Klasik naučne fantastike, Stanislav Lem (1921-2006), svojevremeno je bio najpoznatiji po uspešnom proboju „Gvozdene zavese“, ideološke barijere Zapadnog-demokratsko-kapitalističkog sveta prema Istočnom-tiransko-socijalističkom svetu; njegovi izuzetni romani i vrhunska erudicija oduševili su kako pisce naučne fantastike tako i američku publiku - i to u zemlji koja je sebe narcisoidno smatrala svetskim centrom ovog žanra. Fascinacija je bila tolika da je jedno vreme „proturana“ priča da se iza ovog imena, u stvari, krije moćni kompjuter Lunar Excursion Module – skraćeno LEM. No, ljubav nije bila dugog veka: Lemovi stavovi iz studije „Fantastika i futurologija“ (1973), pre svih onaj da je američka žanrovska proza 1950-tih i 1960-tih „beznadežan slučaj sa izuzecima“ od „celih“ 1% produkcije (što je mnogo gore od tvrdnje Teodora Sterdžena da je 90% naučne fantastike „đubre“), toliko su naljutili kolege po peru da su ga izbacili sa mesta počasnog člana Udruženja američkih pisaca naučne fantastike i stavili na crnu listu nepoželjnih; zalaganjem nekolicine autora, na čelu sa Ursulom Legvin, koju godinu kasnije, Lemu je vraćeno članstvo čime su, makar i posredno, njegove tvrdnje priznate.
Lemov se od većine pisaca naučne fantastike s obe strane „Gvozdene zavese“ razlikovao po svom žanrovskom svetonazoru, odnosno po izostanku apriornog optimizma kada je reč o svemirskoj sudbini Čoveka i njegovoj vladavini Univerzumom. Istini za volju, u njegovim ranim delima ima oduševljeno-poletnih opisa savršenih društava i junačkih pohoda na druge planete ali su već humorno intonirane priče o Iljonu Tihom bile subverzija pozitivističkih kanona socijalističkog realizma koja je kulminirala u romanima „Solaris“ (1961), „Nepobedivi“ (1964) i „Glas gospodara“ (1968). U sva tri romana vrhunski primerci ljudske rase ne uspevaju da se izbore sa tajnama Kosmosa odnosno da nađu odgovore na zagonetke koje se pred njih postavljaju. Naučnici na svemirskoj stanici iznad planete Solaris tek naslućuju suštinu okeana-uma baš kao što naučnici na Zemlji, bez obzira na svu raspoloživu tehnologiju i teorijske postavke, ne mogu da shvate poruke iz svemira. U „Nepobedivom“ su „ljudske snage“ udvostručene: uz naučnike tu su i profesionalni kosmoplovci ali rezultat njihovih udruženih napora nije ni malo spektakularniji.
Priča započinje kao varijacija prepoznatljivog obrasca: krstarica „Nepobedivi“ sleće na planetu Rigas III kako bi istražila šta se desilo sa krstaricom „Kondor“ koja se nije vratila sa zadatka. Kontinenti na planeti nemaju ni vegetacije ni životinjskog sveta dok u okeanima ima riba i algi; istraživači će pronaći geološke slojeve sa ostacima mašina kao i ruine veštačkih tvorevina nalik na ljudske gradove. Otkriće „Kondora“ biće poražavajuće: nema tragova velikog sukoba ali nema ni preživelih a unutrašnjost broda je neobjašnjivo demolirana... Potraga za odgovorima i objašnjenjima se nastavlja sve dok se ne iskristališe bizarna teorija: planeta je nastanjena ali ne biološkim nego mašinskim „životom“ odnosno minijaturnim „insektima“ „kristalićima“ koji formiraju oblake sposobne da „izbrišu“ pamćenje životinjama i ljudima i da unište elektronske mozgove robota, eliminišući tako pretnje svom postojanju. Oni su proizvod „mrtve evolucije“ koja je na planeti uništila kopneni biološki život ali i velike, specijalizovane mašine sa svog matičnog broda. Odbrana od napada oblaka odnosi ljudske žrtve a stradaće i „Kiklop“ najjače samohodno oružje koje krstarica ima. Da bi, uprkos nespornom porazu, koliko-toliko sačuvali svoj ponos, ljudi sa broda, pre nego što će odleteti u svoju bazu, čine očajnički pokušaj da pronađu izgubljene-beslovesne saborce, u skladu sa parolom da niko neće biti ostavljen na bojištu. Ipak, ime „Nepobedivi“ ukaljano je i obesmišljeno.
Roman je bogat tehničkim (i pseudo tehničkim) terminima i detaljima koji potkrepljuju njegovu uverljivost. S druge strane, opisi su uzdržano-škrti što pojačava atmosferu „suve racionalnosti“ koja ne dozvoljava poetske „uzlete“ ali, sveukupno, gradi ubedljiv ambijent.
Lem je hrabre naučnike i kosmonaute predstavio onako kako to odgovara antropocentričnim žanrovskim predstavama tog vremena (u skladu sa maksimom da u svemir ne lete budale) kao umne, obrazovane, trezvene, sposobne, disciplinovane, požrtvovane, i opremio ih je superionim tehnologijama: od „osluškivača grobova“ (aparata koji otkriva poslednje misli poginulog) do moćnih zaštitnih polja sile, lasera, svakojakih robota i, konačno, bacača antimaterije! Dakle, sve što se samo poželeti može u osvajačkom pohodu na Svemir je na krstarici. Ali, Univerzum je beskrajno velik i domišljat a njegove su tajne iznenađujuće. Čak i ako su ljudi u stanju da ih otkriju to ne znači da mogu da se nose sa njima, da mogu da ih pobede ma koliko samoljubivi bili. Uloga Čoveka Pobednika samo je fiksacija u ime koje će se počiniti mnoge besmislene stvari. Rohan, jedan od junaka romana, pita se zašto ne odlete sa planete pošto na njoj nema pravog protivnika kao što nema ni pravog života... No, ljudima su obrasci važni, ponekad važniji čak i od spasavanja sopstvenog života; iz tog razloga oni ne prezaju da personifikuju oblak kao jedinku-protivnika iako to nije jedna stalna već povremena, difuzna pojava sa neodredivim nivoom svesnosti (ili instinkta).
Mada je „Nepobedivi“ napisan pre više od pola veka njegov doživljaj „kosmičke sudbine čovečanstva“ i danas je ubedljiviji od mnoštva dela o herojskim osvajanjima Svemira koja su brzo i lako potonula u zaborav. Lemova precizna slika mana i vrlina čoveka kao nesavršene i ograničene vrste duboko je uznemirujuća ali je, čini se, bliža objektivnoj istini (bez obzira na dobro mišljenje koje o sebi imamo). Rečju, „Nepobedivi“ je remek-delo naučne fantastike sa značajnim mestom u njenoj istoriji ali i sa intrigantnim intelektualnim potencijalnom koji i danas pleni pažnju.
(„Dnevnik“, 2017.)
Deveta umetnost - strip - razbokorila se, razgranala i procvetala u bezbroj smerova (baš u skladu sa uzrečicom Mao Ce Tungu „neka cveta hiljadu cvetova“) u širokoj lepezi od humorističkih i avanturističkih do serioznih i autorsko-alternativnih sadržaja iscrtanih-islikanih svim znanim tehnikama, od hiperrealističkih do novoprimitivističkih. Velike slobode u strip izrazu zbir su malih pomaka u sindikalno-korporativnom stripu i neograničene (do potpuno nihilistično-haotične) slobode andergraud-alternativnog stripa. Stoga savremenim strip autorima stoje na raspolaganu bezbrojna sredstva i tehnike a jedino ograničenje u stvaralaštvu jesu njihove ideje. No, čini se da je za ogroman broj strip umetnika takva i tolika sloboda pre opterećenje nego izazov i oni radije kreću utabanim stazama nego da krče svoje (da ne bismo zvučali preoštro pomenimo da je isto stanje i u drugim umetnostima, od književnosti do filma). Zbog svega toga valja obratiti pažnju na umetnike koji su i voljni i sposobni da se odmaknu od standardnih formi i sadržaja. Na ovdašnjih strip prostranstvima jedan od takvih stvaralaca je Srboljub Nikić koji se sa tri strip knjige, koje je i napisao i nacrtao („Žig petokrake“, 2013, „Srce nije meso“, 2014. i „Decembarska noć“, 2016), nametnuo kao svež, netipičan glas sa drugačijim vizurama i emotivno-vrednosno-značenjskim paletama. Zbog svega toga novi grafički roman „Prozor“ (na više od 240 strana) svakako pleni pažnju znatiželjnog čitaoca posebno jer je već na prvi pogled - drugačiji od ranijih. Naime, likovni deo romana iscrtava Goran Trajković, slikar, ilustrator, grafički dizajner; njegov manir umereno stilizovanog realizma obogaćen efektnim senčenjem-šrafurom na drugoj je strani likovnog registra od ranijeg oštrog karikaturalnog Nikićevog poteza.  
Priča „Prozora“ nije ni jednoslojna ni jednosmerna – kako je poželjno u konfekcijskom stripu – već ju je moguće iščitavati na nekoliko nivoa. Najširi je istorijski sled godina II svetskog rata i poratnog perioda; bliža odrednica jesu prostori zemlje Srbije ali i Evrope. Pojedina se dešavanja otkrivaju u više navrata jer radnja ne teče linearno; ponajpre se otkriva sudbina Vukašina, mladića koga je rat bacao (posle tuče sa nemačkim vojnikom) od jedinice kraljevske vojske do logora na Banjici, preko Poljske, Varšave i Švajcarske do Amerike. Za njim će ostati trudna devojka i ubijeni otac a slediće susreti sa bizarnim kepecom pa fatalnom Rahelom te sa Kurciom Malaparteom i bokserskim šampionom Maksom Šmelingom i, konačno, beg u obećani Novi svet u kome će se, sticajem okolnosti i loših ljudi, blage godine prosperiteta i stvaranja porodice izroditi u kriminal iz koga će Vukašina spasiti akcija tajne službe Jugoslavije. Tako će se Vukašin vratiti kući i sresti sina Čedomira koji već ima 30 godina i sopstvenu porodicu. No, sudbina ima svoje planove i puteve pa će ostavljenog Čedomira ostaviti supruga i pobeći u zagljaj muževljevog polubrata da bi se posle 30 godina, kao starica, vratila kući.
