Zobu, sa njegovim crnim panterom Nitom (na tragu Kiplingove „Knjige o džungli“) kao i drugi prijatelji. Džim se bori sa raznim krijumčarima, kriminalcima, prevarantima a pre svih sa svojim arhineprijatelom Tajger Pitersom koji, opet, ima ćerku koja je slaba na Džima. Tu je još i tajanstvena dolina u ugašenom vulkanu kojom vlada moćni, surovi vladar, pa zasede, podlosti i prevare, upadanja u klopke i spektakularnih bekstava... Rečju, beskrajne avanture!
Specifičnost izdanja „Čarobne knjige“ je rekonstrukcija originalnog prezentovanja ovih stripova. Naime, oni su štampani na jednoj stranici, u koloru, i to sa tri kaiša „Džima iz džungle“ na vrhu strane i četiri kaiša „Flaša Gordona“ ispod. Ovakva „forma“ je „tražila“ samo male slike koje su, često, pretrpane detaljima, i nametala obavezu da intriga poslednje sličice „tera“ čitaoce da potraže sledeći nastavak. Rejmond je razvijao crtež i u tim skučenim prostorima ali je prelomni trenutak došao kada su novine promenile format pa je jedan strip zauzimao čitavu stranu (što je već forma strip table) i dozvolio crtaču da se razmaše. Mada su se stvari brzo vratile na staro pomak je napravljen pa stripovi nadalje drugačije „dišu“ („Džim...“ se pojavljuje u dva a „Flaš...“ u tri krupnija kaiša uz poneku veću sliku). Modernim čitaocima biće zanimljivi i dodaci - crteži figura strip junaka (žena i muškaraca) sa nekoliko odevnih predmeta koji su se mogli isecati i prikačiti na heroje. Intrigantna je i priča o Donu Muru i njegovoj ulozi u stvaranju „Džima...“ i „Flaša...“. Pošto direktnih dokaza nema a svedočenja su kontradiktorna, nije jasno da li je Mur samo pomagao Rejmondu u stvaranju scenarija (kako bi se izbegle ljutite reakcije čitalaca o previše nasilja u „Flašu...“) ili su priče potpuno/pretežno Murovo delo. Ova dilema podelila je strip istoričare.
Knjiga „Flaš Gordon i Džim iz Džungle 1“ najavljuje serijal u šest tomova koji će sabrati Rejmondov rad na ovim serijalima inače već upisanim u nesporne klasike devete umetnosti.

(„Dnevnik“, 2015.)
Svetovi beskrajnih literarnih priča kriju mnoge tajne; na policama univerzalne biblioteke (po)stoje biseri koji strpljivo čekaju da budu otkriveni. Protek vremena za njih je beznačajan ili im, suprotno pravilima, samo povećava vrednost. Osnovni problem u kosmosu Literature je pronalaženje i iznošenje na svetlo dana čudesnih knjiga od kojih čitaocima zastane dah i zavrti se u glavi. Jedna od takvih knjiga je i „Kapetan Prljavi Fred“ koju je napisao i 1940. godine objavio P. Hovard. Iza tog anglosaksonskog imena-pseudonima stoji mađarsko ime Jene Rejto (1905-1943) kojim se u decenijama pred II svetski rat potpisivao popularni pisac pozorišnih dela: drama, scenskih igara, libreta za opere i tekstova za kabare. Rejto se, pak, na svojim proznim delima potpisivao kao P. Hovard, kada su u pitanju humoristično-avanturistički romani, i Gibson Laveri, kada je reč o vesternima. Ova šund/petparačka dela učinila su ga poznatim i široko popularnim među čitaocima. No, iza svih ovih dela postoji još jedna tajna - Jene Rejto je takođe pseudonim! Rejto je zapravo Jene Rejh,  Jevrejin iz Budimpešte koji je zbog svoje nacionalne pripadnosti odveden u radni logor u kome umire 1943. godine. Za Hovardom/Rejtom/Rejhom su ostala dela koja su mu obezbedila status jednog od najčitanijih mađarskih lakih, zabavnih pisaca što se svakako može egzaktno meriti tiražima i prodajom knjiga ali, istovremeno, stvara i lažnu sliku o dometi takvih dela, konkretno, u ovom slučaju, o romanu „Kapetan Prljavi Fred“.
