Ted Ćang (1967) spada među retke pisce naučne fantastike o kojima svi govore i pišu u superlativima (i to ne samo na „blurbovima“ njegovih knjiga); čini se da postoji konsenzus da je Ćangova proza onakva kakvu bi svi priželjkivali da pišu i čitaju - pa čak bi i izdavači hteli da je objavljuju bez obzira što on ne piše romane koji su omiljeni žanrovski proizvod (posebno ako se oni nastavljaju u duge serijale). Iako, dakle, nije poželjni „štanc-majstor“ naučnofantastičnih romana Ćang je drag urednicima jer su gotovo sve njegove priče (kojih nema previše) ili nagrađene kakvom žanrovskom nagradom ili su bile nominovane za takvu nagradu a što će svakako biti uredno naznačeno na Ćangovim knjigama kojih, do sada, ima (samo) dve „Priče tvog života“ (kod nas objavila „BOOKA“ i „Izdisaj“ (originalno objavljena 2019.g. i već stigla do nas zahvaljujući agilnoj „BOOKI“). Još jedan elemenat iz Ćangove biografije vrlo je važan - on je stručnjak sa kompjuterske softvere, dakle neko sa velikih poznavanjem tehničkih nauka i veština. Ova činjenica pokreće stari „uslovni refleks“ iz prvih decenija posle II svetskog rata kada se smatralo da dobri pisci naučne fantastike moraju biti naučnici ili stručnjaci u fundametnalnim naučnim disciplinama; potonji „Novi talas“ unekoliko je izmenio ovu tvrdnju rezervišući za tehnički obrazovane pisce zabran podžanra „tvrda naučna fantatika“. Pošto je dobar deo Ćangovih priča smešten u budućnost i utemeljen na serioznom poznavanju i tretiranju nauke i tehnologije, a on je, kao kruna svega, i sam ekspert u takvim disciplinama, to je spoj ovih elemenata pridoneo većoj „težini“ i uvažavanju njegovih dela.
            No, za razliku od većine njegovih slavnih prethodnika, pisaca „tvrde naučne fantastike“, Ćang je literarno ambiciozniji i mnogo veštiji autor. On pričama ne pristupa samo kao poligonima za iznošenje određenih (hipo)teza već i sa neskrivenom željom da njegova proza bude umetnički relevantna. Ćang, dakle, žanr tretira i piše iz pozicija tzv „glavnotokovske“ književnosti baš kao što to rade i Džordž Sanders, Čajna Mjevil ili Džef Vandermer. Ovakvo opredeljenje svakako ne privlači buljuke konzumenta konfekcijske naučne fantastike nespremnih da iskorače iz oveštalih žanrovskih obrazaca ali - oni i nisu njegova primarna publika. Ćang od čitalaca traži povećano angažovanje u otkrivanju i promišljanju ponuđenih priča. Kako bi, koliko-toliko usmerio čitalačku pažnju on je, na kraju „Izdisaja“, ponudio segment „Napomene o pričama“ u kojima je otkrio polazišta svojih proza, ideje i dileme koje su ga vodile i koje je razradio u literarnom obliku-ključu. Ovakvo postupanje s jedne je strane pomoć čitaocima, svojevrsni uvod u priče ali je, s druge, itekako rizičan potez jer može ukazati i na piščeve omaške i nedoslednosti pa, u krajnjem, ograničiti doživljaj iščitanog.
