MOJ ŽIVOT, MOJI SNOVI, MOJI MRTVI - “Bulevar Bardo: transgeneracijski roman” Dejana Maka; izdavač “No rules” 2026.

 

Roman zapaženog prozaiste srednje generacije, Dejana Maka (1974), nosi intrigantno-zagonetan naslov “Bulevar Bardo”. Bardo je tibetanski izraz koji označava "prelazno stanje", "prostor" ili "prazninu" između dva različita stanja dok je ‘bardo postojanja ili ponavljanja rođenja’ putovanje svesti u potrazi za novim rođenjem  koje traje do 49 dana odnosno 7 nedelja upravo koliko segmenata-nedelja ima roman i u kojima, naravno, ima po sedam poglavlja. U “Tibetanskoj knjizi mrtvih” 7 nedelja predstavlja maksimalno trajanje stanja bardo – posmrtnog tranzitnog stanja kroz koje svest prolazi između smrti i novog rođenja; svest pokojnika luta kroz različite faze (bardo) i suočava se sa vizijama mirnih i gnevnih božanstava. A kako roman počinje pitanjem “Voleo bi da čuješ priču?” jasno je da će stanja svesti na tim putovanjima biti pretočena u reči kao (ne)savršeni sistem znakova/pojmova. Roman se pak završava rečenicom “Dakle, to je bila priča” jer je bardo završen i svest je ponovo rođena! Kao dodatak fluidnog sadržaja koji sledi autor je kao moto romana napisao “Nama koji smo još uvek tu i nama koji više nismo”  na koji će se nadovezati citat “Ništavilo je upravo stvoreno od sume budućih života koji neće biti naši” (Kami, “Mit o Sizifu”).

        Podnaslov “transgeneracijski roman” takođe nudi ‘ključ’ za razumevanje priče – ono ‘nešto’ što se prenosi, dešava ili obuhvata više različitih generacija (roditelji, deca, unuci i dalje…) u šta će se čitalac vrlo brzo uveriti jer priča obuhvata sudbine naraštaja jedne porodice kroz bezmalo dva veka, dva svetska rata i bar tri kontinenta. Istovremeno, prefiks “trans” (prenos) pojašnjenje je pripovedačkog metoda za koji se Mak opredelio. Umesto pravolinijskog kazivanja autor je posegao za nelinearnim, neretko kružnim izlaganjem koje se može ‘opravdati’ lutanjem svesti preminule Katalin Kiš u bardo stanju i koje, definitivno, izmešta fokus sa trenutnog, te, u pravoj eksploziji začudnog, otkriva težišne niti života junaka kao pojedinca ali i povezuje sudbine članova porodice iz različitih vremenskih horizonata. Viđeno, čuto, opaženo ili doživljeno izdiže se iz trivijalnog (iz te mravlje perspektive) i dobija oreol spoznaje-otkrovenja kojom prevladava melanholija koja i radosti i tuzi, i uspehu i žrtvama daruje patinu dubina iz kojih zrači neko temeljnije, trajnije znanje i viša, konačna svrha. Jer, puko trajanje na zemlji niti je dovoljno niti je samo sebi svrha. Vršac, naselje izgubljeno u ravnici Banata sa kućama, berbernicama i kafanama (izvorima svakakvih priča i vremenskih prečica), zagonetnim bregom i Vatinskim krugovima koji kriju znanja koja možda mogu da spoznaju znani i neznani ljudi u različitim vremenima ali samo ako popiju čaj od banavaske - a najbolji recept za taj napitak je znala baba Marčela koja se pojavljivala na različitim mestima u različitim vremenima-epohama. Pored svakojakih vidljivih i nevidljivih strašnih bića koja se kreću i lete uokolo, svoje vršačke dane žive obični i oni drugi ljudi (legendarni pop Marinko, Vasko Popa, Paja Jovanović, Sterija, Rabindranat Tagore…), zdravi ili bolesni, sami ili doživotno zaljubljeni, oni koje će streljati stražar na železničkoj stanici, dečak koga, posle rata, ubija bomba; tu su i drugi, žigosani ratnim traumama i somnalbulnostima (u kojima pesnik Crnjanski, koji je pre samo par godina učestvovao u dvoboju, u rovu piše pesmu koju će zaboraviti), oni koji veruju u isceljujuću snagu sunca i oni obdareni čudnovatim mogućnostima da zaustave vreme ili da budu na dva mesta istovremeno, oni koji čitaju neobične knjige, od sveznajućeg Codexa Pannoniuma do onih o seobama duša. Ni za one koji, posle Prvog rata, odu do Sao Paola u Brazilu, na drugi kraj sveta sa drugačijim nebom i vazduhom, veze sa Banatom neće se prekinuti i pored svih neopisivih čudesa koja zasenjuju oči. I, odista, život je – čudo a njegovi putevi, skriveni i izuvijani preko bezdana okeana i kontinenata, godina i vekova, spajaju – kao kraj i početak - naizgled potpune strance za stolom restorana i na klupi usred Novog sveta.

        Sav taj vatromet začudnog ispisan je delikatnim a duboko sugestivnim stilom, bogatim neočekivanim asocijacijama i fusnotama koje (ne)poriču neverovatnost (uz laki naklon Borhesu). Uzlet ove proze izmešta zavedenog i zadivljenog čitaoca iz tekuće realnosti i daruje mu čistu magiju kakvu donose dela kakva su “Sto godina samoće” Markesa ili “Amarkord” Felinija. Rečju, “Bulevar Bardo” Dejana Maka je blistavi praznik pisane reči i biser savremene srpske literature.

            (“Dnevnik”, 2026.)