            Ratnoj tragediji dat je određeni ljudski lik a kroz pojedinačnu patnju i porodično stradalništvo u generacijskom sledu, nazire se funkcionisanje nekih dubljih mističkih principa, kakav je roditeljski greh i njegovo ispaštanje. Istorijsko i metafizičko su spleteni u nerazmrsivo klupko kome začudnost povećavaju neobični likovi ali i razni snovi (alegorijski, proročki...) koje junaci intenzivno sanjaju. Scenarista Nikić, sledeći iskustva svojih ranijih grafičkih romana, osnovnoj pripovednoj liniji „dodaje“ i priču (odnosno, ovog puta, strip u stripu) koja se može čitati i u kontekstu sudbine junaka ali i kao metafikcijski odušak koji ispod pojavno-trivijalnog dešavanja otkriva dublje nanose mitoloških formi koje prepoznaju i potenciraju fatalne sudbina i plemenite osobine (žrtvovanje i uzajamno junačko poštovanje, bez obzira na pripadanje sukobljenim taborima). Zanimljivi su i razgaljujući gegovi vezani za Paju Patka: dečak čita “Zabavnik” dok je oku gledaoca prezentovana epizoda u kojoj se Paja maskira u - Betmena. Smešno simboličan je i gest Vukašina koji svom sinu, iako ovaj ima 30 godina, na poklon iz Amerike donosi - velikog gumenog Paju; sa tom će se igračkom družiti Čedomirov sin. Na kraju albuma će Čedomirov sin, Petar, od svoje majke, posle 30 godina njene odsutnosti, na poklon dobiti velikog - Paju Patka. Tako su se u porodici zatvorila dva kruga neverstva i dva se odsutna roditelja vratila kući donoseći na poklon strip junaka koji je simbol bezbrižnog detinjstva ali i neurotičnog, nezadovoljnog kolerika.
            Kao dodatno akcentiranje prošlosti i pojačavanje simbolike u “Prozoru” su “upotrebljeni” prepoznatljivi simboli, od postera sa Titovim likom i potpisom, reklame za Jagodinsko pivo, plakata za ediciju “Nikad robom”, sa likovima Mirka i Slavka, znanih logoa “Politiking Zabavnika” i “Mika Miša”, naslovne strane “Politike” sa reportažom o “Dragoljubu Aleksiću, čoveku od čelika”, plakata na zidu Banjičkog logora “Gospode Bože, daj da moja zemlja uvek bude moja i da je ne delim sa dangubama” do plakata za predratne filmove “Mikelanđelo, život jednog titana”, “Ćerka samuraja” ali i za Kjubrikovu “Paklenu pomorandžu” uz koje stoje i natpis na Čedomirovoj majici “Trži se dobrovoljac” i TV izveštaj o Titovim lovačkim uspesima.
            Rečju, grafički roman “Prozor” nudi višeznačnu priču, nominalno iz vremena prošlih i sadašnjih a suštinski bezvremenu, o ratovima i društvenim lomovima, o nedokučivosti ljudske prirode i sudbine, o odlascima i vraćanju porodici kao jezgru i temelju življenja.
            (“Dnevnik”, 2017.)
Nova knjiga Zorana Pešića Sigme (1960), zapaženog pesnika i prozaiste srednje generacije, naslovljena sa „Srodne duše“ sazdana je od tri ciklusa „NE MOŽEŠ SVE DA ZOVEŠ LJUBAV“, „GETEOVE BOJE“ i „SMRT JE BRZA I UVEK JE UZ NAS“. Ispred svih njih stoji kratka pesma bez naslova: Odavde se sve vidi, / sve se vidi, ali je daleko / daleko od svakog, bože.“ i skicira temelj/oslonac pesničke pozicije koja će se rasplitati u knjizi - reč je o svojevrsnom brisanom prostoru koji se, istovremeno, može smatrati raskršćem mnogih (bezbrojnih) puteva koji vode kroz vreme, od prošlosti preko sadašnjosti do budućnosti, od varošica iz detinjstva do gradova u kojima se živi u zrelom životnom dobu, od začinjanja do sazrevanja određenih ličnih situacija. Zbog svoje otvorenosti i izloženosti svakovrsnim senzacijama pozicija pesničkog subjekta je - sasvim paradoksalno - i ranjiva i nadmoćna jer ona, kao i svaki iskorak (u stranu) od kolotečine, otvara nove vidike i otkriva drugačije vizure, možda iskrivljene ali svakako blagotvorne za mentalnu samospoznaju. S druge strane, to će izmeštanje razotkriti zataškana osetljiva/krta mesta ličnosti oživljavajući frustracije, osećaj neprilagođenosti i, končano, „promašenosti“, izneveravanja nekadašnjih želja pristajanjem na svakodnevne kompromise koji će se nagomilati i postepeno ali definitivno prekriti bivše ideale. Ipak, mada sadržaj svih pesama može podsećati/asocirati na znano svođenje računa u godinama dosezanja zrelosti, „Srodne duše“ nisu usmerene u tom pravcu. Čini se da poetski subjekt još uvek nije voljan da načini taj odsudni korak, da počne da svodi račune jer se time, ipak, priznaje datost jednog stanja koje se više ne može menjati već ga je moguće samo nadograđivati što je, pak, kvalitativna (a na kvantitativna) razlika (između mladosti i starosti). No, pesnički subjekt (ili je možda pravilnije reći: pesnikov subjekt?) nije ni toliko gord da ne bi uočio određene pravilosti samo ih, očito, još uvek (buntovno, tvrdoglavo, jogunasto) ne smatra (nije spreman da ih smatra) aksiomima. Ponekad se čini da je i previše skroman/ponizan kad kaže: „nije moguće da izmisliš ceo svet / to što koračaš prvi prvi prvi / ne znači da si vlasnik prtine“ („MIRNO VEČE NA KAUČU“). A, opet, bez protesta se može reći/priznati ono očito:  „NEBO NAM JE TESNO SKROJENO“ i „zurimo u tačku / i sve prolazi kraj nas kroz maglu“ („ODVLAČENJE PAŽNJE“); zato i jeste tako nepodnošljivo (o)lako nasloviti pesmu kao „USAMLJENI VIDICI (maloljubavna pesma za parove koji su dugo u braku)“ kad se pesnički subjekt/pesnikov subjekt prostodušno pravda: „toliko sam ti bola naneo jer se ne snalazim / da završim započete poslove / ostavljam ih da vise nad ukletim tim / kao da će tako nezavršeni ni / da nam produže / snove i život i snove“ („RASPRODAJA“). Odatle je (samo) još par koraka do otkrivanja onoga što se dešava „KAD VREME NA TEBI OSTARI“. Na ovakve je tvrdnje teško izneti protivargument koji bi opravdao sveprisutno trivijalno jer „lako je pevati užas lako je pevati“ („LAKO JE PEVATI“) pa u tom kontekstu naziv ciklusa „NE MOŽEŠ SVE DA ZOVEŠ LJUBAV“ može zazvučati sasvim opravdano kao što će biti logično da kraj knjige „zauzima“ ciklus „SMRT JE BRZA I UVEK JE UZ NAS“ sa finalnom (fatalnom) pesmom „MISERERE MEI, DEUS“ i zaključnim stihom „umrlima vreme brže prolazi“. No, do tog doba kada će vreme brže prolaziti, predstoji dugi niz „običnih“, „sporih“ trenutaka koji sadrže i sabiraju svakovrsne telesne senzacije i mentalna stanja/spoznaje zbog kojih „i sad mi je čudno da pišem reč večnost“ („PROPUŠTEN POZIV“) pa se postavlja pitanje šta učiniti sa sobom - nešto vrlo, vrlo ozbiljno i važno ili - „ili da jednostavno odem na pecanje“ („PROPUŠTEN POZIV“)?
            U tom pogodbenom rasponu vremena/tema od sada do trena kada će vreme da „brže prolazi“ naći će se mesta za šare na prostirci („PROSTIRKA“), za tajne podruma i stepeništa („KO TO SILAZI“), za „ČIZME ZA SVAKU PRILIKU“, za (ne)lagodnu vezanost za kompjuterske/virtuelne svetove („MONOTONIJA“) ili one obične muke: „za komarca iznad naših jastuka / koji neodlučno zuji / kome će se krvi napiti“ („USAMLJENI VIDICI“). Ova osvojena/izborena sloboda dozvoljava stvaranje manjih „grupa pesama“ vezanih određenim pojmom - nebom: „NEBO NAM JE TESNO SKROJENO“, „EVO TI NEBO“, „GNUSNO NEBO“, anđelima: duhovita „MOJ ANĐEO JE ŠEPRTLJA“, „TVOJI ANĐELI“, „NAJEZDA ANĐELA“, bojama: „ŠTA PRIPADA PLAVOJ“, „ŠTA PRIPADA CRVENOJ“, „ŠTA PRIPADA ŽUTOJ“, „PESMA U BOJI“, kišom: „TOPIM SE NA KIŠI“, „NE PODNOSIM KIŠU JA OBLAK“. U ovim slučajevima nije (samo) reč o variranju tema, o stilskim vežbama već i o usmeravanju asocijacija koje može da donese potpuno neočekivane rezultate. Konačno, pomenimo i pesme kakve su „ODBEGLA JESEN“ i „POKAŽI PRSTOM“ koje plene slobodnim tretmanom pesničkom materijala („JESEN“) odnosno infantilnošću sa zrnom gorčine („PRSTOM“).
            Pešić se u ispisivanju pesama iz ove knjige opredelio za vrlo „tvrd“, „suv“ jezik, za prevagu pojavnog, taktilnog i svakodnevnog, za neposrednost, za škrtost na metaforama i to je njegov (trenutni) odgovor na pitanje „Šta je pesnička slika u mraku“ („WELTSCHMERZ“). U ovakvoj verziji i viziji sveta, lišenoj svakovrsnih afektacija, čak ni „blagi“ prizori nisu bez zadrške: „mačka leži na betonu / i prede užeglim anđelima“ („POGASIŠ SVETLA“). Emotivnost, posebno ona partnerska, sadržana je u podrazumevanoj kolotečini i retko se obznanjuje. Ipak, ima u takvom svetu i potpuno neočekivanih (fantastično/fascinantnih) prizora: „Kroz oči / dece vaše dece vaše dece / gledaću zvezde / izbliza („DECO MOJA Jelisaveti i Anastasiji“). S druge strane, pesnik insistira na zanimljivom postupku ponavljanja poslednjih slogova neke reči („ukletim tim“, „nezavršeni ni“, „opominje nje nje nje“) ili ponavljanje čitave reči („davno davno“, „plavoj plavoj“); u prvom slučaju proizvodi se atraktivni efekat odjeka ili krnjeg refrena što oneobičava sam stih i izmešta ga iz poetičke rutine/šablona dok je u drugom slučaju subverzivno ponavljanje način da se stih naglo „prelomi“ i dozvoli/otvori drugačije čitanje/značenje. Ove male a visprene igrarije (uz vizuelno apostrofiranje nekih reči ispisivanjem u italik fontu) traže i bude dodatnu čitaočevu pažnju nagoveštavajući postojanje još nekih jezičkih nivoa što svakako povećava zadovoljsto otkrivanja/isčitavanje pesama.
            Rečju, „Srodne duše“ nesporno su zanimljiva, intrigantna knjiga pesnika koji, na temeljima životnog iskustva, stvara u punoj snazi imaginacije i talenta.

