Hauard Filips Lavkraft (1890-1937) jedan je od nespornih klasika literarnog žanra koji se naziva „fantastikom natprirodnog“ ili „hororom“. Mada je za života svoje priče objavljivao u obskurnim publikacijama malih tiraža i u, s druge strane, tiražnim „Uvrnutim pričama“, magazinu koji je štampao petparačku-šund literaturu, što je moglo da ga, kao i u slučaju brojnih pisaca, uprkos kakvoj-takvoj slavi, po prestanku objavljivanju novih dela (iz bilo kog razloga: odustanka od pisanja ili smrti), odvede u zaborav, Lavkraft nije potonuo u anonimnost već, naprotiv, stekao najpre status kultnog pisca a potom bio prepoznat, od teoretičara žanra, za autora kvalitetnog i za žanr značajnog opusa. Objavljivanje knjiga u kojima su sakupljene njegove priče odnosno poezija i impozantna prepiska (smatra se da je napisao oko 100.000 pisama od kojih su mnoga imala i do 40 strana!), filmske ili strip adaptacije nekih dela zajedno sa kritičkim osvrtima na njegovo delo te bibliografsko-publicističkim hronikama njegovog života, učinilo je Lavrkafta, krajem XX veka, prepoznatljivom figurom kulturne scene.
            Široku publiku konstantno privlače biografije umetnika, pisaca, slikara, kompozitora, glumaca... Razlozi za ovo interesovanje različiti su, od pokušaja da se razume nečija sudbina odnosno otkrije „ključ“ umetnikovog opusa do puke želje da se zaviri u tuđu intimu i otkrije njen „prljavi veš“. Naravno, kao što „obični ljudi“ vode i zanimljive i dosadne živote tako i umetnici nisu samo boemi i vagabundi već mogu biti i ljudi sasvim prosečnih navika i ponašanja; „nestašluci“ i „dosadan život“ nisu uslovi ili garancija da će umetnik biti uspešan a njegovo delo valjano. Čini se da su interesovnaja za živote pisaca horora posebno živahna uz obavezna pitanja o inspiraciji i onome što takve pisce plaši (uz željno očekivanja šokantnih odgovora). Strip „Lavkraft“ (originalno objavljen 2014.g.) rađen po scenariju Hansa Rodionofa koji je adaptirao Kif Gifen a nacrtao Enrike Breća svojevrsna je mešavina činjenica iz piščevog života i prepoznatljivih elemenata njegove proze. Kako to u „Predgovoru“ tvrdi režiser Džon Karpenter „Priču posebno osnažuje to što su događaji iz Lavkraftovog života savesno predstavljeni. Ludilo, neobično odrastanje, promašene veze - sve je zasnovano na činjenicama. Jedina sloboda je uzeta prilikom određivanja razloga za ludilo i propast njegovih veza.“ Album započinje nervnim slomom Lavkraftovog oca posle koga biva smešten u ludnucu u kojoj će i umreti. Lavkraft odrasta sa tetkama i dedom koji mu pred spavanje čita strašne priče. Dečaka koji je izuzetno inteligentan za svoj uzrast majka oblači kao devojčicu; on je, uprkos stalnim noćnim košmarima, opčinjen knjigom „Nekronomikon“ Abdula Alhazreda, „ludog Arapina“, za koju majka tvrdi da je zla i da je treba spaliti. Lavkraft beži od kuće i skriva knjigu na nepostojećem mestu - u Arkamu. Nakon što zla čudovišta ubiju Lavkraftovog dedu on vraća „Nekronomikon“ i počinje, mada ga košmari i dalje muče, da piše priče koje prodaje „prostačkom magazinu“. Njegovi izdavači vrlo su zadovoljni pričama iako su pisane starinskim, previše kitnjastim stilom. U cilju proširenja saradnje predlažu mu da sretne opsenara Harija Hudinija koji ima neke ideje za priče. Susret ne prolazi dobro ali, na ulici, onesvešćenom Lavrkaftu pomaže mlada dama Sonja sa kojom će se on zbližiti a kasnije, nakon što njegova majka doživi nervni slom (jer je čitala „Nekronomikon“) i bude smeštene u istu ludnicu u kojoj je bio i njen muž, par će se preseliti u Njujork i „ozakoniti svoju vezu“. Sonja je vrlo strpljiva sa Lavkraftom ali su košmari i neurotično ponašanje sve češći pa se brak raspada i Lavkraft namerava da se vrati u rodni Providens. Ipak, pre toga, on će sa Sonjom otići u Arkam da oslobodi majku i sukobi se sa Drevnima, nemilosrdnim „ljigavim grozotama“ koje vladaju drugim dimenzijama a u ovaj svet dolaze kad se otvori kapija a to je uvek kad neko čita prokleti „Nekronomikon“. U fantazmagorijskom begu Lavkraft gubi majku i sreće svog ciničnog dvojnika a na javi se rastaje sa Sonjom voljan da spali „Nekronomikon“ i da u svoje priče unese mantre koje će, kad god ih neko čita, držati kapiju zatvorenom. I... „Zasad je kapija ostala zatvorena.“
            Nizanje realnih epizoda i košmara sugeriše paralelno postojanje univerzuma koji se prepliću sve dok se kapija ne otvori i zatvori. Mitologija krucijalne knjige tajnih znanja jedan je ključnih elemenata priče i nastavak je srednjevekovnih hermetičkih učenja koje će bogato nadograditi Borhes i postmodernisti. I koncept Lavkraftove biografije iz ovog stripa je na tom tragu.
            Enrike Breća je koristeći različite likovne tehnike (crtež i akvarel) majstorski vizuelizovao prizore iz „obične stvarnosti“, islikane primirenim tonovima, i one iz košmara, živih, intenzivnih boja; uz to, košmari su na tablama sa crnim okvirom a priča iz „Nekronomikona“ u crvenom okviru. Uspešnost likovnog segmenta albuma unekoliko narušava prepoznatljivost čudovišta koja su na tragu ranije viđenih rešenja.
            Rečju, album „Lavkraft“ je fiktivno-realna biografija poznatog pisca koja svakako zaslužuje čitalačko-gledalačku pažnju i kao samostalno delo i kao mogući uvod u susret sa Lavkraftovom prozom.
            („Dnevnik“, 2017.)
Naslov i podnaslov knjige “Pape Satan Aleppe - Hronika fluidnog društva” Umberta Eka (1932 - 2016), originalno objavljene nedelju dana posle njegove smrti, svakako privlače (i provociraju) pažnju čitalaca. “Pape Satan Aleppe” je prvi stih iz sedmog pevanja “Pakla” Danteove “Božanstvene komedije” najpoznatiji po činjenici da ne postoji jedinstveni stav teoretičara o njegovom značenju. Reči su kao pojedinačni pojmovi razumljive ali je njihovo zajedničko značenje nepoznato! Eko u “Uvodu” knjige piše kako ove reči “zbunjuju i pogodne su za svakojake đavolije. Upravo zato su mi se učinile pogodnim za naslov ove moje zbirke, budući da je ona, ne toliko mojom krivicom koliko zbog vremena u kojem živimo, nepovezana, ide - da upotrebim francuski izraz - od petla do magarca i oslikava fluidnu prirodu poslednjim petnaest godina.” Pojam “fluidnog društva” formulisao je sociolog Zigmunt Bauman s namerom da karakteriše savremeno doba koje počinje da poprima svoj oblik dolaskom (i odlaskom) postmodernizma kao krize “velikih naracija” koje su čovečanstvu mogle da “nametnu određeni poredak”. Sadašnjost, po Baumanu, karakteriše kriza države, ideologija i partija, nestajanje institucija, nemilosrdni individualizam i “gnevni pokreti” koji “znaju šta neće, ali ne znaju šta hoće.”
Razabrati se u tom i takvom svetu koji je neprestano u previranju definitivno nikome nije lako, ni običnom svetu ni intelektualcima. No, dok se puk bezbrižno prepušta talasima reklama, politikantskih govorancija i televizijskim rialiti programima, pa i onom imenovanom “Veliki brat”, retki misleći ljudi se ili povlače sa vetrometine turbulentne svakodnevice ili, kao Eko, pokušavaju da promisle tekuće događaje, razgrnu nebitno od bitnog, pronađu mu korene, nađu istorijske paralele i o svemu daju etički, trezveni sud. Eko je jednom nedeljno, u magazinu “Espreso”, između 2000. i 2015. godine objavljivao kolumnu u rubrici „Minervina svaštara“ (što je aluzija na ograničeni prostor za beleške na unutrašnjoj strani poklopca popularne marke šibica „Minerva“, koje je on uvek imao pri ruci). U ovoj knjizi je, na gotovo 400 stranica većeg formata, izabrano oko dve stotine tih tekstova koji prate aktuelne događaje te o njima izriču sudove i procene praćene digresijama na razne životne oblasti, duhovitim anegdotama i igrama pojmovima/rečima; sve je to ispisano lako i poletno, vrcavo sa puno duha ali i opominjuće ironije. U ovim tekstovima koji su, vrlo često, majstorski mini eseji, Eko potvrđuje svoju gotovo bezgraničnu zainteresovanost i ljubopitljivost za svet u kome živi na koju nadovezuje bogatu erudiciju, sposobnost da sagleda pojavu o kojoj je reč u totalitetu savremenosti ali i kao nastavak i nadogradnju istorijskih dešavanja, učenja i prakse. Eko sam kaže: “Nisam ja nikakav prorok, već naprosto razuman čovek koji se često okreće istoriji, ubeđen da ako spoznamo ono što se već dogodilo, neretko ćemo shvatiti i šta će se dogoditi.” Teme njegovih tekstova kreću se od prevrtljivosti italijanske, evropske i svetske političke scene (lako je prepoznati funkcionisanje tih modela i na ovdašnjoj nam političkoj tribini), pompeznih, vulgarnih medija i ispraznosti konzumerske prirode širokih masa sklonih uživanju (u materijalnom bogatstvu kao i u tuđim nesrećama) i željnih sopstvene promocije-slave (makar i one na temelju zločina) na šta se nadovezuju fenomeni mobilnih telefona i interneta, do analize svakovrsnih vidova rasizma, islamskog fundamentalizma i terorizma ali i ultimativne civilizacijske doktrine “političke korektnosti” koja se ispostavlja ne samo kao sredstvo za skrivanje problema već i način da se oni stvaraju i nesmetano narastaju. Eko ne zazire od razmatranja religijske prakse i netrpeljivosti, “pretresanja” bezbrojnih teorija zavere koje ulaze i izlaze iz mode te navođenja primera nepojmljivih gluposti i ludosti kojih su prepune stranice novina i televizijske emisije. Konačno, deo savremenog sveta, mada skrajnuti, jesu i knjige, one ozbiljne, popularne, žanrovske (krimići, naučna i epska fantastika) odnosno sam fenomen kulture i kulta knjige; Eko se neminovno dotiče i drugih formi umetnosti i posvećuje im dužnu pažnju.
U svojim promišljanjima Eko ne beži od lične istorije (često i sa popriličnim ponosom pominje svoje obrazovanje u vreme fašističke Italije, odrastanje pod uticajem religijskih učitelja te ulazak u svetove umetnosti i nauke) niti zazire od tradicionalnih vrednosti za koje ne smatra da su a priori loše i nazadne. Iako zamakao u ozbiljne godine kada je ispisivao ove kolumne on, očigledno, nije odustao od aktivnog učešća u tekućoj realnosti-stvarnosti, ne odbija savremene trendove ali ih i ne slavi kao vrhunske domete civilizacije spram kojih su sva prošla vremena doba divljaštva. Nalaženje prave mere i balansa između sjajnih noviteta i prošlosti (koja se čini mračnom češće zbog neznanja potomaka nego što je stvarno takva bila) odraz je nepatvorene životne mudrosti o prepoznavanju i razlikovanju velikih i malih, fundamentalnih i nevažnih stvari. U “Svaštari” Eko je jednako umešno kombinovao živopisne pojedinosti i sitnice sa krucijalnim istinama o životu, poštenju, moralnosti i dostojanstvenoj smrti.
“Pape Satan Aleppe” je knjiga koja će poučiti, razgaliti i rastužiti znatiželjnog čitaoca i on će joj se redovno vraćati kada god je željan razigrane intelektualne igre i pouzdanih saveta blistavog, delikatnog, neponovljivog uma Umberta Eka.
(“Dnevnik”, 2017.)

