LJUDI, ZVERI I BULJUK STRIP JUNAKA ili STARMALA PRZNICA SKLONA LAŽIMA –„Ken Parker 8“ Berardi i Milaco; izdavač „Darkwood“ 2019.

Nastavljajući objavljivanje edicije koja sabira strip serijal “Ken Parker”, scenariste Đankarla Berardija (1947) i nekolicine crtača na čelu sa Ivom Milacom (1949), agilni izdavač “Darkwood” je objavio i osmi tom (u mekom i tvrdom povezu sa kvalitetnim crno-belim otiskom). “Ken Parker” je započeo svoj život davne 1974. godine a u bivšoj SFR Jugoslaviji objavljivan je u “Dnevnikovom” izdanju “Lunov magnus strip” i među stripofilima brzo stekao kultni status. Početna priča rađena je pod uticajem filma „Džeremaja Džonson“ iz 1972.g. o pravdoljubivom traperu koga igra Robert Retford (pa Ken pomalo liči na njega). Na ovaj filmski temelj nadovezala su se i iskustva „špageti vesterna“ i američkog „antivesterna“ sa neušminkanom slikom Divljeg zapada. Serijal prati Parkerove avanture od kraja Građanskog rata i početka poslednjih velikih ratova vojske SAD i Indijanaca. Parker je traper naoružan, od dede nasleđenom, kremenjačom (nazivaju je i “sprednjača” jer se puni kroz usta cevi) i velikim nožem; njegova pravdoljubivost pionira-graničara, kao i spremnost na teškoće i odricanja, direktno se sudara sa brojnim protivnicima sklonim prevarama, bahatom rasipanju i nepromišljeno lakim (nasilnim) rešenjima. Zbog razlika u životnim svetonazorima Ken je, faktički, u sukobu sa novim vremenom i ljudima koji prljaju sve kutke nekada čiste, nevine zemlje.

Na svojim putešestvijima kroz Divlji zapad (uz povremene izlete do mora i na Aljasku) Ken sreće svakojake ljude, od važnih i uticajnih do sasvim beznačajnih; među svima njima izdvaja se devojčica Pat O’Šejn, starmala prznica sklona lažima (o svojim godinama, prošlosti i poreklu), krađama kao i samohvalisanju. Pat je strip parnjak Meti Ros, devojčurka iz vesterna “Prava hrabrost” (“True Grit”) iz 1969.g. koji je režirao Henri Hatavej a šerifa Rustera Kogburna je igrao legendarni Džon Vejn; rimejk ovog klasika snimila su braća Koen 2010. godine. Susret Pat i Kena desio se u epizodi “Balada o Pat O’Šejn” a njihovo druženje se nastavilo u još tri priče od kojih je poslednja, neobičnog naslova “Ljudi, zveri i junaci”, štampana u osmoj knjizi Parkerovih avantura. Elem, Pat i Ken su u Dodž sitiju, stočarskom centru i treba im nekoliko kauboja sa kojima će žigosati a potom oterati kupljeno krdo krava sve do Sijuks Folsa gde je Pat (u prošloj epizodi) kupila ranč. Ken ne uspeva da nađe kauboje ali to uspeva Pat - mada Ken ima primedbe na odabir (dva momka i brbljivi starac) ali mora da prizna svoju nemoć. Par dana kasnije im se pridružje kauboj Ajzak (za koga se ispostavlja da je tražen kao ubica). Težak posao gonjenja krda kroz divljinu, po svim vremenskim uslovima, postaje opasan kad družina sretne Omaha Indijance koji se neće zadovoljiti samo delom stoke kao nadoknadom za prelazak svoje teritorije. Zahvaljujući Parkeru, kauboji pobeđuju u borbi ali ubrzo ih prepadaju bledoliki banditi; no, njih se preciznim pucnjima rešava Ajzak. Posle velikog stampeda u kome strada jedan od momaka, krdo i njegovi goniči stižu na cilj. Družina odlučuje da ostane zajedno i radi na ranču, Pat se zaljubljuje u mladog Džesa dok Ken odlazi jer ne može da pristane na život u zatvorenom prostoru. “Ljudi, zveri i junaci” su klasična vestern priča koja, iako je bezbroj puta viđena, uvek pleni pažnju otkrivanjem plemenitih osobina kod članova grupe kao i neminovnim humornim momentima. Berardi je valjano “odradio” čitavo zamešateljstvo nadograđujući ga i jednom izuzetnom majstorijom. Naime, Ken traži kauboje u salunu “Odmorište za junake” i tamo sreće brojne junake vestern stripova od kojih su najpoznatiji Zagor (Nolite i Ferija), Cisko kid i Pančo (Salinasa), narednik Kirk (Prata), Teks Viler, Kit Karson, Kit Viler i Tajger Džek (Bonelija i Galepinija), Kapetan Miki (EseGesea), Mali rendžer (Lavecola i Gambe), Poručnik Bluberi (Šarlijea i Žiroa), Rendal (Kastilja); pojavom Taličnog Toma koji jaše prema groblju iskazano je dirljivo poštovanje prema Gosiniju (sa Morisom tvorcem ovog junaka) koji je umro godinu dana pre objavljivanja ove epizode (1977.g.). Berardi i Milaco (čiji se likovi, takođe, uz Bonelija, pojavljuju u stripu) ovim su iskazali ne samo divljenje prema kolegama već i prema nezaobilaznim klasicima vestern stripa.

