Pisci Stanković, Pešić i Bošnjak već su se okušavali u zajedničkom radu: kao trio napisali su seriju pretežno parodijskih SF priča pod naslovom „Hronike o Hloygeu“. Nakon više od 15 godina okupili su se oko novog projekta imena „Terra Marginalis“. Knjigu čine tri osnovne celine te apendix-i, tekstualni i slikovni. Prvi segment, naslovljen kao i knjiga, priča je koja se žanrovski može odrediti kao mešavina SF i epske fantastike. U neko postapokaliptičko vreme trojica junaka odlaze u nepoznato ne bi li pronašli blagodetno seme Zlatne lipe koja uklanja zagađenje i obnavlja zemlju i vazduh. Pisana u maniru dela mača i magije, sa pripadajućim silama Zla i Dobra, priča zadržava distancu prema odabranom obrascu odnosno spremna je da ga karikira. Druga celina, „Basne“, sastavljena je od desetak alegorijskih priča koje prate formulu basne, sa pripadajućim naravoučenijima, ali ih autori počesto koriste da bi se u obrazac ugradili „strani“ elementi zen ili apsurdističkih dilema i poruka. Stoga dogodovštine Lava, Kameleona, Koprive ili Sekire nemaju jednosmerno poučni zaključak već, zajedno sa zgodama Tajsona i Alise ili Rata (i jednom poemom), uvode čitaoca u specifičan pogled na svet zvan – marginalizam. Razjašnjenja ovakvog svetonazora nastavljaju se u „Dnevniku marginaliste“, najdužem segmentu knjige. Beleške „suptilnog“ pojedinca u negostoljubivom okruženju služenja vojnog roka postupno razvijaju sistem odbrambenog ponašanja prema spoljnom svetu koji se ogleda u samodisciplini što uvodi u stanje rezervisanosti i neučestvovanja u teroru konformističke grupe te hedonističkih uživanja u sitnicama, a sve u cilju očuvanja mentalne čistote. Udruživanjem (samo)svesnih pojedinaca u (samo)dovoljne grupe i marginalističko društvo put je za ostvarivanje trajnog, neostvarenog ideala humanista – Utopije, u kojoj su izmireni principi dobrobiti zajednice i njenih članova. Terra marginalis ili Realna Utopija (što je i podnaslov knjige), po zamisli Fastera, Radera i Hagera, nalazi(će) se, sudeći po kartama i fotografijama iz dodatka, u Deliblatskoj peščari, na Novom Zelandu i u regiji Sredozemno-Crno more.
Filozofska dela na temu Utopije deo su, u sadašnje svenihilističko vreme, anahrone tradicije. Stoga posezanje za ovim i ovakvim modelom može biti smatrano intelektualno zanimljivom i zavodljivom postmodernističkom igrarijom i stilskom vežbom, uz razumljivi samosvesni odmak. Potvrđuju rečeno i pominjani dijalozi sa žanrovskim pričama, basnama i dnevnikom te pseudodokumentaristički foto dokaz (i u Morovom delu nalazimo kartu slavnog ostrva). Uverljivost marginalističkog koncepta-recepta samo dodatno potvrđuje uspešnost vežbe iz „treniranja“ Utopije. Fagmentalistička konstrukcija knjige dozvoljava i nekoliko mogućih sklapanja celine priče, bilo da je svaka relativno nezavisna u okviru teme, nastala tako što je svaki pisac, iz svog ugla, varirao zadatak ili da su SF priča i basne rezultat vojnikovih eksperimenata u bežaju od represije u druge sfere. 
Kako bilo da bilo, „Terra Marginalis“ se ispostalvja kao zanimljiv literarni projekat i produkt, krajnje atipičan na ovdašnjoj književnoj sceni.

(„Nedeljni Dnevnik“ br.113, 1998.)


Iza tvrdih korica sa prepoznatljivim logoom strip serijala “Vekovnici” i pod naslovom “Život i smrt” znatiželjni čitalac naći će reprint prva dva albuma ovog serijala a na hrbatu će otkriti i odrednicu “Integral 1”. Naravno, svi stripoljubci znaju za (belo)svetsku izdavačku praksu da se, pošto se u nekom uspešnom serijalu pojavi veći broj albuma, štampaju stare epizode u luksuznim izdanjima čime se zadovoljava potražnja za rasprodatim albumima a celokupnom serijalu priznaje status zapaženog dela 9. umetnosti; no, ovakva praksa na ovdašnjoj nam sceni nije nimalo uobičajena jer stripovi i dalje jedva sastavljaju kraj s krajem i po pitanju novih izdanja a kamoli po pitanju osvrtanja u prošlost. Ipak, kada je reč o Marku Stojanoviću, predanom strip autoru, agilnom organizatoru i promoteru ništa nije nemoguće niti izvan domašaja pa nije ni – integral. A, ako ćemo istini za volju, moglo bi se govoriti i o (u literaturi češće pominjanom) “izmenjenom i dopunjenom izdanju” jer, kako piše u pogovoru druge epizode, ovde je ona dopunjena sa šest ranije neobjavljenih tabli! Stojanović, koji je serijal smislio i preko “staza i bogaza” uveo u drugu deceniju postojanja, sa trenutnim skorom od 11 albuma, zamislio je “Vekovnike” kao serijal koji će izlaziti u “Politikinom zabavniku” (kao najstabilnijem nedeljniku koji objavljuje stripove) i tako započeo ovu avanturu 2007.g. da bi, zbog neprilika i nerazumevanja, projekat “premestio” u albumski format uz sporadična pojavljivanja u periodici u Srbiji ali i okolnih država učinivši ga Balkanskim strip događajem. Usput su se “Vekovnici” razgranali u “spin off” serijal “Beskrvni” i postali reperna kategorija na savremenoj nam strip sceni. Druga karakteristika serijala, po kojoj je prepoznatljiv, jeste timski crtački rad; naime, Stojanović je za svaki album angažovao više crtača koju su crtali pojedine segmente priče čime je oneobičio svaku epizodu drugačijim likovno-estetičkim  tonom a šire gledano predstavio široku lepezu aktivnih crtača sa ovih prostora.
    Prvi tom integrala sadrži, dakle, prve epizode, “Rekvijem” i “Pasji život”, koje, po prirodi stvari, uvode publiku u sasvim novu realnost – alternativnu Evropu XVIII veka u kojoj, u “civilizovanom” delu, manje ili više skriveno caruju vampiri dok u “divljim” delovima žive i druga bizarna bića iz legendi i mitova (kakvi su psoglavci). Na toj jarkoj i zavodljivoj sceni sreću se dva bizarna junaka: vampir Čen koji je u sukobu sa svojom sabraćom i prgavi, besmrtni Kraljević Marko koji već 400 godina vodi svoje ratove. Mada su im koreni slični ova dvojica su dve suprotnosti: vampiri su koliko-toliko kultivisani dok je Marko divlji varvarin koji se ne može kontrolisati. Prijateljstvo Čena i Marka zasnovano je na “bratstvu po oružju” i razvijaće se kroz ispomaganje ali i povremene zađevice. U “Rekvijemu” se njihov susret prepliće sa pričom o angažovanju genijalnog Mocarta da ispiše veličanstveni rekvijem, odnosno sa smrću Tila Ojlenšpigela i, konačno, sa dobijanjem mistične i moćne mape. Dalje putešestvije novopečeni dvojac, u epizodi “Pasji život”, vodi na more, plovidbu jedrenjakom, zarobljavanje od psoglavaca te dokono pripovedanje bajki sa drugim zarobljenicima. Naravno, bajke su koliko zanimljive toliko poučne ali i dobrodošli način da se saznaju delovi biografija junaka.
    Stojanović u prva dva segmenta serijala nedvosmisleno stavlja do znanja da je voljan i sposoban da se inteligentno i nadahnuto poigrava fantazijskim žanrovima (epska fantastika, horor), uz dobrodošlu dozu istoriografske spekulacije i mistifikacije, kako bi stvorio intrigantnu priču odnosno da ume i može da se razmaše u njenom prezentovanju. Tako se u prvom delu opredelio za paralelno vođenje više naizgled samostalnih zapleta koji će se tek u finalu spojiti, dok je u drugom delu koristio drugačiju strategiju višestrukog vraćanja u prošlost dok je osnovna linija statična (sa dodatkom rasprave o tehnikama pripovedanja). Kontrapunktiranje intenzivne akcije na eksplozivnom početku sa “pauziranjem” ili jakim usporavanjem u drugom delu (što oslobađa prostor za objašnjenja onoga što se desilo izvan linije stripa) stvara specifičnu dinamiku na nivou serijala i potvrđuje njegovu promišljenost. Pomenuta crtačka raznovrsnost u potpunosti se uklapa u dešavanja i atraktivnom vizuelnošću potpomaže čitavu zamisao. Prvi tom integrala, dopunjen analitičkim esejima o prvim epizodama iz pera Darka Mrgana i Ivana Veljkovića, potvrđuje da su “Vekovnici” ambiciozno zamišljeno i valjano realizovano delo 9. umetnosti na koje svakako treba obratiti punu pažnju.

