O LEGIONARIMA VRAGOLANIMA - „Tri musketara u Africi“ P. Hovard; izdavač Agora, 2019.

P. Hovard je pisac koji ne postoji; iza tog anglosaksonskog imena zapravo stoji Jene Rejte (1905-1943), jedan od najpopularnijih mađarskih pisaca petparačka dela u decenijama pred II svetski rat. Rejte je autor niza popularnih pozorišnih dela: drama, scenskih igara, libreta za opere i tekstova za kabare; prozna dela potpisivao je kao P. Hovard, kada su u pitanju humoristično-avanturistički romani, i Gibson Laveri, kada je reč o vesternima. I ništa od navedenog ne bi bilo posebno neobično dok se ne razotkrije da Jene Rejte nije ime već je (takođe) pseudonim! Rejte je zapravo Jene Rejh, Jevrejin iz Budimpešte koji je zbog svoje nacionalne pripadnosti odveden u radni logor u kome umire 1943. godine. Tako je lavirint Hovard/Rejte/Laveri/Rejh doneo slavu i popularnost nepostojećim ljudima, ali nije uspeo da sačuva od fatalne sudbine stvarnog čoveka! Kako god bilo da bilo iza Hovarda, Rejtea i Laverija su ostala dela koja su mu obezbedila status jednog od najčitanijih mađarskih autora lakih, zabavnih knjiga. No, takva vrsta popularnosti stvara i sasvim lažnu sliku o literarnim (ne)kvalitetima i dometi takvih dela. O tome su se mogli uveriti ovdašnji znatiželjni čitaoci Hovardovog romana „Kapetan Prljavi Fred“ koji je, kao svojevrsno kulturološko otkrovenje, 2015.g. objavila zrenjaninska „Agora“. U tom romanu se, u prvom nivou čitanja, predstavlja prepoznatljiva avanturistička mornarska priča začinjena misterijom i humorom; vrlo brzo, međutim, postaje jasno piščevo poigravanje šablonima, njihovo prevazilaženje i nadogradnja pa je roman, u konačnom sagledavanju, koliko zabavna toliko i intelektualno uzbudljiva literarna tvorevina.

            Hovard ovim valjanim smerom nastavlja i u romanu „Tri musketara u Africi“, takođe objavljenom u izdanju „Agore“ u sjajnom prevodu Petra Miloševića. Pominjanje musketara u naslovu svakako izaziva niz asocijacija na legendarni roman Aleksandra Dime što je delimično opravdano (barem u činjenici da su trojica glavnih junaka vojnici, istina u Legiji stranaca); s druge strane, čast i plemenita odanost kraljici i domovini koji krase musketare ne mogu se pripisati legionarima - oni su ne mnogo bistri zabušanti i sitni kriminalci, skloni i dezerterstvu ako je dobit dovoljno velika tako da i kad se žrtvuju iza toga se krije računica koja bi, u krajnjem, trebala da bude u njihovu korist (računajući tu i spas od kažnjavanja i suđenja). Vesela trojka iz teške čamotinje vojne postaje izgubljene u vrelini pustinje upada u nevolje koje je, preko zatvora, vode u duboke džungle, u fantastično naselje za legionare-kriminalce koje postoji i opstaje zahvaljujući ogromnoj prevari. Odatle će legionari pobeći kako bi spasili ćerku i izgubljenu čast jednog oficira. Beg vodi kroz džunglu i, ponovo, kroz pustinju...

            Legionarska postaja i zatvor te naselje u džungli staništa su neverovatno živopisnih i bizarnih likova, od starog legionara Levina koji je u civilstvu bio slavan ali niko ne zna zbog čega preko fanatičnog kaplara Potrijana do Turskog sultana za koga nikako nije jasno da li je izdajica ili vešti pomagač glavnih junaka koji neprestano konstruiše nemoguće situacije koje se, opet, redovno ostvaruju a da niko nije siguran da li on to uradio namerno ili slučajno. Ni glavni trojac nije mnogo normalniji (Džon Kolenica Fauler, samozvani pisac te Široki Hopkins i Alfonso Vazduh, snagator odnosno zbunjeno-sluđena kreatura) i uprkos pominjanju musketara više liči na u to doba popularnu filmsku braću Marks ili stripski trojac „Tri ugursuza“. U romanu se nižu urnebesne situacije dok su dijalozi potpuno uvrnuti i na granici apsurdnog. Zbog svega toga često se tokom romana dešava da priča klizne u potpunu infantilnost koja deluje sveže i napatvoreno te razgaljuje čitaoca.