            („Koraci“ 10-12, 2016.)


„Kuća na granici“ je strip adaptacija istoimenog romana Vilijama Houpa Hodžsona (1877-1918), jednog od ukletih pisaca fantastike natprirodnog odnosno dela „strave i užasa“ koja će, posle II svetskog rata, postati temelji na kojima se gradi žanr znan kao „horor“. Kao i nekolicina njegovih kolega po spisateljskom „svetonazoru“, Lavkraft, Artur Meken, Lord Denseni, Klark Ešton Smit i Hodžson nije bio previše poznat i poštovan za svog života ali su kvalitete njegovih dela prepoznale potonje generacije posvećenika i tako ga otrgle od nezasluženog zaborava. Roman „Kuća na granici“ smatra se Hodžsonovim reprezentativnim, remek-delo. U tandemu autora koji je uradio strip adaptaciju svakako je poznatiji Ričard Korben (1940),  legenda, od velikih strip kompanija-sindikata, nezavisne produkcije, koji je karijeru započeo u opskurnim izdanjima posle kojih su sledili prevratnički „Creepy“ i „Eerie“ a nastavio u prestižnom „Heavy Metal“-u, kome je Korben bio jedan od vizuelno prepoznatljivih „zaštitnih znakova“. Korbenova naklonost uvrnutoj, mračnoj fantastici i hororu odnosno bizarnoj naučnoj fantastici sa jakim uticajem epske fantastike, bogato je nadograđena njegovim prepoznatljivim stilizovano-karikaturalnim crtežom i insistiranjem na jarkim, „tehnokolor“ bojama. „Spoj“ egzotično-hermetičkog pisca i ekstravagantnog crtača u strip albumu, originalno nastalom 2000. godine, svakako je morao da bude izuzetan. Doda li se tome i predgovor koji je napisao Alan Mur, još jedna živa strip legenda, sreći stripoljubaca nema kraja. Da je reč o nesvakidašnjem doživljaju najaviće sam Mur svojom neobjašnjivo lakonskom konstatacijom da on strip o kome piše „nije pogledao u potpunosti“ mada smatra da „Video je, ipak, dovoljno (...)“! Ako je i od Mura - mnogo je. Jer, ovaj strip zaslužuje više respekta i uvažavanja.
            Korben i Revelstrouk su, očito, poradili na adaptaciji romana pa su ga premestili u 1952. godinu u sevenu Irsku kojom šetaju dvojica momaka, bivših studenata na Oksfordu; sticajem okolnosti (zbog malo njihove nespretnosti i mnogo nabusitosti lokalnog siledžije) momci beže iz kafane pred besnom gomilom i zabasaju na ostatke velike kuće na grebenu ispod koga se otvara bezdan kome se dno ne vidi. Tu otkrivaju dnevnik Bajrona Golta, vlasnika kuće, iz 1816.g. koji je u njoj živeo sa sestrom Meri i psom Biberom. Kuću su kupili jeftino ali je njena cena, ispostaviće se, paprena. U prvoj su šetnji novi vlasnici naleteli na strašna, svinjolika bića koja su ih žestoko napala i saterala u kuću ali nisu uspela da je osvoje mada su teško povredila Meri. Dok mu se sestra oporavlja Bajron sa psom istražuje bezdan ali ga odatle izbacuje velika poplava. Vrativši se, Bajron zatiče sestru u potpuno neuračunjivom stanju a i on počinje da redovno sanja košmarne snove. Granica između snova i jave, halucinacija i noćnih mora definitivno se briše. Meri i Biber se vraćaju iz mrtvih a Bajron prisustvuje, ili mu se čini da prisustvuje, grandioznim scenama sukoba Dobra i Zla. Dnevnik se naglo prekida naznakama da zlo ulazi u sobu ostarelog Bajrona... Studenti su zbunjeni sadržajem knjige mada jedan smatra da Golt nije bio lud ali ne stiže da to obrazloži jer -begunce otkriva potera. Nadajući se da neći biti teško isprebijani studenti se predaju; njihovo batinjanje, međutim, prekida napad svinjolikih bića koja izmasakriraju sve osim jednog studenta koji završava u zatvoru spoznajući istinu da je kuća portal prema nepojmljivom zlu koje preti s druge strane a koje samo čuvar praga može zaustaviti i tako sačuvati ravnotežu između Reda i Haosa, Života i Smrti, Svetla i Tame...
            „Kuća na granici“ barata nekolikim opštim mestima dobro znanim u literaturi (još od antičkih vremena a posebno u periodu romantizma i tzv „gotskog romana“): tajanstvena mesta, bizarna bića, čudnovati, neobjašnjivi događaji iza kojih se „valjaju“ krucijalne sile i principi našeg sveta i Svemira. Sudar moćnih sila zla sa nejakim ljudima, njihov otpor i neminovna propast, uticaj zlih pretnji i neizvesnosti na razum, raspad civilizacijskih konvencija, spoznaja smrtnosti jedinke ali i njene beznačajnosti u kosmičkim razmerama elementi su košmarne, na momenta i konfuzne priče (no, da li se od smetenog Bajrona može očekivati drugo?) koja je oplemenjena romantičarskim detaljima (ukleta bogataška kuća, nerazjašnjeni odnosi sestra i brata, blazirani pohodi u prirodu...). Korbenov grafizam našao je u ovoj priča idealan teren za razmahivanje; on je u njoj upotrebio sva svoja znanja i sve trikove: stilizovan crtež, neobične rakurse, teško pregledne slike, dinamičku montažu-konstrukciju tabli, poigravanje kolorom (prirodni kolor za početak priče i plavo-sivo profiltrirani za scene sukoba sa zlom).
            U konačnom sabiranju utisaka, „Kuća na granici“ se, zahvaljući zavodljivosti svog patiniranog, egzotično-starog predloška, predstavlja kao maniristički precizno delo koje će se svakako dopasti ljubiteljima Korbenovih crtačkih ekstravagancija.
            („Dnevnik“, 2017.)
Svedočenja učesnika istorijskih događaja važan su materijal za naučnike i teoretičare koji će se baviti konkretnim dešavanjima ili, šire, njihovom epohom. Otuda su, uprkos svoj svojoj nesavršenosti (bilo zbog neznanja, pristrasnosti ili želje da se sopstveni doprinos uveća/umanji u skladu sa trenutnom situacijom), dnevnički zapisi, pisma ili razgovori (za svakovrsne medije) sa onima koji su bili na licu mesta itekako važni za potonje generacije koje će razmeravati ono što im prethodi. Na žalost o tim se ljudima (ni)malo ne brine tako da, vrlo često, mnoga bitna saznanja nestaju zajedno sa njima. U ovoj ravni je istorija ovdašnjeg stripa vrlo bliska sa istorijama drugih segmenata društvenog života; poslovična (bahata) nezainteresovanost savremenika za sve osim za golu svakodnevicu svojim nečinjenjem doprinosi brisanju svesti o nacionalno/društveno/državnoj istoriji što otvara vrata svakojakim improvizacijama i vulgarnim mitologizovanjima. Jedna od dragocenih knjiga koja će sačuvati ne samo činjenice već i duh minulih vremena je i „Zlatno doba vojvođanskog stripa - 23 intervjua“ Predraga Đurića, vrsnog pisca i scenariste, agilnog izdavača i istoričara stripa. On se, od 2011.g, poduhvatio pionirskog posla da napravi intervjue sa učesnicima strip buma u Novom Sadu i tako sačuva dragocene informacije o vremenu kada je Novi Sad bio jedna od neprikosnovenih prestonica stripa u bivšoj SFR Jugoslaviji (pored Beograda, Zagreba i Gornjeg Milanovca); deo tih razgovora, vođenih od 2011. do 2015.g, sabran je u ovu obimnu knjigu (388 stranica). Đurić je svojim pitanjima podsticao sagovornike da se podsete i svog detinjstva i „otkrivanja“ stripa, početničkih pokušaja u ovom mediju, dostizanja pune stvaralačke snage, sloma države koji je uzrokovao i slom stripa, odnosno trenutnih strip planova, promišljanja budućnosti stripa ali i onoga što XXI vek donosi ovoj formi umetnosti odnosno svekolikoj ljudskoj civilizaciji. Zahvaljujući tim, unekoliko unificiranim pitanjima, „pokriveni“ su mnogi važni događaji a dobijen je i uporedni generacijski pregled (uz par izuzetaka svi intervjuisani su rođeni između 1946. i 1966. godine) stripovskih i životnih stavova i promišljanja.
            Svi „propitivani“ otkrili su strip u ranom detinjstvu i bili fascinirani njime; do stripa se dolazilo lakše ili teže, zavisno od mesta odrastanja i imovnog stanja ali je oduševljenje „pričama u slikama“ jednodušno. Izdanja (uz retke predratne stripove i časopise, na čelu sa „Mika Mišom“) kakva su „Kekec“, „Crtani romani“, „Nikad robom“, „Lale“, „Panorama“, „Stripoteka“ bila su obavezna lektira, modeli za precrtavanje i smišljanje sopstvenih stripova. „Lunov magnus strip“ i „Zlatna serija“, koji počinju da izlaze krajem 1960-tih i njihova ogromna popularnost najava su još burnijih strip vremena dok je „Zlatni kliker“ iz 1975.g. počeo da izvodi nove vojvođanske strip snage na svetlo dana. Početak licencnog rada na Velikom Bleku, u prvim godinama 1980-tih, inauguriše strip u ozbiljnu, ekonomski isplativu delatnost što će potvrditi, par godina kasnije, rad na licencnom Tarzanu kao i pokretanje domaćih serijala „Lun, kralj ponoći“ i „Ninđa“. Uz ovu, visoko profesionalizovanu „strip proizvodnju“ bilo je prostora i za autorski strip u širokom rasponu od karikaturalnog do fantazijskog ali sveukupno visokih umetničkih dometa promovisanih u prevratničkom magazinu „YU strip“. No, polet je kratko trajao: građanski rat, sankcije, inflacija uništili su velike strip izdavače, afirmisani crtači su potražili angažmane u inostranstvu, novostasali alterativni-andergraund autori gradili su sopstvenu, nezavisnu scenu... Posle izgubljene decenije strip je počeo vrlo polako da se vraća na srpsku i novosadsku kulturnu scenu; no, u međuvremenu su stasale generacije koje uopšte ne znaju za strip niti ih on previše interesuje dok su strip stvaraoci iz doba „zlatnog buma“ egzistenciju morali da potraže van stripa često gubeći dalji interes za ovu formu. Svi oni voleli bi da se strip vrati na mesto na kome je bio ali je većina skeptična i sumnja da je to moguće.
            Kroz ispovesti vrhunskih domaćih strip profesionalaca (Branislav Kerac, Svetozar Obradović, Branko Plavšić, Sibin Slavković, Dušan Vukojev, Petar Aladžić, Stevan Brajdić, Goran Đukić, braća Ivanović, Miodrag-Mikica i Predrag-Peka, Pavel Koza, Marinko Lebović, Nikola Maslovara-Masli, Petar Meseldžija, Radič Miša Mijatović), art-alternativaca (Zoran Janjetov, Dejan Nenadov) andergraudovaca (Franja Straka, Saša Rakezić), urednika (Slavka Bošnjaković, Slavko Draginčić, Sretan Drašković i Sibin Slavković) znatiželjni čitalac saznaće i mnoge kuriozume kakvi su: uticaj nabavke novih štamparskih mašina na strip izdavaštvo, kakva je uloga (ključna) Mitra Miloševića (alias Frederika Eštona - tvorca Luna, kralja ponoći i urednika u „Dnevniku“) na pojavu Bonelijevih stripova a kakva je uloga (izuzetno važna) pesnika Mike Antića, urednika „Nevena“ u objavljivanju mnogih domaćih stripova, kako su se zahvaljujući nesporazumu upoznali Branko Plavšić i Sibin Slavković što je uticalo na serijal o Velikom Bleku ali i mnoge potonje stripove, kako je strip album „Miris tišine“ Franje Strake postao najveći promašaj „Beočinske fabrike cementa“ i još mnoštvo životnih, malih ali bitnih događaja koji su deo istorije novosadskog stripa i deo odgovora na pitanje kako i zašto se u tim godinama („Bilo je to zaista srećno vreme“, rekao bi Branko Plavšić) tako mnogo pozitivne, kreativne energije slilo u Novi Sad i njegovu strip školu.
             „Zlatno doba vojvođanskog stripa - 23 intervjua“ Predraga Đurića neizostavno je štivo za svakog pravog, vatrenog stripoljubca (u najboljim godinama) kao i za buduće hroničare i teoretičare tog neponovljivog, izuzetnog, herojskog doba vojvođanskog stripa.