            (“Dnevnik”, 2020.)

U svakovrsnim spekulacijama o XXI veku, onim sasvim prigodnim i onim strogo naučnim, redovno se iznosila teza da će novi vek biti vek genetike. Mada i druga područja nauke obećavaju velike proboje, čini se da ih zavodljivost genetike zasenjuje. Za očekivati je da se, na polju kompjuteristike, u narednih stotinu godina (ili manje) stigne na prag tzv. 'veštačkih inteligencija' što će pred čovečanstvo postaviti neka od fundamentalnih pitanja sopstvenog bića i njegovog određivanja. Neminovnost nestajanja fosilnih goriva, pre svega nafte, prisiliće nauku da se u potpunosti okrene kako otkrivanju alternativnih izvora energije tako i njihovom masovnom uvođenju u svakodnevicu. Posledice zagađenja, od 'ozonskih rupa' do 'efekta staklene bašte' takođe će prisiliti nauku da potraži rešenja za saniranje dosadašnje štete odnosno za sprečavanje nastanka novih; prenaseljenost i iscrpljivanje rezervi vode za piće tražiće da im se posveti deo pažnja. Možda se, u skupu izazova koje novi vek i milenijum upućuju naukama, najslabije kotira kosmos: planovi za osvajanje Sunčevog sistema i naseljavanje 'okolnih' planeta, koji su zaokupljali svet polovinom XX veka, u potpunosti su skrajnuti; ljudske ekspedicije na Mesec i Mars se, istini za volju, najavljuju ali su termini rastegljivi i neobavezujući. 'Kosmička budućnost čovečanstva', njegovo napuštanje 'kolevke Zemlje' o kojima je pisao Artur Klark i brojni pisci naučne fantastike iz zlatnih žanrovskih 1950-tih, potpuno su neinteresantni generacijama političara koji vladaju svetom; a bez blagoslova politike, nema ni odobravanja budžeta za velike kosmičke projekte. Astronautika se svela na letove robotizovanih osmatrača, na odlazak i povratak šatlova iz orbite i beskrajno građenje međunarodne orbitane stanice.
            I dok je astronautika na 'istanjenom' budžetu a vlasti SAD još uvek ne priznaju postojanje efekta globalnog zagrevanja, dok se vode ratovi za obezbeđenje poslednjih kapi sirove nafte koja donosi siguran profit (čime se odlaže ozbiljniji ulazak u skupa istraživanja alternativnih goriva) a pitanje prenaseljenosti, gladi i bolesti se ostavljaju na brigu Trećem svetu, genetika je hit u nauci i ekonomskim krugovima oko nje jer, jasno je, nauka koja se ne isplati, koja ne donosi brzi profit nije interesantna biznisu i prepušta se državnoj brizi. Istraživanja na polju humane genetike odnosno mapiranje ljudskog genoma (u burno najavljenom međunarodnom projektu), otvorila su vrata velikim zamislima i velikim profiterskim apetitima farmakoloških multinacionalnih kompanija. Čini se da ne postoje granice (ili se još uvek ne mogu sagledati) za blagodeti koje dalji rad u ovim oblastima može doneti. Običnim ljudima najbliža je ideja o izlečenju bezbrojnih bolesti, od onih naslednih do svih vrsta kancera. U drugoj liniji očekivanih blagodeti jesu produženje mladosti, duže zadržavanje mladalačkog funkcionisanja organizma tzv. produženje 'kvalitetnog' ljudskog veka. Genetika se, u vizijama naučnika i biznismena predstavlja kao sredstvo za postizanja snova o večnom zdravlju, lepoti i mladosti. Naravno, to se mora i debelo platiti ali - sve ima svoju cenu i svog kupca a vredna roba je skupa...
        Kako će, u stvari, izgledati taj genetski raj XXI veka? Ko će i kako uživati u njemu? Iza spekulacija u referatima i stručnim tekstovima, teško se mogu videti pojedini ljudi i njihove sudbine, pa sve najave ostaju u domenu suvoparnih razglabanja. Životno ubedljiv prozor u bližu genetski srećnu budućnost otvorila je 2003.g. Elizabeta Mun svojim romanom «Brzina mraka» (prevod na srpski objavio «NEOR», Novi Sad, 2006.). U njenoj verziji 'lika stvari koje dolaze', bolesti više nema jer postoje terapije za izlečenje svih naslednih bolesti još u utrobi majke ili neposredno posle rođenja. Zahvaljujući novim lekovima telo se osposobljava da resorbuje kancere koji su ga napali. Genetika u 'sadejstvu' sa elektronikom uspeva da savlada kriminalce i nasilnike: lica koja se agresivno ponašaju imaju mogućnost da 'odleže' u zatvoru ili da im se u mozak ugradi čip koji će ih sprečavati da se ponovo protivzakonito ponašaju. Pošto ugradnja čipa oslobađa državu mnogih troškova, javni tužioci ubeđuju kriminalce da se podvrgnu operaciji koja će ih učiniti dobrim građanima. Postoje i tretmani za produženje života koji podrazumevaju genetske intervencije uz pomoć nanotehnoloških implantata; ovaj postupak je uspešan ali papreno skup i 'običan svet' ga sebi ne može priuštiti. Ipak, da sve nije cvetno shvatiće autisti zaposleni u kompaniji koja im, pod pretnjom otkazom, 'nudi' da se podvrgnu eksperimentalnom lečenju (uspešno testirano na šimpanzama ali da li će tako biti i sa ljudima, ostaje da se vidi). Tek će se u konačnom razrešenju priče otkriti da osnovna namera kompanije nije da izleči preostale autiste (koji su se rodili pre nego što se taj poremećaj počeo lečiti tokom trudnoće) već da stvori lek koji će fokusirati pažnju zaposlenih na posao i tako maksimalno povećati produktivnost (i profit). Eventualno izlečenje autista bilo bi samo 'kolateralna korist' proizvoda prvenstveno namenjenog  bogaćenju. Rečju, mada su se vremena promenila principi kapitalizma ostaju božanski nedirnuti. Jer bog profita uspešno je iz jednog milenijuma prešao u drugi, na korist odabranih i teret svih ostalih.
        Kako genetika u svom 'poslu' zadire u same temelje života neminovno se postavljaju pitanja etike i morala. Kao u slučaju kloniranja, i u slučaju uzimanja matičnih ćelija iz organizma (ili, u najnovijoj, 'blažoj' varijatni, iz plodove vode) radi daljeg 'procesiranja', podigli su se glasovi protesta obične i stručne javnosti i crkava. Oni koji su umešani u eksperimente tvrde da je sve u granicama civilizovanosti ali takođe ističu i da se, u ime progresa, mora rizikovati i ponešto žrtvovati; nasuprot njima su svi koji se pozivaju na pisane i nepisane zakone, na božanske primisli ali i oni koji se plaše manupulacija i zloupotreba. Sukob se rešava od slučaja do slučaja, od države do države; ako se neko istraživanje zabrani zakonom to ne znači da se neće sprovoditi u zatvorenim laboratorijama kompanija ili u nekim siromašnim državama čije su vlade na platnom spisku vlasnika tih istih kompanija. Pošto bede ima širom zemaljske kugle, uvek će se naći dovoljno 'objekata' za eksperimente, spremnih da za šaku dolara-evra žrtvuju svoje zdravlje kako bi ishranili porodicu. Upotreba ljudskih laboratorijskih zamoraca u nekoj nedođiji nikoga neće zabrinuti jer o tome neće izvestiti vodeći svetski mediji.
        Zaplet romana dat je prevashodno iz vizure junaka, autiste Lua (retka odstupanja od ovog principa tj. priče iz ugla ostalih junaka su sasvim funkcionalna i čini se da su pokušaj autorke da malo 'objektivizuje' dešavanja). U stvari, Luov autizam je ogleda samo u njegovim nesigurnim socijalnim interakcijama odnosno u burnijem reagovanju na određene izjave, floskule i prateće pokrete koje 'normalni' ljudi svakodnevno upražnjavaju a da ne misle o njihovom značenju.  Lu, koji lako uočava obrasce u objektivnim hemijskim procesima, ne uspeva da shvati po kom principu ljudi nešto smatraju ozbiljnim a nešto nebitnim. Njegov osećaj, u osnovi, nije manjkav već je izvorno čist i ne podrazumeva nikakva pretvaranja, nepotrebne konvencije i besmislene uljudnosti, koje je civilizacija izgradila kao ograde od prave komunikacije. Lu je neprestano razapet između unutrašnjeg osećaja šta treba ili ne treba raditi, odnosno da nešto, pokreti i reči, imaju smisla ili da su besmisleni i da su od lekara, roditelja i škola, nametnuti šablon za koji mu je rečeno da se mora poštovati kako se ne bi odskakalo od većine. Otuda su autisti primer pravih, nepatvorenih emocija u neprijateljskom okruženju izveštačene civizacije. Kada, zbog ambicija tehnokrate željnog uspeha, budu stavljeni pred dilemu: podvrgnuti se eksperimentu ili dobiti otkaz, autisti moraju da odluče da li žele da budu 'normalni' ili su zadovoljnim onim stanjem-statusom u kome su. Normalnost je za neke od autista ultimativni imperativ, kao svojevrsni raj koji dobijaju oni koji će ući u okrilje većine (i tako biti oslobođeni prećutnog ili agresivnog nasilja). S druge strane, Luove analize rutinskih floskula svedoče na kako jadnim temeljima je sazidano 'lepo ponašanje normalnih'.  
        Vodeći glas umnogome određuje tok romana. I ostali junaci su korektno oslikani. Najveću čitalačku dilemu, pak, izazivaju negativci: psihopata koji mrzi Lua i pokušava da ga ubije i ambiciozni šef. Psihopata se rukovodi razlozima koji su u sferama izvan racionalnog tako da je autorica odlučila samo da ih navede, bez pokušaja detaljnijeg objašnjenja. Slučaj ambicioznog šefa koji kinji autiste razrešen je na sličan način: konstatacijom da je šef radio na svoju ruku i protivno interesima kompanije, zbog čega biva smenjen. Međutim, u finalu romana se saznaje da je problem u preteranoj šefovoj revnosti (jer je kompanija imala na umu eksperimente na ljudima) i da je njegova greška što nije bio dovoljno 'suptilan'. Šef bi sigurno bio nagrađen za svoj uspeh da je 'ubeđivanje' bilo manje otvoreno a efikasno; pošto je zbog robusnog ponašanja zapretila opasnost od 'pucanja bruke u medijima' kompanije je rešila da 'pere ruke' od svega. Princip 'kradi i gledaj da te ne uhvate' očito da inspiriše direktore na vanredna zalaganja pa ako prođe - super, ako ne prođe - pređi na drugo mesto. Otuda šefova arogancija može da iritira čitaoca ali je vrlo, vrlo realna, na žalost onih (tj. većine) koji su objekti takve manipulacije moćima.
        Rečju, «Brzina mraka» je dobar roman sa uznemirujućim porukama.