“Nemilosrdni Buč”, druga epizoda u knjizi takođe je standardna vestern priča o nemilosrdnom lovcu na skalpove, surovim Indijancima na ratnom pohodu i maloj družini iz diližanse koja pokušava da se spase propasti. Ken koji “stopira” diližansu mora da, zarad spasenja svih, sarađuje sa lovcem na skalpove iako ga prezire. U odlučujućem trenutku bitke stiže konjica, Indijanci beže a Ken odlazi da sahrani lovca na skalpove kako to priliči onome ko poštuje protivnika (i opkladu). Iako se kreće na poznatom terenu, Berardi gradi zanimljivu priču uz poneku neočekivanu intrigu ali i par neuobičajeno brutalnih scena. Epizodu je, sa promenjivim uspehom, nacrtao Bruno Marafa.

Rečju, osma knjiga „Kena Parkera“ donosi prepoznatljive priče koje su korektno realizovane, uz svetli trenutak pomenute egzibicije u prvoj epizodi, u duhu ovog „vesterna sa dušom“ kome, na radost stripoljubaca, vremenski odmak od četiri decenije nije oduzeo svežinu.

            (“Dnevnik”, 2020.)

UHAPŠENI LOPOVI I PREVARENI PREVARANTI – „Ken Parker 7“ Berardi i Milaco; izdavač „Darkwood“ 2018.

Agilni izdavač “Darkwood” objavljuje niz zapaženih strip izdanja među kojima je i edicija koja sabira serijal “Ken Parker” scenariste Đankarla Berardija (1947) i nekolicine crtača na čelu sa Ivom Milacom (1949). Strip je započeo svoj život 1974. (najpre u magazinskom pa u knjiškom formatu). Početna priča rađena je pod uticajem filma „Džeremaja Džonson“ iz 1972.g. o usamljenom, pravdoljubivom traperu koga igra Robert Retford (pa Ken pomalo liči na njega); na taj temelj nadovezala su se iskustva „špageti vesterna“ i američkog „antivesterna“ sa neušminkanom slikom Divljeg zapada i ambivalentnim moralnim okvirima. Priče prate Parkerove avanture od kraja Građanskog rata i početka poslednjih velikih ratova vojske SAD i Indijanaca. Parker je traper, naoružan dugom puškom kremenjačom (koju je nasledio od dede) i velikim nožem; njegovi stavovi, pravdoljubivost i solidarnost pionira-graničara, spremnost na svakovrsne teškoće i odricanja direktno se sudaraju sa njegovim protivnicima sklonim prevarama, bahatom rasipanju, nepromišljenosti i lakim (nasilnim) rešenjima. Zbog razlika u životnim svetonazorima Ken je u sukobu sa novim vremenom i ljudima koji prljaju sve kutke nekada čiste, nevine zemlje.

Na svojim putešestvijima kroz prostore Divljeg zapada (uz povremene izlete do mora i na Aljasku) Ken Parker prolazi kroz mnoštvo avantura i sreće svakojake ljude, od onih važnih i uticajnih do sasvim običnih i beznačajnih; među svima njima izdvaja se devojčica Pat O’Šejn, starmala svojeglava prznica sklona lažima (najčešće o svojim godinama ali i prošlosti), krađama kao i samohvalisanju. Pat je stvorena po uzoru na Meti Ros, devojčurka iz vesterna “Prava hrabrost” (“True Grit”) iz 1969.g. koji je režirao Henri Hatavej (šerifa Rustera Kogburna je igrao legendarni Džon Vejn); rimejk ovog klasika snimila su braća Koen 2010. godine. Susret Pat i Kena desio se u epizodi “Balada o Pat O’Šejn” a njihovo druženje se nastavilo u još tri priče od kojih se dve nalaze u sedmoj knjizi Parkerovih avantura. Posle burnog upoznavanja put vodi neobični dvojac u Kanjoj siti, na adresu označenu u pismu detektiva koga je otac male Pat angažovao da pronađe njegovu ženu. Pat je, u međuvremenu, izgubila oca i starijeg brata ali se nada da će pronaći majku. No, žena koja otvara vrata označene kuće ne prepoznaje Pat (ili se uverljivo pretvara). Posetioci se pokunjeno vraćaju neobavljenog posla ne znajući da je njihova poseta uzbunila okupljenu grupu kriminalaca namernih da - opljačkaju čitav grad! Situacija se komplikuje do te mere da je Parker prinuđen da učestvuje u zločinu kako bi spasao otetu Pat. Poduhvat u potpunosti uspeva ali, dok se lopovi raduju, u njihovo skrovište upada šerif i sve ih hapsi! “Vreli grad” je vešto ispripovedan kroz nekoliko linija koje se sabiraju u osnovnu, sa pažljivo doziranom tenzijom povremeno “relaksiranu” humorom. Reč je pravoj Berardijevoj majstoriji u tesnim okvirima komercijalnog stripa koju je izuzetno iscrtao Đorđo Trevisan, jedan od prepoznatljivih, neušminkanih i nerutiniranih crtača.

