Posle dve zbirke poezije („Čioda (Uliksov osmeh)“, 1988, „Snovi i dodiri (Pljusak stihova)“, 2010) Dušan Patić (1962), pesnik i prevodilac, predstavlja se znatiželjnim čitaocima proznim prvencem, zbirkom priča, pod naslovom „Tri“; knjigu čine, kako sam naslov kaže, tri segmenta u rasponu od minijature, preko priče do pripovetke. Svi segmenti povezani su i čine labavu ali funkcionalnu celinu koja prati odrastanje i stasavanje glavnog junaka.
U prvom delu junak se, na sahrani, sreće sa nepoznatim i nejasnim mu obrascima/ritualima kojima se „obavija“ činjenica fizičkog nestanka jednog člana porodice. Dečak ne uspeva da shvati ponašanje odraslih i svu „koreografiju“ čina koji sadrži niz istovremenih, zbunjujućih radnji i kontradiktorne reakcije učesnika.
Drugi segment je priča o dečačkoj fudbalskoj utakmici mlađeg i starijeg brata sa višeznačnom postavkom i zapažanjima koji se, kao obrazac međusobnog odnosa-ponašanja, uvažavanja ali i rivalstva, prostiru i dalje, kroz njihove živote.
Naznačena slojevitost značenja u potpunosti će se iskazati u trećem, najdužem delu knjige koji nosi obećavajuće-provokativan naslov „Žohari ili povest o ljudima, piscima i bubama“. Nakon dva uvida u odrastanje, uspostavljanje veza i traženje svog mesta u primarnom, porodičnom okruženju, u „Žoharima...“ Patić potpuno „razbarušeno“, slobodno koristeći razne pripovedne manire/strategije odnosno atmosfere (od realističkih postavki preko humornih tonova do fantazmagorije, groteske i apsurdnosti), prepliće nekoliko različitih stvarnosti i njihove linije, od one iz ratno-sankcijskih, hiperinflacijskih 1990-tih, preko porodičnih interakcija (ne uvek miroljubivih i prijatnih) mladog pisca sa majkom, taštom i tastom (koji su i njegovi stanodavci), suprugom i malom ćerkom do, konačno, širokog, varljivog sveta Literature i njenih stvaralaca-pisaca, ponajpre Danila Harmsa. Jedna od naizgled beznačajnih tačaka realiteta koja povezuje sve stvarnosne linije odnosno u čijem se postojanju stiču i trivijalno i visoko intelektualno, jesu insekti, žohari, kao i znameniti Harmsov pauk. Sveprisutnost ovih, spram ljudi majušnih bića koja prevashodno doživljavamo kao smetnju (ponekad i pretnju), kao štetočine protiv koji se mora neprestano boriti (iako bez trajnog uspeha) uvek iznova ukazuje na krhkost, osetljivost takozvanog civilizovanog sveta u kome se trudimo (sa vrlo promenjivim/neizvesnim uspehom) da živimo (i preživimo). Bube, pak, s druge strane, u svojim „dejstvima“ i monolozima uopšte nemaju preterano visoko mišljenje o bićima koji su nezamislivo, gigantski veća i snažnija od njih i koja ih uporno, fanatično tamane.
Nedokučivu tajnu opstanka buba zna usamljeni pauk koji je, začudno, od Harmsa (iz stihova pesme) stigao do ovdašnjeg mladog pisca u tmurni svet njegove rastrzane, trivijalne svakodnevice koju čine nesporazumi, nezadovoljstvo, jad i frustraciju. Opstanak jedinke i njene porodice u neprijateljskom društvenom okruženju nije ni malo lak, traži mnogo (previše) prilagođavanja i popuštanja, odricanja od ličnih ambicija ali i primarnog ljudskog dostojanstva. U nekom trenutku ta će degradacija otkriti ono što već sada postoji (mada nije dovoljno očigledno): faktičku istinu da između buba i ljudi nema ni malo (ili nema previše) razlike, da su njihova postojanja i trajanja u mnogo čemu slična pa čak i identična. Jedino je mnogo izvesnije da će bube duže opstati nego ljudi koji su previše zahtevni, neprilagodljivi, neotporni na trpljenje, izloženi teroru sopstvene vrste. Zato se Harmsov pauk, pošto pisca odvedu u gulag, mirno spušta na praznu postelju na kojoj će sada nesmetano, suvereno vladati i baškariti se. Njega ne brine oštro lupanje na vrata i ultimativni poziv da stanar izađe na, ispostaviće se, put bez povratka koji je Harms, očito ne sluteći nikakvo zlo, započeo poluodeven, sa papučama na bosim nogama. Mladi pisac, naš (nevoljni) savremenik i Harmsov brat po peru, možda i sluti šta mu se dešava i sprema ali niti može, niti ume, niti zna kako da se odbrani kad, usred noći, neko snažno zalupa na njegova vrata. U tom se trenu fikcija, fantazmagorija, višestruka duhovna i jedina fizička realnost spajaju u monolitni totalitet fatalne izvesnosti opstanka i njenog okončanja.
Rečju, zbirka Dušana Patića „Tri“ otkriva se kao uznemirujuće svedočanstvo o teško dokučivim tajnama življenja jedinke u (ne)prijateljskom okruženju porodične i društvene zajednice.
(„Dnevnik“, 2017.)
Milan Aranđelović (1981) svojim je prvim romanom pod naslovim „Labudoliki paunovi moraju umreti“ (potpisanim pseudonimom Neverovatni Miki) najavio autora voljnog da se ogleda na nimalo lakom terenu humoristično-satirične žanrovske fantastike (u ovom slučaju prevashodno naučne fantastike). Broj valjanih dela ovakvog usmerenja nije prevelik a mnoga ne dosežu dalje od para dopadljivih dosetki ili, u boljim slučajevima, ne uspevaju da održe početne kvalitete – setimo se neujednačenosti romana iz serijala „Autostoperski vodič kroz galaksiju“ Daglasa Adamsa, onog o „Pacovu od nerđajučeg čelika“ Harija Harisona ili Pračetovog „Disksveta“. Ni na domaćem terenu situacija sa humorističkim žanrovskim sadržajima nije mnogo bolja i prvenstveno se iscrpljuje u retkim kraćim proznim formama. Otuda je Aranđelovićev napor hvale vredan već zbog hrabrosti da se zađe u ovakav diskurs. „Labudoliki paunovi...“ u svakom su slučaju najavili nesvakidašnju pojavu na žanrovskoj sceni.
            „Balada meda i krvi“ je, u tom kontekstu, potvrda da autor nije odustao od svojih namera, da se nije priklonio (na prvi pogled) „ozbiljinim“ temama odnosno da nije otišao iz žanrovske fantastike. „Balada...“ je svojevrsno proširenje sveta opisanog u „Labudolikim paunovima“: godina je opet 2168. a opšte mesto dešavanja prostori koje danas zovemo svojima mada je radnja iz velegrada premeštena u provinciju; i generalne (ne)prilike su iste: kisele kiše su opustošile sav živi svet a stanovništvo se sakrilo u gradove/naselja pod kišobranima i tamo praktikuje svakodnevno postojanje temeljeći ga na nasleđu koje mi, u naših haotičnim vremenima, ostavljamo potonjim generacijama. Besomučna samomitomanija udružena sa grandomanskim kompleksom (nedokazive) superiornosti, vulgarizacija svih institucija države ali i onih sa dužim trajanjem, kakva je crkva i pravoslavno hrišćanstvo, ispraznost življenja svedenog na dostizanje hedonističko-potrošačkog raja elementi su grotesknih zapleta koji izmamljuju osmehe na licima čitalaca - mada su ti osmesi vrlo kiseli što, pak, služi na čast piščevoj domišljatosti.
            Elem, posle naslova koji svakako asocira na popularnu „Pesmu leda i vatre“, započinje avantura bračnog para, Dušanu i Aldi Majer, koji sa svoje dvoje dece, blizancima Višnjom i Kiršeom, odlučuje da poseti egzotičnu provinciju Balkanskog poluotpada; u kombiju koji bi trebao da ih štiti od retkih ali i dalje opasnih kiša oni se upućuju u seoce Argentopolis. Usput će, usred iznenadnog pljuska, naleteti na begunca i njegove bizarne progonitelje a pomoć će potražiti u Čiča Lisunovoj rationici „Kod profitera“ gde se posetioci (sve starci jer dece više nema) klade na rezultate ratova širom Univerzuma a vremešnoj striptizeti plaćaju da se ne svlači. I dok vlasnik sprovodi obred tatoo-folk medicine nad unesrećenim naučnikom Bladcelzusom - blizanci nestaju. Prisutni se samoorganizuju i kreću u poteru najpre kod dežurnog krivca – lokalne veštice. Potraga će ih odatle voditi kroz podzemne tunele, trgove i crkve do lokalnog sveštenika i njegovog frustiranog zvonara te, konačno, do mračne svetkovine žrtvovanja u ime pobede dobra. Otac se spasiti ćerku ali cena njegove sebične ljubavi i prekidanja obreda je navala hordi zombija koji će – pobediti i sve pobiti!
            Osnovna priča prekidana je doživljajima-epizodama iz ranijeg života bračnog para Majer ali i brojnim fusnotama koje objašnjavaju neke egzotične pojmove i širi istorijski okvir priče čiji koreni su u našoj savremenosti koja se kroz vreme izvitoperila i izokrenula (i metastazirala) u nešto što, možda, niko nije želeo ali je svakako mogao da nasluti i predvidi. Stoga čitaoce ne čude pojave kanonizovanih časnih starleta (sponzoruša), pasa rata koji pate od međunarodnog teranja, članova „Nolovog kluba obožavaoca“, poštovalaca kulta Svetog Arkana i epske narodne pesme „Smrt majke Ražnatovića“ uz koje ravnopravno postoje raspevani kaktusi tenori koji prelaze u narodnjačke vode, ludi naučnici i kladioničari, veštice i, kao konačna sudbina sveta, zombiji.
            Satirični tonovi (nastali dovođenjem do apsurda nekih od trendova kojima smo savremenici) mešaju se sa bezbrižnim humorom i parodiranjem popularne kulture, pompezna imena sa veselim kovanicama starog i novog, domaćeg i stranog (opanajke, bogobdanište, kalaUSB, šopingtrovanje...) uz parole ili naslove („Vera svakome, basplatan Bog nikome!“, „Silazak kuge među neverne Tome“...) dok se apsurdne situacije preobraćaju iz komedije zabune u komediju apsurda tvoreći delo koje uspeva da, bez većih kolebanja, održi početne tenzije. Rečju, „Balada meda i krvi“ je zabavno i intrigantno štivo „bez dlake na jeziku“ koje definitivno ne servira poželjne, podobne (a lažne) iluzije.