Штампа
08.05.2011 02:32




    maska.pngАПРИЛ 2017. maska.png


* 

8. април – субота

ДРАМСКЕ МИНИЈАТУРЕ (Радио Београд 1 – 20.00)
Маја М. Маринковић: ПИМ (Премијера)


* 
11. април – уторак

ПАУКОВА МРЕЖА (Радио Београд 2 – 18.32)
Илија Бакић: БАГРА ДИШЕ (Премијера)

Кратак садржај: Прича приказује дистопијску и постапокалиптичку слику Београда блиске будућности, културно, економски и политички колонијализованог, којим управљају свемоћне корпорације и корумпирани политичари, и у ком мрачни центри моћи безочно манипулишу оцем који покушава да нађе лек за своју болесну ћерку. Драматизација наглашава изразити драмски квалитет приче и њену способност да кроз призму блиске будућноссти осветли савремено српско друштво, али и актуелни претећи глобални тренутак.

Улоге тумаче: Синиша Убовић, Биљана Ђуровић, Бранислав Лечић, Иван Бекјарев, Лепомир Ивковић и Данијел Сич
Драматизација: Владимир Коларић
Лектор: Олга Бабић
Музички сарадник: Драган Митрић
Тон мајстор: Милан Филиповић
Режија: Милош Јагодић
Уредник серије: Оливера Коларић

* 

16. април – недеља

РАДИОТЕКА (Радио Београд 1 – 23.00)
Вељко Петровић: ГОГА СВОЈЕВОЉАЦ (Премијера)
* 

22. април – субота

ДОКУМЕНТАРНО ДРАМСКИ ПРОГРАМ (Радио Београд 2 – 18.00)
Александра Јагодић:ТРАГОМ МАХОВИНЕ И ПЕПЕЛА (премијера)

* 
27. април – четвртак
ДРАМА (Радио Београд 2 – 18.32)
Тена Штивичић: НЕМОШ ПОБЕЋ ОД НЕДЕЉЕ (Премијера)


*  
29. април – субота

ДРАМА (Трећи програм – око 21.00)
Олга Димитријевић: САМО ДА СЕ ПОЗДРАВИМО (Премијера)

