Strip serijal „Skalpirani“ scenariste Džejsona Arona i crtača Rajka Miloševića Gere, koji je povremeno imao „ispomoć“ drugih majstora olovke i pera, započeo je svoju avanturu 2007. i potrajao do 2012.g. kada je okončan. Sveukupno je objavljeno 60 svezaka (svaka sa oko 24 stranice), u izdanju američke kuće „Vertigo“, koja je formalno deo „DC“ giganta poznatog po super-herojima na čelu sa Supermenom, Betmenom i Čudesnom ženom; no, „Vertigo“, u mesečnim sveskama ili knjiga,  prvenstveno objavljuje ambicioznije i serioznije stripove namenjene odrasloj i zahtevnijoj publici. Stoga ne čudi da su „Skalpirani“ odmah privukli veliku pažnju čitalaca i dobili pohvalne (ali i negativne) kritike stručnjaka. Agilni „Darkwood“ za ovdašnje stripoljubce objavljuje serijal u pet knjiga „de luks izdanja“.
Sama postavka priče egzotična je i provokativna jer se dešavanja odvijaju u jednom od indijanskih rezervata koji nominalno imaju status autonomnih oblasti (čitaj, geta ili koncentracionih logora) za jadne ostatke starosedelaca koje su beli doseljenici masakrirali (izvršili genocid) u ime civilizacije (otimanja prirodnih bogatstava i resursa). Nekadašnji gospodari prerija, šuma i planina „humano“ su saterani u rezervate gde su prinuđeni da žive od državne milostinje; potomci ponosnih lovaca i ratnika i danas žive na marginima najbogatijeg i najdemokratskijeg kapitalističkog društva, prehranjući se bonovima za hranu i sitnim kriminalom. Alkoholizam, narkomanija i prostitucija su redovne, svakodnevne pojave formalno suzbijane i kontrolisane od lokalnih policajaca (takođe Indijanca) kojima rukovode korumpirani političari-poglavice; svako od njih ima svoju računicu i ambicije da i dalje zarađuje na tuđoj grbači, muci i neznanju. Mlade generacije pokušavaju da nešto promene (često i nasilno) ali upotreba alkohola i droga potapa ih u bezvoljnu, nemu (ugojenu) masu kojom vladaju siledžije i njihovi nalogodavci. Rezervat Oglala Sijuksa pod nazivom „Prerijska ruža“, u južnoj Dakoti, gde je veliki narod Sijuksa došao da umre oličenje je bezmerne ljudske bede i zla. Brojni živopisni strip (anti)heroji nisu ni potpuno dobri ni potpuno loši jer iza svakoga stoji životna priča koja ga istovremeno i opravda i optužuje. Centralni lik dešavanja, Dešajel Zli Konj, agresivni momak, zaposlen kao potrčko-policajac (ali i tajni agent FBI-ja), sin je buntovne majke Đine. Dešajelov šef je Crvena Vrana, poglavica, bivši buntovnik a sada političar i biznismen koji diluje drogu, nemilosrdno uništava konkurenciju i otvara veliki kasino koji će, kako on tvrdi, svojom zaradom poboljšati život u rezervatu; njegova ćerka Kerol besomučno menja ljubavnike, Dizel je manijakalni ubica, FBI agent Nik opsednut je željom za osvetom dugom tri decenije, Kečer okajava svoje grehe u alkoholu i misticizmu, mladi Dino samo hoće da pobegne u Kaliforniju dok Lorens, u ime mladalačkih ideala, doživotno leži u zatvoru za ubistva koja nije počinio... Drugi tom serijala nastavlja da zapliće sudbine (od ubistva Đine i dolaska predstavnika poslovnih partnera Crvene Vrane koji seju užas i smrt do stradanja nedužnih svedoka i ljubavni susreta koji su grčeviti pokušaji da se oseti nešto lepo i normalno).
„Skalpirani“ su izuzetno surova i nasilna noar krimi priča. Njeno iščitavanje moguće je na više nivoa - kao grube ali klasične priče o policajcu na tajnom zadatku u samom srcu kriminala koji gubi svoj identitet ili kao slike geta ogrezlog u nasilje i poroke. No, kako niz događaja odmiče znatiželjni čitalac je sve sigurniji da pred sobom ima modernu verziju putovanja kroz Pakao iz koga povratka nema. U tom Paklu boja kože (bela, crna, crvena ili žuta) nije ni od kakvog značaja za moralnost i „ispravno“ ponašanje - zli su zli bez obzira na rasu. Ipak, „indijansko pitanje“ je jedan od glavnih argumenata negativnih kritika serijala: scenariju je oštro zamerano da podstiče politički nekorektne predrasude o „lošim Indijancima“. Ovo napadno „čistunstvo“, međutim, potpuno je neosnovano. Više pažnje zaslužuju primedbe da strip ponavlja oveštale krimi šablone. „Skalpirani“ nesporno koriste žanrovsku ikonografiju ali to nikako ne rade rutinski. Aronova pripovedačko-scenaristička veština na zavidnom je nivou. Radnja naizmenično „skače“ iz sadašnjosti u prošlost i ovo kretanje napred-nazad otkriva i razrešava mnoge tajne ali daje i uporedni uvid u razvoj ličnosti što je, pak, jedno od težišta priče - propast mladalačkih ideja i zanosa - koje samo potcrtava bezizlaznost iz okruženja i situacija u kojima junaci opstaju.
Prljavi grafizam R. M. Gere briljantna je i organska vizuelizacija priče. Bravurozne kjaroskuro slike Gera montira u vratolomno brze table koje ostavljaju bez daha. Gustina detalja i bizarnost rakursa ne dozvoljavaju da se preko slika „olako“ pređe. Čitava površina stranice (bez margina) poprište je vrhunskog crtačkog umeća. Slike urasle jedna u drugu grade monolitne celine guste atmosfere i vanredne likovnosti. Gera je u „Skalpiranima“ na vrhuncu svog impozantnog i višestruko dokazanog likovnog umeća ovog puta obogaćenog i sjajnim, sugestivnim kolorisanjem. Gostujući crtači, Džon Pol Leon i Davide Furno, ma koliko da su vešti jednostavno nisu dorasli Gerinom majstorstvu.
Zaključimo da su „Skalpirani“ izuzetan strip serijal robusne snage i duboke tragedije, u kome kipte „krv, znoj i suze“, i kao takav ne ostavlja čitaoce ravnodušnima niti dozvoljava da bude brzo zaboravljen.
(„Dnevnik“, 2019.)