            („Dnevnik“, 2017.)
Poetskim se putevima svako (čitaj, onaj ko se na to osmeli) kreće kako mu je volja, kako talenat dopušta, kuda ga vizije, opsene i omame vode. Ići utabanim stazama ili krčiti sopstvene/drugojačije bezmalo jednako je valjano pošto odabrani put ne garantuje ni valjanost ni trajnost. Svaki prelazak znanim smerovima doneće novu sliku i radost zbog njenog stvaranja ali samo ukoliko je pesnik pravi baš kao što će netalentovani pesnik uzalud prtiti novu stazu ako ne ume da gleda i vidi oko sebe. Otuda su pesniku svi smerovi slobodni a iščitavanje novog pesničkog glasa izazov je za znatiželjnog čitaoca, nova je knjiga otvaranje dveri nepoznatih svetova koje donosi možda radost, možda razočarenje.
            Marija Vasić Kanački, poetesa, u svojim rukama - za sada - nosi dve knjige: „Mesečarenje“ (2010) i „Zar“ (2013). Valjane. Jednorodne. A ipak različite.
            O čemu i kako nam ona kazuje/peva?
            Kad sklopimo korice njenih pesmoleta nekoliki se utisci nameću tada već izdignuti od pojedinačnog i pojavnog, skloni sintezi, ukrštajima, gradnji velikih slika u koje se udevaju poneki stihovi, asocijacije, komentari i tišine koje su izazvali.
            Najpre se (barem ovaj čitalac) seća - kratkoće. Neodoljivo vrcave i visprene. Ima pesnika koji pišu duge pesme, uporno slažu stih na stih, sliku na sliku sve do konačnog uzleta. Takve pesme imaju svoj ritam, svoju metriku i svoju koheziju. Dug je dah potreban da se osmisle, ispišu i iščitaju. Marija Vasić Kanački je pesnikinja drugačije konstitucije, njene postavke su munjevite, pogledi brzi a kristalno jasni, njene misli brze a poente odsečne. Čak i ako, u ponovnom prelistavanju, otkrijete da u knjigama ima dužih pesama, to ne utiče na krajnji utisak hitrine, sjajne i upečatljive. Onda se na nju nadovezuje ono što je u stihovima prevashodno sadržano a to je - začudnost. Začudnost u kojoj ima zbunjenosti koliko i radosti otkrovenja i oduševljenja Spoznajom i Bogom dane sposobnosti da se fascinacija zaokruži u bistre, sveže, iskričave reči/stihove. Ljubopitljive stihove. Jer pesnikinja voli da skita. Kako pojavnim tako nevidljivim. Stečenim znanjima i onima zaumnim, koja se ne uče ali su utkana u ličnost, u mentalitet i narav, u način na koji se gleda i sagledava, sve povezuje i sve analizira. Lako ćemo u „Mesečarenju“ prepoznati velikog Popu, modernističku (ponekad apstraktnu) zapitanost kao i jasne odjeke nadrealističkih vragolija u vrcavim pitanjima i odgovorima. Svi se ti sedimenti slažu i spajaju vrelinom entizijazma, čistim radovanjem svetu i sposobnosti/mogućnosti da se on sagleda kroz stihovanje.
            Par godina posle „Mesečarenja“, u knjizi zagonetnog imena „Zar“ i jednako tajanstvenog podnaslova stavljenog u višeznačnu zagradu „(upitni znak mogućeg)“ pesnikinja otvara novi horizont očuđenja koliko sebe toliko i okruženja. Nakon par uvodnih pesama kojima kao da se iskušava sposobnost glasa da skicira koordinate u kojima se dešava ono što sledi, iza ponovljenog naslova „Zar“, sledi stihovni dnevnik 2012. godine koji se, kako saznajemo iz nadahnutog uvoda iz pera Draška Ređepa, podudara sa poslednjim mesecima trudnoće i prvim mesecima života novog bića, ćerke Une. U zapisima, dužim ili kraćim, zaokruženim ili sa tek naznačenom idejom-slikom-metaforom, spojeni su učeni pojmovi i bezmalo naturalistički, veristički izveštaji kao, čini se, odraz promena u telu i duhu/duši, uznesenosti i uplašenosti onim što se događa i svojom sudbonosnom težinom određuje dolazeće dane i godine. Vanredna osetljivost na damare trenutaka, njihovu prolaznost koja se, paradoksalno, utapa u večnost (jednovremeno je i gradeći), priželjkivanu a, opet, zastrašujuću, boji ove stihove različitim raspoloženjima, od srećne melanholije do uzvišene egzaltacije kao odraz novih spoznaja i još dalekovidijih slutnji. Pesme, kao delići mozaika, mame/podstiču na dalje čitanje i spoznaju velike slike koje je, ipak, neminovno fragmentarna. No, drugo će čitanje i prelistavanje knjige otkriti da je i takav utisak varljiv jer se stihovi slažu u nekom drugom redosledu tvoreći novu sliku (ili istu ali viđenju iz drugog ugla). A iznad svih tih i takvih utisak uzdiže se, opet, stara, oprobana a ipak uvek nova, blagotvorna začuđenost svetom i samosvojna začudnost njegovog doživljavanja kao nepatvorena esencija pesništva, te večne magije kojoj Marija Vasić Kanački, očito, pripada svim svojim bićem.

            („Naš trag“ 1-4/2017)
U teoriji književnosti mogu se naći nekoliki spiskovi uobičajenih/standardizovanih tema kojima se literarna dela bave (takva su, na primer, V. J. Propova nabrajanja funkcija i značaja/karaktera bajki). Genijalni Horhe Luis Borhes pisao je, pak, da postoji samo pet osnovnih priča/tema u književnosti a da je sve ostalo njihova varijacija. Bez obzira da li se ovakvi stavovi u potpunosti osporavaju ili uvažavaju, činjenica je da postoje obrasci kojih se pisci u svom stvaralaštvu drže odnosno kojima se, svesno ili nesvesno, povinuju. S druge strane, čini se da su takvi obrasci mnogo vidljiviji u žanrovskim književnostima što je rezultat  kako fokusiranosti žanrova na određenu tematiku tako i autorskog „pokoravanja“ ekonomskim zakonima prodaje određene robe (barem na prostorima gde takvo - literarno - tržište postoji). No, prepoznavanje obrazaca i njihovo korišćenje može imati i drugačije, kreativnije razloge u smislu ispitivanja njihove funkcionalnosti, kontrapunktiranja sa drugim šablonima te mogućeg menjanja, nadogradnje ili parodiranja i karikiranja. Kanoni postmodernističkog doživljaja literature svojevremeno su kao aksiom proklamovali da je svaki obrazac ili žanr kreativna provokacija za autore.
            Boban Knežević (1959), zapaženi pisac srednje generacije, u dosadašnjem radu prevashodno okrenut žanrovskim fantastikama (naučna i epska fantastika), u svojoj novoj knjizi naslovljenoj kao „Vampirijada“ upravo iskušava nekolike od znanih obrazaca kojima se poigrava, preplićući pa i parodirajući ih zavodeći istovremeno znatiželjne čitaoce na nekolike pogrešne zaključke. Početna situacija prepoznaljiva je ali i nadalje intrigantna: putujući trgovac „zarobljen“ je u selu Mramorak, blizu Pančeva, kuda je krenuo kako bi prodajom prigodne robe zaradio na manifestaciji posvećenoj vampirizmu, koja je organizovana zahvaljujući ulaganjima stranog kapitala u izgradnju velelepnog dvorca i pratećih objekata a sve na talasu popularnih filmova o mladim i lepim krvopijama. Naravno, najnovija verzija komercijalizacije priča o vampirima potpuno je vulgarizovala original i prilagodila ga isfabrikovanim željama tinejdžera i „mlađih punoletnika“ („young adult“); međutim, ma koliko bila lažna i zašećerena ovakva „vampirijada “ očito je nekome vrlo isplativa. Sva šarada u Mramorku biva obesmišljena kada se iz nepoznatog razloga poremeti ciklus dan-noć a svi u selu bivaju, posle tridesetak sati, vraćeni/resetovani na početak noći bez sećanja na ono što se desilo. Jedini koji se svega seća upravo je trgovac. On pokušava da nađe smisao u čitavom zamešateljstvu i način da iz njega pobegne ali posle par stotina ponavljanja iste noći ponestaju mu volje, snage i ideja. Ipak, zamisao konobarice Anite pomeriće stvari sa mrtve tačke. Trgovac će, sticajem okolnosti sa učesnicima pomodne svetkovine a ne Anitom, izaći iz okrilja prinudnog ciklusa da bi otkrio šta i ko stoji iza svega i tako ušao u novi literarni-žanrovski obrazac o staroj i nadmoćnoj vrsti koja stvara svojevrsni svemirski muzej u kome su zapamćeni prizori iz istorije bezbrojnih planeta. I kao što se čitavim dotadašnjim tokom priče izneveravaju očekivani obrasci - junak nije preterano spretan i sposoban, podražavaoci-slavljenici instantnog vampirizma su bezazleni mladi ljudi bez mnogo duha, najubedljiviji, najinventivniji lik, Anita, ne kreće u konačnu avanturu - tako se prastara, superiorna vrsta prikazuje-otkriva u insektolikom obliku bogomoljki (umesto u pompeznom, visoko estetizovanom ili eteričnom telu) a čitavo se dešavanje okončava bez suptilnosti i filozofske prefinjenosti (kakva bi se od bića sa moćima bogova mogla očekivati) grotesknim zabadanjem slamki u telo trgovca i isisavanjem njegove krvi i sokova. Tako se razotkriva da vampiri, u stvari, nisu oni koji se takvima predstavljaju (i koji bi to želeli da budu) već neki drugi koji, opet, imaju svoju varijatnu krvopijstva.
            U konačnom svođenju utisaka „Vampirijada“ se ispostavlja kao domišljata stilska vežba kojom se žanrovski obrasci oponašaju/kreiraju ali i dopunjuju odnosno menjaju što je svakako izazov za ambicioznije pisce i posvećenije čitaoce; ipak, i pored ovih poigravanja „Vampirijada“ ostaje zabavna i zanimljiva konzumentima koji nemaju pretenzije da pored „osnovnog teksta“ čitaju i promišljaju i njegove kontekste.