            U prvom nivou čitanja, reč je o prepoznatljivoj avanturističkoj priči koja se najpre dešava na brodu „Zvezda Havaja“ koji plovi egzotičnim toplim morima sve do Singapura. Otresiti mornar Džimi Džumbus, koji zbog svoje prgavosti i lakog potezanja noža mora da radi dva posla, ložača i konobara, upoznaje na tom putovanju princa prestolonaslednika koji putuje inkognito, avet (koja to i nije) i jednog vrlo zlog čoveka (koji to i nije), Kapetana Prljavog Freda. Posle svakakvih peripetija, u dogovoru sa princom, Džimi se iskrcava glumeći, privremeno, prestolonaslednika a pravi princ odlazi da upozna šareni svet podzemlja, velikih i malih kriminalaca i probisveta. Plan se, naravno, komplikuje i na prestolu i u podzemlju o čemu čitalac saznaje iz Džimijevog dnevnika i opisa prinčevog zlopaćenja po katakombama. Zaplet i rasplet u svemu su žanrovski prepoznatljivi ali se time priča ne iscrpljuje jer je ona nadograđena urnebesnim humorom koji sve boji dodatnim šarmom i dopadljivošću. No, Hovard/Rejto/Rejh se ne zaustavlja na pukom humoru proizašlom iz sklopa okolnosti/situacija ili neusklađenosti karaktera. On svoje duhovitosti gradi i na samim rečima i njihovim značenjima, na sinonimima ili pogrešnim tumačenjima odnosno na vrcavoj igrariji šatrovačnim jezikom. Suptilnost ovog nivoa, pak, otkriva postojanje još jednog horozonta na kome se pisac bezbrižno poigrava kanonima žanra, ne libeći se karikaturalnosti i sarkazma, gradeći celinu koja nadilazi žanr postajući samosvojna kategorija. Ključni argument u prilog ove tvrdnje je izostanak (za žanr bitnog) senzacionalizma, fingirane i prenaglašene egzotičnosti odnosno ushićenosti koji imaju zadatak da opčine publiku (sakrivajući naivnost i druge manjkavosti priče). Hovard/Rejto/Rejh nema potrebu da na taj način tretira svoj tekst; on potpuno vlada svojom tvorevinom, gradi je slobodno, elegantno i beskrajno duhovito. Ili je možda pisac do ovog (vele)majstorstva stigao ne namerno već instinktivno, literarno intuitivno (jer delo zna više od svog tvorca)?
            Kako god bilo delo koje je pred nama dokazuje postmodernistiki kanon da je svaka forma (pa i žanrovska) izazov za stvaralačko iskušavanje i učitavanje novih značenja. Hovard/Rejto/Rejh u vreme pisanja „Kapetana...“ definitivno nije znao ništa o postmodernizmu ali ga je, može se reći, anticipirao (što potvrđuje Borhesovu tvrdnju da svaki veliki umetnički pokret ima svoje preteče). Prolazak vremena samo je pojačao te kvalitete i čitavom romanu dodao novu vrednost ne samo kao klasika petparačke literature već i kao dela koje, i posle 75 godina od objavljivanja, u drugom svetu i drugoj literaturnoj sredini, odiše zavodljivom-vrcavom svežinom (koja je, pak, zalog i daljeg trajanja). Otuda nije nemoguće da će se u nekim budućim godinama za „Kapetana...“ iz odrednice „klasik petparačke literature“ izgubiti ono „petparačke“. Sasvim zasluženo.
            Zahvaljući pomenutim jezičkim kvalitetima romana njegovo prevođenje bilo je vanredan izazov koji je podrazumevao i specifični metod „posrbljavanja“ teksta prema duhu i stilu originala. Ovaj teški zadatak briljantno je obavio Petar Milošević koji zaslužuje sve pohvale. Pohvale i zdušnu podršku zaslužuje i izdavačka kuća „Agora“ koja je čitaocima otkrila i ponudila jedno od najuzbudljivijih literarno-čitalačkih putešestvija u nepoznato u 2015. godini.
            („Dnevnik“, 2015.)
