Vestern priče i osvajanje zapada budućih Sjedinjenih Američkih Država dva su lica istog novčića. Ruku pod ruku sa doseljenicima (bili oni zemljoradnici, stočari, zanatlije ili svakovrsni pustolovi i prestupnici) išli su izveštači koji su, manje ili više spretno, opisivali događanja i, po potrebi, “ukrašavali” ih za čitaoce širom sveta koji su rado čitali priče sa “divlje granice”. Popularnost u svim masovnim medijima (novine, magazini, stripovi, radio i TV emisije, filmovi) nastavila se i pošto je Divlji zapad (odavno) nestao. Tu popularnost i atraktivnost iskoristili su i Đankarlo Berardi (1947), scenarista, i Ivo Milaco (1949), crtač, stvarajući 1974.g. strip junaka Kena Parkera (najpre u magazinskom pa u knjiškom formatu). Početna priča građena je pod uticajem filma „Džeremaja Džonson“ iz 1972.g. u kome usamljenog, pravdoljubivog trapera igra Robert Retford (pa Ken pomalo liči na njega), na šta su se nadovezala iskustva „špageti vesterna“ i američkog „antivesterna“. Serijal započinje posle Građanskog rata a na početku poslednjih velikih ratova vojske SAD i Indijanaca. Parker je  traper, naoružan dugom puškom kremenjačom (koju je nasledio od dede) i velikim nožem; njegovi stavovi primereniji su dobu Dejvija Kroketa, pravdoljubivosti i solidarnosti pionira-graničara; navikao je na teškoće i odricanja dok su njegovi protivnici skloni bahatom rasipanju, nepromišljenosti, lakim rešenjima i nekontrolisanom pucanju. Zbog razlika u životnim svetonazorima Ken je u sukobu sa novim vremenom i ljudima koji prljaju sve kutke nekada čiste, nevine zemlje.
            Posle raznih edicija koje su ovaj strip objavljivale na prostorima SFRJ i njenih naslednica (od legendarnog Dnevnikovog „Lunov magnus stripa“), agilni „Darkwood“ je započeo izdavanje kompletnog serijala u knjigama koje sadrže po dve epizode. Peti tom, sa epizodama “Lov na moru” i “Bela zemlja”, prati Parkerove doživljaje nakon uspešne potere za ubicom Donaldom Velšom. Pošto okonča prepoznatljivu vestern avanturu Ken bukvalno upada u sasvim drugi žanr - na prevaru biva “regrutovan” na jedrenjak “Nova Engleska” koji odlazi u lov na kitove, tačnije na njihovo salo od koga topi ulje kao, u to vreme, izuzetno važnu sirovinu. Priča o životu posade, prijateljstvu i sukobima, fizičkim kaznama (bičevanje), mukama plovidbe i teškog rada dopunjena je živopisnim likom harpuniste Nanuka (što je omaž istoimenom junaku dokumentarnog filma o životu Eskima iz 1922.g; ovaj Nanuk, pak, ima crte lice još jednog literarno-filmskog heroja - Dersu Uzale, lovca iz Sibira, najpoznatijeg po filmu Akire Kurosave ali i filmu A. Babajana odnosno knjizi istraživača V. Arsenjeva); jedna od pripovednih linija prati konfliktni odnos kapetana Čejsa i njegove nervno rastrojene supruge Lore. U finalu priče brod razbija ranjeni kit a preživeli (Nanuk, Ken, Čejs i Lora) uspevaju da se domognu obale.
            Epizoda “Bela zemlja” (odnosno Aljaska) prati ovu četvorku u njihovim naporima da prežive nemilosrdnu hladnoću, oluje i glad tragajući za hranom i spasenjem. Nanukove veštine pokazuju se kao vrlo korisne ali ne mogu da donesu spasenje. Slomljena ogromnim telesnim i umnim naporima Lora potpuno ludi i umire a njen suprug gubi razum i odaje se kanibalizmu. Samo nadljudska upornost Nanuka i Kena gone ih dalje u belu zaslepljujuću pustoš, u susret sa izgladnelim belim medvedom i fatalni sukob sa pomahnitalim kapetanom. Da bi preživeli Nanuk i Ken moraju da prođu kroz ledeni pakao sve dok ne sretnu Eskime
            Berardi je vrlo vešto varirao vestern obrasce da bi sa ove dve epizode hrabro iskoračio u, za serijal, nove “teritorije”, menjajući prepoznatljiv milje i rizikujući da razočara čitaoce. No, ponuđene priče u ovoj knjizi (i još jedna u narednoj koja se događa među Eskimima) sasvim su korektne “vežbe” koje barataju prepoznatljive elemente primerene za ove (mornarske odnosno ekspedicijske) teme. Odstupanje od znanog Kena unekoliko je potcrtano i promenom standardnog crtača: “Lov na moru” je nacrtao, uglavnom vrlo solidno, Đankarlo Alesandrini; to se, na žalost, ne može reći za Bruna Marafa čiji crtež, na momente krajnje nevešt, više kvari nego što dopunjuje “Bele zemlje”. No, Berardijev scenario, ipak, uspeva da privuče i zadrži čitaoce i u ovoj epizodi.
Rečju, peti tom „Kena Parkera“ i svojim iskorakom iz dotadašnje matrice učvršćuje ugled ovog serija (znanog i kao „vestern sa dušom“) koji, iz epizode u epizodu, usložnjavanja i produbljuje početnu postavku što ga čini nezaobilaznom lektirom za svakog radoznalog ljubitelja „priča u slikama“. 
            (“Dnevnik”, 2019.)


Zapaženi epizodni lik strip serijala “Spiru i Fantazija” - onaj koji u priči “Povratak u mezozoik” kroz gust saobraćaj vozi bicikli i nonšalantno čita novine a par slika kasnije nosi polomljeni bicikl da bi već u sledećoj epizodi serijala bio zamalo pregažen baš od Spirua i Fantazija - pojavio se kao glavni junak stripa 28. februara 1957. godine na stranicama “Le journal de Spirou” pod imenom Gaston odnosno, po naški, Gaša Šeprtlja. Njegov tvorac Andre Franken (1924-1997) od tada ga predstavlja najpre u geg-pričama na polovini stranice do bi tek 1966.g. Gaša dobio punu stranu (mada je i dalje umeo da se “skupi” na polovinu strane ali i da se “protegne” na dve strane). I pošto se osamostalio Gaša se, s vremena na vreme, družio sa dvojicom reportera i njihovim ljubimcem Marsupilamijem. S svoje strane, ovi junaci će se povremeno pojavljivati (na plakatima ili kao lutke) u “Gaši Šeprtlji” da podsete čitaoce na sebe ali i da Franken podgreje nostalgiju prema starim junacima.
Gaša zarađuje svoju koricu hleba nasušnog kao administrativac u redakciji strip magazina koji se zove “Spiru” (u ovdašnjem prevodu “Stripoteka”). Njemu se svašta može zameriti i “prišiti” ali svakako ne da je vredan i marljiv; ipak, kad na svom dlanu otkrije dlaku - što je dokaz da je neko lenj - Gaša počinje mahnito da radi (ne znajući da je reč o neslanoj šali kolega)! No, kad je stanje redovno, Gaša zabušava i drema, smišlja genijalne izume za poboljšanje radnih rezultata, kuva ili peče palačinke, rečju, radi sve drugo osim onoga za šta je plaćen. Njegov najveći neprijatelj je zaostala i nesređena pošta koje se oslobađa na svakojake ingeniozne načine kakav je i paljenje u plinskom bojleru ili prepravkom motora svog automobila na novo gorivo - papir! Na žalost, pošte ima toliko da  - u jednom Gašinom košmaru – ona, u stvari, sačinjava prstenove oko Saturna.
Kolege iz redakcije tolerišu i trpe Gašu, njegove ljubimce i ekscese, sa manje ili više gunđanja ali ponekad i njima prekipi pa mu žestoko odgovore. Ovo ne važi za gospođicu Zoricu koju Gaša oduševljava a on nju vodi na lude izlete i zamišlja u još luđim mačo-avanturama kakva je boravak, posle brodoloma, na pustom ostrvu; kada ovu idilu iz snova pokvari dolazak gospodina Gužvića, probuđeni i besni Gaša ne može da odoli a da stvarnog Gužvića, koji naravno dolazi da potpiše ugovore, ne šutne u stražnjicu. Tako benigni momak u zelenoj rolki i ofucanim espadrilama namerno uništava poslovnu šansu mada u redovnim situacijama katastrofu izaziva potpuno nenamerno. I nesretni i nespretni policajac Milkan redovno izvlači deblji kraj iz susreta sa Gašom ili njegovim prastarim automobilom Fijatom 509. Gašina borba protiv parkometara poprima epsko-groteskne razmere od angažovanja snagatora da isavija aparate tako da se ne može ubaciti novčić do sadnje bršljana oko parkometara ili njihovog “popunjavanja” teledirigovanim komandama.