            („Dnevnik“, 2017.)

ILIJA BAKIĆ: Vršački underground strip (Bratstvo duša, 2017)
O fenomenu vršačkog stripa, a i glazbene scene naširoko smo protekle 3-4 godine pisali na ovim stranicama zahvaljujući reizdanjima čuvenih fanzina "Krpelj" objavljivanih u serijalu četverobroj-zbirki "Provala varvara", te nekolici zasebnih stripova u kojima se manje-više pojavljuju jedni te isti autori često potpisani drugačijim pseudonimima. 

Međutim, moj problem u praćenju tih zvrkastih zbirki stripova s ponekim literarnim radovima bila je vremenska kontekstualizacija; nikad nisam bio isuviše siguran u termine originalnih izdanja, a shodno tome i njihovoj inspiraciji s obzirom da su komunicirala na posve nekonvencionalan, često i bizarno perverzan način s dovitljivim ili manje dovitljivim metaforama (ili pokušajima metafora) na zbivanja u ostacima Jugoslavije tokom 90-ih i početkom 21. stoljeća.



Na svu sreću, Ilija Bakić, književnik, pjesnik i kritičar, također jedan iz vršačke ekipe potrudio se na kronološki način sabrati povijest ove strip scene na 60-tak stranica (bez fotosa i crteža) kroz vlastite eseje, komentare, interviewe, te različite članke objavljene u "Nedeljnom dnevniku", "Košavi", "Vršačkoj kuli" i "Dnevniku". Riječ je zapravo o poduljem feljtonu koji na jedan specifično studiozan način prikazuje autorov trud da naoko od onog meteža kakav je mene mučio, sadržajno i koherentno dočara sve vitalno važne značajke ove scene koja je počela još pred konac bivše SFRJ, eksplodirala upravo njenim rasapom i aktivno djelovala dobrih desetak godina, da bi se zbog kojekakvih, uglavnom individualnih, a najčešće i egzistencijalnih poteškoća povukla u hiatus sve do 2014. kada se ponovno bude vršačke strasti za devetom umjetnošću. 

Pošto ovo nije neki leksikonografski ili enciklopedijski prikaz po nekakvom abecednom redu autora, njihovih djela ili skupnih izdanja, Bakić se kroz feljtonistički manir prikazuje i kao samim neposrednim akterom. Učestvovao je na početku stvaranja ove scene istom mjerom kao što su to primjerice pokretači weba Terapija.net svojevremeno istovremeno bili i muzičari i glazbeni novinari pišući o demo bendovima varaždinske scene koncem 20. i početkom 21. stoljeća, a nerijetko i danas sudjeluju u muziciranju i novinarstvu, pa su potpuno 'unutra', pa je isto tako Bakiću upravo taj otvoren i nesmetan pogled dozvolio potpunu kritičko-esejsku širinu (a i slobodu) da o svakome autoru i svakome izabranom djelu izrazi kraće subjektivističko viđenje/ zapažanje doživljenog nimalo ne skrivajući svoje fanovske, ili ako ćemo pravilnije, prijateljsko-poznaničke relacije. 

On takoreći zna sve o svakome tko je učestvovao u svim tim kreacijama, koja su njihova prava imena, s kojim su se sve pseudonimima potpisivali, na koji način su uveli žene kao autorice u strip, te kako su bili omalovažavani od elite srpske (i ex-Yu) strip scene na račun primitivnih crteža flomasterom ili olovkom koja je od njih tražila konstruirane scenarije s unaprijed poznatim finišima, pričama o nekakvim dobrim momcima koji se bore protiv loših, koji nikad ne umiru, nikad ne jedu niti vrše nuždu (eventualno nešto pokaraju) i tako svašta finog i tečnog za široko pučanstvo na koje je strip elita pucala. No, Vrščani su imali svoje misli, svoje emocije, svoja stanja, svoja vlastita sranja, te ako ništa drugo, bili su mladi, naivni i iskreni proživljavajući kataklizmu ranih 90-ih izražavajući se stripom šturo i primitivno u državi koja je pucala po svim šavovima što ih je održavala samo čvrsta kora suhog drveta. Pravi život je tek počeo da pupa u unutrašnjosti klade, a pokazalo se da su upravo te mladice uspjele pokrenuti, a i održati revni život čudnovatog rustikalnog stripa vrlo dugi niz godina na životu i to bez ikakvog vanjskog pomagača u obliku šumara ili stručnog agronoma.