Miki Šepard je literarni entitet koji je stvorio Đorđe Pisarev (1957) jedan od najzapaženijih prozaista srednje generacije, istrajni sledbenik postmodernističkog literarnog svetonazora koji istražuje i iskušava kanone književnosti pa, između ostalih,  problematizuje i pitanja autorstva.
Biografije Šeparda i Pisareva u mnogim se elementima prepliću (počev od iste godine rođenja) na šta Pisarev nadovezuje opšta mesta: Šepardova životna priča je tipična za američke pisce (strudirao je pomorsko pravo i biologiju, bavio se raznovrsnim zanimanjima – trgovački putnik, berač pamuka, matroz, konobar, novinar a zatim i urednik – predavao kreativno pisanje na fakultetima, pisao lake psihološke brošure s temom usamljenosti ili ljubavi, učestvovao u književnim kolonijama, organizovao sajmove. Ipak, Šepardov život nije dovoljno poznat publici a njegov nestanak u jednoj TV emisiji obavijen je tajnom (tako dragom postmodernizmu, setimo se fame o Pinčonu).
Šepardovi romani (navodno) parafraziraju mitove o američkom Divljem zapadu, političke, socijalne i proleterske romane koji su u SAD bili popularni  tridesetih i četrdesetih godina XX veka.
Nastavljajući da gradi opsenu o fatalnom i fantomskom piscu Pisarev piše da je Šepard cenjen kod kritike što potvrđuju prikazi/recenzije Nortopa Fraja, Džonatana Kalera, Ihaba Hasana, Džima Volasa Houksa… Od brojnih Šepardovih knjiga domaćoj publici su poznate samo Strašne priče i Istinite priče o duhovima koje je (naravno) preveo Đorđe Pisarev. Na žalost još se čeka na prevod knjige eseja-kritika Uz obalu (koja je Šeparda uvela u prvu garnituru kritičara Srednje Amerike a potom i na bestseler-liste kada je otkriveno da se dobar deo tekstova odnosi na nepostojeće knjige – koje će kasnije Šepard početi da ispisuje); isto se tako čeka i na prevod krucijalnog dela (zbirke priča-romana) Devet malih delova.
Stanicu za lov na kitove u čijem podnaslovu stoji „Izabrana dela“ preveo je i priredio (opet naravno) Pisarev dok je sjajne ilustracije nacrtala Nastasja Pisarev. Kako i priliči ambiciozno i seriozno sačinjenom delu, Stanica… sadrži kritičke osvrte na Šeparda odnosno „Hrestomatija“ koja čine citati dela pisaca različitih epoha koji su Šepardu bili uzor i inspiracija; iza naslova „Iz stručne literature“ nalaze se citati iz naučnih dela koja analiziraju fenomene koji se pominju u Šepardovim pričama (spiritizam, duhovi, fantomi, parapsihologija). Između ove „sekundarne literature“ smeštene su izabrane proze iz knjiga Istinite priče o duhovima odnosno Strašne priče u kojima su, nominalno, opisane obznane „onostranog“ i „natprirodnog“ koje prkose razumu buržuja i malograđanima viktorijanskog „profila“ (mada ima i izuzetaka kakav je jedan Viking); pomenuti „subjekti“ u svojim se rasuđivanjima i ponašanju rukovode principima kauzalnosti i istih se nikako ili vrlo nevoljno odriču. Ali, „onostrano“ nije na „razumskoj“ strani stvarnosti pa tvrdoglavo-uporno podriva tekovine kapitalizmom formatiranog modernog (čitaj racionalnog) čoveka i inicijalno izaziva duboku (egzistencijalnu, mentalnu) jezu i zebnju junaka (a i čitalaca).
Druga polovina knjige donosi novele „Kao uspavane princeze opkoljene trnjem od leda“ i „Stanica za lov na kitove“. Kako (prevodilac) Pisarev kaže u „Napomeni prevodioca“„Kao uspavane princeze…“ izaziva „naprasno pomeranje stvarnosti, grčenje dijafragme i ‘tera na primalni krik’“ dok je od kritike tretirana kao ‘treš’ jer suviše naginje naučnoj fantastici. Stanica…“ je smatrana nedovršenim i previše literarnim amalgamom Avantura Artura Gordona Pima i Srca tame. Oba dela vezuje početno citiranje dela Konrada Ajkena Gospodin Arkularis koje nije prigodno već esencijalno jer obe celine korespondiraju sa njim tako što preuzimaju određene motive, razrađuju ih i produbljuju. Začudno je kod „… princeza…“ vezano za atmosferu zebnje, jeze i telesne ugroženosti dok je „Stanica…“ paradoksalno vedrijeg tona, sred postapokaliptičkog miljea i, na drugoj strani, raskošne prirode koja živi po svojim (večno prilagodljivim) zakonima. U obe proze važan „junak“ je brod koji plovi morima i rekama i, u „… princezama…“, krije titanske, mračne tajne dok je u „Stanici…“ (ne)pouzdani dom šarolikom društvu nevoljnika.
Šepard (odnosno njegov „alter ego“ Pisarev) ne zazire od žanrovskog iskustva već se predstavlja kao pisac koji suvereno vlada žanrovskim matricama-obrascima (preuzetim iz gotskih, horor i naučnofantastičnih dela ali i ruske „harmsovske“ škole), spretno se poigrava njima, meša ih i nadograđuje stvarajući prozu koja pleni uverljivom sugestivnošću i lepršavošću ali, isto tako, i metatekstualnim konotacijama. Ovakav stav prema žanru nedvosmislena je subverzivna provokacija akademističkim običajima i manirima (lepog literarnog ponašanja, čitaj nemešanja sa tzv. paraliteraturom). No, kao što Šepard/Pisarev insistira na mistifikaciji autorstva i umetničkog dela (u ovom slučaju famoznih knjiga Uz obalu i Devet malih delova) tako insistira i na „agresivnom“ eklekticizmu. Stilske vežbe iz gotskog manirizma razgaljujuće su i, istovremeno, otvaraju pitanja (ne)postojanja-(ne)funkcionisanja efekata jeze i strave u (karikiranim) obrascima i šemama. Jer, mogu li se doživljavati takve senzacije ukoliko čitalac, poučen prethodnim iskustvima, već zna (ili barem sluti) rasplet odnosno finalni (fatalni) ton priče? Par stranica kasnije (u „In vitam aeternam“ gde proza prelazi u poeziju), Šepard/Pisarev razgrađuje-razbija tkivo priče i iskušava efekte fragmentalnosti te (ne)ostvarenje-(ne)funkcionisanje začudnog u takvom, „krnjem“ izvođenju.
Završne proze („Kao uspavane princeze…“ i „Stanica za lov…“) svojevrsne su varijacije na nekolike teme (od avanturističko-kolonijalne do teskobno postapokaliptičke) i, uz rafinirano pripovedanje, plene odmakom od, za horor i naučnu fantastiku, prepoznatljivih šema uzrok-posledica (bez prokazanog „besciljnog“ meandriranja i stilističkih „izleta“). Poznavanje Ajkenovog Gospodina Arkularis obogatiće, pak, čitanje-percepciju ovih priča dubljim slojem asocijacija; no, i „neupućeni“ čitalac (ipak) neće biti uskraćen za intrigu i njeno (ne)očekivano razrešenje.
Konačno, Stanica za lov na kitove otvara i pitanje same prirode romana jer se, uprkos raznorodnosti i razuđenosti, može iščitavati kao funkcionalna celina (samoodređena kao „izabrana dela“) koja ima unutrašnju (romanesknu) koheziju povezanu konstantnim naporom da se tajne (stvaranja i pripovedanja) postavljaju, prepoznaju i razrešavaju u nizu zadatih situacija-varijacija a sve to na radost čitalaca voljnih da aktivno promišljaju tekstove i otkrivaju ultimativno, neponovljivo zadovoljstvo u umetnički uverljivom tekstu.