Gaša obožava svoje ljubimce (neobuzdanu mačku, namćorastog galeba, ribicu Šaranka, miša Sirka, kornjaču) ali i čitavu prirodu i živi svet (računajući tu i divlju puzavicu, neke mesožderke i pomahnitali kaktus). Kad zatreba Gaša je spreman čak i da bombama sa lepkom  bombarduje kitolovce! Na žalost, životinje nemaju uvek razumevanje za njegove napore pa tako čudovište iz Loh Nesa beži iz jezera kad Gaša počne da mu svira na svom Gašofonu!
Gaša je sasvim prosečan čovek, ne preterano bistar i uredan, večito neispavan i spreman da to nadoknadi, sklon “hvatanju krivina”, s manjkom uvažavanja za šefove i umišljene bogataše. On zaslužuje odrednicu “šeprtlja” ali ga to ne diskvalifikuje u svesti čitaoca koji mora sebi da prizna da ni sam nije mnogo bolji.
Šestim tomom završava se poduhvat “Darkwooda” i “Belog puta” da na ovim prostorima objave kompletan strip serijal. Ova knjiga sadrži tri albuma od kojih prvi (a 17. po redu) spada u “redovne” albume dok su 18. i 19. albumi sastavljeni od tabli iz raznih perioda Gašinog života koje do tada nisu ušle ni u jedan album, odnosno sadrže razne samostalne crteže-gegove te, kao kuriozum, razne stripove rađene po narudžbama (takve su table korišćene u kampanji popularisanja putovanja gradskim autobusima, promotivni album za proizvođača baterija, tabla za kampanju Amnesti Internešnel). Iako je reč o namenskim proizvodima, Franken je dokazao da je veliki profesionalac koji se na svakom zadatku drži visokih standarda. Na kraju knjige objavljene si u poslednje četiri table koje je Franken nacrtao ili započeo.
 Na kraju ove velike strip avanture sasvim je nesporno da serijal “Gaša Šeprtlja” spada u klasike kako 9. umetnosti tako i svekolike umetnosti. Puna potvrda ovoga je i činjenica da je “Gaša Šeprtlja”, u izboru čitalaca lista “Mond”, svrstan među 100 najboljih knjiga XX veka!
(“Dnevnik”, 2019.)



U razgranatoj krošnji krimi žanra jedna od nosećih grana svakako je ona koja se bavi gangsterskim poslovima kao „porodičnim biznisom“ a među  ovim „preduzetnicima“ posebno su zapažene italijanske porodice. Naravno, svako upoznat sa popularnom kulturom XX veka dosetiće se filmova (inspirisanih romanima Marija Puza) iz serijala „Kum“ i porodice Korleone. Na kraju tog veka (i milenijuma) pojavio se (1993. godine u Argentini a potom i u Italiji) strip o porodici Ćentobuki (u bukvalnom prevodu „Storupići“) koji je sumirao dotadašnja iskustva ovog podžanra, propustio ih kroz crnohumorne (pa i groteskne) filtere i ponudio čitaocima (pre svega malo starijim dečacima). Scenarista ove žanrovske igrarije je Karlos Triljo (1943-2011), vredni, iskusni i nadahnuti pripovedač širokog dijapazona (od krimića, vesterna, politički intoniranih do „golicavih“ priča). Njegov provereni saradnik bio je Domingo Mandrafino (1945) prepoznatljivog grafizma koji meša realizam i karikaturu.
Trilo svoje pripovedanje u „Porodici Špageti“ deli u epizode od po 8 strana što je idealna mera za objavljivanje u strip magazinima koji u vreme pojave serijala još uvek imaju značajnu ulogu na strip sceni. Ova stroga disciplina traži od scenariste da bude usredsređen i dovitljiv kako bi uspeo da stvori celinu koja se nadovezuje na prethodne ali je, istovremeno, i koliko-toliko zaokružena i samodovoljna (tako da čitalac nema utisak da je pred njim tek jedan od bezbroj nastavaka i da zbog toga odustanje od čitanja). S druge strane ova difuznost dozvoljava i neobavezne šetnje i izlete u okruženje glavne priče što produbljuje atmosferu i daruje joj šire horizonte. Sve navedeno Mandrafino prati i dopunjuje „praktikujući“ sopstvenu disciplinu - zadati broj kvadrata na tabli (najčešće tri reda po dva kvadrata na strani) - čistih linija sa malo senčenja i bez preteranih egzibicija u rakursima i montaži tabli. Ipak, uprkos ograničenja crtež je izuzetno korektan a na momente i vanredno upečatljiv. Sveukupno je reč o veoma zanimljivom i zabavnom stripu o vrlo neobičnim (anti)junacima jer pravih, potpuno pozitivnih heroja nema među članovima porodice Ćentobuki. Njih petoro stiže iz Italije na obale SAD u prvim godinama XX veka kao siročići jer je njihova majka Gracija tokom plovidbe umrla rodivši najmlađeg brata Tonija (a što mu najstariji Amerigo nikada neće oprostiti). No, dolazak i odrastanje su prošlost (istina ne baš zaboravljena) jer su sva deca stasala i krenula svojim putevima. Amerigo je šef kriminalne bande (likom podseća na Don Korleonea), ubica i silovatelj, (pre)veliki poštovalac sećanja na majku, bahat, punačak, prosedih zulufa, žedan ženske ljubavi po sopstvenim uslovima, mrzitelj Jevreja i anarhista, željan da ga braća i sestre poštuju ali i da ga se plaše, ponekad voljan da pomogne kako zna i ume (na primer da ne baš nežno „ubedi“ vernike da se vrate u crkvu njegovog brata). Frančesko je sveštenik koji ne uspeva uvek da kontroliše svoj žestoki karakter pa, s vremena na vreme, Ameriga raspećem bije po glavi, sklon je i drugim neortodoksnim metodama vaspitavanja vernika, pokušava da održi porodicu na okupu (ne uvek spretno, posebno ne kad „nabedi“ da je Karmela kurva pa je muž krvnički prebije). Najmlađi, Toni, je policajac, sklon opraštanju i iznalaženju kompromisa. Katerina je zvezda nemih filmova, poznata i popularna kao strastvena „Džipsi Bun“, bogata je ali i rob studijskog star sistema, na meti svakojakih ucenjivača i lovaca na trofeje. Karmela je „obična“ žena koja jedva spaja kraj s krajem sa dvoje male dece i mužom grubijanom (koga će u samoodbrani ubiti); no, preko noći ona postaje savršeni plaćeni ubica koju angažuje njen ljubavnik-mafijaški bos.
Što priča duže traje (prva knjiga serijala ima 296 stranica) to se više tajni otkriva jer niko nije u potpunosti onakav kakvim se prikazuje, svako krije svoju (mračnu) tajnu iz mlađih dana (laži, prevare, incest); u konačnom svođenju računa osnovno pitanje u priči nije „ko je dobar“ već „ko je manje loš“. Zbog toga su i rešenja problematičnih situacija prigodna i izmiču procenama iz pozicija idealnih i idealizovanih principa Dobra i Zla; umesto toga poštuje se i praktikuje čisti pragmatizam koji opravdava sva sredstva kojima se postiže trenutno željeni cilj. Prateći principe nepostojanja trajnog vrednosnog sistema odnosno stalnog iznalaženja/otkrivanja starih tajni i grehova Trilo je otvorio prostor za poigravanje očekivanjima (zasnovanim na iskustvima konzumiranja žanra) i za transformisanje profila likova koje prati, što se na kraju prve knjige produbljuje do gotovo biblijskih razmera roditeljskog greha kada se „otkriva“ mogućnost da otac sve deca iz porodice nije Gracijin muž Vitorio već gazda, vlasnik zemlje na kojoj žive. Da li višestruki greh jedne generacije žigoše i sledeću, jedno je od pitanja na koje će odgovoriti sledeći tomovi serijala (kojih će ukupno biti četiri).
„Porodica Špageti“ umnogome prevazilazi standarnu ponudu strip sadržaja kako svojim stilskim kvalitetima tako i intrigantnim variranjem i subverzivnim menjanjem žanrovskih obrazaca zbog čega zaslužuje punu i nepodeljenu pažnju ljubitelja „priča u slikama“.
(„Dnevnik“, 2019.)


Zdušno prihvatajući (ne samo) pionirski značaj teorijsko-istorijskog poduhvata doajena Zorana Živkovića kao temeljnu “bazu” utemeljenja savremene srpske (naučne) fantastike, nećemo imati problem da shvatimo i značaj Ilije Bakića koji u ovom bipolarnom odnosu autoriteta preuzima sledeću etapu, ili da budemo dosledni, on teorijskim i spisateljskim radom predstavlja “nagradnju”.