            („Nedeljni dnevnik“, 2006.) 


Novi naslov agilnog izdavača “Čarobna knjiga”, u Biblioteci “Beskrajni svet fantastike”, koja je već privukla pažnju ljubitelja naučne fantastike jer objavljuje do sada neprevedene klasike ovog žanra, jeste roman “Zvezde su moje odredište” Alfreda Bestera (1913-1987), jednog od autora iz “zlatnog doba naučne fantastike” čiju su slavu novopridošli pokreti (Novi talas, Kiber-pank) čak i produbili jer su mlađi pisci često kao svog uzora navodili upravo Bestera. Više je razloga za ovakve stavove: Bester, za razliku od svojih “tvrđih” kolega, nije insistirao ni na naučnoj uverljivosti svojih proza niti je svoje vizije budućnosti temeljio isključivo na uzročno-posledičnom zaključivanju već je uvek u celokupno zamešateljsto unosio i nekontrolisane, subverzivne elemente (a što će budućim buntovno nastrojenim autorima itekako odgovarati). Konačno, Bester je uspeo da stvori jedinstveni spoj ikonografije koju je naučna fantastika “nasledila” iz palp perioda pre II svetskog rada sa iskustvima iz strip medija; Bester je počeo da objavljuje 1938.g. ali je brzo odustao od pisanja i punu deceniju radio kao strip scenarista da bi se literaturi vratio početkom 1950-tih koristeći sva do tada sakupljena znanja da bi stvorio atraktivan stil koga karakteriše brzo razvijanje priče, svođenje objašnjavanja na najmanju moguću meru te oštro iscrtavanja portreta junaka. Rezultat ovakvog tretiranja proze jesu vratolomne akcije, jarki opisi okruženja, određena distanciranost od ponašanja protagonista te uznemirujući, mračni pogledi na “svetlu budućnost”. Ti su principi vidljivi u Besterovim romanima “Demolirni čovek” (1951) i “Zvezde su moje odredište” (1956, u Engleskoj naslov dela je “Tigar! Tigar!”). I dok “Demolirnog čoveka” kritičari nazivaju „’Zločinom i kaznom’ sa telepatima”, “Zvezde…” se određuju kao “’Grof Monte Kristo’ sa teleportacijom”; reč je, naravno, o prepoznatljivim zapletima klasičnih dela koje Bester smešta u budućnost (24. odnosno 25. vek). Navedena teleportacija snagom misli jedan je od segmenata preobražaja življenja na Zemlji kojom vladaju nasledne korporacije dok u svemiru besni rat stanovnika Spoljnih i Unutrašnjih planeta. Junak priče je “stereotipni ‘običan čovek’”, neobrazovani Guli Fojl, mašinista treće klase, bez posebnih veština i zasluga, bez preporuka i bez ambicija. On je jedini preživeli u napadnutom svemirskom brodu “Nomad” koji više od 170 dana preživljava u olupini. Kad ugleda brod “Vorg” on se ponada spasenju ali “Vorg” odlazi bez zaustavljanja. Fojl se zarekne da će se osvetiti i vođen tom mišlju uspeva da improvizuje svoj povratak na Zemlju, sa usputnim zadržavanjem u bizarnoj zajednici samoprozvanoj Naučnički narod na asteroidu Sagras, gde će biti oženjen i istetoviran po licu što će učiniti da liči na tigra. No, Fojl nastavlja put i stiže na Zemlju gde će morati da se prilagođava visoko birokratizovanom, kastinskom društvu što mu neće baš poći od ruke pa će biti zatvoren i morati odatle da pobegne da bi, pošto nađe nekoga ko će poučiti, promenio identitet i ušao u visoko društvo glumeći egzotičnog, nepredvidivog bogataša-rasipnika. U domu Prestejna od Prestejna, jednog od najmoćnijih ljudi planete, zaljubiće se u albino naslednicu i upoznati muke neuzvraćene ljubavi dok uokolo eksplodiraju bombe. Pošto njegovo traganje ugrožava važne ljude i njihove interese i tajne (među kojima je i moćni eksploziv PirE koji se pali psihokinetički) Fojl biva proglašen Državnim neprijateljem broj 1 i proganjan svim sredstvima. U impozantnom finalu Fojl otkriva svoje izuzetne sposobnosti da se teleportacijom šeta kroz vreme.

            I posle više od šest decenija od prvog pojavljivanja Besterov roman odiše neočekivanom svežinom. Njegova vizija tehnokratsko-kastinske vlasti nad ekonomijom i politikom, sa živopisnim prizorima socijalne dekadencije izmešane sa nepojmljivom bedom, i nadalje je uznemirujuća a za ono vreme netipična, neobuzdanost i nepredvidivost junaka (Fojl će u jednom trenu čak silovati svoju profesorku) bliska je današnjem sagledavanju ličnosti (anti)heroja. Otuda je ovaj roman i nadalje provokativno štivo koje pleni kako stilskom vrcavošću tako i neočekivanom širinom i oštrinom sagledavanja mogućih stramputica budućih ljudskih civilizacija.

            (“Dnevnik”, 2020.)