            


Istorija evropskog stripa, onog nastalog pre Drugog svetskog rata a posebno onog stvaranog u prvim decenijama posle njega, izuzetno je bogata a u njenom centru su Francuska i obližnja Belgija, mada su i Engleska i Italija imale značanu ulogu u njoj. Dobar deo onoga što je tih godina crtano i objavljivano po raznim magazinima i (retkim) albumima, predstavljen je i na prostorima bivše Jugoslavije ali potpuno haotično, bez reda i sistema, uz raznorazna prilagođavanja (čitaj skraćivanja ili cenzurisanja), na niskom tehničkom nivou štampe i u mnogim izdanjima, neredovnim i kratkog veka. Otuda su ovdašnji ljubitelji devete umetnosti imali probleme sa praćenjem serijala i njihovim kontinuitetom jer su se epizode štampale u raznim publikacijama i „na preskok“, uz časne izuzetke Bonelijevih serijala koji su bili koliko-toliko hronološki objavljivani u samo za njih predviđenim edicijama.
Zbog svega navedenog svaki poduhvat koji je zamišljen tako da u potpunosti i po redu isprati određeni strip serijal zaslužuje pažnju i podršku pošto se njegov značaj ne iscrpljuje samo u objavljivanju stripova već i u izgradnji šireg i zaokruženog pogleda na istoriju ove umetničke forme. U tom kontekstu znatiželjni će čitalac prelistavati album „Valerijan 1“ Mezijera i Kristina, objavljen zajedničkim snagama beogradskog „Darkwooda“ i novosadskog „Marketprinta“ u ediciji imena koje sve otkriva - „Integrali“.
„Valerijan“ koga su 1967. godine stvorili scenarista Pjer Kristin (1938) i crtač Žan-Klod Mezijer (1938) spada u najpoznatije/najpopularnije naučnofantastične serijale svog vremena (a još nije okončan, najnovija 21. epizoda pojavila se 2010. godine). Mezijer i Kristin deo su velikog strip talasa koji se, podstaknut i aktivnom kulturnom politikom Francuske koja je podsticala domaće stvaralašto kako bi se izborila sa naletom američke popularne i jeftine zabave, digao posle 1945. godine i udario temelje francusko-belgijskoj strip školi. Posle mnogo lutanja i traganja za svojim identitetom, koji dugo nije bio fokusiran samo na crtanje, Mezijer se „primirio“ i, sarađujući sa drugom iz detinjstva, piscem Kristinom, osmislio „Valerijana“ koji je najpre počeo da izlazio u prestižnom mesečnom strip magazinu „Pilot“ (tako je bilo sve do 1985. godine). Mada je nastao u vreme kada je naučnofantastični strip bio atraktivna i tražena, pa, stoga, i masovno štancana roba, „Valerijan“ ili, kako se u originalu zove, „Valerijan i Lorelina“, uspeva ne samo da opstane već i da se primetno razvija i produbljuje.
Početna postavka pozornice za priče je relativno jednostavna i žanrovski prepoznatljiva: 2314. godine otkrivena je prostorno-vremenska teleportacija i stvoreno zemaljsko galaktičko carstvo kome je sedište Galaksiti. Ljudski rod se odao uživanjima svih vrsta. Prostorsko-vremenska služba kojom upravljaju tehnokrati odgovorna je za održavanje reda. Njeni agenti patroliraju prostorom i vremenom i bore se sa piratima, odnosno istražuju daleke planete na kojima postoje potrebni resursi. Valerijan je jedan od najsposobnijih prostorno-vremenskig agenata koji dobija teške zadatke. Njegova saputnica je Lorelina sa kojom je u (nedovoljno) određenim emotivnim odnosima. Ovaj tandem u svakoj epizodi rešava neki problem ili razotkriva misterije na egzotičnim planetama, a neretko odlaze i u prošlost Zemlje.