Главна јунакиња монодраме, жена пред пензијом, носталгично се присећа прошлог живота, оног који је живела у социјалистичкој Југославији. Преиспитујући своју садашњу ситуацију и савремени друштвени контекст, она у дирљивом обраћању својој пријатељици, с којом би после много година волела да се поново сретне и обнови дружење, евоцира успомене на свакодневни живот „малогˮ човека у бившој Југославији, на међусобну блискост и разумевање, женско пријатељство и солидарност.
Улогу тумачи: Александра Јанковић
Лектор: Наташа Шуљагић
Музички сарадникДраган Митрић
Тон-мајстор: Зоран Узелац
Режија: Бојан Ђорђев
Уредник серије: Оливера Коларић 

* 
30. април – недеља

РАДИОНИЦА ЗВУКА (Трећи програм – око 21.00)
Ненад Урошевић: ЖИВОТИЊСКА ФАРМА (Премијера)

http://www.radiobeograd.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=18919&Itemid=322

http://www.art-anima.com/forumi/ostalo/radio-drama-prema-bakicevoj-prici-bagra-dise-na-rb2/msg22496/?topicseen#msg22496



субота, 08. април 2017.

"Bagra diše" ILIJE BAKIĆA na Radio Bg!

Овим ми се испунила једна од највећих професионалних жеља: драматизовао сам једну од најбољих прича Илије Бакића!

Уторак, 11. април у 18.32
ПАУКОВА МРЕЖА, Радио Београд 2) 
 
Илија Бакић: БАГРА ДИШЕ (Премијера)
 
Кратак садржај: Прича приказује дистопијску и постапокалиптичку слику Београда блиске будућности, културно, економски и политички колонијализованог, којим управљају свемоћне корпорације и корумпирани политичари, и у ком мрачни центри моћи безочно манипулишу оцем који покушава да нађе лек за своју болесну ћерку. Драматизација наглашава изразити драмски квалитет приче и њену способност да кроз призму блиске будућноссти осветли савремено српско друштво, али и актуелни претећи глобални тренутак.

Улоге тумаче: Синиша Убовић, Биљана Ђуровић, Бранислав Лечић, Иван Бекјарев, Лепомир Ивковић и Данијел Сич
Драматизација: Владимир Коларић
Лектор: Олга Бабић
Музички сарадник: Драган Митрић
Тон мајстор: Милан Филиповић
Режија: Милош Јагодић
Уредник серије: Оливера Коларић

http://vladimirkolaric.blogspot.nl/2017/04/bagra-dise-ilije-bakica-na-radio-bg.html



Brajan Talbot (1952) je engleski strip autor bogatog i šarolikog opusa; raspon njegovih radova je od andergraund stripova, onih o super junacima kakvi su Sudija Dred ili Betmen te proslavljenog „Sendmena“ (1991-1993) do ambicioznih grafičkih novela. Njegove grafičke novele privlačile su značajnu čitalačku odnosno kritičarsku pažnju i dobile više prestižnih nagrada; „Avanture Lutera Artrajta“, stvarane do 1978 do 1989, jedna su od prvih britanskih grafičkih novela za kojima su sledile dirljiva „Priča jednog lošeg pacova“ (1995; srpsko izdanje „Omnibus“ 2014), „Alisa u Sanderlendu“ (2007), stimpank serija „Grendvil“ (2009-2012), intimističke „Ćerke“ (sa Meri M. Talbot, 2012; srpsko izdanje „Omnibus“ 2013). U Talbotovom stvaralaštvu su spojene naizgled nespojive krajnosti komercijalnog, alternativnog i umetničkog stripa mada svaka od ovih kategorija ima posebna pravila i karakteristike, potencijale, domete i ograničenja. Suprotnosti komercijalnog i umetničkog podrazumevaju se dok je alternativni strip neukrotivi, nepredvidivi faktor čiji su rezultati potpuno neizvesni. Iz tih se razloga strip stvaraoci najčešće drže jedne forme i ne zalaze u ostale. Talbot se pokazao i kao vešt zanatlija i kao razbarušeni alternativac i kao precizan i dubok, višesmilen umetnik. Njemu, što je takođe retko, nisu strani ni fantastičko-žanrovski miljei niti pretežno realistički prosede. Ovakva univerzalistička sposobnost čini ga kompletnom stvaralačkom ličnošću sposobnom za visoke uzlete imaginacije.
„Granvil“ je, kako stoji na koricama albuma agilnog „Darkwooda“ (objavljenog 2012.g. samo tri godine posle svetske premijere 2009.g.), „Naučnofantastična pustolovina inspektora Lebroka iz Skotland jarda“ dok na unutrašnjim stranicama autor sam određuje sadržaj kao „Maštarija“. Svet u kome se priča događa veoma je specifičan: Britanija je izgubila Napoleonov rat i sa ostatkom Evrope potpala pod francusku okupaciju dok je engleska kraljevska porodica pogubljena na giljotini. Posle gotovo dva veka ropstva, nakon duge kampanje građanske neposlušnosti i anarhističkih bombaških napada, Engleska dobija nazavisnost kao Socijalistička Republika Britanija i, kao mala i nebitna zemlja, prezrena je od i dalje moćne Francuske s kojom je povezuje most preko Lamanša. Centar čitavog sveta je Pariz zvan i Granvil. Priča prvog albuma započinje ubistvom engleskog diplomate koje će istražiti inspektor Lebrok. Trag vodi u Granvil, među elitne kabaree i mračne uličice. Uporni Lebrok, koji je domišljat kao Šerlok Holms ali i vičan borbi (i ljubavnim osvajanjima) kao detektivi američke tvrdo kuvane škole (na primer Majk Hamer) i njegov okretni pomoćnik Paci na meti su Francuske carske tajne službe odnosno njenog elitnog odreda ubica. Detektiv će otkriti da je i veliki naučnik, tvorac automata-robota likvidiran, spasiti plesačicu koja je bila diplomatina miljenica, zaključiti da je diplomata bio špijun na tragu velike zavere moćnika koji su, da bi ojačali svoje pozicije (a što je moguće samo izazivanjem rata) uništili Robidenovu kulu i za to optužili engleske anarhiste. U daljim terorističkim zločinima sprečiće ih Lebrok mada ne pre nego što strada i sam car Napoleon XII nakon čega će u Francuskoj izbiti revolucija dok inspektor odlazi u posetu ranjenom pomoćniku.
Čitavo alternativnoistorijsko zamešateljstvo sa prepoznatljivom ikonografijom stimpanka (vozila i automati na paru, svakojaki transportno-putnički baloni, viktorijanska atmosfera...) obogaćeno je činjenicom da su junaci priče – životinje (ili životinske glave na ljudskim telima): domišljati, nabildovani i na pesnicama i pištoljima brzi Lebrok je jazavac, Paci je, naravno, pacov, Napoleon XII je lav, francuski premijer zec, hijena je policijski komesar, ministar vojni je nosorog, diplomata je vidra... Ovakva basnolika postavka daje priči svežinu i šarm i usložnjava bogati sloj asocijacija (podsećanje na rušenje „Kula bliznakinja“, poigravanje teorijama zavere...); napomenimo da su sluge u hotelu - ljudi, prezrena nakaradna stvorenja, „testoliki“, vrsta šimpanza evoluirala u Angulemu (gde se, u našoj realnosti, održava najveći svetski festival stripa), bez građanskih prava i bez pasoša pa ih u Britaniji nema.
         Čitava priča, koja se produžila u četiri albuma, dopadljiva je na nivou zapleta odnosno razigranog crteža i dinamično koncipiranih tabli kao i po svojim aluzijama na tekuću savremenu istoriju te humornom odmaku koji je koliko veseo toliko, povremeno, i ciničan. „Granvil“ je naizgled varljivo „laka priča“ koja, međutim, ima svoj patos i zahvaljujući visprenom autoru nosi veliki umetnički kvalitet i potencijal u kome treba uživati dok se, s nestrpljenjem, očekuju nove avanture prgavog inspektora jazavca u bizarnom (a opet prepoznatljivom) svetu.
            („Dnevnik“, 2017.)