Bakić je pesnik, esejista i prozni pisac koji je afirmaciju ostvario na polju književne (naučne) fantastike: od srpske verzije kiberpanka, preko postapokaliptičkih ratova do mitskih bezvremenih epoha koje su izgubile sve svoje bogove. Autor je leksikona “101 lice fantastike”, kao i čitavog niza pesničkih i proznih knjiga, a njegova dela su zastupljena u brojnim antologijama srpske (i jugoslovenske) fantastike.
Moglo bi se ustvrditi, bez ikakvog kolebanja, da je senzibilitet Bakića-pisca, takođe (spomenuto) bipolaran; s jedne strane, akcenat je na onom “naučno” iz već spomenute sintagme koja označava žanr. Baš kao i njegov veliki prethodnik, Gibson, u skladu sa teorijskim pomeranjem granica u skladu "sukoba sa drastično promenjenom stvarnošću", u svojim ranijim pričama (romanima)  - na primer “U odvajanju” – on ume lagodno da ispoštuje podžanr zvučnog naziva "kiberpank" i pomaže nam da uhvatimo kreativnu kopču sa svetom ideja koje već godinama kolaju našom malom planetom... Zemlja u bliskoj budućnosti (čitaj: danas!) više nije ni na nivou sećanja jednaka jučerašnjem danu: ona je mračna, distopijska i prepuna (ekoloških) katastrofa, a moć međunacionalnih korporacija više i nije merljiva, ona je činjenica. Plutamo virtuelnim prostorom (pre)savršenih kompjutera, a "stvarni" život je samo slika koja nam oduzima vreme i kazuje kako je dosadno tako "obično živeti". Život u Matriksu možda i nije naš izbor, nego nametnuti stil: surov je i realan svet budućnosti koji nam je predočen  - mi, kanda, živimo u jednom kompjuteru ogromnih razmera. A, s druge strane stvaralačke dihotomije, Bakić u jednoj od novela koja je upravo pred nama, “Vetar ne nosi ničije glasove”, o decenijskom ratu, sa akcentom na “fantastika”, predstavlja pseudoOdiseja iz alternativnog Trojanskog rata, jednog od Trojanskih ratova što se nebrojeno puta, u različitim vidovima odvijaju u svim prostorima i vremenima, koji se bori i ne uspevajući da stigne na samo imaginarno poprište jer mu je dodeljena “sveta dužnost” seče stabala za lomače palih ratnika. On, dakle, samo željeno poprište bitke i junaštva neće ni videti ni osetiti, dok se oko njega neumitno osipa vreme koje Sve pretvara u prah.
Zbirku “Četiri reke izviru u raju i ine plovidbe” (Agora, 2019) čine tri novele – Prahovi ma čiji, Vetar ne nosi ničije glasove i Četiri reke izviru u raju – objedinjene oko istog motiva: plovidbe rekom-morem-okeanom. Ali, to nije plovidba nervoznog Gordona Pima  po mare incognita romantičarskog očaja niti znojavo putovanje bezvoljnog kolonijalnog trgovca Kerca niz tok reke koja teče između mračnih stabala i mreže lijana nepoznate džungle, nego pre divlja i nejasna plovidba u magli u kojoj se i seni bogova davno pomrlih rasipaju u prah na tek ovlašni dodir, plovidba u kojoj se svet bez obala osipa i nestaje pred očima već mrtvih junaka. Mrtvih, a da im to još nije poznato, jer nema, a nije ni bilo, nikog da ih o tome obavesti:
“Nebo je tvrdo i kruto i moraće jednom da prsne, da otvori prolaz kojim ćemo se uspeti do bogova noseći oštrice kao ponude.”
Jedna od mogućih pretpostavki je da se sve dešava u ono vreme u kojem je aktivno radila škola za čarobnjake koju su pohodili Legvinovi junaci, pa sigurno nikog ne bi začudilo da su Bakićevi Mornari, Navigatori, Kapetani i Trgovci u nekom trenutku, čak, ugledali i barku u kojoj je mag Ged baš bacao vraybinu i punio vetrom jedro svoje skromne barke jureći nekog od zločestih zmajeva. Ili onog istog Geda koji prati Senku u pustošnoj Zemlji mrtvih. Ovi junaci, ni malo svesni stanja koje kazuje da nije važan cilj, nego putovanje, ipak znaju da se ploviti mora, ali ne i živeti: navigare necesse est, vivere non est necesse. Baš kao što je njihova plovidba pre tragično putovanje rekom Stiks, nego što je melanholična i tihoplačljiva poslednja avantura Gandalfa, Froda i vilovnjaka koji napuštaju ovaj svet odlazeći zauvek iz svojih, ali i naših života.
Veliko je zadovoljstvo čitati  ove novele Ilije Bakića. NJihov ritam oseća damare čitaočevog krvotoka i prati ravnomerni bam – bam njihovog ustreptalog srca. I kao da govori: sve prolazi, i baš kao što su istekla naša ovozemaljska dela, dok plačemo i tugujemo na poslednjoj plovidbi ka životu Iza, znaj, čitaoče, i vreme tvojih dela će isteći.
Ili je već isteklo.

(“Književna fantastika” br. 08, jun 2019.)


U sve zahuktalijem globalnom nastupanju digitalnog sveta koje, na ovim prostorima, ide ruku pod ruku sa akutnom besparicom za kulturne potrebe (kojih nema u minimalnoj potrošačkoj korpi kao etalonu za opstanak jedinki/naroda), kontinuirano pojavljivanje časopisa (makar i jednom godišnje) koji se bavi umetnošću pravo je čudo. A ako je taj časopis posvećen stripu kao 9. umetnosti koji u zemlji Srbiji baš i ne priznaju za umetnost, onda je to čudo nad čudima. Ipak, čuda se događaju u „Srbiji na Istoku“ pa je tako pred nama novi, 19. broj „Strip Pressinga“ (koji je počeo da izlazi 2001.) u izdanju Studentskog kulturnog izdavačkog centra Niš i pod uredničkom (dirigentskom) palicom sjajnog profesionalca i neumornog, žestokog entuzijaste (ili profesionalnog entuzijaste?) Marka Stojanovića. On će se, pak, u svojoj uredničkoj reći „pravdati“ zašto je dobio Nagradu za doprinos srpskom stripu Međunarodnog strip salona (koji će biti održan u beogradskom SKC-u u septembru), iskreno i skromno navodeći da je sve što je učinio učinio zarad ljubavi prema stripu i želje da se javno oglasi svojim radovima; ipak, on nije zatvorio vrata za sobom već ih je, kada se ostvario kao strip umetnik, otvorio još šire za sve mlade koji pristižu nošeni strastima, željama i nadama kakve su i Stojanovića terale da napreduje.
            Sadržaj novog „Strip Pressing“-a sledi oprobanu formulu: red stripova - red tekstova (intervjua, prikaza novijih izdanja, osvrta na zanimljive i značajne strip pojave). Čitaocima je prepušteno da, prema sopstvenim afinitetima ili interesovanjima, „konzumiraju“ časopis onako kako je štampan/složen ili na preskok; ipak, sasvim je sigurno da će, pre ili kasnije, iščitati sve što je ponuđeno jer je reč o valjanim prilozima. Nakon uvodnih „redovnih doza“ univerzuma serijala „Beskrvni“ i „Vekovnici“ sledi poveći i izuzetno zanimljiv razgovor sa proverenim velikanom stripa - Dejanom Nenadovom pod naslovom „Kad sam jednom počeo da crtam, više nisam prestajao“; Nenadov nadahnuto, smireno i promišljeno sumira dosadašnju karijeru i iskustva dajući tako dublji uvid u svoju umetničku radionicu kao i „tehnologiju“ rada i komunikacije sa scenaristima i izdavačima koji su delovi velikog strip korporacijskog sistema. Nenadov poznaje svoje kvalitete i njihove domete i, jednako tako, nema iluzije o ceni opstajanja u strip industriji. Njegovi će odgovori svakako pomoći mlađim kolegama koji su voljni da se otisnu u široke i nemirne vode stripa.