“Rančero” nije nastavak prethodne epizode već manje-više nezavisna priča smeštena u Južnu Dakotu, preciznije na teritoriju oko Sijuks Folsa gde Pat i Ken stižu vođeni oglasom koji obećava jeftine pašnjake na kojima je moguće obogatiti se gajenjem stoke. A to je upravo ono što Pat želi - da kupi ranč i skući se, naravno, računajući na Kena kao pomagača, radnika i - muža (čime nesuđeni mladoženja ni malo nije oduševljen). Ali, iza svega se krije prevara u koju Pat i Ken upadaju a kao jedini način da se, koliko-toliko, izvuku iz problema ukazuje se veliki boks meč između Kena i Luisa Mičela, šampiona Sent Luisa. Nemajući kud Ken se sprema za borbu vođen odlučnom Pat koja je strogi trener sa velikim očekivanjima. No, u odsudnom trenutku njih dvoje od uhvaćenog varalice saznaju da su (odnosno, da će biti) opet prevareni. Ipak, Ken izlazi na megdan i - gubi. Ali, ispostaviće se da sve nije propalo jer se mudra (prevejana?) Pat kladila na Kenov poraz i zaradila dovoljno para da otplati ranč. “Rančero” je lepršava igrarija sa naglašenim komičnim elementima kojima Berardi “barata” bez mnogo problema uspevajući da balansira između potrebne ozbiljnosti i uverljivosti, s jedne strane i očigledne karikiranosti čitave situacije, s druge strane. Po toj karakteristici ova epizoda je potpuno na tragu filmskog uzora, pomenutog vesterna “Prava hrabrost”. Doprinos atmosferi dao je i crtač Đankarlo Alesandrini koji je svoj karikaturalni potez vrlo dobro uklopio u komičnost priče.

Sedma knjiga „Kena Parkera“ spaja dve priče različitih ambicija ali uspešne realizacije što je još jedan dokaz da se radi o itekako valjanom „vesternu sa dušom“ u kome, uprkos velikom vremenskom odmaku od četiri decenije, i dalje uživaju istinski stripoljupci.

            (“Dnevnik”, 2020.)

POVRATAK IZ LEDENE PUSTINJE U LJUDSKU DIVLJINU – „Ken Parker 6“ Berardi i Milaco; izdavač „Darkwood“ 2018.

Šesti tom edicije u kojoj su sabrani svi segmenti stripa “Ken Parker”, u izdanju “Darkwood”-a, čine dve epizode kojima se završavaju odnosno započinju mini celine u okviru ovog serijala. Naime, priča “Narod ljudi” okončava trilogiju o Kenovim doživljajima na Aljasci dok “Balada o Pat O’Šejn” započinje tetralogiju o stasavanju istoimene devojčice. Mada je ovaj strip vestern tematike-žanra, scenarista Đankarlo Berardi (1947) hrabro je odlučio da posle samo par epizoda iskorači iz prepoznatljivog miljea i pošalje svog (anti)heroja, u priči “Lov na moru”, u mornarsku pustolovinu na kitolovcu (što je i svojevrsni omaž legendarnom romanu “Mobi Dik”) a zatim u ledena bespuća Aljaske gde brodolomci pokušavaju da prežive (“Bela zemlja”). Eskimi spasavaju samo Kena i Nanuka (Eskima harpunistu; Nanuk je, pak, ime glavnog junaka antologijskog dokumentarca iz 1922.g.). “Narod ljudi” (kako žitelji ovih prostora nazivaju sebe) priča o svakodnevnom životu Eskima i njihovim običajima (od lova, socijalnih interakcija do odnosa prema starcima te ljubavnih rituala); Ken se trudi da se koliko-toliko uklopi u rutinu grupe mada, neminovno, iz pukog neznanja pravi i pogrešene korake. S druge strane, njegove priče o predelima bez snega i drugačijem načinu života privlače i zavode poneke Eskime. Otuda mu se, pošto reši da se vrati u civilizaciju belog čoveka (iako o njoj uopšte nema lepo mišljenje), pridružuje mladi par. Posle gotovo idiličnih dana putovanja i lova putnici stižu do rudarskog sela. I, kako se i moglo očekivati, sudar dva sveta neminovno će biti tragičan. Znajući da Eskimi ne shvataju u čemu su pogrešili ali da će, prema pravilima belaca, morati da ispaštaju za svoj postupak, Ken onesposobljava šerifa kako bi omogućio Eskimima da pobegnu nazad, u ledenu pustaru. Iako je susret sa civilizacijom bio katastrofalan nešto se promenilo - bogatija za iskustvo otkrovenja drugačijeg života mlada žena odlučno se protivi tradicionalnim stavovima svog muža.

Berardi je kroz niz situacija i ponašanje nekoliko aktera napravio živi i uverljivi antropološki portret Eskima neopterećen etičkim i moralnim predrasudama. Crtež Bruna Marafe je mnogo sigurniji i valjanije preti priču nego u prethodnoj epizodi.