Danas, petak 31.03.2017.


Mačke su (kao i psi) stari junaci stripova - od mačka Feliksa i Maca Šize, preko Toma, večitog Džerijevog neprijatelja, smešne Supermace, Azraela, ljutog neprijatelja Štrumpfova, do Bleksada, detektiva-egzistencijaliste, uz bezbroj mačaka kao sporednih junaka i statista. Svaka od ovih maca specifična je i neponovljiva. Ipak, postoji jedan mačak, lenj i zamoživ, namćorast i sklon prežderavanju koji je, uprkos manama, svima drag - naravno, reč je o Garfildu, narandžasto-prugastom i debelom i izuzetnom. Rođen je ispod olovke Džima Dejvisa (1945) a svetlo belosvetskog dana ugledao je 19. juna 1978. godine i sve do danas dolazi u domove mnoštva porodica zahvaljujući strip kaiševima i tablama koje štampaju dnevne novine - 2002.g. pojavljivao se u skoro 2.600 novina!
            Naravno, kada neko postoji tako dugo i svojim doživljajima raduje nekoliko generacija čitalaca, pre ili kasnije će postati nužno da se ove avanture sakupe, proberu i odštampaju u reprezentativnim knjigama koje će kupiti oni stariji, voljni da se podsete starih vremena, i oni mlađi voljni da se bolje upoznaju sa svojim omiljenim junakom. Knjiga „Garfild: Svet po Garfildu, najbolje priče prvi deo“, kako joj naslov kaže, namenjena je zadovoljavanju obe kategorije čitalaca. U njoj će se naći prvi kaiš ovog stripa na kome crtač stripova Džon Arbakl predstavlja svog mačka Garfilda. Na drugoj sličici Garfild  se predstavlja mislima (jer on ne govori): „Ja sam Garfild, mačak. A ovo je moj crtač stripova, Džon.“ Džon na glas kaže „Zanima nas samo to da vas zabavimo.“ ali Garfild ima drugi zahtev i misli: „Nahrani me.“ Džon je „šmušeni šmokljan“ i „štreber“ i prirodna žrtva Garfilda; on veruje da je gospodar situacije ali je predmet zloupotreba jednog prugastog, lukavog hedoniste. Tu silu je iskusio i sam Džim Dejvis jer je, u stvari, nameravao da stvori strip o doživljajima nespretnog Džona ali se Garfild nametnuo snagom svoje ličnosti pa je oteo i glavnu ulogu i naziv stripa.
Posle upoznavanja sa glavnim junakom i njegovim „gazdom“ sledi instruktivno predstavljanje ostalih aktera priča. Tako su tu pas Odi, dobroćudni, naivni, ne uvek najbistriji Garfildov suparnik i prijatelj (već prema situaciji na terenu); Arlin je maca koja bi želela da se Garfild zaljubi u nju ali on se najviše sviđa samom sebi; Nermal je mali sivi mačak koga Garfild doživljava kao suparnika i želi da pošalje što dalje od sebe, čak u Abu Dabi!; Puki je plišani meda koga Garfild obožava; s vremena na vreme u strip ušetaju i miševi ali ih Garfild ignoriše jer zaključuje da nisu hrana koju bi voleo (posebno ne zadah iz ustiju posle konzumiranja miša). Džon ima svoje okruženje, najpre porodicu, majku, oca i bracu na selu sa kojima baš i ne uspeva da se složi; veterinarka Liz je Džonova simpatija sa kojom nikako da ostvari željenu emotivno-telesnu vezu; tu je i konobarica Irma, blagonaklona ukoliko joj se mušterija ne zameri kada postaje opasna i agresivna. Između pomenutih likova razvijaju se mnogobrojne situacije koje su nadogradnja temeljnih postavki: Garfildovog hedonizma po cenu sitnih i krupnih smicalica i podmetanja, njegove neverovatne lenjosti, praktične prevejanosti i zloupotrebe tuđih slabosti i mana. Garfildu ništa nije sveto i sve je moguće žrtvovati za dobar zalogaj, topao ležaj i dug san. No, ponekad Garfildova (ne)dela vodi i čista zluradost i želja da se pokaže nadmoć. Obziri, samilost, pomoć drugome - sve to pada u vodu pred ultimatumom Garfildove proždrljivosti i udobnosti.
Kad stvari tako stoje nameće se neminovno pitanje - zašto je Garfild tako popularan i omiljen? Odgovor nije jednostran. Čitaoci vole mangupe koji ne poštuju norme konformizma i etikecije, rugaju se autoritetima i normama. U cilju dostizanja tog iskoraka iz kolotečine poneko i ponešto mora da strada - što će publika zanemariti i oprostiti. Ali, naći meru u prestupima nije ni malo lako, neke šale mogu biti neumerene i nimalo bezazlene. Kad Garfild ipak pretera na scenu stupa njegov drugi adut - identifikacija. Masa konzumenata želi da bude lenja, da spava bez ograničenja, da se dosađuje bez osećaja krivice – rečju, da radi/ne radi sve što radi/ne radi Garfild. Publika bi to volela ali ne može jer je uhvaćena u klopku svakodnevnog mučnog obezbeđenja egzistencije i reklamama nametnutih životnih potreba. Masa bi više volela da ima raspored kao Garfild: „vreme je za gozbu. vreme je da udarim psa. vreme je za dremku ispred televizora. vreme je za popodnevnu paprat. vreme je za 14 sati okrepljujućeg sna“ uz prkosni zaključak: „ja sam satkan od navika... i sve su loše.“ S druge strane, publika (svi mi) jako dobro razume situaciju u kojoj Garfild i Džon  „slatko“ ručaju a onda se smeju čitajući stripove pa Garfild zaključuje: „kakva divna nedelja! ništa je ne može pokvariti.“; tad se začuje grebanje na vratima, Garfild ih otvara i užasnut pomisli „o ne! stiže ponedeljak!“ Sa ovim hororom suočava se svaki zapadni čovek XX i XXI veka i nema mudre sentence koja bi tu stravu ublažila.
Garfild je od početnog debelog mačka vizuelno uznapredovao, pomalo smršao, pročistio svoje linije i poboljšao mimiku ali je ostao ljuti zagovornik elementarnog ljudskog (i mačijeg) konformizma/hedonizma kao vrhunskog ideala širokih masa.
(„Dnevnik“, 2017.)