            Sledi strip groteska „Mundijal“ Alekseja Čebijkina (u kojoj se svakovrsne istorijske vojne formacija sreću na ravnom fudbalskom polju) te niz strip recenzija iz kojih, između ostalog, saznajemo da se u Turskoj crta stimpank u vidu serijala „Izvanredne avanture Sejfedin-efendije“ odnosno da u Rumuniji (preciznije u Temišvaru) od 2013. izlazi strip magazin „Terapie de Bam - TDB“. Brojne informacija o (na ovim prostorima nepoznatoj) strip sceni u Rumuniji, izdavaštvu te o sopstvenim stvaralačkim iskušenjima, pod parolom „Zajedno smo jači“, saopštava mladi umetnik Mirel Dragan iz Temišvara. Sasvim drugačija iskustva sa belosvetskim izdavačkim mašinerijama kakve su „DC“, „Marvel“, „Image“ ima Stjepan Šejić koji kaže „Nisam crtač, ja sam pripovedač“ dok „tvrdi“ stav Kalena Bana, njegovog „klupskog“ „DC“, „Marvel“ kolege, koji radi i za „Dark Hors“, „IDW“ i smišlja nove avanture Konana, X-mena, Dedpula, Crne udovice glasi „Nemam blokade u pisanju, ne mogu da ih priuštim.“ Da, uprkos svih prolaznih muka i izazova kvalitet, opstaje i biva zapamćen podsetiće tekst „Majstore, gde ste?“ iz rubrike „Strip klasici“ koji se bavi nezaboravnim i neodoljivim serijalom „Herlok Sholmes“ scenariste Zvonimira Furtingera i crtača Julija Radilovića Julesa; reč je o humorističko-parodijskom stripu, utemeljenom na liku najslavnijeg klasičnog detektiva Šerloka Holmsa, stvaranom, uz duže prekide, gotovo dve decenije - od 1957 do 1974. godine.
            Konačno, ostajući veran svojoj nameri i misiji da pomaže rad mladih autora „Strip Pressing“ će pod okvirnim naslovom „Novi val“ predstaviti niz zanimljivih umetnika sa balkanskih prostora koji donose dah novotarija i svežine; među njima se, po mišljenju autora teksta Nikole Dragomirovića, izdvajaju Korina Hunjak, Mara Jovanović, Mirjana Kostić, Mihaela Erceg, Ana Nikiforova i Danica Dedić. I, uz još par kaiševa i kratkih stripova (crnohumornih „Gde ja živim“ Filipa Andronika, „Rovovi“ Tasosa Zefeiriadisa i Petrosa Chiristuliasa, „Comics Comics“ Tončija Zonjića, „Bez naslova“ Ivana Stojkovića) zatvara se najnoviji broj „Strip Pressinga“.
            Kada sklopi korice čitalac će svakako biti zadovoljan jer je upoznao nove, zavodljive svetove koji su delo njemu nepoznatih autora. Njihova imena svakako će mu, kada ih ponovo sretne, biti znak da obrati pažnju na te stripove. Upravo zbog toga ovaj je broj „Strip pressinga“ (kao i raniji) uspešno  ispunio svoj zadatak predstavljanja čudesa devete umetnosti.
            („Dnevnik“, 2019.)

Prevođenje umetničkih dela iz jednog u drugi medij večiti je zanatsko-stvaralački izazov sa vrlo neizvesnim/promenjivim rezultatima. Ipak, brojne neuspešne adaptacije nisu obeshrabrile one voljne da reči pretvaraju u slike (statične ili pokretne) odnosno „nepomične“ slika u „pomične“. Agilni strip izdavač „Darkwood“ obradovao je znatiželjne čitaoce albumom „Mitovi o Ktuluu“ koji sadrži devet segmenata nastalih na osnovu priča kultnog horor autora Hauarda Lavkrafta (1890-1937) i oživljenih potezima pera i četkica majstora Alberta Breće (1919-1993). Između stranica ispisanih slovima i tabli sa crtežima posredovao je još jedan umetnik - adaptacije je sačinio Norberto Buskaglija i njegova se uloga u stvaranju ovog dela nikako ne sme zanemariti jer je Lavkraft pisac koji svoje priče ne temelji isključivo na akciji, na fizičkoj radnji tipa „junak je išao od tačke A do tačke B i na putu mu se dogodilo to-i-to“. U Lavkraftovim pričama, naravno, postoji i taj nivo dešavanja ali itekako ima i „statičnih“ segmenata sa svakovrsnim pojašnjenjima ili spekulacija te razmišljanjima, dilemama i sumnjama junaka. Lavkraft je majstor stvaranja i razvijanja tenzija, teskobnih atmosfera odnosno građenja opipljive, gušeće nelagodnosti. U dostizanju ovih ciljeva on je koristio sva dostupna mu sredstva, od znanih obrazaca (ukleta mesta i građevina, mistična znanja) do česte, manirističke (i preterane) upotrebe pojedinih termina (čudesno, gnusno, zlo, prokleto). Krajnji rezultat svih tih napora jeste proza vrlo specifične atmosfere, prepoznatljive tematike, zapleta odnosno raspleta. Lavkraft je niz priča zasnovao na premisi postojanja skrivenog i trenutno primirenog zla nezemaljskog porekla koje je sposobno da bez muke uništi ljudski rod. Naznake postojanja tih „starih“ bića koja su postojali pre pojave čoveka - a koja on nije u stanju čak ni da racionalno pojmi - ili njihovih inkarnacija vidljive su u bizarnim dešavanjima u izolovanim gradićima, među izgubljenim ruševinama ili u susretima sa neobičnim kreaturama. Junaci priča kao obični, normalni ljudi spoznaće strah i užas koji seže do primarnih nivoa njihove ličnosti i, zbog tako dubokog potresa u temeljima svog bića, neće više biti oni koji su do tada bili. Lavrkaft govori o kratkotrajnim, krhkim obrazinama civilizovanosti ispod kojih su slojevi animalnih reakcija i neprestanog straha od uništenja u najstrašnijim fizičkim i duševnim mukama; a ti primerni slojevi mogu izroniti na površinu u svakom trenutku (kao što i prepotopsko zlo može izmileti iz dubina podzemlja i mora).
Egzistencijalni užas koji Lavkraft opisuje (škrto u odnosu na kitnjaste opise drugih tema) a bogato naznačuje u senkama i slutnjama valjalo je pretočiti u novi medij - u strip kao spoj teksta i slika koji poseduje sopstvenu dinamiču logiku. Zadatak adaptacije izvršio je Norberto Buskaglija vrlo korektno mada ne i bez teškoća (što je vidljivo u segmentima punim teksta a bez slika); strip kvadrati poprilično su opterećeni tekstom što je bitno usporilo ritam i ograničilo crtež tako da je, u krajnjem, ovaj rad vrlo blizu formi ilustrovane priče. Da krajnji rezultat, ipak, bude strip zasluga je proverenog majstora Alberta Breće koji je svoj zanat pekao na brojnim rutinskim strip zadacima (kaubojcima, ratnim, krimićima) da bi dostigao do remek-dela kakva su „Mort Cinder“, „Če“, „Etenaut“ ili „Izveštaj o slepima“. Sa tako bogatim iskustvom koje podrazumeva i mnoge crtačke eksperimente i egzibicije (čak i u krimićima) Breća je mogao da bira kakav će biti vizuelni lik Lavkraftovih fantazija i fantazmagorija. Kako bi potcrtao „normalnost“ Breća „običan“ svet crta realistično (što važi i za građevina, naselja); što je prisustvo natprirodnog, zlog i zloslutnog veće to su i oblici apstraktniji pa su zgrade i lokaliteti groteskniji a čudovišta amorfna, bez lako prepoznatljivih (u petparačkoj mas produkciji uobičajenih) oblika. Gledalac često mora da se dobrano zagleda u crtež i u linijama, tačkama i mrljama sam „izgradi“ lik moćnih monstruma. Ovakav crtački stil svakako je izazovan, intrigantan i inovativan (omogućen je, u krajnjem, i dužinom-kratkoćom stripova, uglavnom od 5 do 15 tabli) te zahteva aktivno učešće konzumenata. Naravno, pošto su priče crtane u dužem vremenskom periodu od 1972. do 1975. primetni su i stilski pomaci (u većim ili manjim „dozama“ realističkog crteža) koji, sveukupno, doprinose vizuelnom bogatstvu i atraktivnosti albuma.
Rečju, „Mitovi o Ktuluu“ su izuzetan spoj Lavkraftovih mračnih vizija o ljudskoj nemoći spram užasa koje kriju njegova psiha, svet i svemir i majstorski osmišljenog i realizovanog Brećinog grafizma koji je sve te vizije, potpomognut Buskaglijinim funkcionalnim adaptacijama, zaokružio u sjajan strip.
          („Dnevnik“, 2019.) 