“Balada o Pat O’Šejn” vraća se u prepoznatljivu ikonografiju vestern žanra. Kenu se sudi za niz nedela koja je počinio bandit Džejms V. Latimer. Njegove tvrdnje da nije onaj za koga ga smatraju uzaludne su i Ken brzom odlukom porote biva osuđen na smrt vešanjem! Istovremeno u selo stižu devojčica Pat O’Šejn i njen stariji brat, ali još uvek samo naivni momčić, Lukas koji će biti ubijen u partiji karata u salunu. Pat preduzima očajnički potez - na prevaru oslobađa Kena ali ga natera da obeća da će uhvatiti Lukasovog ubicu. Ni ona ne veruje Kenu da nije Latimer i pokazuje mu petparačku knjižicu o Latimeru razbojniku-džentlmenu. Ken kreće u avanturu koju prate stalne rasprave sa Pat, svojeglavom svađalicom koja krade i laže po potrebi (najčešće o svojim godinama ali i prošlosti), voli da se pravi važna i iskusna, srčana je ali i nežna (jer je, ipak, još uvek dete). Tragači će dostići ubicu i njegovu bandu a u obračunu će im pomoći pripadnik kanadske konjičke policije za koga se, pak, ispostavlja da je neko sasvim drugi. Vragolasta Pat konačno će osvetiti brata i povratiti oteti novac i, na kraju, opet nadmudriti Kena.

Kao što je Ken stvoren po uzoru na vestern film „Džeremaja Džonson“ iz 1972.g. u kome usamljenog, pravdoljubivog trapera igra Robert Retford (pa Ken pomalo liči na njega) tako je Pat stvorena po uzoru na Meti Ros, dovojčurka iz vesterna “Prava hrabrost” (“True Grit”) iz 1969.g. u režiji Henrija Hataveja (šerifa Rustera Kogburna je igrao legendarni Džon Vejn); rimejk ovog klasika snimila su braća Koen 2010. godine. Upinjanje starmale Pat da bude tretirana kao odrasla osoba čije se mišljenje i stavovi poštuju rezultiraju smešnim, ponekad i grotesknim, događanjima usred surovog društva koje ne oprašta greške. Berardi je uspešno “igrao na kartu” sudara svetova odraslih i dece stvarajući niz zabavnih dijaloga i situacija. Intrigantno je i poigravanje odnosom stvarnosti i njene petparačke fikcionalizacije (istorijski poznato i na primerima Džesija Džejmsa ili Bilija Kida i njihovih šund literarnih inkarnacija koje su štampane dok su obojica bila živa i jahala Divljim zapadom); druga varijanta ovog odnosa je mitologizacija priče kroz stihove balade koja, naravno, voli da “dotera” događaje. Na svo ovo zamešateljstovo nadovezuje se Ivo Milaco (1949) koji je konačno “oslobodio” svoju ruku darujući čitaocima/gledaocima svoje razbarušene linije i crteže koji deluju kao krokiji i skice u različitim fazama rada (ali svi, definitivno, izgledaju kao nedovršene slike, barem po klasičnim merilima). No, neodoljivost Milacovog rada upravo je u toj nedorečenosti koja dozvoljava gledaocu da je, ukoliko je voljan, dogradi i dovrši po svojoj volji i želji.

„Ken Parker“ i u ovom tomu se predstavlja kao sjajan, intrigantan i inovativan „vestern sa dušom“ u kome uživaju istinski stripoljupci.

            (“Dnevnik”, 2019.)

PRIČE SA DIVLJE GRANICE PLJAČKA U SAN FRANCISKU ili TEŽAK PUT DO OSVETE UBICI –„Ken Parker 4“ Berardi i Milaco; izdavač „Darkwood“ 2019.

Vestern priče nastajale su paralelno sa osvajanjem zapada budućih Sjedinjenih američkih država. Za doseljenicima koji su tražili blagorodnu zemlju i vodu ili zlato i srebro išli su novinari i slični poznavaoci slova (nepismenost je bila pravilo) i ispisivali stvarne dogodovštine koje su, po potrebi, umeli da “ukrase”. Stanovnici urbanizovanih obala rado su čitali takve priče sa “divlje granice”. Tako je vestern brzo postao popularan i nastavio to da bude kroz pisane medije i, kasnije, radio emisije odnosno filmove na velikim i malim ekranima. Mada mu već par decenija popularnost opada, ovaj žanr i dalje ima publiku. Deo popularnosti vestern svakako duguje i stripu koji je u svojoj jednovekovnoj istoriji, u svim oblicima (novinski, magazinski, knjiški), “vrbovao” generacije dečaka i vodio ih u avanture koje se pamte zauvek. Tu popularnost i atraktivnost iskoristili su i Đankarlo Berardi (1947), scenarista i Ivo Milaco (1949), crtač, stvarajući 1974.g strip junaka Kena Parkera (najpre u magazinskom pa u knjiškom formatu). Dvojac je početnu priču gradio pod uticajem filma „Džeremaja Džonson“ iz 1972.g. u kome usamljenog, pravdoljubivog trapera igra Robert Retford (pa Ken pomalo liči na njega) na šta su nadovezali iskustva „špageti vesterna“ i američkog „antivesterna“. Serijal započinje posle Građanskog rata a na početku poslednjih velikih ratova vojske SAD i Indijanaca. Parker je  traper, naoružan dugom puškom kremenjačom (koju je nasledio od dede) i velikim nožem; njegovi stavovi primereniji su dobu Dejvija Kroketa, pravdoljubivosti i solidarnosti pionira-graničara; navikao je na teškoće i odricanja dok su njegovi protivnici skloni hedonizmu, bahatom rasipanju, nepromišljenosti, lakim rešenjima i nekontrolisanom pucanju. Zbog razlika u životnim svetonazorima Ken je u sukobu sa novim vremenom i ljudima koji prljaju sve kutke nekada čiste, nevine zemlje.