Prvi tom integralnog „Valerijana“ na 232 kolor stranice sadrži početnu, nultu epizodu odnosno prve četiri epizode serijala. U nultim „Lošim snovima“ Valerijan dobija zadatak da uhvati Ksombula koji je sabotirao kompjutere Službe snova i brojnoj klijenteli pokvario popularnu zabavu sanjanja programiranih snova. Trag vodi u XI vek, vek magije i čudovišta; Valerijana iz nezgodne situacije spasava spretna, crvenokosa Lorelina koja će mu pomoći i u ispunjenju zadatka. Ali Ksombul se ne predaje i u epizodi „Grad pokretnih voda“ beži iz zatvora u Njujork 1986, kada je počeo potop na Zemlji i mračno doba koje će trajati sve do otkrića teleportacije. Valerijan ga proganja ali upada u nevolje iz kojih ga opet spasava Lorelina. Njih dvoje će posle mnogih peripetija pobediti Ksombula i tako izvršiti zadatak da bi se u narednim epizodama otisnuli u nepoznati, duboki svemir. U avanturi „Carstvo hiljadu planeta“ agenti odlaze u Sirt, centar pomenutog carstva sa kojim ljudi još nisu u kontaktu. Ustrojstvo trgovačke civilizacije krije i tajnu čije otkriće će osvetliti jedan od segmenata zemaljske istorije. „Svet bez zvezda“ nalazi se u srcu planete koja preti da uništi jednu ljudsku naseobinu a agenti će se opet boriti sa neobičnim društvenim podelama. Epizoda „Dobro došli na Alflolol“ stavlja agentima u zadatak da reše neobičan problem: na planetu Tehnorog iz koje ljudi crpe sirovine vraćaju se starosedeoci, potpuno hedonistički nastrojeni. Sukob između civilizacija različitih koncepcija postojanja je neminovan, Alflololijanci bivaju oterani u rezervat iz koga beže a Valerijan i Lorelina pokušavaju da im pomognu.
Iako je žanrovski prepoznatljiv (svemirska putovanja, sukobi, različiti oblici vanzemaljskih inteligencija) „Valerijan“ umnogome odskače od obrazaca: niti je antropocentričan, niti je mačoistički, niti protežira nasilje. Lepši deo agentskog tandema nije bespomoćan već često upravo spasava muški deo ekipe iz nevolja. Nema ni militantnosti kao ni ludih naučnika i zlobnih svemirskih čudovišta.  Rečju, avanture su osmišljene bez jeftinog senzacionalizma i robovanja šablonima. Mezijerov crtež vidno napreduje iz epizode u epizodu, nestaju opterećujući detalji a slike ipak dobijaju na punoći, kadriranje i montaža kvadrata/tabli sve su dinamičniji. Karikaturalnost likova, isprva vrlo jaka, ublažena je i bliža realizmu.
Serijal „Valerijan“ važna je karika u razvoju evropskog i svetskog žanrovskog stripa a njegove epizode su i posle gotovo pola veka uzbudljive i zavodljive te zaslužuju čitalačku pažnju.

(“Dnevnik”, 2015.)

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:578744-I-nobelovci-u-svemirskoj-akciji

Fumio Obata (1975) odrastao je u Japanu uz manga stripove i anima crtane filmove. U Englesku se seli 1991.g. gde se školuje, upoznajući evropski strip i crtani film. Od 2008.g. stvara u formi „odvojenih slika“. Objavio je grafičke novele „Neverovatna priča o soja sosu“ (2011) i „Tako se to desilo“ (2014). Uz crtanje stripova aktivan je ilustrator knjiga za decu odnosno predavač na više koledža.
            „Tako se to desilo“ je grafička novela na gotovo 160 stranica i prati običnu, svakodnevanu priču savremenog globalnog sveta. Jumiko, mladu dizajnerku koja je pre desetak godina iz Japana došla u London da gradi karijeru, pozivaju da se vrati kući jer joj je otac poginuo. Susret sa porodicom i rodbinom, sa telom mrtvog oca, ceremonije bdenja i kremacije, trenuci su u kojima se, u teškoj, stresnoj atmosferi, sažimaju životne linije. Sećanja na razgovore sa ocem prepliću se sa slikom njegovog smirenog, mrtvog lica. Jumiko pokušava da razgovara sa bratom ophrvanim emocijama, zatvorenim u sopstvene obaveze. Lakša je i punija komunikacija sa bratovom suprugom, i njihovo dvoje male dece. Ipak, Jumiko više nije pravi deo porodice, ona je neko ko je u njoj samo povremeno. Ta posrednost potencirana je i racionalnim zapažanjima koje Jumiko doživljava kao svoju čudnu reakciju - umesto emocija koje su „primerene“ smrti i ritualima koji je prate. Dualitet oveštalih formi kojima ona (ali ni drugi prisutni) ne zna pravo značenje (niko ne zna šta sveštenik zaista peva ali svi znaju da je pevanje obavezno), s jedne strane, i stvarnih emocija, onoga što bi čovek trebao/morao da oseća, zbunjuje Jumiko.        