„Mi smo ono čega se sećamo. (...) Ali čovek koji ne pamti nije živeo“ ispisano je na korici knjige zagonetnog naslova „Ardalen“. „Sačuvaj svoje uspomene. One su sve što ti je ostalo“ peva Pol Sajmon citiran u toj knjizi. Sred ovakvih izjava i razmišljanja Migelančo Prado (1958), jedan od najosobenijih strip umetnika današnjice u Španiji ali i svetu, otvara lepezu priče koje čine knjigu/grafičku novelu „Ardalen“ originalno objavljenu 2012.g. U njoj će znatiželjni čitalac sresti obične i neobične, stvarne i nestvarne ljude i sudbine i suptilno biti uveden u nekoliko (paralenih) realnosti koje se, opet, stiču i preklapaju u par izuzetnih trenutaka koji potvrđuju nečije postojanje. Sabela, u svojoj ranim četrdesetim godini, posle par ličnih životnih poraza (gubitak posla, razvod), u prelaznom dobu pre ponovog početka (očekivanog razgovora za novi posao), traga za dedom koga, sem u pričama, nikada nije upoznala jer je otišao na Kubu i odatle se nije vratio. Put je vodi u planinsko selo i lokalnu kafanu u kojoj starci uz šoljicu kafe i razgovore troše preostale im dana. Na njena pitanja i molbu za pomoć oni će je, dok se Selija, vlasnica kafane mršti, šale radi uputiti do kuće čudaka Fidela koji je (navodno) preživeo tri brodoloma (pa ga, od „milja“, zovu Brodolomac). Sabela, puna nade, odlazi do Fidela ali susreće starca koji jedva da živu u stvarnom vremenu jer je ušančen u sasvim drugim svetovima u kojima i dalje razgovara sa osobama iz svoje prošlosti; Fidel (to mu nije stvarno ime), ni u šta nije siguran a čak i ako se doseti kakvog događaja, isti brzo zaboravi.
            Početni neuspeh neće pokolebati ustreptalu Sabelu jer je njena potraga koliko rezultat neurotičnog odgovora na krah sopstvenog života toliko i način da se frustracije iz detinjstva prevaziđu pa da ona, izlečena, krene (uprkos lošim iskustvima i odmaklim godinama) ponovo u novu budućnost nadajući se (naj)boljem. Zato žena nastavlja da odlazi do Fidela i da sabira fragmente njegovih nesigurnih, ponekad i prevrtljivih sećanja. Ovakav razvoj događaja jača podozrenje staraca koji u tome vide opasnost za sopstveni učmali život. Većina se, ipak, zadovoljava samo gunđanjem ali ne i Tomas čija se zloba hrani onim što vidi i, još više, apatijom ljudi koji ga okružuju i koja ga, konačno, tera u fizičko nasilje sa fatalnim ishodom.
            Ipak, uprkos svim ustaljenim, prepoznatljivim obrascima i zakonitostima trivijalne egzistencije, u kulminacijskom/katarzičnom trenu priče dešava se čudo - spoj dve fantazija. Fizička realnost, materijalni zakoni uzroka i posledice biće poništenu u trenu kada starčevu opsesivnu fantaziju - let/plivanje kitova iz šume eukaliptusa kroz plava nebesa - ugleda i Sabela. Tada se za to dvoje ljudi otvaraju metafizička nebesa, obznanjuje se nadmoć i superiornost duha (i duše). Pred tom spoznajom sve materijalno postaje trivijalno, prolazno, nebitno i nedovoljno dostojno pravih (ispravnih) ljudi sposobnih da otvore oči i sagledaju svoj svet upravo onakvim kakav jeste ali, isto tako, i da vide sve druge svetove sa kojima se on prepliće tvoreći onaj ultimativni, singularan, u kome prošlost, sadašnjost i budućnost jednovremeno traju.
            Pradova je priča jedna od onih velikih, ozbiljnih i svevremenih. To što je ispisana i iscrtana u formi stripa ne oduzima joj ništa od kvaliteta. Prado je svetlosnim godinama udaljen od oveštalih, korporacijskih strip šablona i suvereno predstavlja strip kao medij bezgraničnih potencijala. Njegovo pripovedanje uverljivo je kako u scenama u kojima je sve jasno i očigledno tako i u onima koje delimično otkrivaju tajne ili nagoveštavaju njihova postojanja. Nelinearnost priče zajedno sa oneobičavanjem stvarnosti i mešanjem raznih vremena gradi hipnotišuću atmosferu koja čitaoca ostavlja bez daha. Povremene dokumentarističke pauze (citati dokumenata, novinski članci, intervjui, faksimili karata...) pojačavaju realističku uverljivost ali i gotovo magijsku opčinjenost natprirodnim prikazanjima. Prado majstorski koristi snagu slika i njihovog kolora da bi upotpunio reči odnosno da bi onim što se vidi digao priču na novi nivo, nivo primarne opinjenosti prizorom koji je izvan iskustveno-realnog. Jer, koliko god da je briljantno prikazivanje facijalnih mimika i grčeva još je imresivnije njegovo slikanje prizora pod morem preplavljenih svetlom koje nije od ovog sveta. Koliko god bili slikarski  besprekorni (minimalistički) prizori čaša na stolu još su impresivnije neobične, fantazmagorijske ribe koje plivaju po vazduhu Fidelove kuće. Konačno „izmirenje“ svetova može se videti u prizorima jarkih jesenjih krošnji i impozantnom (gotovo arhetipskom) plivanju kitova kroz vazduh.
            Rečju, „Ardalen“ (što je ime vetra koji dolazi s mora i prodire u unutrašnjost kopna noseći mirise soli i joda) čudesan je spoj slike i reči zapitan nad tajnama postojanja u fizičkoj stvarnosti i metafizičkoj nadrealnosti i kao takav uzbudljivo je remek-delo svekolike Umetnosti kome  treba pokloniti punu pažnju.
            („Dnevnik“, 2019.)


Posleratna Jugoslavija u svojim inkarnacijama, kao Federativna Narodna Republika i Socijalistička Federativna Republika, bila je odista kontraverzna i kontradiktorna tvorevina. Uprkos proklamovanom socijalističkom putu kojim se kretala ona je u mnogo čemu odstupala od rigidnog real-socijalizma zemalja Istočnog bloka. Za ovu priliku pomenućemo samo sferu „popularne kulture“ konkretno najprokaženije forme - strip i petparačku literaturu. Posle početnog otpora pa i zabrane ovakvih sadržaja, kao kapitalističko dekadentnih i opasnih tvorevina, već polovinom 1950-tih (dakle samo deceniju posle rata i početka izgradnje socijalističkog čoveka) stripovi su počeli da dobijaju svoje mesto na stranicama dečijih listova a par godina kasnije krenulo se sa objavljivanjem roto svezaka „zabavnog štiva“. Nedugo zatim ove sadržaje su „proizvodili“ domaći stvaraoci. Jedan od jugoslovenskih centara za stripove i palp romane bio je „Dnevnik“ Novi Sad a urednik edicija „X-100“, „Lunov Magnus Strip“ i „Zlatna Serija“ bio je Mitar Milošević (1924-1995), pisac i novinar. I, kada je za novi broj „X-100“ zafalio roman on je, pod pseudonimom Frederik Ešton, stvorio Luna, kralja ponoći, palp heroj „Made in Yugoslavia“ koji će uspešno parirati uvoznim junacima i na čijim će avanturama odrastati par generacija pionira i omladinaca. Poštujući pravila edicije kojoj je urednik, Milošević/Ešton je Luna (u „civilu“ Donalda Sikerta) smestio u beli kapitalistički svet (prevashodno u London mada je Lun odlazio na mnoge ekskurzije širom Zapadnog sveta), među svakojake kriminalce kojima uspešno kvari podle planove (od običnih otimačina do sofisticiranih podvala i grandomanskih želja za osvajanjem sveta) zajedno sa dobrodušnim snagatorom Mekfersonom; ima tu mesta i za Lunovi lepu i hrabru devojku Džejn Vitington, spretnog novinara Artura Markinča te niz povremenih likova. Ešton je napisao 70-tak romana koji su imali neverovatne tiraže (čak i po120.000 primeraka) i bili više puta preštampavani. Raspad Jugoslavije doneo je i propast šarenih svezaka na trafikama te promene interesovanja novih generacija pa je Lun, pošto nije prerastao u „franšizu“, bezmalo pao u zaborav. Pamtile su ga samo starije generacije koje su iščitavale polovne sveske „X-100“. Ipak, Lun je ostao prepoznatljivi pojam kulture druge polovine XX veka i, makar po čuvenju, prešao u XXI vek u kome se njegov „lik i delo“ pominju u novim kontekstima. Tako je Udruženje građana fanovi naučne fantastike SCI & FI, 2010.g. raspisalo konkurs za priče o novim Lunovim avanturama a upravo se pojavila i knjiga „Lun i kraljevi ponoći“ Tihomira Jovanovića. Jovanović (1955) je znano ime u krugovima žanrovske fantastike i, osim mnoštva priča rasutih po časopisima, fanzinima i antologijama, objavio je knjige „Palisade i čadori“, „Baba Mandini krugovi“ i „Agencija 51“; prve dve su smeštene u izmišljeno srpsko selo okruženo osmanlijskim osvajačima i svojevrsni su omaži stripu „Asteriks i Obeliks“ i domaćem „Dikanu“ dok je „Agencija 51“ na tragu strip klasika „Alan Ford“. Najnovija Jovanovićeva knjiga, kako i naslov kaže, bavi se dogodovštinama Luna i čine je tri novele. U prvoj, po kojoj je i knjiga dobila naziv, Lun, kralj ponoći sreće „prirodne“ kraljeve ponoći - vampire, prognanike iz Rumunije koji pokušavaju da nađu svoje mesto u modernom svetu (što podrazumeva i redovne obroke u kojima „hrana“ strada). Obračun sa vampirima završava se, ipak, kompromisom pa oni (uprkos žrtvama) odlaze iz Londona.