            („Dnevnik“, 2017.)
Enciklopedije su jedan od repera moderne civilizacije a sam pojam potiče iz antičke Grčke i znači „sveukupno, sveobuhvatno znanje“. Formulisanje-pisanje enciklopedija odnosno njihovih „derivata“ leksikona, rečnika i sličnih tvorevina, bio je čin prosvetiteljsko-racionalnog odnosa prema dotadašnjim znanjima u svim oblastima ljudskog delovanja. Otuda su ove knjige bile zalog dostignutog civilizacijskog nivoa ali i udžbenici i temelj novog napretka. Naravno, uz sva materijalna i egzaktna saznanja enciklopedije su se neminovno morale baviti i metafizičkim, spekulativnim i intiutivnim segmentima življenja odnosno magijskim i ezoterijskim doživljajem sveta/svetova. Tako je sistematizovanje znanja iz ovih oblasti u formi enciklopedije svojevrsni paradoksalni, okrimoronski pogled na postojanje Prirode, Čoveka i njegove vrste. Ipak, bez takvih knjiga uvid u realnost sveta bio bi manjkav.
Razvoj književnosti doneo je i nekolika dela koja, iza imena „enciklopedija“, kriju umetničke forme različitih ambicija i dometa; bez obzira na raznorodnost svako od njih pojam „enciklopedija“ koristi kao prepoznatljivi etalon i značenjski toponim. Ukoliko se, pak, uz naslov, prihvate i određene karakteristike enciklopedija - azbučno-abecedni raspored priloga-članaka, faktografski (odnosno kvazi faktografski), emotivno neutralni stil, ilustracije, tabele, karte - ovakva dela mogu biti vanredno zanimljiva i uzbudljiva (setimo se izuzetnog „Priručnika fantastične zoologije“ H. L. Borhesa).
Sve pomenute kvalitete znatiželjni čitalac će naći u „Enciklopediji savamalskih bića“ koja je zajedničko delo Simona Marića, autora priča, i Olge Jorgačević, ilustratora; izdavač knjige je beogradski „Everest media“ 2016.g. a delo je štampano dvojezično, na srpskom i engleskom. „Enciklopedija savamalskih bića“ je, dakle, knjiga koja koristeći pristup „klasične enciklopedije“ dopunjen manirima zooloških priručnika, daje podrobne opise 43 imaginarna bića, sve sa njihovim „portretima“ i drugim prigodnim fotografijama, koja „žive“ ili su „živela“ na prostoru Savamale, jednog od najstarijih, najživopisnijih delova Beograda koji je upravo zato „zaslužio“ i sopstvenu naučnu disciplinu - savamalogiju koja više od jednog veka proučava neobična urbana stvorenja sa tog prostora omeđenog obalom reke, Barom Venecijom, železničkom stanicom, Hotelom Bristol, zgradom Geozavoda, Karađorđevom i okolnim ulicom. Ova je „enciklopedija“ pokušaj da se pruži uvid u staništa, život i životne navike bizarnih bića kroz različite epohe sve do savremenih dana. Mada je, generalno govoreći, reč o mikro-lokaciji iščitavanje ove „Enciklopedije“ otkriće bogate slojeve značajnih istorijskih događanja ali i obične, trivijalne svakodnevice neraskidivo spojene u specifičnu atmosferu koju polako ali sigurno guši uniformnost velegrada koji se razvija po globalističkim principima (kao idelom kome se mora pokoravati da bi se ušlo u „veliki i bogati svet“). Otuda su melanholični žal za prošlim vremenima i otpor krajnjem nemaru prema sopstvenoj istoriji osnovni tonovi koje ova „Enciklopedija“ nosi kroz svoje članke-kratke priče koji spajaju faktografiju i fikciju, humor i filozofske zaključke. Znatiželjni čitalac će kroz male a opet fascinantne i fantastične priče saznati sve o Savaždahi, biću iz Bare Venecije, o ulozi Fasadoždera golaća na oronulost kuća Savamale, o famoznoj Nušićevoj sovomali koja gradi gnezda od kafanskih priča i pesama, o Mostodonu koji je spajao obale reka pre klasičnih mostova, o Prosjaku uspomena koji presreće ljude i traži i nudi uspomene, o Besnom Grmblju koji ruši sve pred sobom, o virusolikim Savarhitektusima koji u epidemiji „griparha“ napadaju arhitekte pa ovi projektuju sjajne zgrade, o Domaćom kaljavcima koji se hrane savamalskim blatom, o Dremu koji je zazidan u temelje Brankovog mosta, o Sokakožderima... Uz ostale egzotičnosti nikako se ne smeju zanemariti i literarne egzibicije u onomatopejskom tekstu o M’mulju ili prazninama prošaranom članku o pužu Brisalu.  Konačno, kroz ove čudesne priče dešavaju se mnogi sasvim „obični“ ratovi, brojne poplave, gradnje i rušenja kuća i ulica, započinju i završavaju se brojni manje ili više značajni ljudski životi.
Veselo-tužne, vragolasto-mudrijaške tekstove prate dečije razdragane ilustracije-portreti bića kao i odabrane fotografije lokacija Savamale iz „starih vremena“ i one koje predstavljaju trenutno stanje „na terenu“.
Sveukupno „Enciklopedija savamalskih bića“ je šarmantna knjiga za ljubitelje fantastičke literature kao i radoznalce voljne da upoznaju obična mesta iz pomerene perspektive a što nude aktivisti Projekta Gradske gerile pod imenom „Savamala Imaginarium“ čiji je cilj ponovno otkrivanje grada na kreativan način.
(„Dnevnik“, 2017.)

U šarolikim svetovima stripovskih super heroja verovatno najvažniji događaj (posle, naravno, samog stvaranja koncepta super junaka, krajem 1930-tih) desio se 1986. godine kada se pojavila nova, revolucionarna verzija Betmena u grafičkoj noveli „Povratku crnog viteza“ koju je stvorio Frenk Miler. Mada se, ne bez razloga, može ustvrditi da Betmen u osnovi nije super heroj već tek izuzetan čovek, time se ne obesmišljava osnovno Milerovo „poboljšanje“ čitavog koncepta - očovečavanje likova koji do tada nisu iza svojih šarenih kostima imali dušu. Miler je ispod crne ušate maske otkrio starog, ugojenog, pomalo razočaranog ratnika koji više ne veruje u ciljeve za koje se borio jer se svet oko njega nije popravio već, naprotiv, postao još lošiji i suroviji. Hvalospevi kritike i čitalaca potvrdili su da je Milerov potez bio pravi (on je ovu ideju pokušavao da „proturi“ još od 1979.g. kada je radio „Derdevila“ ali nije nailazio na podršku urednika a ni prodaja svezaka sa ovim herojem nije porasla). U svakom slučaju, bosovi „DC“ kompanije su, posle uspeha Milerovog Betmena prigrlili formulu koja donosi profit i dozvolili ostalim autorima da krenu u istom pravcu sa raznim super herojima (ovaj „recept“ odmah je iskopirala i konkurentska kompanija „Marvel“). Naravno, realizacija „direktive“ nije uvek donosila valjane rezultate ali je bilo i zaista uspešnih „stilskih vežbi iz očovečenja“. Jedna od takvih je i „Crna Orhideja“ scenariste Nila Gejmena i crtača Dejva Mekina koja se najpre pojavila u tri broja magazina „Vertigo“ krajem 1988. i početkom 1989.g. sveukupno na oko 150 stranica; ovu grafičku novelu kod nas je, u formatu strip albuma-knjige objavio agilni „Darkwood“ 2015. godine.
            Crna Orhideja je super heroina stvorena 1973. godine koja je svoj stripski život vodila sa promenjivim, uglavnom osrednjim uspehom obzirom da nikada nije izbila u prvu ligu heroja čija se imena i likovi pamte postajući deo ne samo stripovske nego i opšte (popularne) kulture. Nil Gejmen, mladi pisac u usponu, prekrojio je i dopunio osnovnu priču (u prvobitnoj postavci Orhidejina prošlost je bila potpuno nepoznata) dajući joj životnu punoću potcrtanu nekolikim pripovedačkim trikovima ali i nestandardnim, šokantnim postupcima. Elem, već na prvim stranicama Gejmenove verzije Crna Orhideja biva uhvaćena i razotkrivena na sastanku moćnog kriminalca a potom i smaknuta bez ikakvog zatvaranja u podrum i komplikovane zamke, što se inače uobičajeno dešava u stripovima koje je čitao tajanstveni „predsedavajući“ (kao i svi koji čitaju strip). Jer, tvrdi mafijaš, superljudi žive u svetu klišea koji nije primeren osamdesetim. I, Crnoj Orhideji se bez odlaganja puca u glavu a potom „predsedavajući“, pošto zna da je ona otporna na metke, spaljuje junakinju da bi, konačno, digao u vazduh čitav sprat oblakodera! Istovremeno se na drugom kraju grada, u staklenoj bašti, budi nova Crna Orhideja koja delimično ima sećanja svoje poginule sestre. Orhideja je rezultat ingenioznog eksperimenta (naučnika koji pokušava da spasi planetu Zemlju) u kome su spojeni geni čoveka (žene Suzan koju je ubio surovi muž kriminalac Karl) i biljke i tako stvoreno novo biće ljubičaste kože i očiju (sa frizurom koja podseća na onu filmske Frankenštajnove neveste) sposobno da leti i komuncira sa drugim biljkama i životinjama.
            Priča nadalje teče u tri paralelne linije: nova Crna Orhideja, posle koje se rađa i mlađa sestra Suzan, pokušava da otkrije svoju prošlost odnosno da se snađe u nepoznatom svetu; opsednuti Karl, pošto je izašao iz zatvora, saznaje da ima još Crnih Orhideja i želi da ih ubije ali, da bi se umilio šefu mafijaša, obaveštava ga o novim „cvetnim ženama“; mafijaš raspisuje nagradu za njihovo hvatanje. Crna Orhideja ne uspeva da se razabere u situaciji sve dok joj ne pomogne, ni manje ni više nego - Betmen upućujući je u ludnicu Arkam kod Otrovne Ajvi (koja služi kaznu pored Džokera, Dvostrukog lica, Šeširdžije i ostlalih nevaljalaca). Kad ova odbije da pomogne Orhideji Betmen je upućuje u močvare Luizijane, do Stvorenja iz močvare (odnosno Aleka Holanda). Stvorenje će Orhideji razotkriti mnoge tajne, pomoći joj da nađe otetu sestru i dati joj seme za nove bebe. Žene-biljke lete u Brazil, u džungle Amazona gde, u netaknutom raju sade seme. No, tu ih sustiže kaznena ekspedicija mafijaša i, nezavisno, Karl. Posle konačnog obračuna (koji se razrešava potpuno neočekivano) opasnosti više nema ali posle nekog vremena sestre priznaju sebi da žude za ljudskim okruženjem i vraćaju se u Gotam u nove avanture.