            Četiri decenije od pojavljivanja u Italiji i posle edicija koje su ovaj strip objavljivale na prostorima SFRJ i njenih naslednica (od legendarnog Dnevnikovog „Lunov magnus stripa“), agilni „Darkwood“ je započeo objavljivanje kompletnog serijala u knjigama koje sadrže po dve epizode. Četvrti tom, sa epizodama “Pod nebom Meksika” i “Velika pljačka u San Francisku” (iz 1977.g), prati Parkerovu poteru za plaćenim ubicom Donaldom Velšom, odgovornim za uništenje plemena Indijanaca; naravno, Velš je samo izvršilac prljavih planova biznismena koji traže zaradu. Parker pokušava da uđe Velšu u trag iako je prošla godina od njegovog dolaska u Meksiko (u međuvremenu Parker je, pošto je od rane na glavi izgubio pamčenje, živeo sa Indijancima iz plemena Hunkpapa). Ipak, tragaču se sreća osmehuje zahvaljujući pomoći čudnog para - lepe Karmen i divovskog Ramona - te susretu sa prijateljem - starim Dašom, Dašijelom Foksom. Velš, pak, šuruje sa lokalnim generalom koji ima predsedničke ambicije; kompanjoni, međutim, ne veruju jedan drugom a general se uverava da ga je Velš prevario što mu se ni malo ne dopada... U krvavom obračunu stradaju Karmen i Ramon a Velš beži. Ken i Daš ga prate…

            Da je Velša teško ubiti uveriće se i ajkule na početku epizode “Velika pljačka u San Francisku”. No, i Velš ima svoje slabosti: koketne a sposobne žene, kakva je Dona Ešford, snalažljivi džeparoš, i zlato koga ima u državnoj kovnici novca na brdu iznad San Franciska. Njih dvoje pripremaju veliku pljačku dok Parker i Daš pokušavaju da otkriju Velšovo skrovište. Vrlo su blizu ali uvek korak iza ubice sve dok Ken ne uhvati balon kojim Velš beži sa otetim zlatom. U obračunu noževima Velša, konačno, izdaje sreća i - pravda je namirena…

            Berardijeve varijacije vestern obrazaca efektne su i uzbudljive, protkane svakovrsnim prepoznatljivim mestima (vlastoljubivi meksički generali; Karmen i Ramon koji su još jedna inkarnacija priče o lepotici i zveri ili Esmeraldi i Kvazimodu, zvonaru bogorodičine crkve) odnosno šarmantnim minijaturama (obavezni gradski odrpanci i pijanci kao i musavi vragolani koji pomažu junacima). Ozbiljni ton priče pravovremeno se “relaksira” humornim epizodama i gegovima. Uverljivosti zapleta bitno doprinosi Milacov crtež koji, od početne tvrdoće i krutosti, dostiže do slobodne, na momente lepršave linije koja je njegov „zaštitni znak“. 

Četvrti tom „Kena Parkera“ učvršćuje ugled ovog „vesterna sa dušom“ kao serijala koji, iz epizode u epizodu, napreduje u smeru usložnjavanja i višeznačnosti što ga, sveukupno, čini nezaobilaznim reperom za svakog ljubitelja kaubojskih „priča u slikama“. 

            (“Dnevnik”, 2019.)

ONAJ KOJI SE NE SEĆA ili VELIKI, MALI ČOVEK KEN PARKER - „Ken Parker 3“ Berardi i Milaco; izdavač „Darkwood“ 2018.

Đankarlo Berardi (1947), scenarista i Ivo Milaco (1949), crtač, zajedničkim su snagama stvorili strip junaka Kena Parkera koji se u magazinskom formatu pojavio 1974.g. a u knjiškom 1977.g. Dvojac je početnu, vestern priču korigovao pod uticajem filma „Džeremaja Džonson“ iz 1972.g. u kome glavnu ulogu - usamljenog, pravdoljubivog trapera - igra Robert Retford (pa Ken pomalo liči na njega) na šta su se nadovezala iskustva „špageti vesterna“ i američkog „antivesterna“. Serijal započinje posle Građanskog rata a na početku poslednjih velikih ratova vojske SAD i Indijanaca. Parker je obučen kao traper, naoružan dugom puškom kremenjačom (koju je nasledio od dede) i velikim nožem; njegovi životni stavovi kasne bar tri decenije za vremenom i on kao da živi u dobu Dejvija Kroketa, neistraženih teritorija, pravdoljubivosti i solidarnosti pionira-graničara. Ken je navikao na teškoće i odricanja, da pažljivo nišani i mirno puca jer je pitanje hoće li, ako promaši, imati vremena da ponovo napuni pušku. Njegovi protivnici su skloni hedonizmu, bahatom rasipanju, nepromišljenosti, lakim rešenjima i nekontrolisanom pucanju. Zbog ovako velikih razlika neminovno je da Ken bude u sukobu sa novim vremenom i ljudima koji prljaju sve kutke nekada čiste, nevine zemlje.