Svi Bakićevi tekstovi su jasni, razumljivi i dokumentaristički prikazani donekle ujednačenim kronološkim intenzitetom što je vidljivo da se obilato postarao najtočnije vremenski kontekstualizirati Danila Miloševa (Wostok, Mediokritet), Borislava Grabovića (Grabowski, Bovi), Dragana Spasića (Mučibabić, Jožef Škoda), Budimira Babića (Buda), Gorana Dimitrijevskog (Guenevre, Odin, Dima, Dumas), Nabora DevolcaBoćuSanju Stepanović, najmlađu strip-crtačicu Lolu koja je imala samo 3 godine kada joj je objavljen prvi stripić i još mnoga imena, te pobrojati sva važnija djela, fanzine i kojekakve, uglavnom crnohumorne table i poneke izložbe što su namjerno izvitoperene da ne ostanu u okvirima klasične definicije stripa koja je takva kakva jest izdignula vršačku strip scenu na posebno mjesto ovog čitavog regiona.

Izbjegavši poniranje u njihove privatne živote, Bakić je na svijetlo iznio upravo ono što se i očekuje - pregled ovog čitavog apsurda iz čiste artističke pozicije promatrača i aktera objavljenih radova nimalo ne pokušavajući objektivizirati činjenice u aspektu pijara pogodnog za medijsko dodvoravanje uzdizanjem kulta koji je sam po sebi stvoren alternativnim i posve neočekivanim pristupom, često sirovim hardcore izričajem i prljavo-neurednim fikcijama. Potrudio se s lica mjesta demistificirati, a i preduhitriti budućnost jer ima dovoljno vremena za otkrivanje svih ovih sadržaja koje je u posljednjih nekoliko godina reizdano u sklopu Bratstva Duša, a još uvijek nisu upijeni i prihvaćeni od strane onih kojima se cijela ova scena obraćala.

horvi // 21/05/2017
 podaci o djelu
Osmi tom sabranih epizoda Ripa Kirbija, “prvog savremenog detektiva” (kako piše na početku  svake knjige serije koju objavljuje “King Features Syndicate” a kod nas “Čarobna knjiga”), sadrži priče originalno objavljivane u dnevnim novinama u periodu od 21. novembra 1960.g. do 11. novembra 1962. godine isljučivo u crno-belim kaiševima, kako je to započeo prvi Kirbijev otac Aleks Rejmond (1909-1956) a nastavio drugi Džon Prentis (1920-1999). Tada su prošle već četiri godine od Rejmondove pogibije u saobraćajnoj nesreći i brzog preuzimanja popularnog serijala pa je Prentisova pozicija dovoljno utvrđena da on više nije morao da precizno kopira prethodnika i njegov stil što je vidljivo i u Kirbijevoj unekoliko promenjenoj, muževnijoj fizionomiji, slobodnijem nestandardnom kadriranju ali i ne uvek fotografski perfektnom crtežu. Osnovne postavke serijala-franšize ostale su, naravno, nepromenjene: privatni detektiv-altruista iz Njujorka, sa naočarima, pijanista, džentlmen sa besprekornim manirima spreman i na “grube igre”, okružen bogatašima i lepoticama otkriva zločince i spasava nevine žrtve. Osnovne karakteristike stripa istaknute su u propagandnoj brošuri-ponudi koja je dostavljana novinama-potencijalnim kupcima a u kojoj se kaže da su ključevi za čitalačko oduševljenje Ripom Kirbijem: akcija, romansa, avantura, glamur, napetost, uzbuđenje - zbog toga je Kirbi pobednik!
            I u epizodama sabranim u osmom tomu ima svega navedenog; reč je o šest epizoda nejednake dužine koje je Prentis iscrtavao po scenarijima Freda Dikensona. Elem, najpre će Kirbi, potaknut zlonamernom opkladom, rešavati misteriju nestanka slavne glumice u bespućima pustinje (“Za Elizu, koje nema”); u “Pakerovoj ekspediciji” šarmantnog Kirbija će, od dobrotvorne priredbe do džungli Južne Amerike, pratiti dve sestre s namerom da ga osvoje i tako ugode sebi ali i napakoste onoj drugoj. Ponovo u Njujorku, srećno sam (njegova ranija devojka više se ne pominje), Kirbi dobija poziv da otkrije ko preti glavnoj glumici pozorišno-vodviljskog hita (“Uhvati zvezdu padalicu”); sledeća tajna koja se plete, opet oko lepe žene, vodi detektiva najpre na krstarenje luksuznim brodom a potom i u Monte Karlo a sve da bi raskrinkao veštog prevaranta koji još pride - piše stihove - tako da se ova priča, simptomatično nazvana “Strofe katastrofe” završava filozofskom konstatacijom o pesmama nesretnog prevaranta (koji gine): “Recimo da je pisao kao što je pucao… nije pogađao metu, ali nije je ni potpuno promašivao.”
            Dve epizode iz ove knjige odskaču od visokih standarda serijala. “Opasnost u raju” dovodi Dezmonda “gospodinovog gospodina” u neobičnu situaciju: posećuje ga advokat koji tvrdi da je Dezmond nasledio basnoslovno bogatstvo i titulu lorda. Šokirani čovečuljak odbija da se povinuje zahtevima novostečenog položaja ali ga Kirbi ubeđuje da mora da igra ulogu u društvu koja mu je pripala što potvrđuje i debeljuškasti, ćelavi Vigers, dojučerašnji Dezmondov drug iz udruženja batlera a sada - lordov batler. Ipak, posle malo bilijara i piva novopečeni lord počne da uživa u svom bogatstvu i veselo odlazi da poseti svoje imanje u Dezmodvilu. Tamo ga dočekuje verna posluga, u stvari banda koja je smislila čitavu prevaru sa Dezmondovim nasledstvom kako bi preotela veliko imanja i novac. Dezmond, ništa ne sluteći i ne gledajući, potpisuje testament kojim sve ostavlja posluzi pa njima ostaje samo da upokoje gazdu-lorda! Priča se kreće “u vodama” komedije zabune i komedije situacije  oplemenjenim finim humorom koji “proizvodi” simpatični mršavko Dezmond.
            Zaplet epizode “Život u Harmoniji” krajnje je neobičan za krimić - Kirbi od bogataša na samrti dobija zadatak da pronađe mestašce Harmonija iz koga je davno otišao. Problem je što Harmonije nema na kartama a u imenicima se poslednji put pojavljuje 1899.g. Posle opasne potrage Kirbi i Dezmond ipak pronalaze izolovano mesto u kome je sve funkcioniše kao na kraju XIX veka. Pridošlice uživaju u smirenom životu male zajednice, ukusnoj hrani i lepim, dobrosusedskim manirima. Kirbi gradskim ocima priča o čudima novih vremena ali oni nisu uvereni da im je taj napredak potreban. Konačno, ljudi XX veka vraćaju se u svoje doba ostavljajući Harmoniju u svom malom raju. Priče o “zemljama koje je vreme zaboravilo” i o “iščezlim svetovima” deo su ikonografije naučne fantastike ali i alegorijskih društvenih kritika (kao u “Guliverovim putovanjima”); zbog toga ova epizoda potpuno odstupa od dotadašnjih Kirbijevih avantura (mada je u njima već bilo i nekih horor elemenata - epizoda “Susret sa sudbinom”  iz sedmog toma). Slavljenje “dobrih, starih vremena” odstupa i od Rejmondove fascinacije savremenošću sa svim dobrim i lošim elementima koje donosi. Scenarista Dikenson i crtač Prentis po tom pitanju su, čini se, bili potpuno drugačijeg mišljenja. Kako god bilo da bilo ova epizoda ostaje bizarni kuriozum strip serijala koji i danas može da privuče punu pažnju ljubitelja stripa.
(“Dnevnik”, 2017.)