            Gejmen je u svoje delo upleo dobar deo „DC“ superheroja (Betmena u Milerovoj reinkarnaciji i Stvorenje iz močvari u „poboljšanoj“ verziji Alana Mura) stvarajući jedinstveni meta-svet koji je pogodna pozornica za raznorodne zaplete. Osnovna priča nije rutinski pravolinijska već se njeni delovi sklapaju iz kazivanja različitih junaka što joj, uz neizvesnost, daruje dodatnu uveljivost. Ovako ambiciozno postavljana priča dobila je izuzetno atraktivan vizuelni lik. Dejv Mekin je u potpunosti „razmahao“ svoj stil koji kombinjuje fotografije (retuširane i naknadno obojene) sa crtežima uz filmski dinamičnu montažu kvadrata i tabli odnosno intenzivni kolor posebno efektan kada se kontrapuntiraju mračni tonovi gradova i jasne boje Prirode.
            U konačnom svođenju utisaka, „Crna orhideja“ pruža zaista nesvakidašnji, nestandardni strip doživljaj. Znatiželjni ljubitelji 9. umetnosti na ovim stranicama se sreću sa nespornim i jasnim iskorakom iz rutine korporacijske strip zabave u pravcu umetnički relevantnijih sadržaja.
            („Dnevnik“, 2017.) 

Strip serijal „Torgal“, stvoren je 1977. godine kao rezultat saradnje pisca Van Hama i crtača Rosinskog i svojom specifičnom - a za tadašnja vremena i novom - mešavinom naučne i epske fantastike zadobio simpatije brojnih ljubitelja „priča u slikama“. Saga o Torgalu, „zvezdanom detetu“ koga su usvojili divlji Vikinzi, u pogodbenom vremenu s kraja prvog milenijuma Zapadnog sveta, predstavila je netipičnog junaka koji (bezuspešno) pokušava da se skrasi i u miru živi sa svojom porodicom. No, kada ga sticaj okolnosti baci u centar avanture njega ne muče nikakve dileme već vodi bitke snagom svojih mišica, oštricom mača i precizno odapetim strelama, istovremeno se „služeći“ domišljatošću i oštroumnim zaključivanjima odnosno preciznim planiranjem svojih poduhvata. Ipak, Torgal nije dorastao svim svojim rivalima jer su neki „samo“ ljudi (svog vremena ili budućnosti) ali ima i raznih moćnih, bogolikih stvorenja. Stoga su susreti i sudari neizvesni (mada čitaoci znaju da će Torgal, čak i kao ne pobedi, preživeti i otići u novu avanturu).
            Šesti tom sabranih Torgalovih dogodovština, u izdanju agilnog „Darkwood“-a, u sjajnoj opremi sa reljefnom prednjom koricom, u punom koloru i u preciznoj štampi, donosi tri epizode (po internom rasporedu XVI, XVII i XVIII) nastale u periodu od 1990. do 1995. godine, dakle u vremenu kada je serijal duboko zagazio u svoju drugu deceniju i dobrano izgradio svet u kome se dešava odnosno izgradio svoj pripovedački i likovni stil i identitet. Otuda i ovlašno pregledanje albuma otkriva da Rosinski neprikosnoveno vlada crtežom i kadriranjem odnosno komponovanjem tabli koje prate i potpomažu dinamiku priče. A scenarija očigledno prave novi krug/nove krugove u elipsi sage jer se na sceni pojavljuju već znani likovi sada u novim situacijama. Ovo ponavljanje može itekako biti zanimljivo za stvaraoce koji mogu ili produbiti dobrotu/zlobnost novih/starih junaka ili, što je još izazovnije, promeniti njihove profile i tabore.
            Već je epizoda „Vučica“, kojom započinje šesti tom, potvrda novog kruga i povratka na neka već viđena mesta: Arisija pred porođajem, mali Jolan i Torgal plove prema selu u kome su odrasli. Presreće ih vikinška flota koja plovi u nove pljačke predvođena Vorom Veličanstvenim namernim da ga proglase kraljem Vikinga. Torgal odbija da se priključi pohodu ali i da se pokori Voru, mada mu, poštujući običaje, predaje svoju brodicu i nastalja put pešice. Budućem kralju svakako trebaju podanici ali još više njihova imovina pa će poslati ubice da eliminišu nepoželjnu porodicu koja se u međuvremenu razdvojila... U uzbudljivom finalu Arisija će se poroditi u vučijoj jazbini, pored skotne vučice, nesuđenog tiranina će stići naplata njegovih prethodnih grehova a Torgal će postati otac devojčice pod imenom Luv (Vučica).
            Epizoda „Čuvarka ključeva“ je avantura u okrilju fantazijskih svetova viđenih u nekim prethodnim epizodama. Elem, da bi zavladala svim svetovima zla zmija Nidhog je smislila podli plan a za njegovo ostvarenje vaskrsla nevaljalog Volsunga od Nišora koji će, pretvoren u Torgala, zauzeti njegovo mesto u selu i terorisati meštane. Čuvarka ključeva otkriva pravom Torgalu (prema kome je „vrlo slaba“) podli plan i moli ga da od Volsunga otme pojas koji daruje neranjivost i besmrtnost kao i ključ koji otvara vrata prema drugim svetovima (u stvari paralelnim svemirima). Torgalov pomoćnik u poduhvatu je još jedan stari znalac - patuljak Tjahzi. Razrešenje problema tražiće Torgalovu lukavost i sposobnost da se snađe u neverovatnim situacijama na bizarnim mestima; za njegov uspeh zaslužan je i narod patuljaka ali će sa njima doći i njihovi večni neprijatelji - vampirske zmije. Ova avantura svoju dopadljivost duguje upravo povratku u stare svetove mašte (onaj sa lebdećim kamenjem je, naravno, očiti omaž Mebijusu) i među živopisna, ljupka bića.
            Pošto je na kraju prethodne epizode rašio da, zarad sigurnosti supruge i dece ode u nepoznato, dok ga bogovi ne zaborave i dozvole mu da vodi normalan život, Torgal u epizodi „Sunčev mač“ zabasa u krajeve kojima nemilosrdno vlaga gospodar Orgof koji poseduje strašni „sunčev mač“. Uplašeni domaćin će potkazati Torgala i ovaj je prisiljen da gradi tiraninovu tvrđavu. Kada se gospodar pojavi Torgal shvata da je „sunčev mač“ u stvari lasersko oružje. Pošto uspe da pobegne iz ropstva Torgal stiže do pobunjenika na čijem čelu je, ni manje ni više nego, Kris od Valnora, još jedan mračan lik iz ranijih epizoda. Ona predvodi pobunjenike kako bi od Orgofa otela laser (ostatak iz ranije avanture) koji joj je ovaj ukrao. Spojeni mukom Torgal i Kris kuju planove protiv zajedničkog neprijatelja a nakon pobede, mada nevoljno (delom i zato što se laser „potrošio“ i ne funkcioniše), zajedno odlaze u sledeće avanture. Paralelno sa glavnom teče i nežna priča o dvoje mladih koji se upoznaju, zaljubljuju i kreću da pronađu neki drugi, bolji svet bez rata.
            Stvaralački tim „Torgala“ na vrhuncu je svojih kreativnih moći i bez većih problema se kreće širokim prostorima serijala nudeći valjano „skrojene“, izbalansirane, uverljive, zanimljive i zabavne avanture kojima teško odolevaju ljubitelji 9. umetnosti.
            („Dnevnik“, 2017.)

Prošlo je pola veka od kako je prvi put štampan strip “Balada o slanom moru” Huga Prata (1927-1995); pojavio se u crno-beloj verziji na stranicama prvog broja italijanskog strip magazina “Narednik Kirk”, nazvanog tako po popularnom Pratovom stripu koji je crtao tokom svog radnog boravka u Argentini. Na jednoj od prvih tabli ovog stripa za tadašnje standarde netipične dužine (preko 160 strana) pojavljuje se kapetan Korto Malteze razapet na splavu i prepušten na milost Tihom okeanu od svoje pobunjene posade (razlog pobune je kaže Korto njegovo obećanje da će se oženiti sestrom jednog od mornara). Njegov spasilac je Raspućin, agresivni bradati Rus nepredvidivog ponašanja; da li je Raspućin, pored fizičke sličnosti, u bilo kakvoj vezi sa istorijskom ličnošću ne može se saznati iz ove priče. Malo pre nego što je spasao Korta, Raspućin iz mora spasava mladu devojku Panodru i dečaka Kaina, decu bogatih bankara kojima se jahta zapalila. Raspućinovo milosrđe nije bezuslovno i on kuje planove da vrati decu roditeljima u zamenu za bogatu nagradu. Ipak, taj plan nije savršen jer podrazumeva da iz cele rabote bude isključen tajanstveni Monah koji sa svog ostrva, neucrtanog u karte, vlada svim smutnim, dakle gusarskim rabotama na ovom delu okeana;  Raspućin i Korto su njegovi “radnici”. Priča počinje 1913.g. u predvečerje I svetskog rata; Nemačka se priprema za rat i pokušava da, uz Monahovu pomoć, uspostavi baze na južnim ostrvima kako bi mogla da napada svoje protivnike i ometa plovidbu trgovačkih brodova dok Engleska mornarica namerava da uspostavi i održi svoju prevlast na ovim prostorima.