Posle kremacije oca Jumiko, ispraćena samo od snaje i dece, odlazi da poseti majku koja se davno razvela od njenog oca. Odnos majke i ćerke uzdržan je, bez burnih izliva emocija, uz razgovore u kojima se stvari/odnosi identifikuju i formulišu. Majka je intelektualka koja je i u starosti aktivna, piše i objavljuje knjige. On argumentovano govori o svom razvodu, o društvenim konvencijama koje su je gušile i silile na žrtve odnosno o promenjenim okolnostima u kojima Jumiko ima mnogo veću slobodu da se dokaže kao stvaralac. Kada je uvidela i žensku stranu istine Jumiko, u fantazmagorijskom snu, u kome se, simbolično, raspadaju zidovi/ograničenja, konačno odrasta i postaje zrela ličnost, svesna svojih odluka i njihovih posledica, oslobođena balasta porodičnih i tradicijskih veza. Kao takva, samosvesna i odlučna, ona se vraća u London, u svoj grad i svoj život.
            Obata bez preterane afektacije i suvišnih reči razmišlja o emigraciji i asimilaciji, otvorenosti prema drugačijim kulturnim miljeima, identitetu pojedinca. Izmeštenost iz sredine u kojoj je neko rođen i u kojoj su mu roditelji i preci, odlazak u drugu, nominalno multikulturnu, dakle tolerantnu, nesporno rađa pitanja odnosa prema sopstvenom nasleđu odnosno otkrivanja koliko je subjektivna ambicija važnija i vrednija od nacionalne pripadnosti. Na nivou ličnih okruženja otvaraju se pitanja odnosa odraslog deteta prema roditeljima, odnosno njegovog prihvatanja da se otac i majka više ne moraju pitati da se nešto uradi ili ne uradi već da se od njih samo zatraži mišljenje/savet. S druge strane, ako već nema većih trauma zbog razvoda roditelja, postoje one (makar i ovlaš skicirane) između brata i sestre čiji životi više nisu vezani.
            Potencijalni odgovor na gotovo sve dileme ove priče je u simbolici No pozorišta koje privlači Jumiko. Temelji su mu u stvarnom životu, emocijama, karakterima i uobičajenim situacijama a nadgradnja je u odvajanju pozorišta od stvarnosti, u strogom formalizovanju izgleda i karaktera, uzdržanosti u glumi i stvaranju nečega što nije direktni odraz realnosti već njeno apstrahovanje i svođenje na estetski i etički kod. I dok se u običnom životu, tradicija razgrađuje, gubi njen smisao, u No pozorištu se insistira na trajnosti odlaskom u drugu krajnost - u ravan čistih značenjskih simbola. Da li je time izneveren život, kao temelj pozorišta, ili se pozorište izdiglo u božanske visine, pitanje je na koje će svaki čitalac/gledalac morati sam da odgovori.
            Jednako kao što je priča delikatna i crtež je jedinstven u svojoj majstorskoj jednostavnosti. Efektno je i korišćenje vodenih boja odnosno akvarela koji pojednim prizorima, posebno slikama neba i oblaka, daju notu izvišene (ne)stvarnosti. Potpuni utisak zaokružuje funkcionalno kadriranje posebno ubedljivo na tablama sa velikim crtežima.
            Rečju, „Tako se to desilo“ potvrđuje da je grafička novela kategorija 9. umetnosti koja ne poznaje tematske i crtačke granice osim onih u talentu svojih stvaralaca. A Fumio Obata je autor velikih potencijala koje ume da pretoči u izuzetna dela.

            („Dnevnik“, 2015.)
top