Roman „Jaz“ Darka Tuševljakovića (1978), odskora ovenčan Evropskom nagradom za književnost, umnogome je apartna pojava u savremenoj nam stvarnosnoj prozi koja se bavi vremenom sadašnjim ili bliskoprošlim. Mada su lomovi iz poslednje decenije XX veka imali brojne, manje ili više uspešne odraze u literarnoj stvarnosti, čini se da je post-sankcijsko-građansko-ratna realnost podlegla šablonizovanoj književnoj vizuri kojoj nedostaje i živosti i uverljivosti potisnute stradalničkim patosom ili lakonskom fascinacijom bizarnošću  sistema vrednosti novonastalih država i njenih podanika (posebni onih mladih). „Jaz“ se u takvom okruženju izdvaja po svom odmaku-posrednosti (od problematskih događanja) i po širini zahvata u panoramu svakodnevice. U tom kontekstu funkcioniše i cepanje priče u segmente koji se mogu posmatrati kao uzrok i njegova logična posledice ali i kao dublje razaranje esencije društvenog tkiva. Prvi deo nominalno prati bračni konflikt koji ima inicijalno-temeljne uzroke kako u vojničkoj (de)konstrukciji psihe penzionisanog oficira tako i u svesno pasivnoj ulozi supruge ali je, posle faze latentnog tinjanja, nedvosmisleno otvaranje sukoba posledica koliko spoljnih okolnosti (rata i posleratne bede) toliko i porodično-generacijske konfrontacije oca i sina. Sticaj ovih okolnosti neminovno će dovesti do raspada zajednice uprkos naporima (istina mlakim) aktera da izbegnu sukob; u vremenima mira, blagostanja i veće tolerancije (veće učmalosti i robovanja konformizmu?) porodici bi, vrlo verovatno, uspelo da opstane u koliko-toliko formalnim okvirima - ali ta su (srećna?) vremena bespovratno prošla. Doba u kome su se uloge igrale po svaku cenu nestalo je, osećaju/znaju to i Bogdan i Radica ali, još uvek nošeni rutinom naučenom u prošlim decenijama, pokušavaju da sačuvaju privid braka kao znaka normalnosti. Stoga je odlazak na letovanje obrazac-ritual i novi pokušaj da se i sebi i okruženju izgleda-deluje prosečno (dakle normalno). No, sve na tom putu ispostaviće se kao potvrda da se obrazina cepa i raspada: od smeštaja koji nije adekvatan reklami-ponudi (uz žal domaćina za bogatim zapadnjacima koji više ne dolaze), pojave drugog bračnog para čija je namera da deluje uspešno očigledno neuspešna, do trivijalnih dešavanja, koja prerastaju u afektivne incidente, i neuklapanja naravi-ponašanja mlađih i starijih turista-stanovnika pansiona. Gomilanje nesporazuma koji se više ne mogu prevazići ni ćutanjem ni famoznim terapijsko-katarzičnim razgovorima razbiće (napokon) okoštalu formu ali, kako će se ispostaviti, ni oslobođenje od bračne prinude ne donosi značajno olakšanje jer je otisak terora i dalje na telima i dušama supružnika. U trpljenju izgubljeno vreme neće se vratiti dok su ličnosti, upravo zbog konstantnog pritiska, bespovratno deformisane i oštećene. „Najgore je kad ti život tako prođe“ kazuje majka svom jedincu kada je poseti u pauzi svojih bekstava i traganja.
            Da li je na Damirova pleća za uvek navaljen teret takozvane tipične „disfunkcionalne porodice“ (autoritativni otac - zaštitnička majka - dete koje izneverava očekivanja oca i preterano se oslanja na majčinsku pomoć), porodice koja se, ipak, u vremenu zaoštrene socijalne situacije, raspala? Da li se „zla kob“ prenosi s generacije na generaciju? Isprava se čini da nije tako: nesnalaženje u stvarnosti koje će mladića oterati na studije u manji grad nastavlja se i u novoj sredini (što svakako nije nimalo netipično), u zadesno-pogrešnim izborima prijatelja i simpatija (što se, takođe, može desiti svakome). Damirovo se življenje vrti u jalovom krugu iz koga on ne ume da nađe izlaz (ili barem ne dok mu život ne prođe), baš kao što to nisu znali-umeli-smeli ni njegovi roditelji (pa ni njega tome nisu naučili). Ali, onda, u nekom neodređenom trenu sve te iznova i iznova ponavljane pogreške dobijaju senku koja vodi u nelagodnost kakva se rađa pred nepoznatim. Jer, nad trivijalije se nadvija slutnja začudnosti koja će eksplodirati u spoznaju - čuda. „Desilo se čudo, Damire, zar ne shvataš?“ reći će nesuđena ljubav Katarina. Ali, naravno, čuda se ne mogu shvatiti i objasniti jer su, suštinski, eksces koji poništava sva ranija iskustva i znanja. Kako se odrediti prema gubitku prijatelja (jednako voljenog i omraženog) a kako prema njegovoj (meta)fizičkoj žrtvi - pisac na ta pitanja ne daje odgovor već ih prepušta čitaocu i njegovom osećaju za svakodnevno i kontrapunktirano izuzetno.
            „Jaz“ lako izbegava prečesto ponavljane teze o raspadu države, posrnuću nacionalnog bića u ratnim vremenima; jednako tako on ne postavlja teze čiju istinitost, potom, ustrajno dokazuje. Njegova priča prati unutrašnju logiku koju će znatiželjni čitalac ili prepoznati ili će mu ona ostati skrivena do kraja knjige. Ispisane situacije-scene imaju značenja koja jasno podupiru ključne linije zapleta romana ali mogu biti i sasvim nezavisne od osnovnog pripovednog toka. Time se očekivana jednosmerna funkcionalnost zapleta remeti zarad (dobrodošlog) produbljavanja i problematizovanja prizora koji grade tkivo ove proze.
            Stoga, u konačnom sagledavanju, „Jaz“ se otkriva kao višestruko zanimljiva knjiga kojoj treba pokloniti punu čitalačku pažnju.
            („Dnevnik“, 2017.)   



https://sfpisb.wordpress.com/2017/06/04/drugi-dan-festivala-fantasticne-knjizevnosti/

Žanrovska proza (fantastična, avanturistička, vestern, krimi, ljubavna...) oduvek je izazivala šarolike - mada generalno negativne - reakcije akademske stručne javnosti, u rasponu od potpunog prezrenja, formulisanog terminima šund ili paraliteratura, do zaziranja i manje ili veće uzdržanosti prema njenim dometima. Razlozi postojanja takvih stavova svakako su, pre svega, u širokoj popularnosti ovakvog štiva koja je rezultirala njegovom masovnom proizvodnjom po određenim šablonima. Ako se, međutim, zanemari ova „mana“ ostaju prigovori vezani za stilsku rudimentarnost i jednostrano građenje priče koje je u funkciji zapleta-akcije (što ide do pojednostavljenja pa i vulgarizacije realiteta i likova). Ipak, unutrašnji razvoj žanrova uzrokovao je promene u stavu kritičara: fantastike i krimići su krenuli ambicioznijim stazama, vesterni generalno više nisu široko traženi... Nakon „tvrdo kuvanog krimića“ ovaj žanr je potvrdio svoje umetničke potencijale koje su, u drugoj polovini XX veka, koristili mnogi pisci (naravno, i dalje postoji široka konfekcijska ponuda ovih sadržaja) postižući zaista umetnički vredne rezultate; usto, brojni su pisci „glavnog literarnog toka“ koristili matricu krimića u svojim delima - setimo se, primera radi, „Imena ruže“ Umberta Eka. I na ovdašnjim prostorima mogu se zapaziti slična dešavanja na tereni krimi žanra, mada, na žalost, sporadično. Otuda svako delo ovakvih usmerenja i ambicija privlači pojačanu pažnju znatiželjnih čitalaca; takav je slučaj i sa romanom „Kameno jezero“ Željka Obrenovića (1982) u izdanju „Kontrast izdavaštvo“ iz 2016. godine. Obrenović je interes čitalaca i šire javnosti pobudio romanom „Srpski psiho“ (sa Aleksandrom Ilićem 2008.g.) kao i romanom „Talog“ iz 2012.g. Uz brojne kratke proze i kritičke tekstove Obrenović je scenarista i strip albuma „Karton siti“ („Modesty comics“, 2016.).
„Kameno jezero“ se može posmatrati kao nova stepenica u Obrenovićevom bavljenju žanrovskim matricama odnosno u poigravanju sa njima. U romanu ima elemenata krimića - nerešenih i zataškanih ubistava i mučenja kao i mutnih rabota vezanih za biznis - sa pripadajućim tenzija i sa epizodama punim nasilja. No, uz te žanrovski prepoznatljive odrednice koje će, kao prateće pripovedne linije, dopunjavati romantična emotivna veza odnosno živopisno mesto dešavanja (izdvojena kućica na obali jezera koga prati zloslutna priča) autor zalazi i u oblasti koje nisu čisto žanrovske: nenametljivo ali efektno slikanje raspada seoskih zajednica u kontekstu opšteg siromaštva koje je posledica ratova na ovim prostorima vođenih 1990-tih odnosno bavljenje specifičnim ekskluzivnim zabranom savremenog sveta kakav je fenomen tzv B filmova koji konstantno balansiraju između ograničenih sredstava za proizvodnju-snimanje i potrebe da se proizvod prodaje (što znači da se šabloni u stvaranju filma maksimalno poštuju) odnosno između profila njegovih zvezda i ponekog odmaka od očekivanog. Konačno, roman precizno analizira odnos pisca kako prema sebi tako i prema publici. Naime, protagonista osnovne priče je mladi pisac koji je, posle početnih uspeha (romanima sa autobiografskim elementima) i jednog problematičnog fikcijskog romana koji nije naišao na širi odjek, na svojevrsnoj prekretnici: mora da odluči da li će pisati ono što se prodaje ili ono za šta on veruje da je dobra literatura. Svaki od mogućih pravaca ima svoje prednosti ali i mane. U toj čas tihoj čas burnoj borbi sa sopstvenim demonima pisac prihvata ponudu da napiše scenario za novi film zvezde B filmova Karla Langana. Ono što je trebala biti vežba iz pisanja scenarija prerasta u projekat u koji pisac unosi mnogo strasti pa mu izuzetno teško pada saznanje da neće biti potpisan kao scenarsta jer je, u stvari, „pisac iz senke“ dakle nevidljivi najamnik. Nemirenje sa principima na kojima počiva i funkcioniše filmski biznis (ali i ostali biznisi iz oblasti široke zabave) način je da se mladi pisac odredi prema sebi, svom talentu i, konačno, svojoj budućnosti. Mada bi, nesporno, ukoliko prihvati modele poslovanja, bio uspešan u svetu B filmova pisac, ipak, sebe vidi u drugačijem svetlu i spreman je da prihvati konsekvence ove svoje odluke. I kao što „odrasta i sazreva“ u svojoj primarnoj ulozi, pisac stasava i u svetu realnih životnih pretnji i opasnosti. Uspevši (istina nešto sporije jer nije aktivan učesnik u realnosti) da razluči mračnu istinu male zajednice u koju je zadesno stigao on staje pred ubicu (koji je proizvod konformističkog odbijanja sela da prizna svoju krivicu i iskaje greh) i spreman je za konačni obračun... Mada završna scena romana ostaje otvorena čini se da dileme o pobedniku dvoboja nema.
            Obrenović roman ispisuje u kratkim, efektnim poglavljima (koja se često završavaju udarnom „panč lajn“ rečenicom) uz pažljivo doziranje informacija koje unosi u priču a koje ne opterećuju tekuća dešavanja. Višestruki zapleti razvijaju se nesmetano, ne „guše“ jedni druge već povećavaju neizvesnost kao bitan kvalitet zapleta u krimiću. U konačnom sagledavanju, „Kameno jezero“ je uzbudljiva knjiga, sa intrigantnom misterijom i jasnim, uverljivim utemeljenjem u lokalnom miljeu i kao takva zaslužuje punu čitalačku pažnju.