 

Agilana „Čarobna knjiga“ u svojoj ediciji „Stari kontinent“ objavila je prvi tom strip serijala „Na krilima vetra – Prvi ciklus Iza i Oel“ autora Fransoa Buržona (1945). Iskusniji stripoljubci setiće se da je ovaj strip polovinom 1980-tih objavljivan u legendarnoj „Stripoteci“ pod naslovom „Nošeni vetrom“; naravno, tadašnja prezentacija je bila crno-bela i na jeftinom papiru dok je ovaj album povezan u tvrde korice, štampan na kvalitetnom papiru i u punom koloru te na 250 stranica sabira prvih pet delova serijala (od ukupno sedam; prvi deo originalno se pojavio 1979). Buržon je visoko cenjen strip autor a „Na krilima vetra“ se smatra vrhuncem njegovog stvaralaštva. Već posle par iščitanih stranica znatiželjnom čitaocu je jasno da pred sobom ima delo u kome nema pojednostavljivanja priče zarad veće „pitkosti“ odnosno da autor (Buržon je tvorac scenarija i crteža) insistira kako na složenom zapletu tako i na preciznom, faktografski tačnom, crtežu. Prva tabla započinje scenom u kojoj mornar pokušava da ubije albatrosa koji stoji na jedru, što će podsetiti na slavnu Bodlerovu pesmu „Albatros“; no, mornar gubi oslonac i pada u more gde će ga jato albatrosa nemilosrdno ubiti pre nego mu posada pritekne u pomoć. Dok se čamac vraća na brod, mladom mornaru Oelu učiniće se da na balkonu kapetanovih odaja vidi dve devojke. Mučen nedoumicom on, pod velom noći, pokušava da otkrije koga je to video ali biva uhvaćen pa mu sleduje surova kazna – „veliko porinuće“ provlačenje ispod trupa broda (često smrtonosno). Oel ipak preživljava zahvaljujući pucnju koji raskida zamršeno uže a ispaljuje ga odvažna Iza, koja je Oela odabrala za saveznika i ljubavnika. Oel od Ize saznaje fantastičnu priču o dve nerazdvojne drugarice koje, zbog šale, menjaju svoje identitete što će bogatu naslednicu Izu odvesti u sirotište dok će Anjes nezasluženo uživati u raskoši. Buran susret odraslih drugarica neminovan je ali se odnosi komplikuju incestoznim silovanjem, te prisilnim bekstvom koje će se okončati nesretnim Anjesinim stradanjem usred pomorske trke i bitke (a vreme dešavanja je kraj XVIII veka, u zlatno doba jedrenjaka).
            Nakon impresivnog prvog albuma avantura se nastavlja: Iza nalazi novu družbenicu, vetropirastu (i trudnu) Meri koja sa svojim ljubavnikom pomaže da Oel pobegne iz nasukanog zatvoreničkog broda. Dva para beže iz Engleske i kao putnici plove u Afriku gde njihov brod treba da utovari robove za Ameriku. Iza postaje predmet opklade dokone gospode iz postaje „civilizovanih“ Evropljana zbog čega Oela truje lokalni vrač; tragajući za lekom Iza se sreće sa surovim premenskim kraljem. Kada brod utovari robove u potpalublje (mornari ih tada zovu „abonosova šuma“) nevolje ne prestaju. Robovi će uspeti da se oslobode, u krvavom sukobu strada i posada, brod pluta bez kontrole... Konačno, sudbina se poigrava sa Izom i Oelom i razdvaja ih; skrhana Iza na poslednjoj stranici ove knjige ipak shvata da joj je tek 18 godina i da je ceo život pred njom!
            Buržonova priča sledi iskustva popularnih kolonijalno-avanturističko-ljubavnih romana XIX veka u kojima se nižu složeni zapleti (od nepriznatih naslednika plave krvi do fatalnih, nemogućih ljubavi između predstavnika različitih klasa) koji se razvijaju na pozornicama egzotičnih, nedovoljno istraženih delova sveta, u pozadini sukoba velikih sila iz Evrope, koja je nesporni vladar ostatka planete. Ovakav odabir obrasca-modela za priču nudi dovoljno prostora za akciju i razvoj odnosa među akterima uz povremenu diskretnu erotiku ili podsećanje na tadašnje rezone (što je vidljivo u raspravama o ropstvu, zakonskoj nedodirljivosti plemstva, kao i tretmanu domorodaca kao beslovesne deca). Na tekstualni segment (koga ima više nego što je za strip uobičajeno) nadovezuje se sjajan likovni deo – od veštih crteža jedrenjaka, pejzaža i enterijera do namerno karikiranih fizionomija (tako da bezmalo nijedno lice belca nije lepo). Buržon je i vešti montažer koji se često koristi uporednim nizanjem prizora kako bi potcrtao razlike među klasama ili dinamiku neke bitke.
            U konačnom svođenju utisaka, „Na krilima vetra“ se otkrivaju kao atraktivno, izuzetno seriozano delo koje uveliko nadmašuje granice stripa kao puke zabave i zalazi u prostore visoko stilizovane, maniristički samosvesne umetnosti.

            („Dnevnik“, 2020.)


(Tajanstvenost i prepletenost puteva izdavaštva, knjižarstva i čitalaštva na ovdašnjim prostorima oduvek je bila fascinantna, a posebno u prethodnoj ratnoj deceniji. Stoga, spram raspada države, propasti velikih izdavača i knjižara, osiromašenja kupaca odnosno njihovog masovnog emigriranja u "toplije krajeve" čak i ako su oni na dalekom, snežnom Severu, nimalo se čudnim ne čini fakat da se jedna knjiga, kojoj na prvim stranicama stoji da je štampana 1997. godine, iznenada pojavi u knjižarama a da za nju pre toga niko niti je čuo niti ju je ikada video. Gde je dotična čamila, u kakvim paketima, sve ove godine, u kom magacinu koji je, može biti menjao vlasnike, išao iz ruke u ruku sve do konačnog pojavljivanja na policama, svakako je materijal za zanimljivu priču koju bi neko, nekada, mogao ispričati, mada najverovatnije neće. No, kako god bilo da bilo, tek, evo nje u društvu onih kojima je, davno još, i bila namenjena.)

            "Kamikaze l'amour" je nedovršeno-opsesivni album pop zvezde koja je, izgubivši se u vrtešci koncerata, droge, seksa, slave i očekivanja velikih bosova muzičke industrije voljnih da iz njega iscede još više love, pokušala da se ubije nakon koncerta za Novu godinu - Novi vek. Pošto u tome ne uspeva, biva smešten u luksuzni sanatorijum iz koga beži na jug Amerike, u San Francisko da bi se tamo utopio u sveopšti haos civilizacije koja se raspada pod naletom Prirode koja "uzvraća udarac". Naime, iz ko zna kog razloga, džungle Amazonije su podivljale i nezaustavljivo se raširile iz Južne u Severnu Ameriku, gutajući, uprkos svih prepreka, spaljivanja i trovanja, stari, dobri "američki način života". Na ovoj košmarnoj pozornici, među svakojakim čudacima, vojnicima, skinhedsima, mutivodama, fizikalcima, švercerima i krijumčarima, kvazi ekolozima, bivša zvezda pod novim imenom Rajder proživljava svoje traume, baulja bez cilja, drogira se, pokušava da se oslobodi tabletomanije, upoznaje devojku opsednutu željom da otkrije Duhovne linije mesta-džungle zbog čega snima zvukove oko sebe i stvara čudesnu muziku. Unaokolo se muva i izvesni Virilio i opskrbljuje Rajdera potrepštinama, od dokumenata do tabletica, a u stvari je dvostruku agent jer radi za muzičke bosove nevoljne da se odreknu svoje investicije.
            Sve u svemu, priča deluje poprilično poznato u gotovo svim segmentima, od eko-katastrofe do ludila raskalašnih zvezda koje su izgubile dodir sa onim što se uobičajeno naziva "stvarnost" ma šta to značilo. Ono što je, uprkos tome, čini zanimljivom i vrednom čitanja jeste pokušaj autora da pronađe korelacije spoljnog i unutrašnjeg haosa uzrokovanih raspadom ustaljenog sistema (naopakih) vrednosti, što, nadalje, implicira da postoji neki viši princip Pravde kome se ne može pobeći te da se ravnoteža, ma kako dugo bila poremećena, mora povratiti. Zbog toga će džungla progutati sve sjajne holivud-mekdonalds građevine i vratiti na delo svakodnevno iskušavanje čovekovih snaga u borbi za goli opstanak među zverima i boleštinama. Isti princip oteraće Rajdera u samoubistvo jer je izgubio svoj primarni lik. Hipoteze o povratku Majci Prirodi kao konačnom odredištu, naravno, sasvim su spekulativne i nedokazive upravo kao i one o "plemenitom divljaku" ali su, nesporno, intrigantne i literarno funkcionalne; setimo se samo Balardovog "Potopljenog sveta" sa sličnim okruženjem (ali i mnogo šire postavljenom osnovnom linijom o čovekovom mentalnom silasku niz lestvice evolucije sve do golog, beslovesnog instinkta). Kadrey je svakako čitao ovaj roman jer je scena sa drvećem u bioskopskoj sali vrlo slična onoj u bioskopskoj sali potopljenog grada kod Balarda. Rajderovo lomatanje kroz prašume, međutim, vodi ga, kroz mamurluke, "naduvanost" i malarične halucinacije, ka pročišćenju koje mu donosi tek izoštreniji pogled na prethodni život i sasvim priručnu katarzu.
            Osim vrlo plastičnih opisa raspada urbanog življenja (mada ne bez žilavog otpora), burnog bujanja biljaka i životinja i njihovog osvajanja prostora nekad davnom otetih im, te bezbrojnih Rajderovih "tripova", nesporno je zanimljiva i šarena parada svakojakih plemena koja su, prateći napredovanje džungle, iz Amazonijske primarne kolevke stigla do XXI veka ali ga, u principu, ne primećuju (baš kao što ni taj novi vek na severu SAD, u Japanu ili Evropi na promene gleda samo sa dokonim interesovanjem upakovanim u fine TV emisije o egzotičnim mestima). Ta plemena su povratak praistorije "uživo" ali, takođe, i objekati određene doze ksenofobije prema divljim strancima, posebno kada više ne radi proslavljeni američki kazan za mešanje rasa i kultura (o čemu se, danas, 7 godina po originalnom objavljivanju ovog romana, konačno, otvoreno govori i u američkim doktrinarnim komentarima).
            Širina postavke romana krije i zamke preteranog mudrovanja na zadate teme kojima pisac nije uvek izbegao pa su dijalozi, ponekad, previše nategnuti i didaktički na šta se nadovezuju i nedoslednosti u Rajderovim izjavama koje umeju da su suviše razborite za tipa potopljenog u votku i tabletice. Ipak, priča o bizarnim likovima u još čudnijem svetu uspeva da zaintrigira, održi pažnju i sveukupno opravda vreme utrošeno za njeno čitanje jer, u krajnjem, na pitanja koja se u njoj postavljaju ili nameću, ne postoji jednostavan odgovor.

