O LEGIONARIMA VRAGOLANIMA - „Tri musketara u Africi“ P. Hovard; izdavač Agora, 2019.

P. Hovard je pisac koji ne postoji; iza tog anglosaksonskog imena zapravo stoji Jene Rejte (1905-1943), jedan od najpopularnijih mađarskih pisaca petparačka dela u decenijama pred II svetski rat. Rejte je autor niza popularnih pozorišnih dela: drama, scenskih igara, libreta za opere i tekstova za kabare; prozna dela potpisivao je kao P. Hovard, kada su u pitanju humoristično-avanturistički romani, i Gibson Laveri, kada je reč o vesternima. I ništa od navedenog ne bi bilo posebno neobično dok se ne razotkrije da Jene Rejte nije ime već je (takođe) pseudonim! Rejte je zapravo Jene Rejh, Jevrejin iz Budimpešte koji je zbog svoje nacionalne pripadnosti odveden u radni logor u kome umire 1943. godine. Tako je lavirint Hovard/Rejte/Laveri/Rejh doneo slavu i popularnost nepostojećim ljudima, ali nije uspeo da sačuva od fatalne sudbine stvarnog čoveka! Kako god bilo da bilo iza Hovarda, Rejtea i Laverija su ostala dela koja su mu obezbedila status jednog od najčitanijih mađarskih autora lakih, zabavnih knjiga. No, takva vrsta popularnosti stvara i sasvim lažnu sliku o literarnim (ne)kvalitetima i dometi takvih dela. O tome su se mogli uveriti ovdašnji znatiželjni čitaoci Hovardovog romana „Kapetan Prljavi Fred“ koji je, kao svojevrsno kulturološko otkrovenje, 2015.g. objavila zrenjaninska „Agora“. U tom romanu se, u prvom nivou čitanja, predstavlja prepoznatljiva avanturistička mornarska priča začinjena misterijom i humorom; vrlo brzo, međutim, postaje jasno piščevo poigravanje šablonima, njihovo prevazilaženje i nadogradnja pa je roman, u konačnom sagledavanju, koliko zabavna toliko i intelektualno uzbudljiva literarna tvorevina.

            Hovard ovim valjanim smerom nastavlja i u romanu „Tri musketara u Africi“, takođe objavljenom u izdanju „Agore“ u sjajnom prevodu Petra Miloševića. Pominjanje musketara u naslovu svakako izaziva niz asocijacija na legendarni roman Aleksandra Dime što je delimično opravdano (barem u činjenici da su trojica glavnih junaka vojnici, istina u Legiji stranaca); s druge strane, čast i plemenita odanost kraljici i domovini koji krase musketare ne mogu se pripisati legionarima - oni su ne mnogo bistri zabušanti i sitni kriminalci, skloni i dezerterstvu ako je dobit dovoljno velika tako da i kad se žrtvuju iza toga se krije računica koja bi, u krajnjem, trebala da bude u njihovu korist (računajući tu i spas od kažnjavanja i suđenja). Vesela trojka iz teške čamotinje vojne postaje izgubljene u vrelini pustinje upada u nevolje koje je, preko zatvora, vode u duboke džungle, u fantastično naselje za legionare-kriminalce koje postoji i opstaje zahvaljujući ogromnoj prevari. Odatle će legionari pobeći kako bi spasili ćerku i izgubljenu čast jednog oficira. Beg vodi kroz džunglu i, ponovo, kroz pustinju...

            Legionarska postaja i zatvor te naselje u džungli staništa su neverovatno živopisnih i bizarnih likova, od starog legionara Levina koji je u civilstvu bio slavan ali niko ne zna zbog čega preko fanatičnog kaplara Potrijana do Turskog sultana za koga nikako nije jasno da li je izdajica ili vešti pomagač glavnih junaka koji neprestano konstruiše nemoguće situacije koje se, opet, redovno ostvaruju a da niko nije siguran da li on to uradio namerno ili slučajno. Ni glavni trojac nije mnogo normalniji (Džon Kolenica Fauler, samozvani pisac te Široki Hopkins i Alfonso Vazduh, snagator odnosno zbunjeno-sluđena kreatura) i uprkos pominjanju musketara više liči na u to doba popularnu filmsku braću Marks ili stripski trojac „Tri ugursuza“. U romanu se nižu urnebesne situacije dok su dijalozi potpuno uvrnuti i na granici apsurdnog. Zbog svega toga često se tokom romana dešava da priča klizne u potpunu infantilnost koja deluje sveže i napatvoreno te razgaljuje čitaoca.

Zaplet i rasplet romana žanrovski jesu prepoznatljivi (ponajviše prema filmovima o legionarima popularnim između dva rata) a priča je nadograđena urnebesnim humorom i raznim jezičkim i smisaonim kalamburima. Hovard se ne zaustavlja na komičnom koje proizilazi iz okolnosti/situacija ili neusklađenosti karaktera već duhovitosti gradi na značenjima reči, na sinonimima ili pogrešnim tumačenjima odnosno na vrcavim dijalozima/doskočicama. Pisac se bezbrižno poigrava kanonima avanturističkog žanra, ne libeći se karikaturalnosti i sarkazma, time gradeći celinu koja nadilazi žanr i njegovu puku parodiju.

Osam decenija po originalnom pojavljivanju romana nameće se pitanje da li je do ovakve svežine i atraktivnosti romana pisac stigao zahvaljujući književnom majstorstvu ili tek zadesno, nenamerno i literarno intuitivno (jer delo zna više od svog tvorca)? Nezavisno od odgovora na ovo pitanje „Tri musketara u Africi“ su delo koje savremenim čitaocima dokazuje postmodernistički kanon da je svaka forma (pa i žanrovska) izazov za stvaralačko iskušavanje i učitavanje novih značenja. Hovard u vreme pisanja „... musketara...“  nije znao ništa o postmodernizmu ali ga je anticipirao (potvrđujući Borhesovu tezu da svaki veliki umetnički pokret ima svoje preteče). Protekom vremena roman je postao ne samo klasik petparačke literature već i zavodljivo delo koje živi u drugom svetu i drugoj literaturnoj sredini. Zato nije nemoguće da će se, za „Tri musketara u Africi“, u budućim godinama iz odrednice „klasik petparačke literature“ izgubiti ono „petparačke“. Sasvim zasluženo.

            („Dnevnik“, 2020.)