Istrajno nastavljajući objavljivanje strip serijala „Džeremaja“ scenariste i crtača Hermana Ipena (1938) - u tvrdom povezu, punom koloru i vrhunskoj štampi - agilna „Čarobna knjiga“ upravo je stripoljubcima ponudila deveti tom koji, kao i prethodni, sadrži tri epizode: epizodu 25 - „A ako jednog dana zemlja...“ (originalno objavljena 2004), 26 - „Luka u senci“ (2005) i 27 - „Elzi i ulica“ (2007). Nakon gotovo tri decenije od započinjanja serijala (prva epizoda se pojavila 1979) Herman, koji je kompletni autor „Džeremaje“, i dalje prati avanture dvojca Džeremaja i Kurdi koji krstari širom Amerike razorene međurasnim sukobom koji je uništio centralnu državu i otvorio veliku arenu opstanka ili propasti. Civilizacija ustupa mesto nasilju, pljačkama i ubistvima mada manje zajednice uspevaju da se organizuju i uspostave institucije koje obične ljude brane od kriminalaca odnosno osiguravaju, kako se to političko korektno formuliše, zadovoljavanje osnovnih životnih potreba - naravno za određenu (visoku) cenu uz sve „prateće“ karakteristike (korupciju i zloupotrebu vlasti). Isprva svet liči na novu verziju Divljeg zapada ali se situacija postepeno menja u korist obnove tehnologija i tržišne ekonomije. Sledeći taj trend Džer i Kurdi će promeniti „prevozna sredstva“ i jahanje konja i mazge zameniti jahanjem motora - što ume da ubrza putovanja ali i da ih poprilično oteža posebno kad ponestane „čorbe“ kojom „poje“ motore.
            Upravo će nestašica benzina naterati dvojac da, u epizodi „A ako jednog dana zemlja...“, nađu angažman kao obezbeđenje transportu čiji učesnici ne ulivaju poverenje jer očigledno kriju bizarne tajne. Usto ni predeo kroz koji voze nije ni malo pitom a, konačno, Džera i Kurdija prati i osvete željan nevaljalac koja nisu eliminisali par epizoda ranije. Tenzije između putnika dovešće do otvorenog obračuna među golim stenama pod okriljem magle...
            Pejzaž umnogome određuje ton i sledeće epizode „Luka u senci“: osim par početnih prizora na osunčanoj morskoj obali i poslednje table na kojoj Džer i Kurdi odlaze, čitava se priče odvija u lici prekrivenoj oblacima i maglom što je savršena pozadina za mračna dešavanja u rigidnoj zajednici verskih fanatika koju će uništiti upravo oni koji treba da je preuzmu i dalje razvijaju - dakle deca pokornih vernika. Kako će izgledati to novo društvo posle međugeneracijskog rata (u kome mnogi stradaju) znatiželjni čitaoci neće saznati jer naši junaci odlaze dalje; u stvari se vraćaju u gradić Longton gde živi Džeremajina tetka Marta (koja se povremeno pojavljuje još od prve epizode) i kojoj Džer ima nameru da poveri na čuvanje Milovu, mladu devojku-otpadnicu iz verske zajednice. Plan, ipak, nije ostvariv jer je tetka Marta postala džangrizava, večito nezadovoljna starica. Situaciju komplikuje pojava Elze, ambiciozne devojke koja je, pošto su je izbacili iz lokalne bande, spremna da zarad svojih planova o bekstvu opljačka lokalnog političara, zavede Kurdija i „obrlati“ Milovu.
            „Džeremaja“ se od svojih početaka izdvojio iz tekuća strip produkcije nekolikim specifičnostima: pomešao je naučnu fantastiku i vestern, dozvolio je junacima da odrastaju, sazrevaju i stare, nije insistirao na redovnim pobedama glavnih junaka; uz sve rečeno ide i izuzetan crtež i fantastičan osećaj za montažu tabli. Od 19. epizode Herman je novotarijama dopunio način crtanja (pored uobičajenih crteža koji se naknadno kolorišu, pojedine epizode su rađene kao akvareli, svaki kvadrat je mali akvarel sa minimumom crtačkih linija) te promenio paletu boja (intenzivan kolor za koji je bio zaslužan Frejmond i kojim dominiraju čiste boje sada je zamenjen tamnijim i upadljivo „izbledelim“ tonovima) što sveukupno stvara utisak „teže“ atmosfere. No, čini se da ove promene nisu kozmetičke odnosno „egzercirne“ (kao dokaz Hermanovih likovnih veština). Naime, pažljivi pratilac serijala lako će zapaziti da se Džer i Kurdi neretko nalaze u situacijama koje liče na neke iz njihove prošlosti (bizarne grupe, verske sekte, zajednice u kojima su vlast i kriminal spojeni). Ali, u ovom „drugom krugu“ poznatih tema junaci su stariji i ozbiljniji pa je i sagledavanje ljudskih interakcija dublje i sadržajnije. Otuda i izostanak katarzičnih, „lakih“ razrešenja problema odnosno, čak, izostanak „konačnih odgovora“ što sugeriše da iz sveta haosa i bede nema izlaza.
            Rečju, Hermanov „Džeremaja“ je strip koji se ne „troši“ u ispraznom recikliranju ranijih epizoda već, naprotiv, produbljuje vizure i ustrajno pomera kvalitativne granice samog serijala ali i celokupnog korpusa naučnofantastičnog stripa.
            („Dnevnik“, 2019.)

Strip serijal “Vekovnici” u prvoj godini druge decenije postojanja beleži novi album, deseti po numeraciji - u izdanju Udruženja ljubitelja stripa i pisane reči “Nikola Mitrović Kokan”, Leskovac 2019. (u stvari, reč je o jedanaestom albumu po redu pošto postoji i “nulti album”). Za znalce domaćih strip (ne)prilika ovo je istinski fascinantna činjenica jer takav kontinutet stvaranja (što pisanja scenarija što koordinacije par stotina crtača) i objavljivanja nije lako postići ni u stripu naklonjenim sredinama a kamoli u zemlji Srbiji. Ipak, za Marka Stojanovića, koji je zahvaljujući vanrednoj snazi i fanatičnoj upornosti, serijal smislio i kroz bezbrojne “staze i bogaze” uveo u drugu deceniju postojanja, “nemoguća misija” očito ne postoji. Istorija ovdašnjeg stripa (u raznim inkarnacijama Jugoslavije i u Republici Srbiji) beleži kraće ili duže strip serijale ali je reč o - izuzecima; domaće strip pravilo kaže da se stripovi teško pojavljuju a (o)lako nestaju “zahvaljujući” svakojakim okolnostima, od društvenih (šund tržišni maltretman stripa, akademistički prezir, ratovi, sankcije, hiperinflacija), preko nestalnih izdavačkih kuća do nerešenog profesionalnog statusa autora. Ni “Vekovnike” prilike nisu mazile: zamišljeni su kao serijal koji će izlaziti u “Politikinom zabavniku” (kao najstabilnijem izdanju koja objavljuje stripove) pa silom neprilika i nerazumevanja premešteni u albumski format uz sporadično pojavljivanje u periodici. Usput su se “Vekovnici” čak i “razgranali” u “spin off” serijal “Beskrvni”. Rečju, “Vekovnici” su postali samosvojna kategorija na savremenoj nam strip sceni.
            Serijal ima nekoliko uporišta: prijateljstvo (vampira Čena i prgavog, alkoholu sklonog, besmrtnika Kraljevića Marka), bratsku mržnju i sukob (Čena sa vampirskom sabraćom, Marka sa izdancima Kainovog soja, koji se ne trpe i međusobno tamane), ljubav (Markovu strasnu ljubav sa amazonkom Aleom). Zadatak koji su Čen i Marko prihvatili na početku priče - da čuvaju tajanstvenu mapu-ključ mogućeg smaka sveta - vodi ih kroz niz sukoba sa onima koji bi da se dokopaju mape (psoglavaci, krstaši, vampiri…). “Oslobađanje” od mape nije (naravno) kraj nevoljama. Dvojac kroz prolaz u drugu dimenziju stiže u zemlju čuda kojom se šetaju akteri bajki i priča, od Kapetana Kuke i gusara u letećem jedrenjaku, belog zeca sa satom, kralja i kraljice (sa pripadajućim vojnicima) iz “Alise u zemlji čuda”, Tila Ojlenšpigela (koji liči na Robina Huda) do Limenka, Strašila i Lava iz “Čarobnjaka iz Oza”... Posle urnebesnih jurnjava Marko se sukobljava, na život i smrt, sa Kapetanom Kukom koji je ustvari moćni, zli besmrtnik-vukodlak koji će, zahvaljući neopreznosti Čena (bačenog u ponor) i Marka, ući u naš svet s namerom da ga pokori! Marko sa brodom pada s neba u duboki klanac odakle - na početku ovog albuma - stiže u planinskom seoce i tu biva angažovan da seljane oslobodi terora strašnog barona koji je  zauzeo - krčmu. Marko se slaže da je to nehumano i odlazi da barona onesposobi (nanošenjem teških telesnih povreda a možda i ubistvom). No, ispostavlja se da je pomenuti baron glavom i brčićima baron Minhauzen koji (pošto je star i nemoćan) predlaže da se nesporazum reši dvobojem - u pripovedanju sopstvenih zanimljivih doživljaja!
            Slede dva kruga pripovedanja. Baronovi doživljaji (boj sa besnim psom i neverovatna pobeda nad Turcima), ma koliko groteskni u svojoj bezgraničnoj narcisoidnosti i samoljublju, zaostaju za Markovim pričama (o borbi sa moćnim Dakarom pre 200 godina te o ljubavi i bolnom rastanku sa Aleom). Čini se da se desilo nemoguće - da je baron izgubio - ali pre proglašenja pobednika pojavljuje se, glavom, bradom i mačem, Dakar (koji nije umro već bio zaleđen) nameran da se, pošto usput ubije barona, razračuna sa Markom. Ipak to mu ne uspeva pa Marko odlazi sa bojnog polja a baron, iako na samrti, trijumfalno konstatuje da je Marko pričao istinu što znači da je on, baron, i dalje “najbolji lažov na sve…” Baron ostaje hvalisavac do poslednjeg daha a istina (opet) gubi od masnih laži.
            Priča je svojevrsna “stilska vežba” na poznatu temu sa nizom duhovitih dosetki i apsurdnim krajem koji čitavoj postavci daje neočekivano značenje. Stojanović, na veliko zadovoljstvo čitalaca, nastavlja svoja poigravanja mitologijom, fantastikom, istorijom, literaturom i popularnom kulturom gradeći alternativnu/paralelnu stvarnost utemeljenju na duhovnoj baštini čovečanstva; njegovo se delo time nadovezuje na dela Filipa Hoze Farmera (njegov  ingeniozni “Vold Njutn Univerzum”) i “Ligu izuzetnih džentlmena” Alana Mura. Ostajući takođe dosledan svom maniru “vizuelizacije” priče od strane nekoliko autora Stojanović je u ovom albumu sarađivao sa crtačima Stevanom Subićem, Bojanom Debenakom, Bojanom Vukićem, Borislavom Maljenovićem, Milanom Jovanovićem i Ivanom Šainovićem dok je crteže kolorisao Aljoša Tomić. Dodajmo da album sadrži i kratku priču o ranim avanturama Amazonke-ratnice Alee što može biti još jedan krak univerzuma “Vekovnika” a da je autor predgovora poznati SF pisac Dragan R. Filipović.
            “Baron i Teror” su u postojeći amalgam “Vekovnika” (parodijskog odmaka i karikiranja fantastičkog, misticizma i horora, pseudoistorijskog, pustolovnog i borilačkog stripa) dodali novi dopadljivo-veseli segment, potvrđujući svežinu i vitalnost serijala koji je već postao reper-etalon za ovdašnje strip stvaraoce i čitaoce.
            (“Dnevnik”, 2019.)