            („Dnevnik“, 2017.)

Ilija Bakić dobitnik nagrade za doprinos popularizaciji fantastike


Nagrada za doprinos popularizaciji književne fantastike, koju od 2014. tradicionalno svake godine dodeljuje Festival fantastične književnosti „Art-Anima“, biće uručena Iliji Bakiću 04. juna 2017. godine u 20 časova u Klubu galeriji Polet (Cetinjska 15, Beograd).
Ilija Bakić (1960) poznat je kao pripovedač, pesnik, romansijer, književni kritičar, stripski kritičar i urednik. Značajan deo njegovih književnih aktivnosti i stvaralaštva vezan je za fantastičnu i avangardnu književnost. Njegova dela, objavljena kao samostalni naslovi i zastupljena u više značajnih antologijskih izbora fantastike, visoko su ocenjena od strane kritičara i kolega.
Kao kritičar i hroničara književnih dela objavljenih na domaćoj izdavačkoj sceni, potpisao je veliki broj kritičkih tekstova i eseja, posebno se baveći delima iz domena fantastike, čime je značajno doprineo da ova vrsta proznog stvaralaštva dopre do šireg kruga čitalaštva.
Autor je preko dvadeset knjiga, među kojima je i leksikon „101 lice fantastike“.
Dobitnik je više nagrada, uključujući i nagradu za najbolju knjigu Društva književnika Vojvodine za zbirku naučnofantastičnih priča „U odvajanju“. Član je Srpskog književnog društva, Udruženja književnika Srbije, Društva književnika Vojvodine i Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“.
Dosadašnji dobitnici nagrade Festivala fantastične književnosti „Art-Anima“ za doprinos popularizaciji fantastike su: Zoran Živković, Goran Skrobonja i Žika Bogdanović.

Ilija Bakić dobitnik nagrade za doprinos popularizaciji fantastike

Program IV Festivala fantastične književnosti “Art-Anima“

http://art-anima.com/festival/program-2017/



Istorija jugoslovenskog odnosno srpskog stripa, kako onog pre II svetskog rata tako i onog posleratnog, nedovoljno je poznata. Istini za volju, osnovne tendencije i razvojne faze manje su ili više uočene i teorijski-dokumentarno opisane u retkim knjigama koje se bave istorijom stripa na ovim prostorima, proisteklim iz predanog rada pojedinaca, entuzijasta i zaljubljenika u 9. umetnost koji su delovali (a i danas je tako) izvan zvaničnih državnih kulturnih institucija koje strip još uvek pretežno ignorišu kao umetničku formu (ne)dostojnu njihove akademske pažnje. Činjenica da su kvalitativni dometi strip stvaralaca sa ovih prostora nesporno visoki i da je ovdašnji strip poznat i van granica matične države čini stav zvanične kulture po tom pitanju još paradoksalnijim ali i - srpskijim! Stoga je svaka nova knjiga o strip istoriji značajna i zaslužuje pažnju. Naravno, širina zahvata takvih dela različita je: od onih koja se bave celokupnom strip scenom do onih koje prate opus određenog autora ili grupe stvaralaca generacijski ili poetički povezanih. Negde na sredini između ova dva pola su knjige koje prate/proučavaju stripove nastale u nekom od mesta izvan administrativnih-državnih centara; takve su, recimo, knjige o niškom stripu Branislava Miltojevića, leskovačkom stripu Marka Stojanovića, o razvoju izdavačke kuće „Dečje novine“ iz Gornjeg Milanovca Srećka Jovanovića. U ovaj (sjajni) niz staje i knjiga „Zaječarski strip“ Marka Stojanovića, u izdanju „CEKIT“, Centra za kulturu i turizam iz Zaječara, 2016. Iako se Marko Stojanović (1978), strip praktičar (scenarista i izdavač), promoter, istoričar i istraživač, zarekao, kako piše u „Reči autora“, da se posle knjige „Leskovački strip 1950-2010“ neće baviti ovakvim projektima, pred čitaocima se ipak nalazi ova knjiga kao dokaz prekršenog obećanja ali i potvrda toga da je Stojanović „čovek sklon da radi ono što niko drugi neće, a neko mora“.
            Kakva god muka mučila priređivača, knjiga „Zaječarski strip“ otkriće znatiželjnicima da je originalni domaći strip u ovom gradiću svoju posleratnu avanturu, uprkos partijskih zabrana i omalovažavanja, započeo već 1955.g. u listu „Timok“ kroz kaiševe humorističkih dogodovština horoja koji se zove „Raka iz Brestaka“ Jovana Stanojevića. Od tada do danas na obalama rečice Timok stasavaju zaljubljenici u „priče u slikama“ voljni da se otisnu u nesigurne prostore crtanja i pisanja scenarija za stripove. Stojanović „prepoznaje“ čak četiri generacije strip umetnika u Zaječaru. Prvu čine sad već legendarni Jovan Stanojević, Stanislav Spalajković i Miroslav Cvetković. Druga generacija koja je svoj stripovski zenit doživela 1970-tih i 1980-tih čine Dragan Stokić Rajački, Aleksandar Blatnik, Petar Pjer Spajajković, Slobodan Jović Eti, Dragana Vićanović. Treću generaciju uglavnom čine polaznici strip škole Dragana Stokića Rajačkog, Bojan Vukić, Srđan Todorović i drugi i oni su na strip scenu izašli 1990-tih odnosno u prvoj deceniji XXI veka. Od 2005. do danas pojavljuju se nova mlada strip imena ponikla u Zaječaru: Dragan D. Stojaković, Lozan Nikolić i drugi.
            Zaječar je 1996.g. postao i centar celokupne tadašnje strip scene zahvaljujući prvom strip festivalu-salonu koji je organizovan u okviru Zaječarske gitarijade. Uz okupljanje brojne publike i strip umetnika sa prostora „nove“ i bivše, „stare“ Jugoslavije, sa mnogim triibnama i radionicama, na Salonu je, za doprinos srpskom stripu, nespornom velikanu Đorđu Lobačevu dodeljena nagrada „Maksim“. Naredne 1997. godine ova nagrada je dodeljena Nikoli Mitroviću Kokanu, još jednoj legendi stripa sa ovih prostora. Iako je Salon potom, zbog izostanka finansijske podrške nadležnih, ugašen postao je obrazac za druge manifestacije širom zemlje a u Zaječaru su ga, delimično, zamenili „Festival savremenih umetnosti Zalet“ i „Festival fantastike“.
            Ono što se kroz ovaj pregled istoriju zaječarskog stripa prepoznaje kao pravilnost je kontinuiran odlazak talentovanih strip autora iz Zaječara u velike sredine (Beograd, Niš, Novi Sad, inostranstvo) koje su im mogle ponuditi veće mogućnosti za razvoj talenta i objavljivanje radova odnosno izgradnju respektabilnih umetničkih karijera, susrete sa istomišljenicima kao i zaštitu od lokalnog, „domaćeg“ nerazumevanja i podsmeha (koje neminovno odnosi danak u gubljenju mnogih talenata koji ne uspevaju da se otrgnu ovim pritiscima). Ovaj „rastur“ stvaralaca bio je toliki da između prve i druge generacije zaječarskih strip autora postoji svojevrsni vakuum zbog koga se desilo da njihovi akteri čak ne znaju jedni za druge! Na ovo se nadovezuje i, prolaskom godina uzrokovano, gubljenje podataka, sve slabija dostupnost štampanih materijala i, na žalost, odlazak sa životne scene pojedinih stvaralaca. Sve to čini dragocenijim Stojanovićev napor da sabere dostupne informacije i kontaktira sa strip „prvoborcima“ i tako od zaborava otrgne deo naše istorije prema kojoj se krajnje nehajno odnosimo.
            Knjigu „Zaječarski strip“ čine pregledi i eseji Marka Stojanovića kojima su pridruženi tekstovi/prikazi Luke Vidosavljevića, Vase Pavkovića, Milutina Pavićevića, Zorana Stefanovića, Zorana Tucića, Pavla Zelića odnosno reprinti reprezentativnih stripova koji plene pažnju širokom i domišljatom tematskom lepezom i izgrađenim crtačkim stilovima. Veoma su korisne, posebno za potonje teoretičare, i kratke biografije svih aktera zaječarskih strip dešavanja.
            Rečju, „Zaječarski strip“ je važna knjiga koja sadrži ne samo istoriografsku građu već uspeva da „uhvati“ i sačuva duh prošlih vremena odnosno elan ranijih generacija, te elemente koji bi, bez nje, potonuli u trajni, nezasluženi zaborav.
            („Dnevnik“, 2017.)
Upravo se, u izdanju „Lagune“ pojavio novi roman „Kada kažeš da sam tvoj“ Gorana Skrobonje, zapaženog pripovedača i romansijera srednje generacije, prevodioca i izdavača. Osnovna priča prati stasavanje i ulazak u svet beogradske i jogoslovenske rok muzike Lazara Petronijevića Lakija početkom 1980-tih. Od srednjoškolske klupe, mladalačkih maštanja, uspeha i gubitaka, ljubavi i razočarenja, ushićenog slaganja prvih akorda na gitari, Laki, sa svojom grupom „Kalkuta“, stiže do vrhova top listi, koncerata i zarade. Matica života, međutim, nosi ga sasvim nepredvidivim smerovima. Roman pleni živopisnom, sugestivnom atmosferom nekih drugačijih, srećnijih vremena kada je postojao i funkcionisao drugačiji sistem vrednosti, život se odvijao po ustaljenim obrascima koji su buntovni rokeri muzikom i svojim ponašanjem pokušavali da izmene. Ipak, na horizontu su se već navlačili crni oblaci krvavog raspada države...