САДРЖАЈ
Лаким кораком у свим смеровима. . . . . . . . . . . . .9
Сигнали 21. века (лични поглед). . . . . . . . . . . . . .14
Елементи научне фантастике
у поезији сцијентизма. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 25
Читање сигнала
(сигнализам Мирољуба Тодоровића). . . . . . . .37
Огледи о сигнализму Љубише Јоцића. . . . . . . . .59
У општем језику (визуалије Звонка Сарића). . .66
Научнофантастична поезија
Слободана Вукановића . . . . . . . . . . . . . . . . . . .74
Приче за нове медије и векове („Вашар
WWW прич@“ Миливоја Анђелковића). . . . . .85
Авангардне авантуре („Симетрија, спонтано
нарушена“ Дарка Доневског, „Вирус.
Језгро, Икона,“ Оливера Милијића) . . . . . . . .89
Веродостојно тумачење („У тами знака 2“
Миодраг Мркића, 1988.). . . . . . . . . . . . . . . . . . .93
Према слободи стварања и доживљаја
(„Авангарда, неоавангарда и сигнализам“
Миливоја Павловића, 2002.). . . . . . . . . . . . . . .96
Сусрети са натприродним („Мануфактура Г“
Адријана Сарајлије, 2010.). . . . . . . . . . . . . . . 103
Између планета и митова („Индиго“
Слободана Шкеровића, 2005.). . . . . . . . . . . . .107
Страствени есеји („Химера или Борг“
Слободана Шкеровића, 2008.). . . . . . . . . . . . .110
Поигравање прозом и стварностима
(„Шаманијада“ Слободана Шкеровића.) . . .114
Враголасто врцаво врдање („Тамна страна силе“
Слободана Шкеровића, 2013.). . . . . . . . . . . . .118
Брутално несуптилно („Дроздови у паклу“
Слободана Шкеровића, 2013.). . . . . . . . . . . . .122
Трагање за новим хоризонтима („Жеђ
граматологије“ Мирољуб Тодоровић). . . . . .125
Нова пионирска трагања („Испљувак олује“
Мирољуб Тодоровић, 1996.). . . . . . . . . . . . . . .127
Дивљи језик („Електрична столица“
Мирољуба Тодоровића, 1998.). . . . . . . . . . . . .130
Рушење света и језика („Рецепт за запаљење
јетре“ Мирољуб Тодоровић, 1999.). . . . . . . . .135
Говно је неуништиво („Пуцањ у говно“
Мирољуба Тодоровића, 2001.). . . . . . . . . . . . .138
Из друштвеног и језичког подземља
(„Дошетало ми у уво (шатро приче)“
Мирољуба Тодоровића, 2005.). . . . . . . . . . . . .142
Авангарда у традицији („Љубавник непогоде“
Мирољуба Тодоровића, 2009.). . . . . . . . . . . . .146
Језичка завера и око ње („Боли ме блајбингер“
Мирољуба Тодоровића, 2009.). . . . . . . . . . . . .153
Безвремени универзум (Мирољуб Тодоровић:
Глад за неизговорљивим, 2010.). . . . . . . . . . .158
Постојана субверзија („Торба од врбовог прућа“
Мирољуба Тодоровића, 2010.). . . . . . . . . . . . .166
Ка синтези сигналистичког лика уметности
(„Језик и неизрециво“ Мирољуба
Тодоровића, 2011.) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .170
Упесмљавање (сировог) језичког материјала
(„Пандорина кутија“ Мирољуба
Тодоровића, 2015.) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .176
Песнички сигнали у будућност
(Српска научнофантастична поезија —
Мирољуб Тодоровић). . . . . . . . . . . . . . . . . . . .182
Откриване простора поезије („Балкан
Балтик“ Душана Видаковића, 2010.). . . . . . .186
Вратоломни стихо–слалом (Звонко Сарић
„Шињел до сванућа“, 2001.). . . . . . . . . . . . . . .189
У клопкама лажних стварности („Хватач
душе“ Звонка Сарића, 2003.). . . . . . . . . . . . . 193
О рецептима за стизање у рај („Неонски
завртањ“ Звонка Сарића, 2004.). . . . . . . . . . .197
Трептајни снимак сигнализма
(„Легитимација за сигнализам“
Јелене Марићевић, 2016). . . . . . . . . . . . . . . . .201
У сусрет новим изазовима („Сигналистичка
утопија“, 2002.) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .206
Преко границе миленијума (Алманах
„Сигнализам — уметност трећег
миленијума“, 2003.). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .209
Сигнали у свим временима (Поводом
алманаха „Време Сигнализма“, 2006.) . . . . .211
Демон и фантом авангарде или слободе
(Поводом зборника „Демон Сигнализма“,
2007.). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .216
О АУТОРУ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .221
ИЗВОРНО ОБЈАВЉИВАЊЕ. . . . . . . . . . . . . . . .223