Knjiga „Staro zlato“ (izdavač „Zadužbina Petar Kočić“ Banja Luka, Beograd, 2018.) Vase Pavkovića (1953), zapaženog pesnika i prozaiste, književnog i strip kritičara i antologičara, ima podnaslov „Osamnaest zaboravljenih srpskih pripovedača“ i svojevrsni je nastavak njegove knjige „Devet zaboravljenih pripovedača“ iz 2006.g. Još tada Pavković je napisao „Pokazuje se da je srpska književnost istovremeno neverovatno konzervativna i zaboravna“ odnosno „Pisac koji se jednom, obično za svog života, nije upisao u tzv. kanon srpske književnosti ima malo šansi da, u budućnosti, njegovo delo bude pročitano. A još manje vrednovano na pravi način.“ Ni dvanest godina pošto je ovo napisano ništa se nije promenilo pa pisci, koje nisu obasjali reflektori književne arene, nestankom sa životne scene nestaju i sa bilo kakve hipotetičke mape srpske literature jer, u stvari, takve mape – nema. A nje nema jer bi bilo kakvo literarno „kartografisanje“ podrazumevalo postojanje kontinuirane kulturne politike i stalan rad stručnih institucija na tom polju; naravno, stalan rad institucija podrazumeva redovno i potpuno finansiranje i kontrolu trošenja takvih sredstava odnosno ostvarenih rezultata – a neko mora da plati i te kontrolore kao i kontrolore koji bi kontrolisali kontrolore... Da bi se sve ovo izbeglo sistem se ne menja pa se kotrlja po inerciji a to, opet, znači da nema ni adekvatnih evidencija pisaca a kamoli kritičke recepcije literarnog opusa ili reprintovanja određenih knjiga. Zato se dešava da o nekom autoru, i pored najbolje volje i velikog truda, nije moguće naći ni najosnovnije biografske podatke – takav je slučaj sa Rajkom Slijepčevićem, zastupljenim u ovoj knjizi! I sve se to dešava iako su kultura i umetnost, pa dakle i literatura, jedan od najbitnijih elemenata za samoodređenje i opstanak nekog naroda.
            Srećom po nas, još uvek postoje entuzijasti koji upornim i temeljnim prosvetiteljskim radom uspevaju da, od sveprisutne navale nemara i zaborava, otrgnu imena i dela barem nekih pisaca i predstave ih savremenim (istini za volju sve malobrojnijim) čitaocima. Knjiga „Staro zlato“ Vase Pavkovića, kako joj i sam naziv kaže, otkriva znatiželjnicima osamnaest pisaca koji svakako zaslužuju da budu iščitani. Svaki je predstavljen beleškom sa osnovnim bio-bibliografskim podacima (gde je i koliko je to bilo moguće/dostupno/poznato) odnosno sa jednom ili više priča. Nekoliko je zajedničkih „karakteristika“ predstavljenih autora (ma koliko svaka sudbina bila jedinstvena): svi su stvarali u XX veku (neki su u njemu i rođeni) tako da vremenska distanca prema njima nije prevelika (ili se to samo tako čini?), svi su „realisti“ (mada je Lazar Komarčić, pored realističkih dela, pisao i fantastiku – prvi srpski naučnofantastični roman „Jedna ugašena zvezda“) i svi su vrlo brzo posle smrti pali u zaborav. Pavkovićeve beleške otkrivaju široku lepezu „razloga“ zašto su nekog pisca “uspešno” zaboravili savremenici a zatim i potomci: od objektivnog razloga - I i II svetskog rata - ali i svakojakih političkih i personalnih razmirica do lične povučenosti i izdvojenosti od literarne matice ili životnog veka provedenog u provinciji. S druge strane, pomenuti su pisci stvarali u vremenima kada su priča i pripovetka bili mnogo zastupljeniji u periodici i izdavačkoj produkciji odnosno kada roman nije smatran vrhuncem proze i maksimalno protežiran na uštrb kraćih formi, kao što je to danas. Ipak, ni ta činjenica nije im pomogla da ostanu upamćeni i da njihovo delo traje duže od autorovog fizičkog postojanja.
            No, kada se ostave po strani biografski fakti i krene u iščitavanje priča pred čitaocem se otvara niz bogatih slika koje i danas zrače punom emotivnom i intelektualnom snagom bilo da je osnovni ton priča humorističko-kozerski (Čeda Popović, Žak Konfino, Jelena Bilbija, Rajko Slijepćević), ozbiljan, istorijsko-geografsko i klasno-socijalno određen (Anđelko Krstić, Dragutin Ilić Jejo, Stojan V. Živadinović, Mladen St. Đuričić, Nadežda Tutunović Ilić, Mihailo Ražnatović, Dragoslav Grbić, Mirko Petrović) ili psihološki analitičan, nijansiran i prefinjen (Anđelija Lazarević, Veljko Milićević, Dušan Radić, Svetozar Brkić, Dragomir Popnovakov). Priče otkrivaju ljudsku muku i radosti, nadanja i strahove, staze i bogaze ljudskih usuda, batrganje u bedi, pad u očaj ali i duhovno izdizanje iznad nevolja. Bez obzira na svojevremeno moderno omalovažavanje dometa dela “seoske tematike” i isticanje “urbane tematike” kao dokaza modernosti i progresa u valjanim pričama ljudske sudbine su jednako teške u selima i palanka ili na gradskim periferijama. Čak i ako se ponekom delu iz današnje perspektive može zameriti na naivnosti ili zanatskim manama, insistiranje na čistoti ljudskih emocija i patina prošlih vremena čine priče plemenitim vinjetama vrednim pažnje, razumevanja i uvažavanja. Otuda je „Staro zlato“ Vase Pavkovića dragocen pogled unazad bez koga se ne može ispravno gledati unapred niti videti daleko.
            (“Dnevnik”, 2019.)