(“Znak Sagite” br. 8, 2002.)

 
Čajna Mjevil (1972) nije nepoznat ovdašnjoj čitalačkoj publici; do sada su mu na srpski prevedena dva romana („Stanice Perdido“, „Grad i grad“) i jedna priča. Na početku karijere, kada je i objavio roman „Stanica Perdido“, ubrajan je među autore koji su deo pokreta nazvanog „new weird“, „nova čudna (fantastika)“, koji je donosio bizarne mešavine žanrovskih fantastika upotpunjene ambicioznijim stilom pripovedanja. Mada „new weird“ nije imao večeg odjeka među širokom čitalačkom publikom (koja je radije ostajala u okvirima prepoznatljivih žanrovskih obrazaca) njegovi su protagonisti, na čelu sa Džefom Vandermerom, svojevrsnim guruom pokreta, nastavili da ispisuju dela utemeljena na neobičnim, svežim idejama. Tako je i roman „Grad i grad“ doneo bizarnu priču o paralelnom postojanju dve stvarnosti u jednom arhitektonskom entitetu-gradu, umnogome se oslanjajući na istorijska iskustva podeljenih država i gradova, razvijajuću sutuacije do apsurda uz iznenađujuće alegorijske poente. U tom nizu „Grad ambasada“, originalno objavljen 2011. godine, može se posmatrati kao nastavak Mjevilovog iskoračivanja iz žanrovskih matrica, i kao sveže, intrigantno promišljanje bazičnih pojmova civilizacije.
            U najširem novou priča „Grada ambasada“ odvija se u dalekoj budućnosti u kojoj u poznatom svemiru postoji više različitih oblika inteligentnog života, više nastanjenih planeta koje opstaju u složenoj hijerarhiji vlasti; između planeta funkcioniše teretni i putnički saobraćaj a kao prečica do odredišta koristi se putovanje kroz svojevrsni hipersvemir nazvan „imer“; vodiči kroz imer su posebno trenirani piloti „imerseri“. Jedna od njih, Avis, rođena je na planeti Arijeki sa periferije poznatog svemira, u Gradu ambasada, u kome ljudski ambasadori komuniciraju sa neobičnim Domaćinima. Ovi, pak, govore i razmišljaju na sasvim osoben način - istovremenim oglašavanjem iz dvoje usta - pa stoga i ambasadori dolaze u istreniranim parovima koji mogu da se istovremeno oglašavaju jer, u suprotnom, Domaćini ih neće doživljavati kao inteligentne jedinke. Specifičnost jezika Domaćina je njegova povezanost za realnost zbog čega oni moraju da imaju materijalni oblik-etalon iskaza ili poređenja; ovo, pak, u krajnjem, rezultira njihovom nesposobnošću da - lažu! Za ljude čiji je jezik i mentalni sklop drugačiji to je nepojmljiva situacija kojoj moraju da se prilagode. Stoga se na Arijeki iskušavaju sami temelji ljudskog doživljaja okruženja i njegove mentalne „obrade“ (što podrazumeva i laganje). Svaka audijencija ambasadora i Domaćina mogućnost je otkrivanja novih razlika i neusklađenosti - takav je i festival laganja na kome Domaćini pokušavaju, najčešće neuspešno, da izreknu nešto što nije istina, odnosno ne postoji. Viši nivo „neverovatnosti“ nastupa dolaskom novog ambasadoskog para čiji govor ima neobjašnjiv rezultat - narkomansku opčinjenost Domaćina koji bez redovne doze tog govora „kriziraju“, tako što se potpuno isključuju iz svakodnevice ili postaju agresivni. Ipak, među Domaćinima se javlja i otpor koji podrazumeva samosakaćenje kao način sprečavanja zavisnosti. Oni na koje „droga“ ne deluje kreću u obračun sa zavisnicima i ljudima u Gradu ambasada!
            Mjevilove postavke o susretu sa drugom inteligencijom kao podsticajem da se ljudska vrsta samospozna samo su temelj za nove krugove spekulacija. Uprkos savetima teoretičara o kontrolisanju i kanalisanju količine „začudnosti“ (ili „novuma“), Mjevil ne posustaje u otvaranju sve novih i novih pitanja, u permanentnom oneobičavanju događanja, zahtevajući od čitaoca konstantnu pažnju i oprez. Razotkrivanje ustrojstava ljudskog ponašanja koja se „uzimaju zdravo za gotovo“, kao intelektualni elemenat priče, usložnjava se dešavanjima koja izmiču ljudskoj logici i pojačano testiraju otvorenost čitalaca za drugačije vizure. Uz ove težišne tačke kazivanja, Mjevil je agilan i na nivou pojedinačnog - njegove koncepcije zajedništva, braka, roditeljstva, stanovanja, ishrane, egzistencije izmeštene su iz današnjih; isti je slučaj sa funkcijama mašina, samostalnih automata, genetski izmenjenih biljaka i životinja. Otuda su slike i prizori u romanu izuzetno bogati detaljima svakovrsnih oneobičenosti. I u tom segmentu Mjevil je škrt prema čitaocima jer se on (kao što je to povremeno radio F. Dik i stalno radi V. Gibson) ne zaustavlja kako bi objasnio značenje nekog naziva i pojma već nastavlja dalje, bez tzv „mrtvih mesta u tekstu“, da bi, eventualno, na nekoj drugoj stranici dao naznaku šta bi ono ranije rečeno trebalo da znači.
            Rečju, „Grad ambasada“ inteligentno je osmišljeno i sjajno ispisano intrigantno delo koje postavlja neka od temeljnih pitanja svekolikog ljudskog postojanja što je nesporna privilegija naučne fantastike.
            („Dnevnik“, 2020.)