            „Izdisaj“ je izrazito raznorodna zbirka proza objavljenih u periodici ili originalnim antologijama u periodu od 2005. do 2015. godine. Navedena nekoherentnost - koja definitivno nije mana već vrlina knjige - ogleda se ponajpre u obimu segmenata, od novela na bezmalo stotinu strana („Životni ciklus softverskih objekata“) odnosno na 60-tak strana („Nespokoj je vrtoglavica slobode“),  pripovedaka na 30-tak strana („Trgovac i alhemičareva kapija“, „Istinitost činjenica, istinitost osećanja“, „Omfalos“) do par priča („Izdisaj“, „Dejsijeva patentirana automatska dadilja“) i minijatura („Ono što se očekuje od nas“, „Velika tišina“). Svako od ograničenja u dužini nosi svoje prednosti i mane kojima se autor uspešno prilagođavao dokazujući svoje zavidno zanatsko umeće koje je tim potrebnije jer je Ćang u pričama otvorio široku tematsku lepezu sa raznorodnim akcentima i zahvatima u mnoštvo svetova. Na jednom kraju tog spektra jesu (samo)mitologizovane priče u kojima je fantastično preuzelo primat, bilo kroz baratanje pseudoistorijskim miljeima (Borhesovski „Trgovac i alhemičareva kapija“, stim-pankerska - ili „New weird“ - „Dejsijeva patentirana automatska dadilja“) bilo kroz zavodljivost nesputane mašte (fascinantni „Izdisaj“ i „Omfalos“) odakle se kreće prema „realnijim“ naučnim fantastikama utemeljenim na tehnološkim razvojima koji će menjati sadržaje, ciljeve i domete života ljudskih jedinki u svakovrsnim budućnostima koje će im oduzeti nekolike prerogative koji se danas podrazumevaju dodajući mogućnosti čije korišćenje opet zavisi od (ne)spremnosti na odricanje od emotivnosti i međuljudske interakcije (od učitavanja nerealizovane ljudskosti u virtuelne ljubimce, „Životni ciklus softverskih objekata“, preko faktografskog pobijanja sazrevanja i mogućnosti menjanja stavova, „Istinitost činjenica, istinitost osećanja“, do traganja za sopstvenom suštinom u iskrivljenim, paralelnim realnostima, „Nespokoj je vrtoglavica slobode“). Likovi iz takvih budućnosti zamorno su suvoparni, lišeni bilo kakve plemenite patine, živopisnog karaktera, vrlina ili mana. Ćang, čini se, ne veruje da će tehnološki naprednija budućnost biti sklonija i tolerantnija prema ljudskim nesavršenostima; stoga su njegove priče o „realnoj budućnosti“ izuzetno tužne i depresivne.
            „Izdisaj“ potvrđuje da je Ćang valjan pisac i vispreni mislilac. Stoga njegove priče treba čitati čak i kad nam njegove ideje (i priče) nisu previše po volji.