Друштво књижевника Војводине



Образложење жирија о добитницима Награде за књигу године ДКВ за 2009. годину

      Жири, који је радио у саставу Фрања Петриновић, Ђорђе Писарев и Владимир Гвозден, након увида у већи број приспелих публикација, одлучио је, на седници одржаној  22.12.2009. године, да  Награду за књигу године Друштва књижевника Војводине равноправно поделе две књиге: Огледи о књижевности и сликарству (Логос, Бачка Паланка) Николе Страјнића и збирка прича У одвајању (Агора, Зрењанин) Илије Бакића. Након сагледавања већег броја књижевних дела чланова Друштва, жири је једногласно одлучио да овога пута награду поделе двојица аутора, који остварују врхунске домете у удаљеним областима књижевности.
       Никола Страјнић се у својим огледима, у које је спретно уградио вишедеценијско искуство предавача светске књижевности, бави пре свега песништвом, од античких песника, преко романтичара све до Рилкеа и наших модерниста Бојића, Настасијевића, Попе... Аутора карактерише аисторичан, али и антидогматски приступ који покушава феноменолошки да говори о суштини лирског. Страјнић у анализи песништва уочава златну нит која повезује класично са модерним и модерно са класичним. Осим тога, у песништву Страјнић сагледава могућности трагања за песничким искуством самог постојања  које нас води до превазилажења саме речи. Есејиста је у додиру с оним највећим и најзначајним и о томе додиру сведочи врхунском реториком и језиком примереним и занимљивим, који га издваја међу данашњим есејистичким радовима.
     Илија Бакић у својим причама рачуна са другачијом онтологијом, па и другачијим разумевањем књижевности и њених могућности. Као један од бољих познавалаца научне фантастике не само на нашим просторима, у збирци прича У одвајању, Бакић нам, као следбеник писца “киберпанка” Вилијема Гибсона, помаже да ухватимо креативну копчу са светом идеја које већ годинама круже нашом планетом. Земља у блиској будућности (читај: данас!) више није ни на нивоу сећања једнака јучерашњем дану: она је мрачна, дистопијска и препуна (еколошких) катастрофа, а моћ мултинационалних корпорација је тотална. Плутамо виртуелним простором матрикса, савршених компјутера, а "стварни" живот је само слика која нам одузима време и казује како је досадно тако "обично живети". Суров је и реалан свет будућности који нам у својим причама предочава Илија Бакић: ми, изгледа, живимо у једном компјутеру огромних размера.
      Страјнићева уверљивост у писању о песничком као о сећању на идеал, и Бакићева убедљивост у конструкцији фантастичног као могућег будућег реалног, пресудно су утицали на нашу одлуку да двојица аутора поделе Награду Друштва књижевника за књигу године. Награда ће бити уручена на годишњој скупштини ДКВ, 30. јануара 2010. у Беочину.

У Новом Саду, 22.12.2009
Владимир Гвозден,
председник жирија ДКВ за књигу године



Vestern priče i osvajanje zapada budućih Sjedinjenih Američkih Država dva su lica istog novčića. Ruku pod ruku sa doseljenicima (bili oni zemljoradnici, stočari, zanatlije ili svakovrsni pustolovi i prestupnici) išli su izveštači koji su, manje ili više spretno, opisivali događanja i, po potrebi, “ukrašavali” ih za čitaoce širom sveta koji su rado čitali priče sa “divlje granice”. Popularnost u svim masovnim medijima (novine, magazini, stripovi, radio i TV emisije, filmovi) nastavila se i pošto je Divlji zapad (odavno) nestao. Tu popularnost i atraktivnost iskoristili su i Đankarlo Berardi (1947), scenarista, i Ivo Milaco (1949), crtač, stvarajući 1974.g. strip junaka Kena Parkera (najpre u magazinskom pa u knjiškom formatu). Početna priča građena je pod uticajem filma „Džeremaja Džonson“ iz 1972.g. u kome usamljenog, pravdoljubivog trapera igra Robert Retford (pa Ken pomalo liči na njega), na šta su se nadovezala iskustva „špageti vesterna“ i američkog „antivesterna“. Serijal započinje posle Građanskog rata a na početku poslednjih velikih ratova vojske SAD i Indijanaca. Parker je  traper, naoružan dugom puškom kremenjačom (koju je nasledio od dede) i velikim nožem; njegovi stavovi primereniji su dobu Dejvija Kroketa, pravdoljubivosti i solidarnosti pionira-graničara; navikao je na teškoće i odricanja dok su njegovi protivnici skloni bahatom rasipanju, nepromišljenosti, lakim rešenjima i nekontrolisanom pucanju. Zbog razlika u životnim svetonazorima Ken je u sukobu sa novim vremenom i ljudima koji prljaju sve kutke nekada čiste, nevine zemlje.
            Posle raznih edicija koje su ovaj strip objavljivale na prostorima SFRJ i njenih naslednica (od legendarnog Dnevnikovog „Lunov magnus stripa“), agilni „Darkwood“ je započeo izdavanje kompletnog serijala u knjigama koje sadrže po dve epizode. Peti tom, sa epizodama “Lov na moru” i “Bela zemlja”, prati Parkerove doživljaje nakon uspešne potere za ubicom Donaldom Velšom. Pošto okonča prepoznatljivu vestern avanturu Ken bukvalno upada u sasvim drugi žanr - na prevaru biva “regrutovan” na jedrenjak “Nova Engleska” koji odlazi u lov na kitove, tačnije na njihovo salo od koga topi ulje kao, u to vreme, izuzetno važnu sirovinu. Priča o životu posade, prijateljstvu i sukobima, fizičkim kaznama (bičevanje), mukama plovidbe i teškog rada dopunjena je živopisnim likom harpuniste Nanuka (što je omaž istoimenom junaku dokumentarnog filma o životu Eskima iz 1922.g; ovaj Nanuk, pak, ima crte lice još jednog literarno-filmskog heroja - Dersu Uzale, lovca iz Sibira, najpoznatijeg po filmu Akire Kurosave ali i filmu A. Babajana odnosno knjizi istraživača V. Arsenjeva); jedna od pripovednih linija prati konfliktni odnos kapetana Čejsa i njegove nervno rastrojene supruge Lore. U finalu priče brod razbija ranjeni kit a preživeli (Nanuk, Ken, Čejs i Lora) uspevaju da se domognu obale.
            Epizoda “Bela zemlja” (odnosno Aljaska) prati ovu četvorku u njihovim naporima da prežive nemilosrdnu hladnoću, oluje i glad tragajući za hranom i spasenjem. Nanukove veštine pokazuju se kao vrlo korisne ali ne mogu da donesu spasenje. Slomljena ogromnim telesnim i umnim naporima Lora potpuno ludi i umire a njen suprug gubi razum i odaje se kanibalizmu. Samo nadljudska upornost Nanuka i Kena gone ih dalje u belu zaslepljujuću pustoš, u susret sa izgladnelim belim medvedom i fatalni sukob sa pomahnitalim kapetanom. Da bi preživeli Nanuk i Ken moraju da prođu kroz ledeni pakao sve dok ne sretnu Eskime
            Berardi je vrlo vešto varirao vestern obrasce da bi sa ove dve epizode hrabro iskoračio u, za serijal, nove “teritorije”, menjajući prepoznatljiv milje i rizikujući da razočara čitaoce. No, ponuđene priče u ovoj knjizi (i još jedna u narednoj koja se događa među Eskimima) sasvim su korektne “vežbe” koje barataju prepoznatljive elemente primerene za ove (mornarske odnosno ekspedicijske) teme. Odstupanje od znanog Kena unekoliko je potcrtano i promenom standardnog crtača: “Lov na moru” je nacrtao, uglavnom vrlo solidno, Đankarlo Alesandrini; to se, na žalost, ne može reći za Bruna Marafa čiji crtež, na momente krajnje nevešt, više kvari nego što dopunjuje “Bele zemlje”. No, Berardijev scenario, ipak, uspeva da privuče i zadrži čitaoce i u ovoj epizodi.
Rečju, peti tom „Kena Parkera“ i svojim iskorakom iz dotadašnje matrice učvršćuje ugled ovog serija (znanog i kao „vestern sa dušom“) koji, iz epizode u epizodu, usložnjavanja i produbljuje početnu postavku što ga čini nezaobilaznom lektirom za svakog radoznalog ljubitelja „priča u slikama“. 
            (“Dnevnik”, 2019.)