            Raspućin i Korto će se, stalno se sukobljavajući, sresti sa Monahom koji ima svoje planove sa decom jer u Pandori prepoznaje deo svoje prošlosti. Ogromni, snažni Monah, sklon teatralnim, pompeznim predstavljanjima, vlada čvrsto i nemilosrdno a spreman je da sopstvenim pesnicama prebije neposlušnike (pa i Raspućina i Korta). Domoroci se pokoravaju toj sili sanjajući da se oslobode Monaha ali i svih belaca zbog kojih je sve u njihovom svetu krenulo naopako. Klupko pretnji i nasilja, nepoverenja, zavera i prevara, ljubomore i spletki prekida dolazak engleske flote koja će razrešiti neke od problema; Korto se zalaže za Raspućina i oni isplovljavaju na otvorenu pučinu u nove avanture…
            Prat, na početku albuma, piše da za njegovu ljubav prema južnim morima nisu zaslužni ni Stivenson ni Konrad ni Melvil već Henri de Vir Stekpur i njegov roman “Plava laguna”. Dakle, umesto očekivanih uzora Prat pominje pisca koji je mnogo manje poznat. Upravo tako se - neočekivano - razvija i njegova priča: ona jeste avanturistička ali samo u jednom svom segmentu, mnogo je više, nego uobičajeno, dijaloga između aktera, njihovi međusobni odnosi nisu uvek tipizirani, fizičke akcije redukovane su i svakako nisu težište dešavanja. Konstantno se dešava da prvi utisak ne odgovara stvarnosti: Korto nije nemilosrdni gusar već čovek plemenitih, romantičnih principa, koji ne trpi autoritete i na strani je slabih i poniženih, Monah nije samo ljudska gromada neko čovek sa mračnom tajnom od koje neprestano beži, odnos Pandore i Kaina je više nego rođački, nemački mornar Zliter ima svoj oficirski kod koji ga tera da “potpomogne” svom stradanju… Jedino Raspućin ostaje otelotvorenje mračne strane čoveka, samožive, beskrupulozne, bahate.
            “Balada o slanom moru” je, u skladu sa značenjem termina “balada”, i narativna i lirski intonirana. Priča nije brza i traži od čitalaca da se tom usporenom ritmu prilagode svesno odbijajući da ovaj strip čitaju kao mnoštvo konfekcijski lakih i zabavnih “priča u slikama”. Bez tog svesnog napora “Balada…” će ostati neshvaćena ili će se prevideti njene suptilne, fine nijanse. Prat takođe očekuje od čitalaca da prihvate upliv magijskog doživljaja sveta u realnost (kakav je komunikacija sa ajkulom vodičem u plovidbi) odnosno njegovo poigravanje faktima na šta će ukazati i sjajan uvodni esej Umberta Eka koji otkriva da je putovanje do Monaha trajalo skoro godinu dana, da su navedene geografske dužine i širine pogrešne, da su karte kojima se mornari služe diskutabilne a knjige koje junaci čitaju bizarne. Eko, dakle, otkriva da se Prat namerno i svesno poigravao zapletom pletući zamke koje će samo vispreni čitaoci na svoje veliko zadovoljstvo otkriti. Po ovakvom stavu prema umetničkoj stvarnosti Prat je blizak maniru Horhea Luisa Borhesa, autora koji je istinu predstavljao kao fikciju, za razliku od mnoštva drugih pisaca koju su fikciju pokušavali da predstave kao istinu. Na ovako uzdrmane temelje realizma dodaju su spekulacije i mistifikacije i tako gradi začudni magijski svet koji je na korak od onog koji poznajemo (ili barem tako mislimo). Ali za taj je iskorak potrebna ingeniozna domišljatost i akcija; upravo to je uradio Korto kada je, videvši da je na svom dlanu nema, očevim nožem sebi usekao liniju sreće!
            Izazov za čitaoce je i vizuelni lik stripa - Prat je majstor minimalističkog crteža što savršeno odgovara prizorima plovidbe nepreglednim okeanom i njegovim ćudima, od savršeno mirne vode do razuzdanih oluja. Jednako predano on crta brodove i kolibe ali i egzotične fizionomije. Scene akcija i tuča potpuno odudaraju od tipično stripovskih - lišene su prepoznatljivo-ikonografskih onomatopeja i linija pokreta pa deluju kao fotografski a ne filmski snimci. No, i ovo oneobičavanje je, kao i odstupanje od šablonsko-očekivanog, deo Pratovog šarma.
            “Darkwood”-ovo izdanje, kojim se najavljuje objavljivanje svih 12 albuma sa doživljajima Korto Maltezea, pored toga što je štampano ćirilicom, sadrži uvodni esej i 20-tak stranica sa Pratovim crtežima i akvarelima odnosno reprodukcijama geografskih karata, vojnih zastava, amblema i uniformi što, sveukupno, priči daje istorijsku podlogu ali i plemenitu patinu prošlih vremena. “Balada...” je štampana u boji koja je “dodata” crtežu tek 1991.g. što je stripu donelo još jedan kvalitet.
            Rečju, “Balada o slanom moru” je, sasvim nesporno, izuzetno delo ne samo strip već i celokupne umetnosti XX veka; ona je dokaz da za takvo ostvarenje ne postoje bilo kakve granice jer, u kakvom god obliku da se pojavi ono će zasjati punim sjajem vrhunske Umetnosti.

            (“Dnevnik”, 2017.)
Ime pisca Vladimira Lazovića (1954) znano je svima koji se, u poslednje četiri decenije, bar malo interesuju za domaću fantastičku književnost utemeljenu na žanrovima naučne i epske fantastike. Nijedan znatiželjan čitalac nije u pomenutom periodu mogao da čita ovdašnju periodiku ili raznorodne zbornike/antologije a da se ne sretne sa prozom Vladimira Lazovića. Ipak, sticajem svakojakih okolnosti Lazović sve do sada nije, pod svojim imenom, objavio ni jednu knjigu; istini za volju, pod pseudonimom Valdemar Lejzi objavio je 1987.g. roman „Hrim, ratnik“ u ediciji „X-100 naučna fantastika“ novosadskog „Dnevnika“. Na pitanje kako je to uopšte moguće jer je reč o serioznom piscu koji konstantno stvara više od četrdeset godina nema jednog odgovora - ne daje ga ni priređivač ove knjige, Zoran Stefanović u svom vanredno informativnom i analitičkom pogovoru „Pukovnik koji vlada žanrovima“ - verovatno zato što je u pitanju sticaj nekolikih okolnosti: od formiranja i stasavanja domaće fantastičarske scene, što znači i borbe za svoje mesto pod ovdašnjim literarnim suncem (sa neminovnim potcenjivanjem pa i otvorenim neprijateljstvom etabliranih krugova), odnosno nepostojanja decenijama uhodavanih (državnih) izdavačkih kuća (kakve postoje u okrilju tzv književnosti glavnog toka) sve do očitog izostanka spisateljevog napora da „gradi književnu karijeru“ i „ukoričavanjem svog dela“.
            No, kako god bilo da bilo, sada je ova ogromna greška-anomalija iskupljena i to na zaista impozantan način - „magnum opus“ knjigom od čak 629 (!) strana koja sabire Lazovićeva priče objavljene od 1979. do 2009. godine - a u okviru nove biblioteke značajnog i višeznačnog naziva „Posle milijon godina“. Tako su, konačno, na jednom mestu sakupljene priče (razbacane po brojnim časopisima, knjigama i sajtovima) ovog autora i stavljene na uvid i upoznavanje novostasalim čitaocima odnosno na podsećanje onima sa dužim čitalačkim stažom.
Knjiga je podeljena u četiri tematske celine (koje su mogle biti zasebne zbirke): „Staze kojima niko ne ide (alternativna istorija)“, „Profili haosa (kiberpank i futurofantastika)“, „Sokolar (mač i magija)“ i „Ćutljiva sestra sna (moderni mitovi i bajke)“. Već ovakva organizacija nagoveštava čitaocu (onom sa kraćim čitalačkim stažom) nesvakidašnju širinu piščevog talenta ali i njegove strastvene (žanrovske) znatiželje. I odista, Lazovićev dosadašnji opus zbir je nekolikih tematskih usmerenja, ponekad koncepcijskih različitih i kontradiktornih (pogodbena „naučnost“ kiberpanka i mitološki koncept stvarnosti i svetova epske fantastike); svima je njima, pak, zajednički imenilac fantastika i različiti oblici/varijacije njene pojave u (čitalačkoj) realnosti iza kojih, opet, stoje drugačiji/netipični doživljaji totaliteta istorije-sadašnjosti-budućnosti i njihovih segmenata odnosno uloge tih elemenata u svesti pojedinca-grupe-naciona.
            Segment „Staze kojima niko ne ide (alternativna istorija)“ čini 6 priča-novela od „Imhotepa“ (iz 1979) i „Gusara“ (1987) do „Belog viteza“ iz 2003. godine. Za istoriju ovdašnje fantastike svako su najznačajnije priče „Noć koja bi mogla promeni sve“ iz 1989.g. kao prva alternativna istorija smeštena u „domaće uslove“ čijim tragom su pošli „Veliko vreme“ (1992), odnosno „Preko duge“ (1994) i „Beli vitez“ (2003). „Profili haosa (kiberpank i futurofantastika)“ predstavljaju Lazovićeve stilske vežbe iz kiberpanka, tada novog, aktuelnog i prevratničkog žanrovskog pokreta („Golo sečivo“ i „Ratnik sunčevog zalaska“ iz 1988, „Plaćenik“, 1989), utemeljene na njegovim početnim tačkama koje će autor vremenom samosvojno razvijati („Šuma mačeva“, 2007); uz njih je štampano par nesvakidašnjih minijatura (kakve su „Džon Kaster ponovo jaše“, 1988. i „Zvezdotvorac“, 1990) za koje se čini da su preteče priča iz poslednjeg segmenta knjige. Novele koje čine deo „Sokolar (mač i magija)“: „Sokolar“, 1987, „Lovac zmajeva, prijatelj vilenjaka“ i „Dečak reče: „Imaš moje oči““ iz 1993. u obrasce epske fantastike unose mitologiju sa ovih prostora i kao stilsku vežbu i kao njenu nadogradnju i, konačno, kao element koji se može iščitavati u kontekstu žanra naučne fantastike. Priče unete u segment „Ćutljiva sestra sna (moderni mitovi i bajke)“ vremenski su najmlađe, ispisivane (uz jedan izuzetak iz 1996) od 2001. do 2009. godine. Njih karakteriše slobodan/nesputavan odnos prema mogućim žanrovskim polazištima odnosno neočekivana nadogradnja obrazaca, uz bezmalo sveprisutnu gorčinu u razrešavanju situacija. Začudnost postavki i događanja nije isključivo u funkciji žanra već ponajpre unutrašnje logike priče što je blisko osnovnim postavkama „slipstrima“ kao (mogućeg) koraka u spajanju žanrova i literature glavnog toka. Uverljivosti ove proze potvrda su Lazovićevog spisateljskog stasavanja koje podrazumeva i širinu osmišljavanja postavki samih priča.