Zaplet i rasplet romana žanrovski jesu prepoznatljivi (ponajviše prema filmovima o legionarima popularnim između dva rata) a priča je nadograđena urnebesnim humorom i raznim jezičkim i smisaonim kalamburima. Hovard se ne zaustavlja na komičnom koje proizilazi iz okolnosti/situacija ili neusklađenosti karaktera već duhovitosti gradi na značenjima reči, na sinonimima ili pogrešnim tumačenjima odnosno na vrcavim dijalozima/doskočicama. Pisac se bezbrižno poigrava kanonima avanturističkog žanra, ne libeći se karikaturalnosti i sarkazma, time gradeći celinu koja nadilazi žanr i njegovu puku parodiju.

Osam decenija po originalnom pojavljivanju romana nameće se pitanje da li je do ovakve svežine i atraktivnosti romana pisac stigao zahvaljujući književnom majstorstvu ili tek zadesno, nenamerno i literarno intuitivno (jer delo zna više od svog tvorca)? Nezavisno od odgovora na ovo pitanje „Tri musketara u Africi“ su delo koje savremenim čitaocima dokazuje postmodernistički kanon da je svaka forma (pa i žanrovska) izazov za stvaralačko iskušavanje i učitavanje novih značenja. Hovard u vreme pisanja „... musketara...“  nije znao ništa o postmodernizmu ali ga je anticipirao (potvrđujući Borhesovu tezu da svaki veliki umetnički pokret ima svoje preteče). Protekom vremena roman je postao ne samo klasik petparačke literature već i zavodljivo delo koje živi u drugom svetu i drugoj literaturnoj sredini. Zato nije nemoguće da će se, za „Tri musketara u Africi“, u budućim godinama iz odrednice „klasik petparačke literature“ izgubiti ono „petparačke“. Sasvim zasluženo.

            („Dnevnik“, 2020.)

URNEBESNA LITERARNA AVANTURA - „Kapetan Prljavi Fred“ P. Hovard; izdavač Agora, 2015.

Svetovi beskrajnih literarnih priča kriju mnoge tajne; na policama univerzalne biblioteke (po)stoje biseri koji strpljivo čekaju da budu otkriveni. Protek vremena za njih je beznačajan ili im, suprotno pravilima, samo povećava vrednost. Osnovni problem u kosmosu Literature je pronalaženje i iznošenje na svetlo dana čudesnih knjiga od kojih čitaocima zastane dah i zavrti se u glavi. Jedna od takvih knjiga je i „Kapetan Prljavi Fred“ koju je napisao i 1940. godine objavio P. Hovard. Iza tog anglosaksonskog imena-pseudonima stoji mađarsko ime Jene Rejto (1905-1943) kojim se u decenijama pred II svetski rat potpisivao popularni pisac pozorišnih dela: drama, scenskih igara, libreta za opere i tekstova za kabare. Rejto se, pak, na svojim proznim delima potpisivao kao P. Hovard, kada su u pitanju humoristično-avanturistički romani, i Gibson Laveri, kada je reč o vesternima. Ova šund/petparačka dela učinila su ga poznatim i široko popularnim među čitaocima. No, iza svih ovih dela postoji još jedna tajna - Jene Rejto je takođe pseudonim! Rejto je zapravo Jene Rejh,  Jevrejin iz Budimpešte koji je zbog svoje nacionalne pripadnosti odveden u radni logor u kome umire 1943. godine. Za Hovardom/Rejtom/Rejhom su ostala dela koja su mu obezbedila status jednog od najčitanijih mađarskih lakih, zabavnih pisaca što se svakako može egzaktno meriti tiražima i prodajom knjiga ali, istovremeno, stvara i lažnu sliku o dometi takvih dela, konkretno, u ovom slučaju, o romanu „Kapetan Prljavi Fred“.