Zapaženi epizodni lik strip serijala “Spiru i Fantazija” - onaj koji u priči “Povratak u mezozoik” kroz gust saobraćaj vozi bicikli i nonšalantno čita novine a par slika kasnije nosi polomljeni bicikl da bi već u sledećoj epizodi serijala bio zamalo pregažen baš od Spirua i Fantazija - pojavio se kao glavni junak stripa 28. februara 1957. godine na stranicama “Le journal de Spirou” pod imenom Gaston odnosno, po naški, Gaša Šeprtlja. Njegov tvorac Andre Franken (1924-1997) od tada ga predstavlja najpre u geg-pričama na polovini stranice do bi tek 1966.g. Gaša dobio punu stranu (mada je i dalje umeo da se “skupi” na polovinu strane ali i da se “protegne” na dve strane). I pošto se osamostalio Gaša se, s vremena na vreme, družio sa dvojicom reportera i njihovim ljubimcem Marsupilamijem. S svoje strane, ovi junaci će se povremeno pojavljivati (na plakatima ili kao lutke) u “Gaši Šeprtlji” da podsete čitaoce na sebe ali i da Franken podgreje nostalgiju prema starim junacima.
Gaša zarađuje svoju koricu hleba nasušnog kao administrativac u redakciji strip magazina koji se zove “Spiru” (u ovdašnjem prevodu “Stripoteka”). Njemu se svašta može zameriti i “prišiti” ali svakako ne da je vredan i marljiv; ipak, kad na svom dlanu otkrije dlaku - što je dokaz da je neko lenj - Gaša počinje mahnito da radi (ne znajući da je reč o neslanoj šali kolega)! No, kad je stanje redovno, Gaša zabušava i drema, smišlja genijalne izume za poboljšanje radnih rezultata, kuva ili peče palačinke, rečju, radi sve drugo osim onoga za šta je plaćen. Njegov najveći neprijatelj je zaostala i nesređena pošta koje se oslobađa na svakojake ingeniozne načine kakav je i paljenje u plinskom bojleru ili prepravkom motora svog automobila na novo gorivo - papir! Na žalost, pošte ima toliko da  - u jednom Gašinom košmaru – ona, u stvari, sačinjava prstenove oko Saturna.
Kolege iz redakcije tolerišu i trpe Gašu, njegove ljubimce i ekscese, sa manje ili više gunđanja ali ponekad i njima prekipi pa mu žestoko odgovore. Ovo ne važi za gospođicu Zoricu koju Gaša oduševljava a on nju vodi na lude izlete i zamišlja u još luđim mačo-avanturama kakva je boravak, posle brodoloma, na pustom ostrvu; kada ovu idilu iz snova pokvari dolazak gospodina Gužvića, probuđeni i besni Gaša ne može da odoli a da stvarnog Gužvića, koji naravno dolazi da potpiše ugovore, ne šutne u stražnjicu. Tako benigni momak u zelenoj rolki i ofucanim espadrilama namerno uništava poslovnu šansu mada u redovnim situacijama katastrofu izaziva potpuno nenamerno. I nesretni i nespretni policajac Milkan redovno izvlači deblji kraj iz susreta sa Gašom ili njegovim prastarim automobilom Fijatom 509. Gašina borba protiv parkometara poprima epsko-groteskne razmere od angažovanja snagatora da isavija aparate tako da se ne može ubaciti novčić do sadnje bršljana oko parkometara ili njihovog “popunjavanja” teledirigovanim komandama.
Gaša obožava svoje ljubimce (neobuzdanu mačku, namćorastog galeba, ribicu Šaranka, miša Sirka, kornjaču) ali i čitavu prirodu i živi svet (računajući tu i divlju puzavicu, neke mesožderke i pomahnitali kaktus). Kad zatreba Gaša je spreman čak i da bombama sa lepkom  bombarduje kitolovce! Na žalost, životinje nemaju uvek razumevanje za njegove napore pa tako čudovište iz Loh Nesa beži iz jezera kad Gaša počne da mu svira na svom Gašofonu!
Gaša je sasvim prosečan čovek, ne preterano bistar i uredan, večito neispavan i spreman da to nadoknadi, sklon “hvatanju krivina”, s manjkom uvažavanja za šefove i umišljene bogataše. On zaslužuje odrednicu “šeprtlja” ali ga to ne diskvalifikuje u svesti čitaoca koji mora sebi da prizna da ni sam nije mnogo bolji.
Šestim tomom završava se poduhvat “Darkwooda” i “Belog puta” da na ovim prostorima objave kompletan strip serijal. Ova knjiga sadrži tri albuma od kojih prvi (a 17. po redu) spada u “redovne” albume dok su 18. i 19. albumi sastavljeni od tabli iz raznih perioda Gašinog života koje do tada nisu ušle ni u jedan album, odnosno sadrže razne samostalne crteže-gegove te, kao kuriozum, razne stripove rađene po narudžbama (takve su table korišćene u kampanji popularisanja putovanja gradskim autobusima, promotivni album za proizvođača baterija, tabla za kampanju Amnesti Internešnel). Iako je reč o namenskim proizvodima, Franken je dokazao da je veliki profesionalac koji se na svakom zadatku drži visokih standarda. Na kraju knjige objavljene si u poslednje četiri table koje je Franken nacrtao ili započeo.
 Na kraju ove velike strip avanture sasvim je nesporno da serijal “Gaša Šeprtlja” spada u klasike kako 9. umetnosti tako i svekolike umetnosti. Puna potvrda ovoga je i činjenica da je “Gaša Šeprtlja”, u izboru čitalaca lista “Mond”, svrstan među 100 najboljih knjiga XX veka!
(“Dnevnik”, 2019.)