DNEVNIK: Važite za jednog od najzapaženijih pisaca fantastike na srpskoj književnoj sceni. Ipak, Vaš novi roman je realistična priča smeštena u 1980-te godine. Koje su prednosti a koje mane (ako ih ima) ovakovog postupka iz vizure „iskusnog fantaste“? Koliko je lično iskustvo olakšavalo ili otežavalo pisanje ovog romana?

GORAN SKROBONJA: U ovom romanu nema onoga što bismo obično nazivali fantastikom – ako izuzmemo to što u stvarnom vremenu i stvarnom miljeu imamo izmišljenog junaka i (donekle) izmišljene događaje. Po toj logici, ovo je knjiga svojevrsne lične alternativne istorije. Pisci fantastike dobro znaju da je jedan od ključnih preduslova za to da njihov tekst bude ubedljiv eliminisanje neverice kod čitaoca, tako da su u tom pogledu možda disciplinovaniji i revnosniji u naporima da i najneverovatnije događaje dočaraju kao autentične. S te strane, takva vrsta „treninga“ svakako je od koristi. Ali, Kada kažeš da sam tvoj je zapravo roman toliko autentičan i zasnovan na stvarnom periodu i stvarnim likovima da mu takav pristup možda i nije bio neophodan. U svakom slučaju, iskustvo u pisanju fantastične proze nije mi odmoglo niti se pokazalo kao smetnja.

DNEVNIK: Kada kažeš da sam tvoj je svojevrsni bildungs romana - roman odrastanja glavnog junaka, Lakija Petronijevića, i njegovih „saboraca“ iz školske klupe i benda „Kalkuta“, koje započinje i okončava se smrću očeva i prijatelja a između njih su upoznavanje radosti ljubavi i stvaranja odnosno razočarenja istima. Čini se da je najmanji problem tadašnje mladeži (za razliku od današnje) bio problem obezbeđenja gole egzistencije. Mladi heroji romana odrastaju na beogradskom asfaltu, u socijalističko doba. Za razliku od danas ustaljenog stava kako je socijalizam bio loš Laki o tome ima sasvim drugačije mišljenje.

GORAN SKROBONJA: Takav je bio doživljaj čitave moje generacije koja je bila mlada krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka. Da bude jasno: nije mi namera da glorifikujem to vreme, čak ni kroz stavove glavnog junaka, ali činjenica je da je tadašnja zajednička država bila mesto koje današnjim građanima rascepkanih teritorijalnih dronjaka na Zapadnom Balkanu može da izgleda kao nešto potpuno fantastično. Da podsetim – Jugoslavija (od milošte: Juga) bila je država relativne socijalne pravde i isto tako relativno malih razlika u standardu između onih najsiromašnijih i onih najbogatijih; zemlja od dvadesetak miliona stanovnika sa zajedničkim tržištem, impresivnim brojem proizvodnih pogona i fabrika, manje-više sigurnim zaposlenjem i nezamislivim izgledima da u prvoj firmi u kojoj se zaposlite provedete ceo radni vek i dočekate penziju (koju nikome nije padalo na pamet da vam umanjuje ili zakida); o sistemu obrazovanja, zdravstvene i pravosudne zaštite te pravima zaposlenih da ne govorim. Dakle, nije reč o glorifikaciji već jednostavno o podsećanju na okolnosti u kojima su odrastali junaci ove knjige. I da, pomisao na to da bi mogli da imaju problema u obezbeđenju gole egzistencije nije im bila ni na kraj pameti. Fantastično, zar ne? A ipak, moja generacija je tako živela.

DNEVNIK: „Seks, droga, rokenrol“, principi „pravog života“ neminovno prožimaju život mladih muzičara spremnih da iz sve snage zapnu kako bi ostvarili svoje ciljeve. Oni hoće sve (ili skoro sve) i spremni su da „izgore“ u tom naporu. Da li ih taj entuzijazam deli od apatije koja danas vlada?

GORAN SKROBONJA: Vrlo je teško izbeći zamku idealizovanja sopstvene mladosti. Na koricama ove knjige postoji rečenica: „Priča o vremenu kad je lepo bilo biti mlad“ – i zaista je tako. Naravno da je mladost svakome najlepše životno doba, ali mladost u devedesetim, pa i na početku novog milenijuma, jednostavno ne može da se poredi sa mladošću dvadeset ili trideset godina pre toga. Svet se drastično promenio, okolnosti u kojima živimo drastično su se promenile. Ipak, nisam siguran da među današnjim talentovanim i ambiocioznim klincima vlada apatija, odnosno da se oni toliko razlikuju od muzičkih heroja iz osamdesetih; apatija je pre odlika većine drugih društvenih sfera i čini mi se da je umetnička scena – ne samo muzička, već i likovna, književna, filmska, pozorišna – možda još jedini živi, neukroćeni deo društvenog tkiva zemlje u kojoj sada živimo. Ona najveća razlika koju primećujem možda je samo orijentacija i krajnji cilj mladih buntovnih talentovanih ljudi: dok su se pre tri decenije oni angažovali u pokušajima da menjaju, poboljšaju postojeći sistem koji je polako zapadao u dekadenciju bližeći se devedesetima i svom krahu, danas ti „neki novi klinci“ uglavnom gledaju da se dokažu i potom – zahvaljujući tom početnom uspehu – napuste ovaj sistem koji sagledavaju kao potpuno besperspektivan. Energija i entuzijazam mladosti uvek su manje-više isti: okolnosti okruženja utiču na to kako će se oni ispoljiti. U knjizi Kada kažeš da sam tvoj to je sasvim jasno predočeno za period koji sam želeo da sačuvam od zaborava, makar na ovaj način.

DNEVNIK: Kao „sporedni“ junaci romana pojavljuje se mnoštvo poznatih imena, od Mićka iz Indeksovog pozorišta do strip crtača Igora Kordeja. Kako su oni prihvatili svoje pojavljivanje u romanu?

GORAN SKROBONJA: Da, u romanu se, pored izmišljenih, pojavljuje i plejada stvarnih junaka koji su danas poznati našoj javnosti. Neki od njih su aktivno saučestvovali u nastanku knjige svojim prisećanjima na doživljaje iz tog vremena (pomenuti Igor Kordej, Miroslav Cvetković Cvele – basista Bajaginih „Instruktora“, zatim Igor Popović sa kojim sam delio gimnazijsku klupu da bi on potom postao autentična rok zvezda kao frontmen „Džakarte“), dok neki još ne znaju da su se našli u ovoj knjizi, pa će biti zanimljivo videti njihovu reakciju. Međutim, to su uglavnom drugovi sa kojima sam odrastao i pretpostavljam da će im biti drago kada se prisete nekih trenutaka koje su možda zaboravili (kao recimo Mićko, koji je zaista rekao jednom prilikom da mi gitara zvuči kao harmonika, pokazivao mi akorde za Lenonovu pesmu „Jealous Guy“ i pričao mi zgode sa snimanja „Indexovog radio pozorišta“).

DNEVNIK: U uvodu romana priređivač konstatuje da romana o 1980-tih gotovo da nema iako je to decenija zavidnog životnog standarda i velikih uzleta u umetnosti. Zašto je to tako? Da li je u pitanju zaborav, nedovoljna vremenska distanca, zaziranje od normalnosti i davanje prednosti kriznim situacijama ili nešto drugo?

GORAN SKROBONJA: Da, interesantno je to. Kao da ne postoji doba koje je više idealizovano od tih osamdesetih godina prošlog veka u SFRJ, uglavnom zbog muzike, i istovremeno, doba manje opisivano u našoj prozi. Imamo mnogo knjiga o devedesetima (što je i razumljivo), imamo mnogo knjiga o ranijim istorijskim periodima, ali o tom „zlatnom dobu“ – ne baš. Možda je razlog za to upravo bojazan da ćemo, ako se pobliže zagledamo u to vreme, skinuti sa njega pozlatu, demistifikovati ga i konačno – sami sebe razočarati. Moj roman o tom vremenu je pokušaj da o njemu govorim sa nostalgijom, ali bez patetike u koju uvek postoji opasnost da potonete. Nadam se da je moja priča o Lakiju i „Kalkuti“ uspela da izbegne tu zamku, i da će čitalac – bez obzira na to kojoj generaciji pripada – biti njome zadovoljan.

ILIJA BAKIĆ
top