 
Ted Ćang (1967) spada među retke pisce naučne fantastike o kojima svi govore i pišu u superlativima (i to ne samo na „blurbovima“ njegovih knjiga); čini se da postoji konsenzus da je Ćangova proza onakva kakvu bi svi priželjkivali da pišu i čitaju - pa čak bi i izdavači hteli da je objavljuju bez obzira što on ne piše romane koji su omiljeni žanrovski proizvod (posebno ako se oni nastavljaju u duge serijale). Iako, dakle, nije poželjni „štanc-majstor“ naučnofantastičnih romana Ćang je drag urednicima jer su gotovo sve njegove priče (kojih nema previše) ili nagrađene kakvom žanrovskom nagradom ili su bile nominovane za takvu nagradu a što će svakako biti uredno naznačeno na Ćangovim knjigama kojih, do sada, ima (samo) dve „Priče tvog života“ (kod nas objavila „BOOKA“ i „Izdisaj“ (originalno objavljena 2019.g. i već stigla do nas zahvaljujući agilnoj „BOOKI“). Još jedan elemenat iz Ćangove biografije vrlo je važan - on je stručnjak sa kompjuterske softvere, dakle neko sa velikih poznavanjem tehničkih nauka i veština. Ova činjenica pokreće stari „uslovni refleks“ iz prvih decenija posle II svetskog rata kada se smatralo da dobri pisci naučne fantastike moraju biti naučnici ili stručnjaci u fundametnalnim naučnim disciplinama; potonji „Novi talas“ unekoliko je izmenio ovu tvrdnju rezervišući za tehnički obrazovane pisce zabran podžanra „tvrda naučna fantatika“. Pošto je dobar deo Ćangovih priča smešten u budućnost i utemeljen na serioznom poznavanju i tretiranju nauke i tehnologije, a on je, kao kruna svega, i sam ekspert u takvim disciplinama, to je spoj ovih elemenata pridoneo većoj „težini“ i uvažavanju njegovih dela.
            No, za razliku od većine njegovih slavnih prethodnika, pisaca „tvrde naučne fantastike“, Ćang je literarno ambiciozniji i mnogo veštiji autor. On pričama ne pristupa samo kao poligonima za iznošenje određenih (hipo)teza već i sa neskrivenom željom da njegova proza bude umetnički relevantna. Ćang, dakle, žanr tretira i piše iz pozicija tzv „glavnotokovske“ književnosti baš kao što to rade i Džordž Sanders, Čajna Mjevil ili Džef Vandermer. Ovakvo opredeljenje svakako ne privlači buljuke konzumenta konfekcijske naučne fantastike nespremnih da iskorače iz oveštalih žanrovskih obrazaca ali - oni i nisu njegova primarna publika. Ćang od čitalaca traži povećano angažovanje u otkrivanju i promišljanju ponuđenih priča. Kako bi, koliko-toliko usmerio čitalačku pažnju on je, na kraju „Izdisaja“, ponudio segment „Napomene o pričama“ u kojima je otkrio polazišta svojih proza, ideje i dileme koje su ga vodile i koje je razradio u literarnom obliku-ključu. Ovakvo postupanje s jedne je strane pomoć čitaocima, svojevrsni uvod u priče ali je, s druge, itekako rizičan potez jer može ukazati i na piščeve omaške i nedoslednosti pa, u krajnjem, ograničiti doživljaj iščitanog.
            „Izdisaj“ je izrazito raznorodna zbirka proza objavljenih u periodici ili originalnim antologijama u periodu od 2005. do 2015. godine. Navedena nekoherentnost - koja definitivno nije mana već vrlina knjige - ogleda se ponajpre u obimu segmenata, od novela na bezmalo stotinu strana („Životni ciklus softverskih objekata“) odnosno na 60-tak strana („Nespokoj je vrtoglavica slobode“),  pripovedaka na 30-tak strana („Trgovac i alhemičareva kapija“, „Istinitost činjenica, istinitost osećanja“, „Omfalos“) do par priča („Izdisaj“, „Dejsijeva patentirana automatska dadilja“) i minijatura („Ono što se očekuje od nas“, „Velika tišina“). Svako od ograničenja u dužini nosi svoje prednosti i mane kojima se autor uspešno prilagođavao dokazujući svoje zavidno zanatsko umeće koje je tim potrebnije jer je Ćang u pričama otvorio široku tematsku lepezu sa raznorodnim akcentima i zahvatima u mnoštvo svetova. Na jednom kraju tog spektra jesu (samo)mitologizovane priče u kojima je fantastično preuzelo primat, bilo kroz baratanje pseudoistorijskim miljeima (Borhesovski „Trgovac i alhemičareva kapija“, stim-pankerska - ili „New weird“ - „Dejsijeva patentirana automatska dadilja“) bilo kroz zavodljivost nesputane mašte (fascinantni „Izdisaj“ i „Omfalos“) odakle se kreće prema „realnijim“ naučnim fantastikama utemeljenim na tehnološkim razvojima koji će menjati sadržaje, ciljeve i domete života ljudskih jedinki u svakovrsnim budućnostima koje će im oduzeti nekolike prerogative koji se danas podrazumevaju dodajući mogućnosti čije korišćenje opet zavisi od (ne)spremnosti na odricanje od emotivnosti i međuljudske interakcije (od učitavanja nerealizovane ljudskosti u virtuelne ljubimce, „Životni ciklus softverskih objekata“, preko faktografskog pobijanja sazrevanja i mogućnosti menjanja stavova, „Istinitost činjenica, istinitost osećanja“, do traganja za sopstvenom suštinom u iskrivljenim, paralelnim realnostima, „Nespokoj je vrtoglavica slobode“). Likovi iz takvih budućnosti zamorno su suvoparni, lišeni bilo kakve plemenite patine, živopisnog karaktera, vrlina ili mana. Ćang, čini se, ne veruje da će tehnološki naprednija budućnost biti sklonija i tolerantnija prema ljudskim nesavršenostima; stoga su njegove priče o „realnoj budućnosti“ izuzetno tužne i depresivne.
            „Izdisaj“ potvrđuje da je Ćang valjan pisac i vispreni mislilac. Stoga njegove priče treba čitati čak i kad nam njegove ideje (i priče) nisu previše po volji.

            („Dnevnik“, 2020.)

 

Nastavljajući serijal knjiga posvećen Konanu, jednom od najpopularnijih heroja palp literature koji „živi“ i u XXI veku, kuća „Strahor“ objavila je, nakon romana „U času zmaja“, knjigu „Kraljica Crne Obale“ (prevodilac Goran Skrobonja, ilustracije Zorana Jovičića). Ovim će poduhvatom domaći čitaoci konačno sistematizovano upoznati opus Roberta E. Hauarda (1906-1936) posvećen Konanu koji je temeljni kamen žanra „mača i magije“.
Konan Simerijanac jedan je od junaka „zlatnog doba palpa“; pod „zlatnim dobom palpa“ teoretičari podrazumevaju period u SAD između dva svetska rata (mada ima mišljenja da ovaj period traje od početka XX veka do 1950-tih) u kome su bujale svakovrsne jeftine roto-edicije prepune priča (avanturističkih, vestern, kriminalističkih, fantastičkih, pseudo-istorijskih, ratnih) pisanih isključivo radi zabave pretežno mladih čitalaca. Paralelno sa „zlatnim dobom palpa“ u svetu popularne kulture trajalo je i „zlatno doba stripa“ ali i „zlatno doba dramskih radio serijala“; mnogi su se heroji „šetali“ kroz sve medije, od pisanih i crtanih do audio i, konačno, filmskih (popularni su bili serijali kratkih filmova, trajanja do 20 minuta, od kojih je svaki novi film-nastavak imao bioskopsku premijeru vikendom). Iz mnoštva palp junaka retki su ostali upamćeni; jedan od najpoznatijih među takvima, uz Tarzana, svakako je Konan koga je osmislio Robert E. Hauard, pisac raznovrsnih palp priča (njegov najpopularniji junak do pojave Konana bio je Kralj Kul od Atlantide). Prva priča o Konanu, „Feniks na maču“, štampana je u magazinu „Čudne priče“ („Weird stories“) decembra 1932.g. Do 1936.g. kada je Hauard izvršio samoubistvo objavljeno je 17 priča o Konanu i jedna roman (koji su u magazinima izlazili u nastavcima i naknadno štampani kao knjige); u piščevoj zaostavštini ostale su četiri završene priče i mnoštvo skica i beležaka. Hauard i Konan utonuli su u zaborav do 1950-tih kada su priče sabrane u knjige - najpre one već objavljene a potom i priče iz zaostavštine i konačno one koje su, na osnovu skica, dovršili Sprejg la Kemp i Lin Karter (kasnije će još 10-tak pisaca dopisivati Konana). U pojedinim izdanjima priče su, bez obzira na autore, pratile hipotetičku hronologija Konanovog života. Simerijanac je ubrzo postao kultni heroj epske fantastike, podžanra „mača i magije“ („sword and sorcery“), a svetsku popularnost je stekao 1982.g. filmom „Konan Varvarin“ Džona Milijusa, i od tada njegova popularnost raste u svim medijima (literatura, strip, film, komjuterske igrice).
Konan je žitelj „Hiborijanskog doba“ nastalog posle potonuća Atlantide, koje je  trajalo do uzdizanja istoriji poznatih kraljevstava; on je, bele puti, divovskog rasta i snage, mrkog pogleda plavih očiju koji seva ispod crne kose, u civilizaciju došao iz divlje Simerije i, sa mačem u ruci, luta gradovima, pljačka, ubija, veseli se, pokoravajući se bogu Kromu i svom osećaju za pravedno. U šest pripovedaka iz ovog toma (objavljenih od 1933. do 1935.g; dok su dve štampane 1952. i 1967) Konan luta  gradovima Kuša, Numalije, Ksutala, Zambale, pustinjama i džunglama, morima i rekama. Bilo da je lopov, gusar ili plaćenik on konstantno zapada u sukobe, bilo sa ljudima ili sa natprirodnim čudovištima, iz kojih uspeva da izađe kao pobednik zahvaljujuće panterskoj opreznosti, čeličnim mišićima i instiktu koji ga, kroz crvenu izmaglicu besa, vodi napred bez preteranog promišljanja. Konanova omiljena rabota je lutanje po napuštenim gradovima zaostalim za moćnim kraljevstvima. Uvek ga prate atraktivne devojke koje je spasao iz nevolja u zamenu za njihovo grejanje Konanove postelje. Uprkos svom varvarstvu on zna da je žene teško zadovoljiti i nadmudriti pa je sa njima uzdržano obazriv - osim u slučaju predvodnice gusara Belit, kojoj je (u naslovnoj priči) poklonio svoje telo, srce i dušu.
            Priče sadrže sve krucijalne elemente eskapističke palp literature: egzotičnu avanturu,  mistiku, napetost, bitke i potere, živopisne likove, kitnjaste opise začinjene blagom erotikom. Zanimljivi su i povremeni iskoraci iz šablona: priča „Bog u zdeli“ najvećim delom je opis policijske istrage-saslušanja ljudi zatečenih na mestu zločina. Znatiželjni čitaoci mogu da uživaju i u zajedljivim komentarima na temu Konanovog varvarstvo koje se stalno sudara sa izveštačenom civilizovanošću (koja „proizvodi“ nejake ljude sklone zlu i porocima); otuda je Konan fizički i moralno superioran u odnosu na nova vremena i običaje (koji se protežu sve do danas).