            „Lun i Neu Schwabenland“ vodi kralja ponoći na Antarktiku gde su Nacisti osnovali svoju bazu i vrše eksperimente sa novim oružjima kojima žele da zagospodare svetom; za ove potrebe oni vrbuju i svoj stari kadar - von Brauna - koji sada radi za Amerikance. Sem američke vojske, Lunu i Mekfersonu će, u eliminisanju Naci pretnje, pomoći još jedan stari palp heroj - Dok Sevidž, čovek od bronze. Završna avantura. „Lun i Teslino tajno oružje“, dešava se na domaćem terenu, u Beogradu. Tajni agenti velikih sila zainteresovani su za otimanje Teslinih spisa iz novootvorenog muzeja, u kojima se, kako se nadaju, nalaze i nacrti za moćna oružja. Lun dolazi na lice mesta da bi sprečio eventualne krađe jer bi to moglo da znači novi rat i uništenje sveta. U povratku kući slavnim Orijent ekspresom, Lun i Mekferson će, iz prikrajka, ugledati i legendarnog Herkula Poaroa ali se s njim neće družiti.
            Jovanović je naučio lekcije iz pisanja petparačkih romana i verodostojno oponaša njihov stil - tempirano smenjivanje dijaloga i fizičke akcije, napadnu jednostavnost, laku deduktivnost, bombaste izjave i lakonske zaključke - insistirajući čak i na tehničkim greškama (ponavljanje veznika i rečci, gramatičke netačnosti). Ipak, humorni (pa i cinični) odmak od dešavanja te intertekstualnost daju tekstu potrebnu (kritičku) distancu od originala (ali i od, u svetu popularne, „fan fikcije“ koja se svodi na puko oponašanje). Pomenuti odmak potcrtava i naslovna korica iz pera čuvenog Željka Paheka.
            Rečju, „Lun i kraljevi ponoći“ može se iščitavati - u zavisnosi od ambicija konzumenata - kao izuzetno zabavno štivo obojeno patinom prošlih vremena ali i zanimljiv literarni proizvod nastao poigravanjem obrascima nekada prezrene palp (para)literature.
(„Dnevnik“, 2019.)
           

Opus Filipa K. Dika (1928-1982), klasika naučne fantastike XX veka, spaja decenijsko „palp“ nadničenje (tako je Dik obezbeđivao novac za opstanak i za 28 godina aktivnog pisanja objavio čak 40 knjiga!) i, s druge strane, inovativnu literaturu koja je menjala žanr. Dikov život obeležava egzistencijalna neizvesnost i jurnjava za rokovima predaje rukopisa, nekoliko brakova i razvoda, (zlo)upotreba alkohola i droge (njegovi biografi smatraju da nikada nije bio potpuni narkoman upravo zbog svakodnevnog višečasovnog pisanja). Njegov talent je vidljiv u bezmalo svakoj priči; otuda čitaočev osećaj da bi priča bila remek-delo samo da je autor imao vremena da je dotera. Iako je koristio standardni arsenal naučne fantastike (robote, androide, paranormalne sposobnosti, bizarnu tehnologiju, svemirske avanture, vanzemaljce svih oblika) Dik nije pristajao na njihovo rutinsko, senzacionalističko “trošenje”. Njegova proza je najupečatljivija u slikanja odmaka od društvenih, moralnih, prostorno-vremenskih pravila; česta postavka njegovih proza podrazumeva početno „normalno“ funkcionisanje svakodnevice/sveta koji se u trenu menjaju postajući neprepoznatljivi pa su junaci prinuđeni da traže svoje mesto u novoj stvarnosti. Većina Dikovih knjiga uveliko premašuje žanrovski prosek potvrđujući time mišljenje Stanislava Lema u studiji “Fantastika i futurologija” (1973) da je američka proza 1950-tih i 1960-tih „beznadežan slučaj sa izuzecima“ od „celih“ 1% produkcije - a među tim izuzecima apostrofiran je upravo Filip K. Dik.
            U poslednjoj deceniji života Dik je opsednut mistično-religijskim pitanjima što je posledica bizarnih doživljaja s početka 1974.g. kada je iskusio neku vrstu prosvetljenja, osjećajući da je “posednut” od blagonaklonog entiteta, nepoznate “inteligencije” VALIS (akronim za: Veliki Aktivni Logički Inteligentni Sistem). Dikov doživljaj sveta se bitno usložnio dodavanje novog nivoa „stvarnosti“ u realnom življenju i literaturi – posebno u “VALIS” trilogiji koju čine romani „VALIS“ (1981), “Prodor božanskog” (1981); “Sova na dnevnom svetlu“ završni segment zamišljene trilogije ostao je u skicama a izdavači su trilogiji dodali roman “Seoba duše Timoti Arčera” objavljen neposredno posle Dikove smrti (1982).
            “Prodor božanskog” se nastavlja na “VALIS” tek uzgrednim pominjanjem ponekih pojmova i ličnosti iz prethodnog dela; veza sa “VALIS”-om je u osnovnoj temi priče a ona je  prodor božanske pojave-entiteta u realnost koja je junacima (i čitaocima) poznata; reč je, dakle, o fizičkoj pojavi nadljudskog principa (i nadljudske moći) u trivijalnoj svakodnevici čovečanstva. Težište “Prodora…” je na uspostavljanju balansa božanskih sila, njihovom spajanju i udruženom delovanju. Ono što povezuje “VALIS” i “Prodor…” je neurotično-haotična atmosfera te rastrzanost priče (adekvatna reakcijama i postupanjima junaka). Stoga se osnovna priča “Prodora…” može najmanje dvojako tumačiti: kao košmar Herba Ašera koji se, u krioničkoj komori, nalazi u stanju bliskom komi (ili smrti) dok se ne ukaže mogućnost njegovog izlečenja posle saobraćajne nesreće  ili kao (ne)linearna priča o povratku božanskog identiteta na Zemlju, nesreći koja mu oštećuje mozak te etičko-filozofskom nadmetanju i nadmudrivanju sa religijskim institucijama (ogrezlim u politikanstvu i trgovanju uticajem) i, mnogo bitnije, dijalogom sa ženskim delom njegove ličnosti (davno odeljenim) koji pokušava da ga ubedi u nužnost odlaganja strašnog suda.
            Kako god da se priča iščitava njene se niti raspliću i prepliću u prevrtljivoj kauzalnosti koja podrazumeva šetnje kroz paralelne stvarnosti i višestruko ponovljena dešavanja sa drugačijim vrednosnim predznacima. Na složnost događanja nadovezuju se filozofski monolozi i razgovori odnosno svojevrsne “eklektičke digresije” o religijsko-mističkim znanjima iz različitih civilizacija i epoha a u kojima Dik pronalazi veze koji potvrđuju njegove ideje. Stoga je  “Prodor…” moguće čitati kao čisto literarnu tvorevinu koja vrcavo i uverljivo dosledno prati/opisuje ideje svojih junaka ali i kao ezoterijski priručnik-uvod u tajna znanja i raznorodne hipoteze utemeljene na njihovom otkriću. “Prodor božanskog” fascinira višesmislenošću i uzletima nadahnute imaginacije i svojom kompleksnošću nadrasta ne samo (pseudo)ezoteriju i misticizam već i granice naučne fantastike kao literarnog žanra.
(“Dnevnik”, 2019.)



Modesti Blejz, fatalna crnka, senzualna i smrtonosna, hrabra i nezavisna, pronicljiva i strastvena, prefinjena i skromna jedna je od ikona popularne kulture XX veka. Njena prva inkarnacija bio je u novinskim strip kaiševima koji su gotovo instantno, posle pojavljivanja 13.05.1963, osvojili svet; već naredne godine kompanija „Tventi Senčeri Foks“ kupila je od Pitera O'Donela (1920-2010), koji je stvorio Modesti, prava za filmsku adaptaciju dok je nekoliko izdavačkih kuća zatražilo od O'Donela da strip pretoči u romane. I dok je film, u režiji Džozefa Louzija, sa Monikom Viti i Terensom Stempom, uprkos velikih očekivanja, neslavno prošao (propao) u bioskopima, romani i priče su imali svoju publiku i O'Donel ih je pisao i objavljivao (sveukupno 13 knjiga) sve do 1996.g. Ipak, Modesti je bila i ostala najpoznatija kao heroina 95 strip epizoda (sve ih je napisao O'Donel), na sveukupno preko 10.000 kaiševa koje je isprva crtao (više od 2000 tabli) Džim Holdavej (1927-1970); posle Holdavejeve tragične smrti serijal je nastavilo više crtača od kojih su najpoznatiji Romero i Kolvin. Modesti sve do danas nije imala sreće u pokretnim slikama za mali i veliki ekran (samo pilot epizoda serije koja nije snimljena i film iz 2003. koji je distribuiran jedino na video diskovima).