            Četiri decenije od originalnog pojavljivanja u Italiji i posle nekoliko edicija koje su ovaj strip objavljivale na prostorima SFRJ i njenih naslednica (od legendarnog Dnevnikovog „Lunov magnus stripa“), agilni „Darkwood“ je započeo objavljivanje kompletnog serijala u knjigama koje sadrže po dve epizode. Treći tom otvara epizoda „Čemako“ (iz 1977.g) što na jeziku indijanskog plemena Hunkpapa znači „onaj koji se ne seća“. Ime Čemako dobija Ken Parker kada ga Indijanci prime u svoje pleme; on se ne seća svoje prošlosti pošto ga je (u prethodnoj epizodi „Ubistvo u Vašingtonu“) ubica Donald Velš pogodio u glavu. Priča nadalje paralelno prati Kenov život u plemenu odnosno život Bel Mekiver, žene vojnog hirurga, koju Indijanci otimaju. I dok Ken rado prihvata novu situaciju Bel isprva želi da pobegne ali kasnije shvata da su oni koje naziva divljacima mnogo plemenitiji od belaca.

            Priče o belcima koji žive sa Indijancima česte su u vestern žanru a u njihovoj osnovi je sukob dva principa - Zapadne civilizacije koja pokorava Divljinu i iskustava „primitivnih“ naroda koji žive u skladu sa Prirodom. Poštu ovakve priče nastaju posle perioda „prosvetiteljsko-kolonijalne“ literature, belci ne „osvešćuju“ divljake (kako je to npr. radio Robinzon Kruso) već se, naprotiv, prilagođavaju pastoralnom životu (što je u tradiciji ideja o „plemenitom divljaku“). U vestern žanru najpoznatija dela ovog usmerenja su filmovi „Mali veliki čovek“ odnosno „Čovek zvani Konj“ i njegov nastavak „Povratak ćoveka zvanog Konj“. Kenov i Belin život među Indijancima prekinuće još jedan mirotvorni pokolj američke konjice (kao u filmu „Plavi vojnik“). Ipak, povratak civilizaciji omogućio je da Ken bude izlečen i da mu se vrati pamćenje pa on odlučuje da nađe Velša i s njim izravna račune; zbog toga mora da ostavi Bel (kojoj se brak raspao) i malog Indijanca-siroče.

            Sledeća epizoda „Krv na zvezdama“ tipičana je žanrovska „šerifska priča“ u kojoj otresiti stranac prihvata da uvede red u varošicu koju teroriše neka obesna grupa; ubrzo se šerifove metode ne dopadnu ni nasilnicima ali ni meštanima, uplašenim za svoj biznis i gole živote. U konačni obračun sa lošim momcima šerif ulazi sam ali mu se, posle kolebanja, pridružuju časni i pošteni stanovnici. U ovoj epizodi Ken, koji i dalje traga za Velšom ali je i traper koji vozi kože na prodaju, stiže u Paradajz siti, biva opljačkan ali hvata lopovi. Zbog te akcije ga angažuju kao novog šerifa. Sve što nadalje sledi u skladu je sa obrascem uz minimalna odstupanja (jedan dečak biva ubijen odnosno žene isprva pomažu Kenu u konačnom obračunu). U svakom slučaju reč je „prolaznoj“ avanturi koja će biti zapamćena zbog toga što ju je nacrtao (na najspretnije) Đankarlo Alesandrini koji će se proslaviti crtanje Martija Misterije.

            Berardijeve varijacije vestern obrazaca i dalje su efektne i uzbudljive (kao u epizodi „Čemako“) a njihovoj uverljivosti bitno doprinosi Milacov crtež koji, od početne tvrdoće i krutosti, klizi prema relaksiranoj, slobodnoj liniji koja je njegov „zaštitni znak“.  Treći tom „Kena Parkera“ potvrđuje ugled serijala kao „vesterna sa dušom“ koji, iz epizode u epizodu, napreduje u smeru usložnjavanja i višeznačnosti. Upravo zbog toga je „Ken Parker“ nezaobilazan za svakog ljubitelja „priča u slikama“.  

(„Dnevnik“, 2019.)

UBISTVO KENA PARKERA ili VELIKA BITKA ZA RIČMOND - „Ken Parker knjiga 2“ Berardija i Milaca; izdavač „Darkwood“ 2018.

Strip serijal „Ken Parker“ nastao je u saradnji drugova sa studija, Đankarla Berardija (1947), koji je pisao scenarija i oštre olovke Ivo Milaca (1949); „Ken Parker“ je javni život započeo u magazinskom formatu 1974.g. a u knjiškom 1977.g. Početna, klasična vestern ideja korigovana je pod snažnim uticajem filma „Džeremaja Džonson“ Sidnija Polaka iz 1972.g. u kome glavnu ulogu - usamljenog, pravdoljubivog trapera - igra Robert Retford (pa Ken pomalo liči na njega) ali i sa jasnim uticajem tih godina aktuelnih filmskih proizvoda „špageti vesterna“ i američkog „antivesterna“. Serijal započinje tri dana pre kraja 1868. godine dakle posle Građanskog rata a na početku poslednjih velikih ratova vojske SAD i Indijanaca. Parker po svom oblačenju, naoružanju (duga puška kremenjača koju je nasledio od dede) i rezonima kasni bar tri decenije za svojim vremenom i kao da živi u dobu Dejvija Kroketa, otvorenih, neistraženih prostora, časti, pravdoljubivosti i solidarnosti prvih pionira-graničara. On je navikao na teškoće i odricanja, na to da pažljivo nišani i mirno puca jer je pitanje da li će, ako promaši, imati vremena da napuni pušku. Njegovi protivnici su skloni hedonizmu koji brzo prelazi u bahato rasipanje, nepromišljenost i laka rešenja odnosno, zahvaljujući revolverima i puškama repetirkama, u nekontrolisano pucanje. Zbog ovako velikih razlika neminovno je da Ken stalno dolazi u sukob sa novim vremenom i ljudima koji prljaju sve kutke nekada čiste, nevine zemlje.