            („Dnevnik“, 2020.)



Kapetan Korto Malteze prvi put se u našem Univerzumu pojavljuje 1967.g. u stripu “Balada o slanom moru” (u crno-beloj verziji, na stranicama italijanskog strip magazina “Narednik Kirk”, nazvanog tako po popularnom stripu Huga Prata koji je crtao tokom boravka u Argentini); Kortovo pojavljivanje nimalo nije pompezno - on je razapet na splavu koji je prepušten na milost i nemilost Tihom okeanu a spasava ga agresivni, bradati Rus poznatog prezimena Raspućin. Posle uspeha „Balade...“ i pauze od tri godine, Prat (1927-1995) nastavlja da ispisuje/iscrtava Kortove doživljaje, najpre u epizodama od po 20 tabli (što je dužina idealna za strip revije); premijere tih priča bile su u francuskom magazinu „Pif gadget“ sa kojim je Prat intenzivno sarađivao kad se iz Italije preselio u Francusku. Iz „Pif“-a Korto se širio dalje, u belgijski „Tintin“, italijanski magazin koji se zvao „Korto Malteze“ i mnoge druge. U Jugoslaviju je stigao preko beogradskog časopisa „Pegaz“ (koji je uređivao Žika Bogdanović; u ovom izdanju zvao se „Korto Maltežanin“), sarajevskog magazina „Strip Art“ (urednik Ervin Rustemagić) te „Politikinog zabavnika“ odnosno albuma različitih izdavača. Priče o Kortovim avanturama širom mora i meridijana u prvim decenijama XX veka naknadno su kolorisane i sabirane u albume, različitog obima. “Darkwood”-ov album „Venecijanska bajka“, deo je serije od 12 albuma sa Kortovim doživljajima, štampan ćirilicom, u punom koloru sa tvrdim koricama.

„Venecijanska bajka“, originalno objavljena 1977.g, vodi romantičnog mornara u biser Jadranskog mora; „izazvan“ pismom mrtvog prijatelja Barona Korvoa, što je pseudonim istorijske ličnosti – pisca Frederika Vilijama Rolfa – u kome on tvrdi da je razotkrio tajnu nestanka Solomonovog pečata, dijamanta sa mističko-magičnim moćima. Legenda o ovom predmetu obuhvata mnoštvo krađa i prevara, žrtvovanja poklonika, ubistava i stradanja agenata i zaverenika, skrivanja, otkrivanja i novih nestajanja... I ljudi koje Korto sreće dok traga za razrešenjem misterije jednako su tajanstveni i egzotični, ekscentrični i mentalno labilni. Svako od njih zna deo tajne na osnovu koga nastavlja svoj put ka otkriću željenog predmeta. Korto je, kao stranac, u poziciji da spaja različite, međusobno suprotstavljene strane i da na osnovu fragmenata sačinjenih od istorijskih činjenica, ezoterijskih učenja, ljudskih strasti, komplekasa, ludila i puke slučajnosti sastavi koliko-toliko celovitu priču. Svoj udeo u legendi imaju i tajna društva, mladi fašisti, državna policija i pesnik Gabrijele D'Anuncio. U maniru uzbudljivog istorijskog trilera Prat zapliće fakte i fikciju, stvarne i izmaštane ličnosti, ono što se dogodilo sa onim što se moglo dogoditi.

Ravnopravan junak priče je i Venecija (u kojoj je Prat proveo detinjstvo) sa skrivenim dvorištima i trgovima, tajanstvenim stepeništima, tornjevima i krovovima, sa ornamentima i statuama donetim iz različitih delova sveta, sa slojevima istorije različitih naroda koji su živeli na ovom prostoru. Konačno, junak stripa je i Pratova stvaralačka samosvest i autoironija kojom se distancira od priče odnosno zaokružuje je insistirajući na raskidanju magije pripovedanja zarad teatralnog svođenja računa (povorkom junaka ove epizode) i Kortovog odlaska u nove avanture.

Prat i njegov (anti)junak Korto uvereni su da realnost nije onakva kakvom se čini, da u njoj nema ničega trajnog i junačkog; istina zavisi od položaja onog ko o njoj svedoči odnosno od autorove volje da nešto proglasi bitnim. Otuda je ovaj strip specifičan „slučaj“ postmodernističkog eklekticizma i kao takav traži povećanu čitalačku pažnju kako bi se spoznale fine nijanse pripovesti, poigravanje faktima i konstantni upliv magijskog u realnost. Po ovom maniru Prat je blizak H. L. Borhesu koji je istinu predstavljao kao fikciju (za razliku od drugih pisaca koju su fikciju pokušavali da predstave kao istinu). Na vizuelnoj ravni stripa, Prat se majstorski poigrava stilizovanim, minimalističkim crtežom koji predstavlja trivijalne i čudesne prizore izmeštene od uobičajenog i očekivanog a sve na radost pravih ljubitelja „priča u slikama“ i predanih pratilaca serijala koji ima kultni status kao remek-delo umetničke baštine XX veka.

            („Dnevnik“, 2020.)