            O'Donel je u člancima odnosno intervjuima više puta ispričao svoj doživljaj iz 1942.g. kada je, kao vojnik u Persiji (Iranu), susreo devojčicu koja je sasvim sama bežala od rata i koja nije molila za pomoć a prihvatila ju je oprezno i dostojanstveno. On nikada nije saznao njenu dalju sudbinu ali je njen lik postao tačka od koje je izgradio priču o Modesti Blejz, žrtvi svetskog rata koja je preživela logor, glad, hladnoću, loše ljude i sve druge nevolje, mnogo učila iz knjiga, na ulicama i u sumnjivim lokalima, izgradila u Tandžiru uspešnu kriminalnu organizaciju „Mreža“, u Sajgonu spasila zatvora Vilija Garvina, snažnog borca, obogatila se i na vreme povukla iz „biznisa“ u penziju; njeno prebivalište je u Londonu, u „penthausu nad Hajd parkom“, dok Vil poseduje pab „Mlin“ na selu, 50-tak kilometara od Londona. Ova predistorija ispričana je i iscrtana 1966.g. u kratkoj strip epizodi „Početak“. Prva priča počinje u tom penthausu posetom nezvanog gosta, ser Džeralda Taranta iz Forin ofisa i njegovog pomočnika Frejzera. Pošto se Modesti efikasno reši momka koji je zamara, ser Dž nudi Modesti, dok se ona presvlači u drugoj sobi, posao: da raskrinka organizaciju plaćenih ubica znanu kao „Mašina“ koja uspešno izmiče akcijama vlasti. Angažman je neformalan ali je izazov za energičnu damu koja se zasitila mirovanja. Modesti odlazi do Vilija sa predlogom da joj se pridruži što ovaj oberučke prihvata, takođe sit lenčarenja. Tako počinje novi avanturistički život čudnog dvojca i - sve ostalo je legenda.
            Modesti je netipični proizvod svog vremena: jaka, samostalna žena koja zna šta hoće i ne zavisi od muškaraca. Njen odnos sa Vilijem je za ono doba radikalan (a i danas je malo žena koje su to postigle): ona njega zove „ljubavi“ a Vil nju „princezo“ ali oni nisu u ljubavnoj vezi (svako te želje ispunjava „sa strane“) a, opet, više su nego prijatelji: kad sazna da je Modesti mrtva, Vil hrli u samoubilačku osvetu. Modesti se, za razliku od Vila koji najviše voli noževe, služi vatrenim oružjem ali joj je specijalitet „kongo“, mali drveni teg čiji udarac u pravu tačku parališe žrtvu a zgodan je pošto može da se sakrije u punđu, kakve Modesti redovno nosi. Oba partnera su vična svim tehnikama borbe rukama-pesnicama, vrlo su izdržljivi i gotovo imuni na hipnozu ili metode mentalne sugestije. Modesti može sama sebe da dovede u stanje nesvesti ali joj je potrebno i da se, skrhana nevoljama, isplače na Vilijevom ramenu.
            Neprijatelji ovog dvojca su raznoliki ali svi redom živopisni, moćni i vrlo opasni; ima tu plaćenih ubica, stranih agenata, pokvarenih doktora, lažnih humanitaraca, psihopata... Svi su zli i nepobedivi dok se ne nađu na meti Modesti i Vila. Gvozdena zavesa i mračni ljudi iza nje redovna su tema barem u prvim godinama postojanja stripa. Komunistička opasnost (iz Rusije, Kine, Vijetnama), naravno, mora biti otklonjena po svaku cenu (čak i ratnih okršaja u džunglama). Ipak, Modesti pušta mađarskog naučnika da pobegne kući jer je ucenjen životom svoje male ćerke, ne želeći da devojčica doživi njenu sudbinu. Taj plemeniti gest (ili trenutak slabosti) ostaje bez rezultata jer naučnika ubijaju oni koji su ga oteli kako ga ne bi oslobodili Amerikanci. Danas ovakav dvostruki obrt deluje neuverljivo ali je u vreme hladnog rata (pre izmišljanja pojma „politička korektnost“) svakako smatran pohvalno patriotskim i ideološki ispravnim.
            I dok se, gotovo 60 godina od pojavljivanja, pojedinim pričama mogu naći mane, Holdavejev crtež ostaje velemajstorsko delo. Njegova linija je precizna, potezi oštri i na razmeđi stilizovanog realizma i karikature dok su osenčeni delovi fascinantni u svojoj haotičnosti ili tamnoj monolitnosti. Holdavejev grafizam i danas je svež i izazovan.
            Agilni „Darkwood“ započinje objavljivanje serijala od 12 knjiga kojim će predstaviti ovaj klasik posleratnog novinskog krimića. Prvi tom, na bezmalo 300 strana, sadrži prvih 8 epizoda (sveukupno 992 kaiša), plus pomenuti „Početak“, te dva O'Donelijeva intervjua i niz članka koji se bave fenomenom Modesti Blejz u stripu, knjigama, na filmu. Tako će se na ovim prostorima, posle pojavljivanja u bezbroj magazinskih izdanja, konačno sabrati, u punom sjaju i slavi, avanture večno mlade, prelepe i smrtonosne crnke.
            („Dnevnik“, 2019.)

Novom knjigom naslovljenom „Roman Rubikova kocka“, Saša Radonjić (1964) zapaženi književnik (pesnik, romanopisac, pripovedač i esejista) i muzičar (kantautor i član „Solaris Bluz benda“), naizgled prekida niz knjiga („Švedski sto“, „Autobiografske (i druge) nestvarne priče“, „Večernji doručak“) sazdanih prvenstveno na dnevničkim zapisima i filozofsko-sentencijskim zabeleškama i vraća se proznom diskursu (samim naslovom žanrovski određenom kao roman). No, kad čitalac dublje urani u roman otkriva da pred sobom ima literarno tkanje koje se itekako vezuje na prethodna dela i sadrži kako navedene personalne dnevničke fragmente tako i fizofska zapažanja. Time se potvrđuje Radonjićev stvaralački kontinuitet ali i konstantnost promene u promišljanju i stilskom izrazu.
Ukoliko bi se ova knjiga trebala odrediti koncizno i precizno čini se da bi odgovarajući iskaz glasio da je reč o delu koje se bavi začudnim doživljajem (polivalentnih) stvarnosti i gradnjom  specifične (jedinstvene) sofisticirane nad-stvarnost. Naime, tri segmenta romana formalno jesu nezavisni tokovi i sledovi događaja, istina uz stalnu pojavu naznaka povezanosti sa prethodnim segmentima koji traju/postoje paralelno/uporedo. Istovremenost postojanja, dakle, samo po sebi nije garant bilo kakve (dublje) povezanosti; pre bi se moglo zaključiti da marginalnost dodira potencira izdvojenost nego što je potire. Ipak, u širem kontekstu jedinstvene nad-stvarnosti (na kojoj se ustrajno insistira) svaki se segment uklapa u prostorno-vremenski totalitet a svojevrsni ključ/kalauz sveg tog zamešateljstva je u fascinantnoj, mistično-lavirintskoj Rubikovoj kocki (svoje)ručno napravljenoj koja ima jedno ispravno rešenje i 43 triliona pogrešnih, na šta pisac (u fusnoti) uzvraća tvrdnjom da njegova kocka ima jedno relativno pogrešno i 43 triliona relativno tačnih rešenja (i, dakle, ni jedno apsolutno tačno ili pogrešno). Rubikova kocka pojavljuje se (iskrsava) u knjizi kao (relativno) razrešenje problema/dilema ali i njegovo/njihovo usložnjavanje pošto je reč o jedinstvenoj (umetničkoj) tvorevini koja na pomičnim stranicama umesto boja ima zapise-priče. Pomeranjem/rotiranjem delova dobija se bezbroj (43 triliona) mogućih priča sadržanih u ovim predmetu! I svaka od njih jednako je (ne)verovatan i značenjski intrigantna. Otuda bi znatiželjni čitalac, po iščitavanju knjige, mogao zaključiti da je ponuđeni redosled priča obmana ili proizvod slučajnost te da se segmenti mogu presložiti i drugačije čime bi se dobio drugačiji zaplet i rasplet, drugačiji vrednosni i etički predznaci postupanja. Istini za volju, pisac i sadržinom svakog (neimenovanog) segmenta koji otvaraju više tajni nego razrešenja potencira ove mogućnosti i začikava čitaoce da iskušaju i sebe i njega u tvorenju drugojačijih priča.