Arhitekta, dizajner, crtač ilustracija za naslovne strane časopisa i ploče Gvido Krepaks (1933-2003), rođen u Milanu kao Gvido Krepas, stripove je počeo da stvara 1963.g. a dve godine kasnije je sa nekoliko prijatelja osnivao strip magazin „Linus“, u kome će započeti objavljivanje svog najpoznatijeg dela, serijala „Valentina“. U prvoj epizodi „Neutron“ Valentina je, međutim, sporedni lik; tek će kasnije ona postati junakinja niza avantura koje se od 1968. pojavljuju i u formi albuma kojih je, za Krepaksovog života, objavljeno 27 a na njih se nadovezuju albumi sa ilustracijama i skicama. Valentina je samo jedna od desetak lepršavih i erotizovanih lepotica - od Justine (po markrizu De Sadu), famozne O i Emanuele do Belinde, Anite, Bjanke - čije je doživljaje Krepaks pretečio u strip. On je takođe iscrtao brojne strip adaptacije književnih dela.
Valentina Roseli, rođena 1942.g. u jeku II svetskog rata, u Milanu odrasta u posleratnom svetu obnove „običnog života“, promene političkih sistema, rasta standarda i fascinacije popularnom kulturom. Ona se slabo uklapa u društvo i tek ljubav sa Filipom Rembrantom, brak i rođenje sina Matije donose delimično smirenje njenog nemirnog duha i fantazije. Valentina se bavi modnom fotografijom dok je Filip, koji je ranije bio maskirani Neutron, super borac protiv zločina, sada intelektualac vezan za razne projekte.
            Knjiga „Valentina, biografija jednog lika“ predstavlja  prvi tom „zvanične“ istorije ove heroine; druga knjiga je „Trilogija Baba Jaga“ iz 1972. godine koja je Krepaksu donela popularnost i priznanja njegovog neuobičajenog pristupa i tretmana stripa koji je, za razliku od standardnog, potpuno razbarušen, neopterećen imperativima brze akcije i lako razumljivog crteža. Sabrane Valentinine avanture nisu poređane po hronologiji već po srodnosti i tematskoj povezanosti epizoda pa tako treći tom, pod naslovom „Trilogija o Podzemaljcima“, donosi priče iz 1965. („Podzemaljci“, dopunjeno 1968.), 1966. („Silazak“) i 1968. („Valentina izgubljena u zemlji Sovjeta“). Određeno jedinstvo svih događaja postoji - silazak u dubinu zemlje i pronalazak bizarnih civilizacija odnosno povratak na površinu - ali su i kontradiktornosti vidljive (tako se Valentina i Filip u drugoj epizodi upoznaju sa Arno Trevesom iako su u prvoj sa njim snimali film!). Ove su neusklađenosti, rezultat Krepaksovog diskontinuiranog stvaranja priča o Valentini koje je zavisilo i od mogućnosti objavljivanja u magazinima, tada mogle proći nezapaženo; kada su epizode sakupljene te greške se lako zapažaju ali, s druge strane, doprinose atmosferi razbarušenosti i opuštene bezbrižnosti hipi vremena u kojima je strip rađen. Čini se da Krepaks nije mogao ili hteo da kontroliše svoju inspiraciju ali i da je bio pod snažnim uticajem društveno-političkih dešavanja; na to ukazuju, u komentarima nakon stripova, nazvanim „Iza kulisa jednog stripa“, Krepaksov sin Antonio i supruga Luiza, objašnjavajući pojedine table odnosno njihovu „realnu podlogu“ - kakva je protivljenje ratu u Vijetnamu, praćenje modnih dešavanja, pozivanje na istorijske činjenice, pop kulturu, mistička i hermetička učenja - što produbljuje uvid u umetnikovu inspiraciju i realizaciju dela. Krepaks je sklon izgradnji pseudoistorijskih linija koje „ugrađuje“ u priče: Filip-Neutron će otkriti poreklo sposobnosti da parališe pogledom upravo u susretu sa Podzemaljcima; na drugoj strani Helena fon Kenigzmark će sići u podzemlje, postati neustrašiva ratnica i vladarka, osnivačica grada Toitatnan (na okamenjenim kostima Velikog Ovna, otelotvorenog astrološkog znaka). U radnju koja neočekivanim obrtima ume da iznenadi i zbuni Krepaks će lako udevati nekolike table neobuzdanih i halucinantnih snova (u kojima se prepliću epohe ruske boljševičke revolucije sa srednjevekovnim vitezovima na motorima ili Tur de Frans sa Pikasovim delima) ili se poigravati stripom u stripu (Arno crta strip table i baca ih dok paralelno teče osnovna strip radnja).
            Sve tri priče prepliću elemente misticizma, ezoterije, fantazije, naučne fantastike i horora, uz sveprisutnu stilizovanu erotiku „dopunjenu“ seksualnim fantazijama, fetišizmom i pritajenom perverzijom kao začinom Valentininih snova -  u jednom ona je Valenko Strašna koja ima svoje seksualne robove - i ponašanja – ona spremno pada u zagrljaj i Filipu i Arnou; brojni su citati i aluzije na bajke, literaturu i filmove, insistiranje na visokoj modi, na neobičnim predmetima (iz XIX i ranog XX veka), ekstvaganciji, pozerstvu i izveštačenoj afektaciji. Krepaksovi crteži su čas municiozni čas zaustavljeni na skicama (ne uvek besprekornim), vrlo često rađeni iz neuobičajenih perspektiva. Veoma su dopadljive table koje sadrže crteže koji se razvija u vremenu ili one u kojima su dešavanja paralelna i nevezana (scene raznih okupljanja i žurki). Sve to potvrđuje Krepaksa kao vanrednog stvaraoca i njegov netipični odnos prema mediju u kome stvara odnosno odbijanje da se poštuju utvrđena zanatska pravila strip crtanja-pripovedanja. Otuda „Valentina“ nije rutinirani i formalno lako prepoznatljiv strip pa traži čitaoce otvorenih pogleda i shvatanja spremne na napor u konzumiranju stripa, no, taj napor biva nagrađen vanserijskim doživljajima i senzacijama.


            („Dnevnik“, 2017.)
Nastavljajući objavljivanje celokupnog strip serijala „Džeremaja“ scenariste i crtača Hermana Ipena (1938), „Čarobna knjiga“ je znatiželjnim stripoljubcima ponudila treći tom, tvrdo ukoričen, u punom koloru i vrhunskoj štampi. Epizode „Afromerika“, „Gnevna voda“ i „Zima klovnova“ objavljene se 1982. i 1983. godine, najpre u strip magazinima a potom i u obliku albuma što je u to vreme bio uobičajeni manir koji je podrazumevao da se album objavi 3-4 godine posle magazinskog „života“ stripa s tim što nisu svi stripovi iz časopisa dobijali svoju albumsku verziju. Ipak, već tada se osećalo da je vreme velikih strip magazina na zalasku najviše zbog pada prodaje koji su, opet, pored drugih uzroka izazvali i sami izdavači svojim na previše razumnim postupcima od kojih je najvažniji da je vreme između objavljivanja stripa u nastavcima i albuma stalno skraćivano sve dok se stripovi nisu odmah pojavljivali kao albumi što je obesmišljavalo praćenje i kupovinu magazina.
            „Džeremaja“ je u epizodama iz ovog toma već potpuno formiran serijal (započet 1979. godine) koji Herman suvereno vodi uspevajući da u osnovnu postavku priče – avanture dvojice momaka, Džeremaja i Kurdi, u svetu koji opstaje na zgarištu bivših SAD uništenih ratom između crne i bele rase – unese ne samo konstantne već i da sebi dozvoli poneku ekstravaganciju. Tako se priča o teta Marti, koja se pojavljuje u prvoj, četvrtoj i petoj epizodi nastavlja u „Afromerici“ jer se, posle bega iz logora u „indijanskoj državi“ Marta, Džeremaja, Kurdi i starac Vudi smeštaju u zaustavljeni vagon jednošinske železnice i, obrađujući baštu, životare u miru i tišini. Ali, idila je varljiva jer komšije počinju da beže pred terorom belih rasista iz organizacije „Opstanak“ koja je konačno izašla iz podzemnih bunkera na svetlo dana. Mala družina će se naći na udaru „Opstanka“ a potom upasti u ruke crnih rasista zatvorenih u svom gradu. Izbegavanje verovatnog sukoba biće dvojako: s jedne strane pregovorima belih i crnih vođa a s druge eliminacijom ekstremista što ubrzanom prirodnom selekcijom što čistim nasiljem. Na kraju epizode, Marta i Vudi će otići svojim putem (zajedničkim - čim pronađu prvog sveštenika) a Džeremaja i Kurdi onim koji ih vodi do epizode „Gnevna voda“ i gradića u kome Džer pokušava da nađe posao dok mangup Kurdi ima drugačije, unosnije planove pošto je čuo za planiranje otmice razmažene Lene, ćerke lokalnog tajkuna. Kurdi sklanja devojku u obližnju močvaru ali Lenin otac ne veruje Džeremajinoj verziji priče i organizuje poteru. Problem usložnjava činjenica da u močvari žive vrlo neobična bića - ljudi u simbiozi sa algama. Beg iz močvare prava je fantazmagirična noćna mora. Po izlasku na „suvo“ Lena saznaje da joj je otac mrtav i nalazi utehu u Džerovom društvu i zagrljaju. Par odlazi a Kurdijevu opasku da su se ipak izvukli iz nezgodne situacije Džer rešava nokautiranjem prijatelja koji ostaje sam.
            „Zima klovnova“ je priča o doživljajima mladog para bez Kurdija. Sklanjajući se od zime oni nalaze brod prepun čudnih patuljaka. Njihov predvodnik, koga zovu Gazda, nudi im gostoprimstvo. Isprva sve izgleda sjajno ali Džer i Lena uviđaju kako su zapali u neobično društvo jer su patuljci bahati i razuzdani, bez osećaja za moralno i zlo. Lena otkriva kabinu u kojoj je zatvorena devojčica Vini što će razljutiti domaćine pa će im oduzeti odeću i ćebad puštajući ih da se smrznu. Bekstvo sa broda je nemoguće sve dok se ne oglasi Gazda i otkrije da stvari nisu onakve kakvima se čine, da je i on zarobljenik i da će im pomoći svestan da to znači njegovu smrt. Teskobni koloplet nasilnih događaja razrešava se efektno u belini dubokog snega. Sam Herman kaže da ovaj album smatra jednim od 2-3 najuspelija u pogledu atmosfere u kojoj se odvija odnosno da, kako vreme odmiče, sve veći značaj pridaje stvaranju atmosfere. Sa ovakvom izjavom svaki čitalac serijala će se složiti ali će, s druge strane, biti zbunjen Hermanovom izjavom povodom epizode „Gnevna voda“ u kojoj kaže: „Naravno, namerno ostavljam stvari maglovite i ništa ne objašnjavam, u protivnom bi nestala napetost koju je misterija stvorila. Kada bih hteo da opravdam postojanje tih stvorenja (bića iz močvare, primedba autora), morao bih da izmaštam čitavu jednu pseudonauku, a to bi bilo krajnje besmisleno. Nisam previše sklon naučnoj fantastici, naprotiv, radije pribegavam tajanstvenosti i prikazujem pomalo čudne pojave koje ostaju nedorečene, ali ipak imaju svoju ulogu u priči.“ Naučnofantastični temelj „Džeremaje“ je nesporan dok sve pojedinosti tog sveta ne moraju biti detaljno razjašnjene i to nimalo ne umanjuje njegovu uverljivost. Čini se da je ova Hermanova izjava potvrda stare istine da umetničko delo „zna“ više od svog autora.
            Epizode su raskošno nacrtane i sjajno montirane a poneke table (posebno one u močvarama) svakako če izmamiti uzdahe oduševljenja. Veliki doprinos potpunom utisku dao je i sugestivni kolor kojim je Frejmond obogatio crtež. „Džeremaja“ je svakako reprezentativan serijal koji pomera kvalitativne granice naučnofantastičnog stripa što je vidljivo i posle više od tri decenije od njegovog pojavljivanja.