            („Dnevnik“, 2020.)

 

Nastavljajući serijal knjiga posvećen Konanu, jednom od najpopularnijih heroja palp literature koji „živi“ i u XXI veku, kuća „Strahor“ objavila je, nakon romana „U času zmaja“, knjigu „Kraljica Crne Obale“ (prevodilac Goran Skrobonja, ilustracije Zorana Jovičića). Ovim će poduhvatom domaći čitaoci konačno sistematizovano upoznati opus Roberta E. Hauarda (1906-1936) posvećen Konanu koji je temeljni kamen žanra „mača i magije“.
Konan Simerijanac jedan je od junaka „zlatnog doba palpa“; pod „zlatnim dobom palpa“ teoretičari podrazumevaju period u SAD između dva svetska rata (mada ima mišljenja da ovaj period traje od početka XX veka do 1950-tih) u kome su bujale svakovrsne jeftine roto-edicije prepune priča (avanturističkih, vestern, kriminalističkih, fantastičkih, pseudo-istorijskih, ratnih) pisanih isključivo radi zabave pretežno mladih čitalaca. Paralelno sa „zlatnim dobom palpa“ u svetu popularne kulture trajalo je i „zlatno doba stripa“ ali i „zlatno doba dramskih radio serijala“; mnogi su se heroji „šetali“ kroz sve medije, od pisanih i crtanih do audio i, konačno, filmskih (popularni su bili serijali kratkih filmova, trajanja do 20 minuta, od kojih je svaki novi film-nastavak imao bioskopsku premijeru vikendom). Iz mnoštva palp junaka retki su ostali upamćeni; jedan od najpoznatijih među takvima, uz Tarzana, svakako je Konan koga je osmislio Robert E. Hauard, pisac raznovrsnih palp priča (njegov najpopularniji junak do pojave Konana bio je Kralj Kul od Atlantide). Prva priča o Konanu, „Feniks na maču“, štampana je u magazinu „Čudne priče“ („Weird stories“) decembra 1932.g. Do 1936.g. kada je Hauard izvršio samoubistvo objavljeno je 17 priča o Konanu i jedna roman (koji su u magazinima izlazili u nastavcima i naknadno štampani kao knjige); u piščevoj zaostavštini ostale su četiri završene priče i mnoštvo skica i beležaka. Hauard i Konan utonuli su u zaborav do 1950-tih kada su priče sabrane u knjige - najpre one već objavljene a potom i priče iz zaostavštine i konačno one koje su, na osnovu skica, dovršili Sprejg la Kemp i Lin Karter (kasnije će još 10-tak pisaca dopisivati Konana). U pojedinim izdanjima priče su, bez obzira na autore, pratile hipotetičku hronologija Konanovog života. Simerijanac je ubrzo postao kultni heroj epske fantastike, podžanra „mača i magije“ („sword and sorcery“), a svetsku popularnost je stekao 1982.g. filmom „Konan Varvarin“ Džona Milijusa, i od tada njegova popularnost raste u svim medijima (literatura, strip, film, komjuterske igrice).
Konan je žitelj „Hiborijanskog doba“ nastalog posle potonuća Atlantide, koje je  trajalo do uzdizanja istoriji poznatih kraljevstava; on je, bele puti, divovskog rasta i snage, mrkog pogleda plavih očiju koji seva ispod crne kose, u civilizaciju došao iz divlje Simerije i, sa mačem u ruci, luta gradovima, pljačka, ubija, veseli se, pokoravajući se bogu Kromu i svom osećaju za pravedno. U šest pripovedaka iz ovog toma (objavljenih od 1933. do 1935.g; dok su dve štampane 1952. i 1967) Konan luta  gradovima Kuša, Numalije, Ksutala, Zambale, pustinjama i džunglama, morima i rekama. Bilo da je lopov, gusar ili plaćenik on konstantno zapada u sukobe, bilo sa ljudima ili sa natprirodnim čudovištima, iz kojih uspeva da izađe kao pobednik zahvaljujuće panterskoj opreznosti, čeličnim mišićima i instiktu koji ga, kroz crvenu izmaglicu besa, vodi napred bez preteranog promišljanja. Konanova omiljena rabota je lutanje po napuštenim gradovima zaostalim za moćnim kraljevstvima. Uvek ga prate atraktivne devojke koje je spasao iz nevolja u zamenu za njihovo grejanje Konanove postelje. Uprkos svom varvarstvu on zna da je žene teško zadovoljiti i nadmudriti pa je sa njima uzdržano obazriv - osim u slučaju predvodnice gusara Belit, kojoj je (u naslovnoj priči) poklonio svoje telo, srce i dušu.
            Priče sadrže sve krucijalne elemente eskapističke palp literature: egzotičnu avanturu,  mistiku, napetost, bitke i potere, živopisne likove, kitnjaste opise začinjene blagom erotikom. Zanimljivi su i povremeni iskoraci iz šablona: priča „Bog u zdeli“ najvećim delom je opis policijske istrage-saslušanja ljudi zatečenih na mestu zločina. Znatiželjni čitaoci mogu da uživaju i u zajedljivim komentarima na temu Konanovog varvarstvo koje se stalno sudara sa izveštačenom civilizovanošću (koja „proizvodi“ nejake ljude sklone zlu i porocima); otuda je Konan fizički i moralno superioran u odnosu na nova vremena i običaje (koji se protežu sve do danas).

            („Dnevnik“, 2020.)

top