            U konačnom sagledavanju proza koje sadrži ova knjiga nameću se nekoliki zaključci. Jedan je vezan za istorijsko mesto Lazovićevih dela i iz takve se vizure ona predstavljaju kao dosledan napor u osvajanju novih prostora u žanru kroz usvajanje i prepoznavanje obrazaca a zatim njihovo menjanje i dograđivanje iskustvima ovdašnje kulture, istorije i mitologije što je od autora tražilo ne samo da se sam odredi prema ovim temama već i da se pripremi na moguće negativne reakcije zbog „prekrajanja“ fetišizovanih/tabuisanih tema. No, upravo su ovi odmaci od domaće žanrovske fantastike načinili originalnu vrednost a ne tek pokret podražavalaca i kopista. Dalje „unakrsno“ čitanje priča dovešće čitaoca do još jedne zanimljive konstatacije; naime, Lazović je i u pričama koje pripadaju epskoj fantastici u osnovi pisac naučne fantastike jer su božanstva i druga mitološka bića, koja su akteri ovih priča, u osnovi produkti savršene tehnologije a takva se - dovoljno napredna - tehnologija prema trećem Klarkovom zakonu, ne može razlikovati od magije. Čak i ako se učini da Lazović u svojoj epskoj fantastici pomalo „vara/zaobilazi temeljne postavke“, dodajući im nestandardna značenja, ova doslednost svakako imponuje čineći da su njegova raznovrsna dela, nastala u različitim vremenima, ipak, povezana jedinstvenim doživljajem prostornovremenskog kontinuuma. Konačno, Lazović je i kvalitativno ujednačen, sa visokim umetničkim standardima koje postavlja i dostiže; jednako je tako i stilski postojan, sa istančanim osećajem za detalj i slaganje fragmenata u celinu odnosno (sa, kod drugih pisaca, ne tako čestim) fino izbrušenim „nervom“ za razlikovanje kratke i duge priče.
            Rečju, Vladimir Lazović nesporno je jedan od ponajboljih pisaca fantastike sa ovih prostora a knjiga „Sokolar“ predstavlja ga u punoj raskoši i bogatstvu nespornog talenta realizovanog u nizu izuzetnih dela.
            (2017.)
„Princ Valijant“, gigantski ep, remek-delo 9. umetnosti i životno delo Harolda Fostera (1892-1982), ne prestaje da zapanjuje i oduševljava ljubitelje stripa ali i svekolike umetnosti. Za to je dovoljno pogledati deveti tom iz „sabranih dela“ Princa Valijanta koja, u visokokvalitetno kolorno odštampanim knjigama u svetu objavljuje „King Fičers Sindikat“ a kod nas „Čarobna knjiga“; ova knjiga reprintuje avanture štampane 1953. i 1954. godine, na 103 table uz koje su dodati prateći eseji. I posle više od 15 godina od započinjanja strip serijala (1937), koji je štampan svake nedelje u dnevnim novinama, u formatu kolorisane table, Foster je nastavljao da poletno plete sagu smeštenu u rani srednji vek, u doba Kralja Artura i vitezova okruglog stola nacrtavši, na dan 26.12.1954. godine čak 933. tablu! A kad se zna da table čine vrhunski municiozni, realistični crteži jednako superiorni u prikazivanju lica i mimika kao i pejzaža, arhitekture gradova i sela, odeždi, oružja i oruđa, uz njihovu nespornu istorijsku verodostojnost, jasno je da čitaoci pred sobom imaju delo iza koga stoji vrhunska, višedecenijska posvećenost, koncentracija i požrtvovanost. Otuda, svako prelistavanje ovih knjiga budi duboko poštovanje prema umetniku, njegovom talentu i celokupnoj ličnosti.
            Valijantov životopis sadržan u ovom tomu čini nekoliko epizoda iz karijere najsposobnijeg i najdomišljatijeg viteza Kralja Artura kome on poverava najteže zadatke, s punim poverenjem ali i zabnjom da će, „zahvaljujući“ Valovoj neukrotivoj ćudi, rezultati njegovih dela prevazići početne kraljeve planove. I, zaista, Val pokazuje veliku inicijativu (koja može da liči i na samovolju) u rešavanju problematičnih situacija što ga neretko dovodi u nezgodne situacije, od pada u ropstvo i spasavanja žive glave do obaveze da svoje ideje objasni i opravda vladaru. No, zahvaljujući uspešnim lokalnim misijama koje donose mir Britaniji ali i međunarodnim diplomatskim poduhvatima (u ovom tomu u Irsku) Valijant uspeva, sam ili u društvu sa nestašnim vitezom Gavejnom, da očuva svoj ugled i slavu i naklonost kralja. S druge strane, Val ne propušta priliku da, kao pravi, časni vitez, pomogne nemoćnima i siromašnima. Samilost je najpre „rezervisana“ za obične, male, uboge (dakle, ne preterano opasne) ljude jer prema neprijateljima Val nema mnogo obzira pa se sa njima bije mačem i vojnim veštinama ali i prevarama, spletkama, uhođenjem... Dakle, koliko god protivnik bio cenjen i uvažavan milost prema njemu je retka jer valja, korišćenjem svih sredstava, opstati u surovom svetu u kome je lako izgubiti glavu. Zbog toga Valijant nema problema da se sprijatelji sa prgavim Ircem, s kojim se prethodnom žestoko potukao, jer to odgovara njegovim interesima i ispunjenju zadatka da zaključi mir sa Irskom i tako obezbedi da Britanija ima sigurno zaleđe dok ratuje sa Saksoncima; u ovom će poduhvatu Val sresti i Britanca, zarobljenika-propovednika Patrika (budućeg sveca) koji će Irce prevesti u hrišćanstvo.
            Ipak, da nije sve u ratovima glatko potvrdiće epizoda u kojoj Valijant pada u ropstvo Saksonaca i posle mučenja nimalo viteški odaje tajne Kamelota! Naravno, on neće reći baš sve računajući na dosetljivost Kralja Artura i svoje sabraće vitezova; ova njegova pretpostavka će se obistiniti pa će osvajači biti pobeđeni a Val oslobođen i od kralja predstavljen kao junak najzaslužniji za pobedu.
            Posle ratnih avantura Val hrli u zagrljaj svojoj dragoj supruzi Aleti, prvorođenom sinu Arnu odnosno bebama blizancima. Tada se ratnik preobražava u nežnog supruga i brižnog oca koji sve češće sanja o dugom boravku u okrilju porodice po čemu se razlikuje od svog ispisnika Gavejna koji i dalje žudi za novim „ljubavnim osvajanjima“. Uprkos ovakvoj Valovoj ozbiljnosti njegova supruga doživljava ga kao „neveštog dečaka s tim naduvenim idealom dužnosti i časti. Zaista, igračke tom dečaku jesu štit i mač, a omiljena igra - pustolovina!“ Ona se, naravno, nada da će uspeti da preobrazi svog dragog u muža kakav njoj odgovara što, najpre, znači onoga koji je češće kod kuće i sluša njene zapovesti; dok to ne ostvari i Aleta će, kao i sve žene, zbog muškaraca morati da radi „šašave stvari“. Ali, i Aleta ima svoje brige - na njenim Maglovitim ostrvima u Egejskom moru situacija nije najbolja. Suprug njene sestre Jelene namerio je da od miroljubivog, trgovačkog ostvra stvori vojnu silu koja će pretiti i otimati bogatstva susedima. Aleta se vraća kući i, krijući se iza bezazlenog osmeha i uvojaka plave kose, razotkriva zavere i sasvim sama nadmudruje ljute ratnike. Naoko krhka žena uspeva da, koketiranjem i laskanjem ali i odlučnim, domišljatim potezima, povrati vlast i uvede red. Ono što njen muž uspeva mačem ili prevarama ona uspeva mnogo suptilnijim sredstvima dokazujući da moć nije samo u snazi. Tako se Aleta ponovo otkriva kao jaka ličnost sposobna da ostvari ono što naumi zbog čega je ravnopravni partner svom suprugu. Ona, naravno, obzirno krije svoje sposobnosti puštajući da Val veruje u svoju nadmoć. Ali, i njena trpeljivost ima granice pa, kad je Val nazove „golubicom-debeljucom“ suočava se sa furioznim odgovorom i odmazdom od koje će mu se zavrteti u glavi a i mali Arn će se zapitati ko je njegova majka, da nije veštica. Ovo humorno izmeštanje perspektive iz sveta odraslih u svet malog Arna dobrodošao je odušak priče kome Forster povremeno pribegava; te šarmantne epizode su i lagani uvod u nastupanje druge generacije, Valijantove dece, u strip serijal što će se vremenom, kako deca rastu (ovo je jedan od retkih strip serijala u kojima junaci stare), dešavati sve češće i sve duže.
            Rečju, i deveti tom „Princa Valiajanta“ donosi znatiželjnim čitaocima mnogo zabave i zadovoljstva jer je nesporno reč o sagi koja je „prerasla“ vreme u kome je stvorena i postala jedno od dela koja će trajno biti upamćeno kako u strip umetnosti tako i opštoj kulturi.       
            („Dnevnik“, 2017.)
Klasik naučne fantastike, Stanislav Lem (1921-2006), svojevremeno je bio najpoznatiji po uspešnom proboju „Gvozdene zavese“, ideološke barijere Zapadnog-demokratsko-kapitalističkog sveta prema Istočnom-tiransko-socijalističkom svetu; njegovi izuzetni romani i vrhunska erudicija oduševili su kako pisce naučne fantastike tako i američku publiku - i to u zemlji koja je sebe narcisoidno smatrala svetskim centrom ovog žanra. Fascinacija je bila tolika da je jedno vreme „proturana“ priča da se iza ovog imena, u stvari, krije moćni kompjuter Lunar Excursion Module – skraćeno LEM. No, ljubav nije bila dugog veka: Lemovi stavovi iz studije „Fantastika i futurologija“ (1973), pre svih onaj da je američka žanrovska proza 1950-tih i 1960-tih „beznadežan slučaj sa izuzecima“ od „celih“ 1% produkcije (što je mnogo gore od tvrdnje Teodora Sterdžena da je 90% naučne fantastike „đubre“), toliko su naljutili kolege po peru da su ga izbacili sa mesta počasnog člana Udruženja američkih pisaca naučne fantastike i stavili na crnu listu nepoželjnih; zalaganjem nekolicine autora, na čelu sa Ursulom Legvin, koju godinu kasnije, Lemu je vraćeno članstvo čime su, makar i posredno, njegove tvrdnje priznate.