            („Dnevnik“, 2017.)




ZAHVALJUJEM NA PODRŠCI I ČESTITKAMA
Jedna od često pominjanih floskula o srpskoj prozi glasi da je ona prevashodno okrenuta realističkom literarnom maniru i da su najvaljanija dela stvarana upravo u realističkom „ključu“. Književna fantastika tretirana je kao izuzetak i eksces na koji ne treba previše obraćati pažnju. Ipak, ukoliko se književnoj istoriji pristupi bez predrasuda, bez robovanja nasleđenim stavovima, otkriće se da u srpskoj literaturi nije sve tako „realistično“. Knjiga Miodraga Milovanovića (1961), pisca, prevodioca, kritičara i hroničara, pod naslovom  „Srpska naučna fantastika“, dokaz je kako je dovoljan samo iskorak, promena vizure pa da se do tada jednodušno uvažavana slika o srpskoj literaturi promeniti odnosno usložniti i produbiti. Otuda ovo delo nije samo neophodan uvod u, širim krugovima čitalaca i kritičara, nedovoljno znanu oblast već se svojim širokim zahvatom predstavlja i kao teorijsko-kritička studija. Mada u „Uvodu“ Milovanović tvrdi da je knjiga pokušaj da se „što ilustrativnije“ prikaže „razvoj srpske naučne fantastike u književnosti, od pojave prvih tekstova sa elementima ovog žanra, do kraja prve decenije XXI veka.“ (istovremeno najavljujući i kapitalnu „Antologiju srpske naučne fantastike“ na kojoj rade pisac i izdavač Boban Knežević i Miodrag Milovanović), on, za razliku od mnogih svetskih autora, ne zazire ni od određenja pojma naučne fantastike (svestan da konačna definicija možda i nije moguća) pozivajući se na teoretičara Darka Suvina i njegovu definiciju po kojoj je naučna fantastika „književni žanr za koji su nužni i dovoljni uvjeti prisutnost i međudelovanje začudnosti i spoznaje, a glavna mu je formalna tehnika imaginativni okvir alternativan autorovoj empiričkoj okolini“ koji će biti korigovan i drugačijim teorijskim idejama. Jednako instruktivna su i razmatranja „Fantastika i naučna fantastika“ odnosno kratki „Istorijat svetske naučne fantastike“.
            Poglavljem „Istorijat izučavanja srpske naučne fantastike“ fokus se premešta na ovdašnje prostore i otvara segmentom „Srpska proto naučna fantastika“ koji će znatiželjnom čitaocu otkriti dela nastala u XIX veku u kojima se nalaze elementi koji će tek početkom XX veka ući u korpus novoformiranog žanra. Godine 1889.g. pojavljuje se drama „Posle milijon godina“ Dragutina Ilića, smeštena u daleku budućnost među savršene ljude „Duho-sveta“ i dvojicu ljudi starog kova; vrlo je moguće da je ova drama, koja nije naišla ne veliki interes savremenika, prva naučnofantastična drama u svetu. Prvi srpski naučnofantastični roman „Jedna ugašena zvezda“ Lazara Komarčića pojavio se 1902.g. i opisuje putovanje kroz čuda bliskog i dalekog svemira, po ugledu na popularne romane Kamija Flamariona. Do izbijanja I svetskog rata biće objavljeno još nekoliko proza sa elementima naučne fantastike. U poglavlju „Srpski SF između dva svetska rata“ autor analizira niz dela avangardnih umetnika, od „Gromobrana Svemira“ Stanislava Vinavera, „Burleske Gospodina Peruna Boga Groma“ Rastka Petrovića, „77 samoubica“ Branka Ve Poljanskog do knjiga „Kroz vasionu i vekove“ Milutina Milankovića i „Mrtve straže“ Mladena St. Đuričića nalazeći u njima brojne motive iz okrilja naučne fantastike. Autor ne zaboravlja ni dela „lake literature“ odnosno romane Branka Vidića (Brendon Vid) koji je često posezao za fantastikom kao okriljem za avanturu.
            Poglavlje „Srpska naučna fantastika za decu i omladinu“ ukazuje na domaća dela ovog profila objavljena pre i posle II svetskog rata sve do današnjih dana. Uz pominjanje opusa brojnih autora (Čedo Vuković, Voja Carić, Dušan Nikolić, Berislav Kosijer, Dušan Belča...) prati se i evolucija pojavljivanja naučne fantastike u raznim publikacijama, od „OTO zabavnika“, „Politikinog zabavnika“ do edicija roto romana „X-100“, „Plavi dodatak“, „Apolo“. Segment „Srpski hard SF“ prati razvoj domaće naučne fantastike u periodu izlaženja časopisa „Kosmoplov“ koga je nasledila „Galaksija“ odnosno magazina „Sirius“, almanaha „Andromeda“, knjiških edicija „Kentaur“, „Zvezdane staze“, „Supernova“. Sve veći broj domaćih autora uspeva da kontinirano objavljuje priče i romane, najčešće se ugledajući na iskustva svetskih, uglavnom anglosaksonskih kolega po peru. U prvoj polovini 1980-tih  stasava čitava generacija autora (R. Anđelković, D.Filipović, B. Knežević, G. Skrobonja, Z. Jakšić, V. Lazović...) okupljinih oko beogradskog Društva ljubitelja naučne fantastike „Lazar Komarčić“ koje kao jedan od svojih ciljeva ima i potenciranje domaćeg stvaralaštva u cilju koga organizuje interne konkurse za priče koji će, angažovanjem Bobana Kneževića, prerasti u konkurs „Znaka Sagite“ a nagrađene priče i novele pojaviće se u zbirkama „Tamni vilajet“ odnosno u magazinu „Alef“ („Dnevnik“ Novi Sad). Bitna karakteristika dela koja se tada pišu i štampaju je uvođenje domaćih motiva što se može smatrati znakom sazrevanjem autora i žanra. Raspad SFRJ uz ratove i ekonomske sankcije usporio je razvoj srpske naučne fantastike ali je ona opstala i razvija se do današnjih dana uz dolazak novih autora te mešanje naučne fantastike sa drugim žanrovima (horor, epska fantastika) ili pojavu međukategorija koje autor određuje kao pseudoistorijska fantastika, ženska i eksperimentalna proza. Očigledna je i pojačanu interakciju sa književnom maticom uz sve veći broj pisaca glavnog toka koji u svojim delima koriste iskustva žanra (B. Pekić, S. Nenin, Đ. Pisarev, G. Petrović, S. Radonjić, M. Novaković...). Na kraju knjige je skiciran i razvoj naučne fantastike u drugim medijima s ovih prostora (strip, film, radio drama...) odnosno organizovanja fandoma kao specifične forme okupljanja ljubitelja žanra.