U razgranatoj krošnji krimi žanra jedna od nosećih grana svakako je ona koja se bavi gangsterskim poslovima kao „porodičnim biznisom“ a među  ovim „preduzetnicima“ posebno su zapažene italijanske porodice. Naravno, svako upoznat sa popularnom kulturom XX veka dosetiće se filmova (inspirisanih romanima Marija Puza) iz serijala „Kum“ i porodice Korleone. Na kraju tog veka (i milenijuma) pojavio se (1993. godine u Argentini a potom i u Italiji) strip o porodici Ćentobuki (u bukvalnom prevodu „Storupići“) koji je sumirao dotadašnja iskustva ovog podžanra, propustio ih kroz crnohumorne (pa i groteskne) filtere i ponudio čitaocima (pre svega malo starijim dečacima). Scenarista ove žanrovske igrarije je Karlos Triljo (1943-2011), vredni, iskusni i nadahnuti pripovedač širokog dijapazona (od krimića, vesterna, politički intoniranih do „golicavih“ priča). Njegov provereni saradnik bio je Domingo Mandrafino (1945) prepoznatljivog grafizma koji meša realizam i karikaturu.
Trilo svoje pripovedanje u „Porodici Špageti“ deli u epizode od po 8 strana što je idealna mera za objavljivanje u strip magazinima koji u vreme pojave serijala još uvek imaju značajnu ulogu na strip sceni. Ova stroga disciplina traži od scenariste da bude usredsređen i dovitljiv kako bi uspeo da stvori celinu koja se nadovezuje na prethodne ali je, istovremeno, i koliko-toliko zaokružena i samodovoljna (tako da čitalac nema utisak da je pred njim tek jedan od bezbroj nastavaka i da zbog toga odustanje od čitanja). S druge strane ova difuznost dozvoljava i neobavezne šetnje i izlete u okruženje glavne priče što produbljuje atmosferu i daruje joj šire horizonte. Sve navedeno Mandrafino prati i dopunjuje „praktikujući“ sopstvenu disciplinu - zadati broj kvadrata na tabli (najčešće tri reda po dva kvadrata na strani) - čistih linija sa malo senčenja i bez preteranih egzibicija u rakursima i montaži tabli. Ipak, uprkos ograničenja crtež je izuzetno korektan a na momente i vanredno upečatljiv. Sveukupno je reč o veoma zanimljivom i zabavnom stripu o vrlo neobičnim (anti)junacima jer pravih, potpuno pozitivnih heroja nema među članovima porodice Ćentobuki. Njih petoro stiže iz Italije na obale SAD u prvim godinama XX veka kao siročići jer je njihova majka Gracija tokom plovidbe umrla rodivši najmlađeg brata Tonija (a što mu najstariji Amerigo nikada neće oprostiti). No, dolazak i odrastanje su prošlost (istina ne baš zaboravljena) jer su sva deca stasala i krenula svojim putevima. Amerigo je šef kriminalne bande (likom podseća na Don Korleonea), ubica i silovatelj, (pre)veliki poštovalac sećanja na majku, bahat, punačak, prosedih zulufa, žedan ženske ljubavi po sopstvenim uslovima, mrzitelj Jevreja i anarhista, željan da ga braća i sestre poštuju ali i da ga se plaše, ponekad voljan da pomogne kako zna i ume (na primer da ne baš nežno „ubedi“ vernike da se vrate u crkvu njegovog brata). Frančesko je sveštenik koji ne uspeva uvek da kontroliše svoj žestoki karakter pa, s vremena na vreme, Ameriga raspećem bije po glavi, sklon je i drugim neortodoksnim metodama vaspitavanja vernika, pokušava da održi porodicu na okupu (ne uvek spretno, posebno ne kad „nabedi“ da je Karmela kurva pa je muž krvnički prebije). Najmlađi, Toni, je policajac, sklon opraštanju i iznalaženju kompromisa. Katerina je zvezda nemih filmova, poznata i popularna kao strastvena „Džipsi Bun“, bogata je ali i rob studijskog star sistema, na meti svakojakih ucenjivača i lovaca na trofeje. Karmela je „obična“ žena koja jedva spaja kraj s krajem sa dvoje male dece i mužom grubijanom (koga će u samoodbrani ubiti); no, preko noći ona postaje savršeni plaćeni ubica koju angažuje njen ljubavnik-mafijaški bos.
Što priča duže traje (prva knjiga serijala ima 296 stranica) to se više tajni otkriva jer niko nije u potpunosti onakav kakvim se prikazuje, svako krije svoju (mračnu) tajnu iz mlađih dana (laži, prevare, incest); u konačnom svođenju računa osnovno pitanje u priči nije „ko je dobar“ već „ko je manje loš“. Zbog toga su i rešenja problematičnih situacija prigodna i izmiču procenama iz pozicija idealnih i idealizovanih principa Dobra i Zla; umesto toga poštuje se i praktikuje čisti pragmatizam koji opravdava sva sredstva kojima se postiže trenutno željeni cilj. Prateći principe nepostojanja trajnog vrednosnog sistema odnosno stalnog iznalaženja/otkrivanja starih tajni i grehova Trilo je otvorio prostor za poigravanje očekivanjima (zasnovanim na iskustvima konzumiranja žanra) i za transformisanje profila likova koje prati, što se na kraju prve knjige produbljuje do gotovo biblijskih razmera roditeljskog greha kada se „otkriva“ mogućnost da otac sve deca iz porodice nije Gracijin muž Vitorio već gazda, vlasnik zemlje na kojoj žive. Da li višestruki greh jedne generacije žigoše i sledeću, jedno je od pitanja na koje će odgovoriti sledeći tomovi serijala (kojih će ukupno biti četiri).
„Porodica Špageti“ umnogome prevazilazi standarnu ponudu strip sadržaja kako svojim stilskim kvalitetima tako i intrigantnim variranjem i subverzivnim menjanjem žanrovskih obrazaca zbog čega zaslužuje punu i nepodeljenu pažnju ljubitelja „priča u slikama“.
(„Dnevnik“, 2019.)


Zdušno prihvatajući (ne samo) pionirski značaj teorijsko-istorijskog poduhvata doajena Zorana Živkovića kao temeljnu “bazu” utemeljenja savremene srpske (naučne) fantastike, nećemo imati problem da shvatimo i značaj Ilije Bakića koji u ovom bipolarnom odnosu autoriteta preuzima sledeću etapu, ili da budemo dosledni, on teorijskim i spisateljskim radom predstavlja “nagradnju”.
Bakić je pesnik, esejista i prozni pisac koji je afirmaciju ostvario na polju književne (naučne) fantastike: od srpske verzije kiberpanka, preko postapokaliptičkih ratova do mitskih bezvremenih epoha koje su izgubile sve svoje bogove. Autor je leksikona “101 lice fantastike”, kao i čitavog niza pesničkih i proznih knjiga, a njegova dela su zastupljena u brojnim antologijama srpske (i jugoslovenske) fantastike.
Moglo bi se ustvrditi, bez ikakvog kolebanja, da je senzibilitet Bakića-pisca, takođe (spomenuto) bipolaran; s jedne strane, akcenat je na onom “naučno” iz već spomenute sintagme koja označava žanr. Baš kao i njegov veliki prethodnik, Gibson, u skladu sa teorijskim pomeranjem granica u skladu "sukoba sa drastično promenjenom stvarnošću", u svojim ranijim pričama (romanima)  - na primer “U odvajanju” – on ume lagodno da ispoštuje podžanr zvučnog naziva "kiberpank" i pomaže nam da uhvatimo kreativnu kopču sa svetom ideja koje već godinama kolaju našom malom planetom... Zemlja u bliskoj budućnosti (čitaj: danas!) više nije ni na nivou sećanja jednaka jučerašnjem danu: ona je mračna, distopijska i prepuna (ekoloških) katastrofa, a moć međunacionalnih korporacija više i nije merljiva, ona je činjenica. Plutamo virtuelnim prostorom (pre)savršenih kompjutera, a "stvarni" život je samo slika koja nam oduzima vreme i kazuje kako je dosadno tako "obično živeti". Život u Matriksu možda i nije naš izbor, nego nametnuti stil: surov je i realan svet budućnosti koji nam je predočen  - mi, kanda, živimo u jednom kompjuteru ogromnih razmera. A, s druge strane stvaralačke dihotomije, Bakić u jednoj od novela koja je upravo pred nama, “Vetar ne nosi ničije glasove”, o decenijskom ratu, sa akcentom na “fantastika”, predstavlja pseudoOdiseja iz alternativnog Trojanskog rata, jednog od Trojanskih ratova što se nebrojeno puta, u različitim vidovima odvijaju u svim prostorima i vremenima, koji se bori i ne uspevajući da stigne na samo imaginarno poprište jer mu je dodeljena “sveta dužnost” seče stabala za lomače palih ratnika. On, dakle, samo željeno poprište bitke i junaštva neće ni videti ni osetiti, dok se oko njega neumitno osipa vreme koje Sve pretvara u prah.
Zbirku “Četiri reke izviru u raju i ine plovidbe” (Agora, 2019) čine tri novele – Prahovi ma čiji, Vetar ne nosi ničije glasove i Četiri reke izviru u raju – objedinjene oko istog motiva: plovidbe rekom-morem-okeanom. Ali, to nije plovidba nervoznog Gordona Pima  po mare incognita romantičarskog očaja niti znojavo putovanje bezvoljnog kolonijalnog trgovca Kerca niz tok reke koja teče između mračnih stabala i mreže lijana nepoznate džungle, nego pre divlja i nejasna plovidba u magli u kojoj se i seni bogova davno pomrlih rasipaju u prah na tek ovlašni dodir, plovidba u kojoj se svet bez obala osipa i nestaje pred očima već mrtvih junaka. Mrtvih, a da im to još nije poznato, jer nema, a nije ni bilo, nikog da ih o tome obavesti:
“Nebo je tvrdo i kruto i moraće jednom da prsne, da otvori prolaz kojim ćemo se uspeti do bogova noseći oštrice kao ponude.”
Jedna od mogućih pretpostavki je da se sve dešava u ono vreme u kojem je aktivno radila škola za čarobnjake koju su pohodili Legvinovi junaci, pa sigurno nikog ne bi začudilo da su Bakićevi Mornari, Navigatori, Kapetani i Trgovci u nekom trenutku, čak, ugledali i barku u kojoj je mag Ged baš bacao vraybinu i punio vetrom jedro svoje skromne barke jureći nekog od zločestih zmajeva. Ili onog istog Geda koji prati Senku u pustošnoj Zemlji mrtvih. Ovi junaci, ni malo svesni stanja koje kazuje da nije važan cilj, nego putovanje, ipak znaju da se ploviti mora, ali ne i živeti: navigare necesse est, vivere non est necesse. Baš kao što je njihova plovidba pre tragično putovanje rekom Stiks, nego što je melanholična i tihoplačljiva poslednja avantura Gandalfa, Froda i vilovnjaka koji napuštaju ovaj svet odlazeći zauvek iz svojih, ali i naših života.
Veliko je zadovoljstvo čitati  ove novele Ilije Bakića. NJihov ritam oseća damare čitaočevog krvotoka i prati ravnomerni bam – bam njihovog ustreptalog srca. I kao da govori: sve prolazi, i baš kao što su istekla naša ovozemaljska dela, dok plačemo i tugujemo na poslednjoj plovidbi ka životu Iza, znaj, čitaoče, i vreme tvojih dela će isteći.
Ili je već isteklo.