Lemov se od većine pisaca naučne fantastike s obe strane „Gvozdene zavese“ razlikovao po svom žanrovskom svetonazoru, odnosno po izostanku apriornog optimizma kada je reč o svemirskoj sudbini Čoveka i njegovoj vladavini Univerzumom. Istini za volju, u njegovim ranim delima ima oduševljeno-poletnih opisa savršenih društava i junačkih pohoda na druge planete ali su već humorno intonirane priče o Iljonu Tihom bile subverzija pozitivističkih kanona socijalističkog realizma koja je kulminirala u romanima „Solaris“ (1961), „Nepobedivi“ (1964) i „Glas gospodara“ (1968). U sva tri romana vrhunski primerci ljudske rase ne uspevaju da se izbore sa tajnama Kosmosa odnosno da nađu odgovore na zagonetke koje se pred njih postavljaju. Naučnici na svemirskoj stanici iznad planete Solaris tek naslućuju suštinu okeana-uma baš kao što naučnici na Zemlji, bez obzira na svu raspoloživu tehnologiju i teorijske postavke, ne mogu da shvate poruke iz svemira. U „Nepobedivom“ su „ljudske snage“ udvostručene: uz naučnike tu su i profesionalni kosmoplovci ali rezultat njihovih udruženih napora nije ni malo spektakularniji.
Priča započinje kao varijacija prepoznatljivog obrasca: krstarica „Nepobedivi“ sleće na planetu Rigas III kako bi istražila šta se desilo sa krstaricom „Kondor“ koja se nije vratila sa zadatka. Kontinenti na planeti nemaju ni vegetacije ni životinjskog sveta dok u okeanima ima riba i algi; istraživači će pronaći geološke slojeve sa ostacima mašina kao i ruine veštačkih tvorevina nalik na ljudske gradove. Otkriće „Kondora“ biće poražavajuće: nema tragova velikog sukoba ali nema ni preživelih a unutrašnjost broda je neobjašnjivo demolirana... Potraga za odgovorima i objašnjenjima se nastavlja sve dok se ne iskristališe bizarna teorija: planeta je nastanjena ali ne biološkim nego mašinskim „životom“ odnosno minijaturnim „insektima“ „kristalićima“ koji formiraju oblake sposobne da „izbrišu“ pamćenje životinjama i ljudima i da unište elektronske mozgove robota, eliminišući tako pretnje svom postojanju. Oni su proizvod „mrtve evolucije“ koja je na planeti uništila kopneni biološki život ali i velike, specijalizovane mašine sa svog matičnog broda. Odbrana od napada oblaka odnosi ljudske žrtve a stradaće i „Kiklop“ najjače samohodno oružje koje krstarica ima. Da bi, uprkos nespornom porazu, koliko-toliko sačuvali svoj ponos, ljudi sa broda, pre nego što će odleteti u svoju bazu, čine očajnički pokušaj da pronađu izgubljene-beslovesne saborce, u skladu sa parolom da niko neće biti ostavljen na bojištu. Ipak, ime „Nepobedivi“ ukaljano je i obesmišljeno.
Roman je bogat tehničkim (i pseudo tehničkim) terminima i detaljima koji potkrepljuju njegovu uverljivost. S druge strane, opisi su uzdržano-škrti što pojačava atmosferu „suve racionalnosti“ koja ne dozvoljava poetske „uzlete“ ali, sveukupno, gradi ubedljiv ambijent.
Lem je hrabre naučnike i kosmonaute predstavio onako kako to odgovara antropocentričnim žanrovskim predstavama tog vremena (u skladu sa maksimom da u svemir ne lete budale) kao umne, obrazovane, trezvene, sposobne, disciplinovane, požrtvovane, i opremio ih je superionim tehnologijama: od „osluškivača grobova“ (aparata koji otkriva poslednje misli poginulog) do moćnih zaštitnih polja sile, lasera, svakojakih robota i, konačno, bacača antimaterije! Dakle, sve što se samo poželeti može u osvajačkom pohodu na Svemir je na krstarici. Ali, Univerzum je beskrajno velik i domišljat a njegove su tajne iznenađujuće. Čak i ako su ljudi u stanju da ih otkriju to ne znači da mogu da se nose sa njima, da mogu da ih pobede ma koliko samoljubivi bili. Uloga Čoveka Pobednika samo je fiksacija u ime koje će se počiniti mnoge besmislene stvari. Rohan, jedan od junaka romana, pita se zašto ne odlete sa planete pošto na njoj nema pravog protivnika kao što nema ni pravog života... No, ljudima su obrasci važni, ponekad važniji čak i od spasavanja sopstvenog života; iz tog razloga oni ne prezaju da personifikuju oblak kao jedinku-protivnika iako to nije jedna stalna već povremena, difuzna pojava sa neodredivim nivoom svesnosti (ili instinkta).
Mada je „Nepobedivi“ napisan pre više od pola veka njegov doživljaj „kosmičke sudbine čovečanstva“ i danas je ubedljiviji od mnoštva dela o herojskim osvajanjima Svemira koja su brzo i lako potonula u zaborav. Lemova precizna slika mana i vrlina čoveka kao nesavršene i ograničene vrste duboko je uznemirujuća ali je, čini se, bliža objektivnoj istini (bez obzira na dobro mišljenje koje o sebi imamo). Rečju, „Nepobedivi“ je remek-delo naučne fantastike sa značajnim mestom u njenoj istoriji ali i sa intrigantnim intelektualnim potencijalnom koji i danas pleni pažnju.
(„Dnevnik“, 2017.)
Deveta umetnost - strip - razbokorila se, razgranala i procvetala u bezbroj smerova (baš u skladu sa uzrečicom Mao Ce Tungu „neka cveta hiljadu cvetova“) u širokoj lepezi od humorističkih i avanturističkih do serioznih i autorsko-alternativnih sadržaja iscrtanih-islikanih svim znanim tehnikama, od hiperrealističkih do novoprimitivističkih. Velike slobode u strip izrazu zbir su malih pomaka u sindikalno-korporativnom stripu i neograničene (do potpuno nihilistično-haotične) slobode andergraud-alternativnog stripa. Stoga savremenim strip autorima stoje na raspolaganu bezbrojna sredstva i tehnike a jedino ograničenje u stvaralaštvu jesu njihove ideje. No, čini se da je za ogroman broj strip umetnika takva i tolika sloboda pre opterećenje nego izazov i oni radije kreću utabanim stazama nego da krče svoje (da ne bismo zvučali preoštro pomenimo da je isto stanje i u drugim umetnostima, od književnosti do filma). Zbog svega toga valja obratiti pažnju na umetnike koji su i voljni i sposobni da se odmaknu od standardnih formi i sadržaja. Na ovdašnjih strip prostranstvima jedan od takvih stvaralaca je Srboljub Nikić koji se sa tri strip knjige, koje je i napisao i nacrtao („Žig petokrake“, 2013, „Srce nije meso“, 2014. i „Decembarska noć“, 2016), nametnuo kao svež, netipičan glas sa drugačijim vizurama i emotivno-vrednosno-značenjskim paletama. Zbog svega toga novi grafički roman „Prozor“ (na više od 240 strana) svakako pleni pažnju znatiželjnog čitaoca posebno jer je već na prvi pogled - drugačiji od ranijih. Naime, likovni deo romana iscrtava Goran Trajković, slikar, ilustrator, grafički dizajner; njegov manir umereno stilizovanog realizma obogaćen efektnim senčenjem-šrafurom na drugoj je strani likovnog registra od ranijeg oštrog karikaturalnog Nikićevog poteza.  
Priča „Prozora“ nije ni jednoslojna ni jednosmerna – kako je poželjno u konfekcijskom stripu – već ju je moguće iščitavati na nekoliko nivoa. Najširi je istorijski sled godina II svetskog rata i poratnog perioda; bliža odrednica jesu prostori zemlje Srbije ali i Evrope. Pojedina se dešavanja otkrivaju u više navrata jer radnja ne teče linearno; ponajpre se otkriva sudbina Vukašina, mladića koga je rat bacao (posle tuče sa nemačkim vojnikom) od jedinice kraljevske vojske do logora na Banjici, preko Poljske, Varšave i Švajcarske do Amerike. Za njim će ostati trudna devojka i ubijeni otac a slediće susreti sa bizarnim kepecom pa fatalnom Rahelom te sa Kurciom Malaparteom i bokserskim šampionom Maksom Šmelingom i, konačno, beg u obećani Novi svet u kome će se, sticajem okolnosti i loših ljudi, blage godine prosperiteta i stvaranja porodice izroditi u kriminal iz koga će Vukašina spasiti akcija tajne službe Jugoslavije. Tako će se Vukašin vratiti kući i sresti sina Čedomira koji već ima 30 godina i sopstvenu porodicu. No, sudbina ima svoje planove i puteve pa će ostavljenog Čedomira ostaviti supruga i pobeći u zagljaj muževljevog polubrata da bi se posle 30 godina, kao starica, vratila kući.
            Ratnoj tragediji dat je određeni ljudski lik a kroz pojedinačnu patnju i porodično stradalništvo u generacijskom sledu, nazire se funkcionisanje nekih dubljih mističkih principa, kakav je roditeljski greh i njegovo ispaštanje. Istorijsko i metafizičko su spleteni u nerazmrsivo klupko kome začudnost povećavaju neobični likovi ali i razni snovi (alegorijski, proročki...) koje junaci intenzivno sanjaju. Scenarista Nikić, sledeći iskustva svojih ranijih grafičkih romana, osnovnoj pripovednoj liniji „dodaje“ i priču (odnosno, ovog puta, strip u stripu) koja se može čitati i u kontekstu sudbine junaka ali i kao metafikcijski odušak koji ispod pojavno-trivijalnog dešavanja otkriva dublje nanose mitoloških formi koje prepoznaju i potenciraju fatalne sudbina i plemenite osobine (žrtvovanje i uzajamno junačko poštovanje, bez obzira na pripadanje sukobljenim taborima). Zanimljivi su i razgaljujući gegovi vezani za Paju Patka: dečak čita “Zabavnik” dok je oku gledaoca prezentovana epizoda u kojoj se Paja maskira u - Betmena. Smešno simboličan je i gest Vukašina koji svom sinu, iako ovaj ima 30 godina, na poklon iz Amerike donosi - velikog gumenog Paju; sa tom će se igračkom družiti Čedomirov sin. Na kraju albuma će Čedomirov sin, Petar, od svoje majke, posle 30 godina njene odsutnosti, na poklon dobiti velikog - Paju Patka. Tako su se u porodici zatvorila dva kruga neverstva i dva se odsutna roditelja vratila kući donoseći na poklon strip junaka koji je simbol bezbrižnog detinjstva ali i neurotičnog, nezadovoljnog kolerika.