            U prvom nivou čitanja, reč je o prepoznatljivoj avanturističkoj priči koja se najpre dešava na brodu „Zvezda Havaja“ koji plovi egzotičnim toplim morima sve do Singapura. Otresiti mornar Džimi Džumbus, koji zbog svoje prgavosti i lakog potezanja noža mora da radi dva posla, ložača i konobara, upoznaje na tom putovanju princa prestolonaslednika koji putuje inkognito, avet (koja to i nije) i jednog vrlo zlog čoveka (koji to i nije), Kapetana Prljavog Freda. Posle svakakvih peripetija, u dogovoru sa princom, Džimi se iskrcava glumeći, privremeno, prestolonaslednika a pravi princ odlazi da upozna šareni svet podzemlja, velikih i malih kriminalaca i probisveta. Plan se, naravno, komplikuje i na prestolu i u podzemlju o čemu čitalac saznaje iz Džimijevog dnevnika i opisa prinčevog zlopaćenja po katakombama. Zaplet i rasplet u svemu su žanrovski prepoznatljivi ali se time priča ne iscrpljuje jer je ona nadograđena urnebesnim humorom koji sve boji dodatnim šarmom i dopadljivošću. No, Hovard/Rejto/Rejh se ne zaustavlja na pukom humoru proizašlom iz sklopa okolnosti/situacija ili neusklađenosti karaktera. On svoje duhovitosti gradi i na samim rečima i njihovim značenjima, na sinonimima ili pogrešnim tumačenjima odnosno na vrcavoj igrariji šatrovačnim jezikom. Suptilnost ovog nivoa, pak, otkriva postojanje još jednog horozonta na kome se pisac bezbrižno poigrava kanonima žanra, ne libeći se karikaturalnosti i sarkazma, gradeći celinu koja nadilazi žanr postajući samosvojna kategorija. Ključni argument u prilog ove tvrdnje je izostanak (za žanr bitnog) senzacionalizma, fingirane i prenaglašene egzotičnosti odnosno ushićenosti koji imaju zadatak da opčine publiku (sakrivajući naivnost i druge manjkavosti priče). Hovard/Rejto/Rejh nema potrebu da na taj način tretira svoj tekst; on potpuno vlada svojom tvorevinom, gradi je slobodno, elegantno i beskrajno duhovito. Ili je možda pisac do ovog (vele)majstorstva stigao ne namerno već instinktivno, literarno intuitivno (jer delo zna više od svog tvorca)?

            Kako god bilo delo koje je pred nama dokazuje postmodernistiki kanon da je svaka forma (pa i žanrovska) izazov za stvaralačko iskušavanje i učitavanje novih značenja. Hovard/Rejto/Rejh u vreme pisanja „Kapetana...“ definitivno nije znao ništa o postmodernizmu ali ga je, može se reći, anticipirao (što potvrđuje Borhesovu tvrdnju da svaki veliki umetnički pokret ima svoje preteče). Prolazak vremena samo je pojačao te kvalitete i čitavom romanu dodao novu vrednost ne samo kao klasika petparačke literature već i kao dela koje, i posle 75 godina od objavljivanja, u drugom svetu i drugoj literaturnoj sredini, odiše zavodljivom-vrcavom svežinom (koja je, pak, zalog i daljeg trajanja). Otuda nije nemoguće da će se u nekim budućim godinama za „Kapetana...“ iz odrednice „klasik petparačke literature“ izgubiti ono „petparačke“. Sasvim zasluženo.

            Zahvaljući pomenutim jezičkim kvalitetima romana njegovo prevođenje bilo je vanredan izazov koji je podrazumevao i specifični metod „posrbljavanja“ teksta prema duhu i stilu originala. Ovaj teški zadatak briljantno je obavio Petar Milošević koji zaslužuje sve pohvale. Pohvale i zdušnu podršku zaslužuje i izdavačka kuća „Agora“ koja je čitaocima otkrila i ponudila jedno od najuzbudljivijih literarno-čitalačkih putešestvija u nepoznato u 2015. godini.

            („Dnevnik“, 2015.)