            Milovanovićeva hronika-studija obiluje mnoštvom podataka, kratkim portretima pisaca, pojašnjenjima dešavanja u pojedinim periodima što, sveukupno, daje široku panoramu razvoja žanra na ovim prostorima od (pra)početaka do savremenih dana. „Srpska naučna fantastika“ nesporno je relevantan vodič kroz svetove srpske naučne fantastike kome će protek vremena samo potvrđivati značaj.
            („Dnevnik“, 2017.)
Svetovi „realne“ i „literarne“ stvarnosti nikada se nisu poklapali (niti će se to ikada dogoditi). Jer, naravno, kao što, uprkos široko rasprostranjenoj predrasudi, ne postoji samo jedna jedina realna stvarnost nema ni samo jednog njenog literarnog (mimetičkog) odraza odnosno (nemimetičke) nadgradnje. Otuda je pozicija autora, onoga koji ispisuje rečenice kojima osmišljava svetove, koliko božanska toliko i ropska pa i demonska. Razvoj Književnosti dozvoljava piscu da se, prema sopstvenom osećaju, talentu i zanatskoj veštini, odmakne sa pijedestala neprikosnovene i nedodirljive objektivnosti i zaputi u avanturu stvaranja delimičnih, fragmentarnih, iščašenih, iskošenih i zakrivljenih literarnih stvarnosti. Koliko će rezultati takvih spisateljskih radova/kreacija biti kvalitetni, uspešni i dopadljivi čitaocima i kritičarima pitanje je na koje nema jedinstvenog odgovora. Stoga je svaka nova knjiga svojevrsno iskušavanje stvaraoca ali i čitalaca na terenu „stvaranja stvarnosti“.
            Sa pitanjima odnosa obične-predvidive-očekivane stvarnosti i literarnih stvarnosti koje se postojano odmiču od njih, znatiželjni će se čitalac sresti i u zbirci priča „Simetrije“ argentinske spisateljice Louise Valensuele (1938). Na Valensuelu je ovdašnjoj publici pažnju skrenula „Antologija savremene argentinske pripovetke Borhesova deca“ (priredili Ljiljana Popović Anđić i Branko Anđić, izdavač „Agora“, 2012.g.); isti izdavač objavio je i Valensuelin „Roman noar s Argentincima“ (2015.g.). Mada je zbirka podeljena u nekoliko celina-ciklusa („Rezovi“, „Oluje“, „Mesijanstvo“, „Bajke iz pakla“ i „Simetrije“) osim jedne („Bajke iz pakla“) koja je tematski kompaktna i zaokružena ostale funkcionišu u labavim okvirima što, opet, autorki dozvoljava da postojano konfrontira različite realnosti i izneveravanja njihovih etalona-modela a što bi moglo biti jedno od objašnjenja samog naslova knjige. Tako u prvom segmentu nakon izuzetne priče „Tango“, u kojoj je odmak od prepoznatljivo svakodnevnog postepen sve do potpunog potonuća u bizarno, sledi priča „Nož i majka“ koja će konflikt majke i ćerke izmeštati u razne nivoe apsurda; potonja priča „Koda“ groteskna je bez ikakve potrebe da se na stvarnost dodatno utiče a za njom sledi jednako realna povest „Nevidljivi krpar“. Ciklus zatvara priča „Miris kafe“ koja je svojevrsni pandan početnoj „Tango“ ali bez skrivanja svoje alegorijske osnove.
            Predstavljeni metod-recept gradnje funkcioniše i u narednim ciklusima; priče se bave različitim tematskim okvirima, od prepoznatljivih (brak, traganje za partnerom...) do nastupanja/trajanja začudnih, neobjašnjivih događaja. „Obične“ teme spisateljica „podriva“ uplivom bizarnih okolnosti koji ih izmeštaju iz kolotečine dok će u pričama koje se ne drže prepoznatljivih okvira začudno u potpunosti uspostaviti drugačije logike. Tako u priči „Izaslanik“ dečaci koji su preživeli nesreću tako što su jeli meso leševa umiru iz nepoznatih razloga; otac jednog otkriva recept za zdravlje svog sina - nastavak konzumiranja ljudskog mesa. Priča „Gospodarev smeh“ u potpunosti je izmeštena iz realnosti pa su i postupci fanatičnih obožavalaca hladnoće u potpunosti u službi novih obrazaca rezonovanja i ponašanja.
            Šest priča iz celine „Bajke iz pakla“ parafraza su poznatih obrazaca iz bajki Šarla Peroa („Crvenkapa“, „Uspavana lepotica iz šume“, „Plavobradi“, „Vile“, „Pepeljuga“) odnosno braće Grim („Snežana“). Valensuela svoje verzije bajki temelji kako na promenama uloge, ponašanja i rezonovanja junakinja tako i na kulturološkim razlikama između vremena kada su bajke stvorene i poznog XX veka u kome se iznova ispisuju. Samosvest junakinja, njihova (ne)sposobnost da se samoodrede, da utvrde prioritete svog postojanja ali se i odmaknu od zadatih situacija iznalazeći drugačije načine postupanja rezultiraju ne samo dopadljivim raspletima priča, sa dobrodošlim humornim tonovima, već i sasvim neočekivanim, neretko grotesknim „poukama“. Ovakvo autorkino postupanja može se posmatrati i kao praktikovanje postmodernističkih literarnih nazora i kao feministički otklon od tradicije. Konačno, nove verzije bajki mogu biti osim praktičnih stilskih vežbi uz primetnu (ali ne preterano agresivnu) dozu feminističkih svetonazora i odavanje počasti velikoj spisateljici Andželi Karter (1940-1992) koja je takođe ispisala svoje verzije starih bajki u zbirci „Krvava odaja“ iz 1979. godine.
            Rečju, „Simetrije“ Luise Valensuele su zanimljivi i zavodljivi iskoraci iz prepoznatljivih modela realnosti u neobične, iskošene i začudne svetove koji će razotkriti mnoge slabosti dragih nam svakodnevica.
            („Dnevnik“, 2017.)
top