            Kao dodatno akcentiranje prošlosti i pojačavanje simbolike u “Prozoru” su “upotrebljeni” prepoznatljivi simboli, od postera sa Titovim likom i potpisom, reklame za Jagodinsko pivo, plakata za ediciju “Nikad robom”, sa likovima Mirka i Slavka, znanih logoa “Politiking Zabavnika” i “Mika Miša”, naslovne strane “Politike” sa reportažom o “Dragoljubu Aleksiću, čoveku od čelika”, plakata na zidu Banjičkog logora “Gospode Bože, daj da moja zemlja uvek bude moja i da je ne delim sa dangubama” do plakata za predratne filmove “Mikelanđelo, život jednog titana”, “Ćerka samuraja” ali i za Kjubrikovu “Paklenu pomorandžu” uz koje stoje i natpis na Čedomirovoj majici “Trži se dobrovoljac” i TV izveštaj o Titovim lovačkim uspesima.
            Rečju, grafički roman “Prozor” nudi višeznačnu priču, nominalno iz vremena prošlih i sadašnjih a suštinski bezvremenu, o ratovima i društvenim lomovima, o nedokučivosti ljudske prirode i sudbine, o odlascima i vraćanju porodici kao jezgru i temelju življenja.
            (“Dnevnik”, 2017.)
Nova knjiga Zorana Pešića Sigme (1960), zapaženog pesnika i prozaiste srednje generacije, naslovljena sa „Srodne duše“ sazdana je od tri ciklusa „NE MOŽEŠ SVE DA ZOVEŠ LJUBAV“, „GETEOVE BOJE“ i „SMRT JE BRZA I UVEK JE UZ NAS“. Ispred svih njih stoji kratka pesma bez naslova: Odavde se sve vidi, / sve se vidi, ali je daleko / daleko od svakog, bože.“ i skicira temelj/oslonac pesničke pozicije koja će se rasplitati u knjizi - reč je o svojevrsnom brisanom prostoru koji se, istovremeno, može smatrati raskršćem mnogih (bezbrojnih) puteva koji vode kroz vreme, od prošlosti preko sadašnjosti do budućnosti, od varošica iz detinjstva do gradova u kojima se živi u zrelom životnom dobu, od začinjanja do sazrevanja određenih ličnih situacija. Zbog svoje otvorenosti i izloženosti svakovrsnim senzacijama pozicija pesničkog subjekta je - sasvim paradoksalno - i ranjiva i nadmoćna jer ona, kao i svaki iskorak (u stranu) od kolotečine, otvara nove vidike i otkriva drugačije vizure, možda iskrivljene ali svakako blagotvorne za mentalnu samospoznaju. S druge strane, to će izmeštanje razotkriti zataškana osetljiva/krta mesta ličnosti oživljavajući frustracije, osećaj neprilagođenosti i, končano, „promašenosti“, izneveravanja nekadašnjih želja pristajanjem na svakodnevne kompromise koji će se nagomilati i postepeno ali definitivno prekriti bivše ideale. Ipak, mada sadržaj svih pesama može podsećati/asocirati na znano svođenje računa u godinama dosezanja zrelosti, „Srodne duše“ nisu usmerene u tom pravcu. Čini se da poetski subjekt još uvek nije voljan da načini taj odsudni korak, da počne da svodi račune jer se time, ipak, priznaje datost jednog stanja koje se više ne može menjati već ga je moguće samo nadograđivati što je, pak, kvalitativna (a na kvantitativna) razlika (između mladosti i starosti). No, pesnički subjekt (ili je možda pravilnije reći: pesnikov subjekt?) nije ni toliko gord da ne bi uočio određene pravilosti samo ih, očito, još uvek (buntovno, tvrdoglavo, jogunasto) ne smatra (nije spreman da ih smatra) aksiomima. Ponekad se čini da je i previše skroman/ponizan kad kaže: „nije moguće da izmisliš ceo svet / to što koračaš prvi prvi prvi / ne znači da si vlasnik prtine“ („MIRNO VEČE NA KAUČU“). A, opet, bez protesta se može reći/priznati ono očito:  „NEBO NAM JE TESNO SKROJENO“ i „zurimo u tačku / i sve prolazi kraj nas kroz maglu“ („ODVLAČENJE PAŽNJE“); zato i jeste tako nepodnošljivo (o)lako nasloviti pesmu kao „USAMLJENI VIDICI (maloljubavna pesma za parove koji su dugo u braku)“ kad se pesnički subjekt/pesnikov subjekt prostodušno pravda: „toliko sam ti bola naneo jer se ne snalazim / da završim započete poslove / ostavljam ih da vise nad ukletim tim / kao da će tako nezavršeni ni / da nam produže / snove i život i snove“ („RASPRODAJA“). Odatle je (samo) još par koraka do otkrivanja onoga što se dešava „KAD VREME NA TEBI OSTARI“. Na ovakve je tvrdnje teško izneti protivargument koji bi opravdao sveprisutno trivijalno jer „lako je pevati užas lako je pevati“ („LAKO JE PEVATI“) pa u tom kontekstu naziv ciklusa „NE MOŽEŠ SVE DA ZOVEŠ LJUBAV“ može zazvučati sasvim opravdano kao što će biti logično da kraj knjige „zauzima“ ciklus „SMRT JE BRZA I UVEK JE UZ NAS“ sa finalnom (fatalnom) pesmom „MISERERE MEI, DEUS“ i zaključnim stihom „umrlima vreme brže prolazi“. No, do tog doba kada će vreme brže prolaziti, predstoji dugi niz „običnih“, „sporih“ trenutaka koji sadrže i sabiraju svakovrsne telesne senzacije i mentalna stanja/spoznaje zbog kojih „i sad mi je čudno da pišem reč večnost“ („PROPUŠTEN POZIV“) pa se postavlja pitanje šta učiniti sa sobom - nešto vrlo, vrlo ozbiljno i važno ili - „ili da jednostavno odem na pecanje“ („PROPUŠTEN POZIV“)?
            U tom pogodbenom rasponu vremena/tema od sada do trena kada će vreme da „brže prolazi“ naći će se mesta za šare na prostirci („PROSTIRKA“), za tajne podruma i stepeništa („KO TO SILAZI“), za „ČIZME ZA SVAKU PRILIKU“, za (ne)lagodnu vezanost za kompjuterske/virtuelne svetove („MONOTONIJA“) ili one obične muke: „za komarca iznad naših jastuka / koji neodlučno zuji / kome će se krvi napiti“ („USAMLJENI VIDICI“). Ova osvojena/izborena sloboda dozvoljava stvaranje manjih „grupa pesama“ vezanih određenim pojmom - nebom: „NEBO NAM JE TESNO SKROJENO“, „EVO TI NEBO“, „GNUSNO NEBO“, anđelima: duhovita „MOJ ANĐEO JE ŠEPRTLJA“, „TVOJI ANĐELI“, „NAJEZDA ANĐELA“, bojama: „ŠTA PRIPADA PLAVOJ“, „ŠTA PRIPADA CRVENOJ“, „ŠTA PRIPADA ŽUTOJ“, „PESMA U BOJI“, kišom: „TOPIM SE NA KIŠI“, „NE PODNOSIM KIŠU JA OBLAK“. U ovim slučajevima nije (samo) reč o variranju tema, o stilskim vežbama već i o usmeravanju asocijacija koje može da donese potpuno neočekivane rezultate. Konačno, pomenimo i pesme kakve su „ODBEGLA JESEN“ i „POKAŽI PRSTOM“ koje plene slobodnim tretmanom pesničkom materijala („JESEN“) odnosno infantilnošću sa zrnom gorčine („PRSTOM“).
            Pešić se u ispisivanju pesama iz ove knjige opredelio za vrlo „tvrd“, „suv“ jezik, za prevagu pojavnog, taktilnog i svakodnevnog, za neposrednost, za škrtost na metaforama i to je njegov (trenutni) odgovor na pitanje „Šta je pesnička slika u mraku“ („WELTSCHMERZ“). U ovakvoj verziji i viziji sveta, lišenoj svakovrsnih afektacija, čak ni „blagi“ prizori nisu bez zadrške: „mačka leži na betonu / i prede užeglim anđelima“ („POGASIŠ SVETLA“). Emotivnost, posebno ona partnerska, sadržana je u podrazumevanoj kolotečini i retko se obznanjuje. Ipak, ima u takvom svetu i potpuno neočekivanih (fantastično/fascinantnih) prizora: „Kroz oči / dece vaše dece vaše dece / gledaću zvezde / izbliza („DECO MOJA Jelisaveti i Anastasiji“). S druge strane, pesnik insistira na zanimljivom postupku ponavljanja poslednjih slogova neke reči („ukletim tim“, „nezavršeni ni“, „opominje nje nje nje“) ili ponavljanje čitave reči („davno davno“, „plavoj plavoj“); u prvom slučaju proizvodi se atraktivni efekat odjeka ili krnjeg refrena što oneobičava sam stih i izmešta ga iz poetičke rutine/šablona dok je u drugom slučaju subverzivno ponavljanje način da se stih naglo „prelomi“ i dozvoli/otvori drugačije čitanje/značenje. Ove male a visprene igrarije (uz vizuelno apostrofiranje nekih reči ispisivanjem u italik fontu) traže i bude dodatnu čitaočevu pažnju nagoveštavajući postojanje još nekih jezičkih nivoa što svakako povećava zadovoljsto otkrivanja/isčitavanje pesama.
            Rečju, „Srodne duše“ nesporno su zanimljiva, intrigantna knjiga pesnika koji, na temeljima životnog iskustva, stvara u punoj snazi imaginacije i talenta.

            („Koraci“ 10-12, 2016.)
top