(“Književna fantastika” br. 08, jun 2019.)


U sve zahuktalijem globalnom nastupanju digitalnog sveta koje, na ovim prostorima, ide ruku pod ruku sa akutnom besparicom za kulturne potrebe (kojih nema u minimalnoj potrošačkoj korpi kao etalonu za opstanak jedinki/naroda), kontinuirano pojavljivanje časopisa (makar i jednom godišnje) koji se bavi umetnošću pravo je čudo. A ako je taj časopis posvećen stripu kao 9. umetnosti koji u zemlji Srbiji baš i ne priznaju za umetnost, onda je to čudo nad čudima. Ipak, čuda se događaju u „Srbiji na Istoku“ pa je tako pred nama novi, 19. broj „Strip Pressinga“ (koji je počeo da izlazi 2001.) u izdanju Studentskog kulturnog izdavačkog centra Niš i pod uredničkom (dirigentskom) palicom sjajnog profesionalca i neumornog, žestokog entuzijaste (ili profesionalnog entuzijaste?) Marka Stojanovića. On će se, pak, u svojoj uredničkoj reći „pravdati“ zašto je dobio Nagradu za doprinos srpskom stripu Međunarodnog strip salona (koji će biti održan u beogradskom SKC-u u septembru), iskreno i skromno navodeći da je sve što je učinio učinio zarad ljubavi prema stripu i želje da se javno oglasi svojim radovima; ipak, on nije zatvorio vrata za sobom već ih je, kada se ostvario kao strip umetnik, otvorio još šire za sve mlade koji pristižu nošeni strastima, željama i nadama kakve su i Stojanovića terale da napreduje.
            Sadržaj novog „Strip Pressing“-a sledi oprobanu formulu: red stripova - red tekstova (intervjua, prikaza novijih izdanja, osvrta na zanimljive i značajne strip pojave). Čitaocima je prepušteno da, prema sopstvenim afinitetima ili interesovanjima, „konzumiraju“ časopis onako kako je štampan/složen ili na preskok; ipak, sasvim je sigurno da će, pre ili kasnije, iščitati sve što je ponuđeno jer je reč o valjanim prilozima. Nakon uvodnih „redovnih doza“ univerzuma serijala „Beskrvni“ i „Vekovnici“ sledi poveći i izuzetno zanimljiv razgovor sa proverenim velikanom stripa - Dejanom Nenadovom pod naslovom „Kad sam jednom počeo da crtam, više nisam prestajao“; Nenadov nadahnuto, smireno i promišljeno sumira dosadašnju karijeru i iskustva dajući tako dublji uvid u svoju umetničku radionicu kao i „tehnologiju“ rada i komunikacije sa scenaristima i izdavačima koji su delovi velikog strip korporacijskog sistema. Nenadov poznaje svoje kvalitete i njihove domete i, jednako tako, nema iluzije o ceni opstajanja u strip industriji. Njegovi će odgovori svakako pomoći mlađim kolegama koji su voljni da se otisnu u široke i nemirne vode stripa.
            Sledi strip groteska „Mundijal“ Alekseja Čebijkina (u kojoj se svakovrsne istorijske vojne formacija sreću na ravnom fudbalskom polju) te niz strip recenzija iz kojih, između ostalog, saznajemo da se u Turskoj crta stimpank u vidu serijala „Izvanredne avanture Sejfedin-efendije“ odnosno da u Rumuniji (preciznije u Temišvaru) od 2013. izlazi strip magazin „Terapie de Bam - TDB“. Brojne informacija o (na ovim prostorima nepoznatoj) strip sceni u Rumuniji, izdavaštvu te o sopstvenim stvaralačkim iskušenjima, pod parolom „Zajedno smo jači“, saopštava mladi umetnik Mirel Dragan iz Temišvara. Sasvim drugačija iskustva sa belosvetskim izdavačkim mašinerijama kakve su „DC“, „Marvel“, „Image“ ima Stjepan Šejić koji kaže „Nisam crtač, ja sam pripovedač“ dok „tvrdi“ stav Kalena Bana, njegovog „klupskog“ „DC“, „Marvel“ kolege, koji radi i za „Dark Hors“, „IDW“ i smišlja nove avanture Konana, X-mena, Dedpula, Crne udovice glasi „Nemam blokade u pisanju, ne mogu da ih priuštim.“ Da, uprkos svih prolaznih muka i izazova kvalitet, opstaje i biva zapamćen podsetiće tekst „Majstore, gde ste?“ iz rubrike „Strip klasici“ koji se bavi nezaboravnim i neodoljivim serijalom „Herlok Sholmes“ scenariste Zvonimira Furtingera i crtača Julija Radilovića Julesa; reč je o humorističko-parodijskom stripu, utemeljenom na liku najslavnijeg klasičnog detektiva Šerloka Holmsa, stvaranom, uz duže prekide, gotovo dve decenije - od 1957 do 1974. godine.
            Konačno, ostajući veran svojoj nameri i misiji da pomaže rad mladih autora „Strip Pressing“ će pod okvirnim naslovom „Novi val“ predstaviti niz zanimljivih umetnika sa balkanskih prostora koji donose dah novotarija i svežine; među njima se, po mišljenju autora teksta Nikole Dragomirovića, izdvajaju Korina Hunjak, Mara Jovanović, Mirjana Kostić, Mihaela Erceg, Ana Nikiforova i Danica Dedić. I, uz još par kaiševa i kratkih stripova (crnohumornih „Gde ja živim“ Filipa Andronika, „Rovovi“ Tasosa Zefeiriadisa i Petrosa Chiristuliasa, „Comics Comics“ Tončija Zonjića, „Bez naslova“ Ivana Stojkovića) zatvara se najnoviji broj „Strip Pressinga“.
            Kada sklopi korice čitalac će svakako biti zadovoljan jer je upoznao nove, zavodljive svetove koji su delo njemu nepoznatih autora. Njihova imena svakako će mu, kada ih ponovo sretne, biti znak da obrati pažnju na te stripove. Upravo zbog toga ovaj je broj „Strip pressinga“ (kao i raniji) uspešno  ispunio svoj zadatak predstavljanja čudesa devete umetnosti.
            („Dnevnik“, 2019.)

top