Junaci-nosioci fraktala-priča-poglavlja konstantno iskušavaju svoje začudno okruženje odnosno pokušavaju da pronađu granice sopstvene ličnosti. Niko od njih nema definisano mesto u prostoru, vremeni i ličnostima. Pavle je suočen sa sopstvenom amnezijom zbog koje mu je sve novo (dok je prošlost mutna), učenik tek upoznaje svet u koji ulazi vođen rukom učitelja-majstora dok stari prodavac goblena ne uspeva da se razabere u događajima u kojima nevoljno učestvuje. U svaku priču-sudbinu upleteno je mnoštvo simbola odnosno intrigantnih znanja, od egzotičnih staroegipatskih misterija preko provokativne priče o Ponciju Pilatu kao trinaestom apostolu do intrigantnih misterija kreativnog spavanja odnosno kontrolisanog sanjanja (kojim se odlazi u druge svetove/realnosti) te živih goblena kao još jednog mogućeg prozora u te nove stvarnosti. Nizovi diskretnih nagoveštaja i detalja, od promena imena Osvald Tot u Osvald Rot, pojave figurice egipatskog boga Tota, egzotičnih plesova dečaka i pauna Kastora do autocitata, unose u pripovedne matice varljive rukavce koji se odvajaju od matice da bi joj se vratili sasvim neočekivano, na nekom drugom mestu/strani tvoreći prečice između odvojenih tokova stvarnosti. Svaka priča dopunjena je i fusnotama koje imaju različite (netipične) uloge: zapisivanja piščevih sećanja, dodatne mistifikacije nekog pojma, poetskih komentara... Radonjić sopstveno delo tretira kao elemente ove nove knjige darujući joj tako prošlost (vremensku dimenziju) te dograđujući pomenutu (metafikcijsku) nad-stvarnost.
U konačnom sagledavanju ovaj se roman predstavlja kao gusto istkana proza (tapiserija, goblen) sa nizom crvenih niti (lajt motiva) koje se prepliću dajući prizoru dodatnu dubinu. No, pogled na lice slike nije jedini: zahvaljujući intenzivnom oneobičavanju, kojima se podrivaju temelji realnosti, sasvim su mogući i drugačiji pogledi (iskosa i na pozadinu) koji će otkriti nove vizure i diskurse. Upravo to su čari lavirintski višeslojne i višedimenzionalne, intelektualno provokativne proze. „Roman Rubikova kocka“ je delo jednako ubedljivo i uzbudljivo kao niz fraktala odnosno kao celina delova spojenih magijskom snagom začudnog.
(„Dnevnik“, 2019.)



Vojna naučna fantastika (military science fiction), jedan je od rukavaca naučnofantastičnog žanra koji se bavi organizacijama vojne sile u budućnosti odnosno ratnim dejstvima na rodnoj nam planeti i širom svemira; sva dešavanja data su iz vizure „neposrednih izvođača ratova“, vojnika i vojnih jedinica. Vojna naučna fantastika spada u konstantno popularne tema pa se u Zapadnom svetu „proizvodi“ u velikim količinama u literaturi, stripu, filmu i kompjuterskim-virtuelnim igricama; podžanr ima, uz „obične konzumente“, verne, vatrene i brojne fanove. Počeci podžanra sežu do klasičnog romana H. Dž. Velsa „Rat svetova“, koji jeste pominjao učešće vojske ali je značajni po tome što je u „dvorište“ čovečanstva doveo vanzemaljce (Marsovce) kao novog, žanrovski prepoznatljivog neprijatelja. Potonji pisci zdušno su sledili Velsov primer gradeći nove verzije sukoba sa „alienima“ na raznim prostor-vremenskim „kotama“. Među zapažena dela zemaljskog ratnog usmerenja valja pomenuti romane „Večiti mir“ Džoa Haldemana, novela „Odsustvo“ Lucijusa Šeparda (oba dela se bave budućim ratovima na teritoriji Centralne i Južne Amerike) ili „Čekićevi treskači“ i „Neuklopivi“ Dejvida Drejka (Haldeman i Drejk su Vijetnamski veterani). Šta bi se desilo kada bi zli gušteroliki vanzemaljci upali na Zemlju usred II svetskog rata opisivao je Hari Tartldov u serijama romana „Svetski rat“ i „Kolonizacija“. Svakako valja pomenuti i serijal filmova o Terminatoru, „Dan nezavisnosti“ ili „Na rubu vremena“. Ratovi sa svakovrsnim vanzemaljcima na nepoznatim planetama ili o „otvorenom“ Univerzumu, uz upotrebu čudesnih sredstva, od lasera do svemirskih krstarica, itekako raspaljuju maštu autora i konzumenata. Teško je odoleti izazovu brze akcije, žestoke pucnjave, uvežbanih, disciplinovanih junaka sa mnoštvom dopadljivih ubistvenih spravica, egzotičnih bića i predela; dovoljno je setiti se romana „Zvezdani jurišnici“  Roberta Hajnlajna (po kome je snimljen i film) ili romana „Večiti rat“ Džoa Haldemana (koji razotkriva lične tragedije boraca). Među zapaženim i hvaljenim delima svemirsko-vojnog usmerenja (koja vrlo često idu u serijama romana) valja pomenuti npr „Vojniče, ne pitaj“ Gordona Diksona, „Enderovu igru“ Orsona Skota Karda, „KoDominium“ i „Zapadno od časti“ Džerija Purnela, „Carstvo čoveka“ Dejvida Vebera i Džona Ringa, „Pad carstva Dreda“ Voltera Džoa Vilijamsa, „Man-Kzin ratove“ Larija Nivena, „Galaktičke marince“ Jana Daglasa,  „Vorkosigan sagu“  Lois MekMaster Bužold. Među filmovima i TV serijama tu su „Ratovi zvezda“, „Krstarica Galaktika“, „Zvezdana kapija“, strip “Svemirski bojni brod Jamoto“...
            „Starčev rat“, objavljen 2005.g. debitantski roman Džona Skalzija (1969), čistokrvna je vojna naučna fantastika; roman je prerastao u serijal od, za sada, 6 romana i nekoliko samostalnih novela i priča iz tog sveta. Svemir u kome se dela dešavaju naseljen je raznoraznim inteligentnim vanzemaljcima koji nisu blagonakloni prema ljudskoj kolonizaciji planeta. Ljudska naselja na drugim planetama brane Kolonijalne oružane snage (KOS) koje se popunjavaju tako što ostareli Zemljani-regruti pristaju da im se um iz starog tela „prebaci“ u novo, super telo sa kojim kreću u ratove sa bizarnim alijenima. Uz njih su i vojnici Specijalnih jedinica - Brigada duhova koji su još savršeniji ratnici sa jednom manom – u super telu su umovi stari tek par godina jer su „uzgajani“ iz genetskog materijala mrtvih ljudi. I dok se „Starčev rat“ bavio „običnim“ vojnicima, „Brigade duhova“ (originalno iz 2006.g) opisuju upravo Specijalne jedinice. Skalzi ne nastavlja priču iz prvog romana, mada se poneki od junaka iz prvog dela ovlašno pominju, već gradi nezavisni zaplet u kome su se tri vrste vanzemaljaca udružile kako bi zaratile sa Zemljanima. Iza svega toga stoji upravo jedan naučnik Zemljanin, izdajnik, koji je, navodno, mrtav. Ipak, za njim (u stvari njegovim lažnim lešom) ostali su zapisi svesti na osnovu kojih se „uzgaja“ vojnik u čiju ličnost su ubačeni iz elementi izdajnikove svesti. Namera je da se otkrije šta je izdajnik znao i odao mada postoji i rizik da taj vojnik postane izdajnik. Posle mnogo petipetija, bitaka na egzotičnim lokacijama, pobeda i poraza, stradanja i požrtvovanosti, vojnik sreće svog „oca“ i dve ličnosti se bespoštedno nadmeću za prevlast...
            Skalzi nastavlja putem koji je raskrčio „Starčev rat“; „Brigade duhova“ su brza, uzbudljiva i dopadljiva mešavina starog - prepoznatljivih žanrovskih šablona - i novog - kontrolisanih izmena i dopuna obrazaca. Znatiželjni fanovi uživaće u domiljatosti i duhovitim dijalozima vojnika kao i u živopisnim akcionim scenama uz koje neminovno sledi i poneka stranica društvenih odnosno svemirskih spekulacija i objašnjenja ustrojstvo sveta u kome se priča odvija. Cilj „Brigade duhova“ bio je da bude zabavna žanrovska knjiga i Skalzi je taj zadatak u potpunosti ispunio.
            („Dnevnik“, 2019.)

top