            „Ken Parker“ je vrlo brzo stekao ugled valjanog vesterna „sa dušom“ i postao štivo na kome su odrastale generacije. Četiri decenije od originalnog pojavljivanja u Italiji i posle nekoliko edicija koje su ovaj strip objavljivale na prostorima SFRJ i njenih naslednica (počev od legendarnog Dnevnikovog „Lunov magnus stripa“), agilni „Darkwood“ je započeo objavljivanje celog serijala u knjigama koje sadrže po dve epizode (svaka je duga oko 100 strana). Drugi tom otvara epizoda (ciničnog naslova imajući u vidu dešavanja u njoj) „Džentlmeni“ a započenje košmarom o velikoj bici za Ričmond, 1865.g. koja je značila početak kraja konfederacijske vojske. Zvanični završetak rata nije smirio duhove mnogih poraženih: jedni se nisu odrekli ideja za koje su se borili, drugi traže načine opstajanja u novoj situaciji, od težih, koji znače mnogo rada, do onih lakših, pljački i otimačina. Mutna vremena umela su da spoje idealiste i pljačkaše na istom zadatku - u ovom slučaju ubistvu severnjačkog generala i otimanju velike sume novca. Među putnicima napadnutog voza nalazi se i Ken Parker koji će krenuti u poteru za pljačkašima koji se, shvativši da im je plan propao, daju u bekstvo a kao taoca odvode mladu devojku. Razlike između običnih bandita i bivših vojnika tinjaju dok ne kulminiraju u obračunu u koji se umeša i potera.

            Parker će na cilj svog putovanja (iz prošle epizode) stići u epizodi „Ubistvo u Vašingtonu“. Njegova pojava u traperskom odelu, sa dugom puškom i sedlom izaziva kulturološki šok kod prefinjenih metropolskih dama i gospode pa on jedva stiže do svog domaćina - komesara za indijanske poslove Elija Donehogave, koji je i sam Indijanac iz plemena Irokeza. Parker želi da komesara obavesti o teškom položaju plemena Dakota u rezervatu: iako su se, posle pobune, mirno vratili u rezervat Indijanci su na meti provokacija koje bi trebale da nateraju vojsku da se umeša i „smiri“ Indijance; koren problema su interesi kompanija da eksploatišu bogate naslage srebra i cinka koje su nađene u rezervatu. Donehogava namerava da pokrene borbu za prava Indijanaca u Kongresu a Parker je pozvan da govori kao svedok nemilih događaja. Uspeh svedočenja nateraće one koji imaju interese da Indijanci budu oterani iz rezervata na drastične akcije: Donehogava biva ubijen u fingiranoj pljački a Parker je jedini osumnjičeni za ubistvo. Zahvaljujući poznanstvu sa Pinkertonovim agentom Oukom Barnamom (s kojim se sreo u prethodnoj epizodi) Parker uspeva da dokaže svoju nevinost ali su stvari u Montani počele da izmiču kontroli jer neko ubija mlade Indijance pa je pitanje trena u kom će se Indijanci pobuniti. Parker odlazi na lice mesta, pokušava da smiri strasti i nađe plaćenog ubicu što mu i uspeva ali - ubica poteže skriveni revolver i pogađa Parkera u glavu. Dok ubica odlazi pogođeni Parker leži na zemlji... Znatiželjni čitaoci šokirani su neočekivanim krajem epizode koji svakako iskače iz svih žanrovskih standarda.

            Berardi nastavlja da varira vestern obrasce i izgrađuje Parkerovu ličnost pokazujući kako je itekako sposoban da znane situacije predstavi u novom svetlu i daruje im svežinu i atraktivnost uz precizni razvoj tenzija i efektne humorne pauze. Uverljivosti doprinosi i Milacov crtež koji, od početne tvrdoće i krutosti, polako ali sigurno klizi prema relaksiranoj, slobodnoj liniji koja je njegov „zaštitni znak“. 

            Drugi tom „Kena Parkera“ potvrđuje kvalitete serijala koji visoko odskaču od rutinirane, konfekcijske korporativne strip ponude i primetno, iz epizode u epizodu, kreću se u smeru usložnjavanja i višeznačnosti po čemu će postati poznat, popularan i uvažavan. Rečju, „Ken Parker“ je, nesporno, obavezno štivo svih strip sladokusaca.

            („Dnevnik“, 2019.)

DUGA PUŠKA KAO SIMBOL POŠTENJA I ČASTI - „Ken Parker 1“ Berardija i Milaca; izdavač „Darkwood“ 2017.

Vestern je, kao kulturološki fenomen, faktički nastao paralelno sa svetom kojim se bavio: dok se na neistraženom Zapadu (koji je postao Divlji zapad) lutalo, osvajalo, ratovalo, otimalo i gradilo čitaoci novina i zabavnih sveščica u gradovima na Istočnoj obali pratili su reportaže i feljtone o tome; naravno, mašta manje-više neukih pisaca i ambicioznih novinara „ulepšavala“ je stvarnost kako bi i tiraži njihovih dela rasli. Ni Stari svet nije bio imun na egzotiku Novog pa su se mnogi preduzimljivi pisci poduhvatili zadatka da napišu atraktivno štivo - najpoznatiji je Karl Maj ali je on imao i svoje prethodnike i naslednike. Pokretne slike su donele novu popularnost vesternu a i strip je, na svom polju, obilno koristio ovu temu. U drugoj polovini XX veka vestern je od mitologizovanja stigao do antivesterna a iskristalisale su se i dve „škole“ vesterna: američka i evropska i svaka je imala svoje favorite: Zena Greja i Luka Šorta, stripove „Usamljenu zvezda“ i „Usamljeni rendžer“, filmove Džona Forda i Džona Vejna odnosno, s naše strane bare, Marka Vilijama/Frenka Laramija, stripove „Teks Viler“, „Bluberi“, „Komanča“, nemačkog filmskog Vinetua i italijanske špageti vesterne. Strip serijal „Ken Parker“ započeo je život u magazinskom formatu 1974.g. a u knjiškom 1977.g. ispod pisaće mašine Đankarla Berardija i oštre olovke Iva Milaca; početna, klasična vestern ideja korigovana je pod snažnim uticajem filma „Džeremaja Džonson“ Sidnija Polaka iz 1972.g. u kome glavnu ulogu - usamljenog, pravdoljubivog trapera - igra Robert Retford (pa Ken pomalo liči na njega). Šavovi na spoju dva koncepta poprilično vidljivi: priča započinje tri dana pre kraja 1868. godine dakle posle Građanskog rata i na početku poslednjih velikih ratova vojske SAD i Indijanaca a Ken Parker po svom oblačenju, naoružanju (duga puška kremenjača) i rezonima kao da kasni bar tri decenije za svojim vremenom i živi u dobu Dejvi Kroketa, otvorenih, neistraženih prostora i romantične časti, pravdoljubivosti i solidarnosti prvih pionira-graničara. Ken je navikao na teškoće i odricanja, na to da pažljivo nišani i mirno puca jer je pitanje da li će, ako promaši, imati vremena da napuni pušku. Njegovi protivnici su skloni hedonizmu koji brzo prelazi u bahato rasipanje, nepromišljenosti i lakim rešenjima odnosno, zahvaljujući revolverima i puškama repetirkama, nekontrolisanom pucanju. Zbog ovako velikih razlika neminovno je da Ken stalno dolazi u sukob sa novim vremenom i ljudima koji ga nose.

            „Ken Parker“ je vrlo brzo stekao ugled valjanog vesterna „sa dušom“ i postao štivo na kome su odrastale generacije. Četiri decenije od originalnog pojavljivanja u Italiji i posle nekoliko edicija koje su ovaj strip objavljivale na prostorima SFRJ i njenih naslednica (počev od Dnevnikovog legendarnog „Lunovog magnus stripa“), agilni „Darkwood“ započinje objavljivanje celog serijala u knjigama koje sadrže po dve epizode (svaka je duga oko 100 strana). Autori, kako to i priliči početku novog serijala, najpre iskušavaju klasične situacije-zaplete: u prvoj epizodi „Duga puška“ Ken mora da osveti mlađeg brata pa, goneći trojicu neznanih, mučkih napadača, stupa u vojsku, kao i osumnjičeni (koji su među devetoricom novajlija) i nevoljno učestvuje u borbama sa Čejenima mada on, kao pravi graničar, poštuje starosedeoce. Kako vojni pohod napreduje osumnjičeni ginu a Ken naslućuje ko su ubice - njegove mete. U epizodi „Majntaun“ Ken će se sukobiti sa bandom koja otima stoku vojci i uništiti je u žestokoj borbi a onda presuditi vođi bande u ime poginulih drugova. Kad ostane sam protiv svih pomoći će mu sveštenik koji se (uprkos propovedima) svojom voljom uključuje u sukob, posrnula „laka“ devojka „zlatnog srca“ i, konačno, Dakota Indijanci (zato što je njihovog dečaka oteo od lovaca na skalpove). U obe epizode ikonografija serijala se postepeno razvija a profil Kena Parkera produbljuje i senči. Berardijeva priča se širi i popunjava kako ozbiljnim temama tako i humornim pauzama između velikih događanja. Milacova linija je još uvek tvrda i kruto precizna i tek će doći epizode u kojima se ona umnožava i slobodno vrluda.

            Prvi tom „Kena Parkera“ potvrđuje da je reč o stripu koji je i danas atraktivan jer odskače od rutinirane, konfekcijske korporativne strip ponude i vidno kreće u smeru usložnjavanja i višeznačnosti po čemu će postati poznat, popularan i uvažavan. U svakom slučaju, „Ken Parker“ je, nesporno, obavezno štivo svih strip sladokusaca.

            („Dnevnik“, 2018.)