Pandemija Kovida19 unela je mnoštvo neočekivanih promena u dosadašnji svakodnevni život; svakovrsna nametnuta ograničenja izazvala su i brojne reakcije, odnosno niz pokušaja da se pomogne u prevazilaženju teškoća. Rukovodeći se željom da svojim čitaocima koliko-toliko olakšaju zatvorenost u četiri zida, mnogi svetski izdavači na matičnim sajtovima „otvorili“ su svoja izdanja za besplatno čitanje i skidanje što je naišlo na pozitivne reakcije ljubitelja literature. Među retkim domaćim kućama koje su sledile ovakve akcije je i izdavač „Besna kobila“ koji je zainteresovanima ponudio par svojih strip albuma iz skorije produkcije. U toj respektabilnoj ponudi pažnju svakako privlači grafička novela „Korporativni Pandemonijum“, scenariste Zorana Penevskog (1967) i crtača Aleksandra Zolotića (1987), koja je zaslužila Nagradu Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije za strip izdanje 2014. godine. Reč je svakako jedinstvenom primeru suptilnog spoja slike i reči sa odista spektakularnim rezultatom. Penevski vešto gradi priču interesantnu i mladima i odraslima koja preispituje temeljne civilizacijske pojmove slobode i terora ali i odrastanja i socijalizacije svake jedinke. Zaveden arhetipskim prizorom čoveka koji leti dečak pokušava da ostvari svoju fiksaciju dobrovoljno pristupajući moćnoj organizaciji koja ga obrazuje i obučava; pitomac zdušno i savesno izvršava poverene mu zadatke veran proklamovanim ciljevima i romantičnim vizijama žrtvovanja zarad odbrane od zveri koje prete zajednici Korporopolisa. Čak ni simpatije prema devojčici Hildi neće pokolebati dečaka da nadležnima prijavi njene prestupe mada su takvi postupci bili njen jedini način da preživi. Revnost, naravno, biva nagrađena napredovanjem i krunisana uvrštavanjem u redove letećih korpova. Na vrhunci svojih snaga, oduševljenja i zavedenosti, dečak poželi da preleti preko zidina Korporopolisa i lično vidi zveri o kojima je toliko slušao. Ovaj čin otkriće mu da je čitavo svoje postojanje temeljio na obmanama, lažnim parolama i praznim obećanjima; potpuno nemoćan da pojmi svoj položaj dečak se za objašnjenja obraća vrhovnom korpu što je njegova poslednja, kobna greška...
            U prikazivanju metoda vrbovanja i stvaranja poslušnika Penevski koristi oprobana iskustva svih totalitarnih organizacija-sistema ljudske civilizacije, počev od konstantne demagogije preko insistiranju na opasnosti od „spoljnog neprijatelja“ koji ugrožava pravednu i pravovernu zajednicu do razvijanja i potenciranja vrednosnog sistema poslušnosti i žrtvovanja među mladima koji će postati vatreni članovi poželjnih državnih-partijskih organizacija. Saznanja koja čitaoci imaju o svim ovim pitanjima (na ovim prostorima ona su generacijama neposredno sticana) a koja dečak nema, pa je otuda nesvestan da je objekt manipulacije, dodatno stvaraju tenziju i pojačavaju identifikaciju sa mladim junakom i njegovom neizbežnom sudbinom. Za razliku od mnoštva optimističkih priča na temu borbe sa totalitarnim sistemom, ova nedvosmisleno kazuje da se sistem delovanjem pojedinaca ne može ni promeniti ni pobediti.
            U likovnom „oživljavanju“ priče Zolotić se opredelio za stilizovani crtež utemeljen na spoju karikaturalnih likova, modi i eksterijerima s kraja XIX veka te povremenim reminiscencijama na mitiloška bića. Ova kombinacija, na koricama knjige imenovana i kao „retro futurizam“, izuzetno je dopadljiva a celokupni doživljaj je pojačan i specifičnim kolornim postupkom - crno-beli crtež je „dopunjen-dobojen“ plavim tonovima. Svoj udeo u ukupnom utisku ima i sjajna montaža tabli kojom se osim dinamizovanja radnje produbljavaju i psihološki doživljaji junaka odnosno oslikava Korporopolis kao košmarno okrilje dešavanje.
            Rečju, „Korporativni Pandemonijum“ pleni vizuelnom atraktivnošću i alegorijskom višeznačnošću te spojem infantilne bezazlenosti i sumorne stvarnosti u kojoj mašina vlasti neumoljivo lomi svoje podanike. Iz pomenutih razloga ovo delo spada u same vrhunce domaćeg strip stvaralašta i svakako zaslužuje punu pažnu i uvažavanje ljubitelja „priča u slikama“.
            („Dnevnik“, 2020.)

 

    Nova knjiga Nikole Živanovića (1979), zapaženog pesnika mlađe generacije (mada ovaj pesnik razložno zapaža i pita: „Šta bi kritičari koji me nazivaju mladim pesnikom / Rekli da znaju da sam pišući i objavljujući / Proveo čitav jedan pseći život?ˮ u „Pseći životˮ), objavljena u prestižnoj pesničkoj ediciji „Poveljaˮ Narodne biblioteke „Stefan Prvovenčaniˮ iz Kraljeva, staviće na prijatne muke znatiželjne čitaoce kako svojim naslovom, tako i strukturom u kojoj nema odvojenih ciklusa kao relativno uobičajenog načina formiranja pesničkih zbirki. Ciklusi su svojevrsni fokusi pesničke pažnje na određene teme koje su, u većoj ili manjoj meri, povezane sa ostalim ciklusima-temama iz iste knjige. Takav „parcelisanˮ pogled i izraz svakako ima svoje prednosti i nudi stvaralačke izazove, mada je i pokriće za zbirke koje su nastale pukim sabiranjem pesama bez neke dublje veze – otuda i razlikovanje na pesničke zbirke i pesničke knjige, koje su celine sa unutrašnjom kohezijom. Živanović se opredelio za oblik knjige koja ima veće ambicije i pretenzije od nekompaktne zbirke. Njegova je namera da prezentuje samosvojni pogled na totalitet realnosti lirskog subjekta, koji podrazumeva telesnost, ali i duhovnost, serioznost i nesputani ludizam. Ovo, međutim, ne znači odricanje od fraktalnosti kakvu možemo videti u pesmama sastavljenim od više celina („Daniˮ, „Palilulsko groblje u Kragujevcuˮ, „U tvoju slavu, Gospodeˮ, „Đulićiˮ), već njeno posebno uklapanje u celinu, što ovoj daje dodatnu dubinu i intelektualno-emotivni patos.
    Ambicioznost pesničke avanture najavljuje početna (programska) pesma „Voltu Vitmenuˮ, koja, pored „priznavanjaˮ Vitmenu veće bliskosti/srodnosti u spisateljskom svetonazoru i nervu (koji podrazumeva robusnost i „siroviji izrazˮ) u odnosu na T. S. Eliota, donosi i hrabru izjavu „Kao i ti, nikad nisam želeo da budem genije, / Želeo sam da geniji znaju moje pesme napamet.ˮ. Ova izjava u suštini priznaje postojanje poetske nesavršenosti, ali insistira koliko na njenoj sugestivnosti i upečatljivosti, toliko i na posebnoj vrsti/nivou recepcije od probrane i profilisane publike, što je sasvim u skladu sa tvrdnjom da je Poezija (bila, jeste i biće) Kraljica pisane reči. Ovom serioznom iskazu specifično kontrapunktiranje (ili indirektno data potvrda uz dozu vrednosnog relativizovanja) stići će će na samom kraju knjige, bukvalno u njenim poslednjim stihovima na kraju neodoljivo ludističke poeme „Đulićiˮ, koji glase „Ludak umišlja da je genije / Genije umišlja da je ludak.ˮ; njima se formira luk rasprostrt preko čitave knjige i njenih pesama, odnosno preko životnog multiverzuma koji poznaje i priznaje dijametralno različita tumačenja jednog pojma, koja su, ipak, deo jedinstvene, neponovljive ličnosti. Kontradiktornost, dakle, nije anomalija već normalnost (ili, ako to posmatramo sa strane, ukoliko nema kontradiktornosti, nema ni normalnosti). A kao primer funkcionisanja kontradiktornosti slede i šarmantni stihovi „A jedan pijanac u uglu / Znao je moju pesmu napamet.ˮ (u „Istim pokretomˮ) sa dilemom (da li je pijanac genije) koja je prepuna nenametljivog, a izvanrednog i zdravog apsurda.
    U iščitavanju knjige znatiželjni čitalac će otkriti široku lepezu životnih situacija lirskog subjekta, od fizičkih trivijalnosti do promišljanja literature, od političke svakodnevice do filozofske bezvremenosti, od haosa civilizacije do prizora dugog porodičnog putovanja u tesnom automobilu. Odnos onoga što se zove „Stvarni životˮ (to je naslov jedne pesme) i njegovog derivata u obliku stihova dinamičan je i prolazi kroz niz tačaka na vrednosnoj skali: od rezigniranosti („Taj nevažni trenutak dok pišeš pesmu,ˮ u „Zar je to sve?ˮ i „(…) moj nečujni pokušaj da nešto napišem / Stidljiv, gotovo uplašen da ne napravim neki / suvišan zvuk,  / Da nešto ne poremetim u tananon rasporedu stvari.ˮ u „Radniciˮ, „Uvek sam bio spor. Pisao kilavo i bez volje. // Pisao samo zato što ništa drugo nisam znao da radim.ˮ u „Dakle, odlazišˮ) preko zdravog aktivizma i/ili cinizma („Pesnici dana, hajde, obdelavajte baštuˮ u „Nalogˮ) i dilema/izazova pesništva („Škola pisanjaˮ, „Prevođenje poezijeˮ, „Šeširˮ, „Roštiljˮ) do samozadatog cilja („A ove pesme ne treba da budu / Ni moja ispovest / Ni svedočanstvo moje posebnosti / Već samo enciklopedija / Mog prisustva u svetu.ˮ u „Enciklopedijaˮ). U pauzama, praznom hodu literarne samosvesnosti, udevaju se svakovrsni (bez)značajni dani (i jedan da otvorenim prelomom noge u „Šareni daniˮ), sećanje na roditelje i njihovu ljubav (suptilna pesma „Svećeˮ), jad starosti i smrti, sahrane i posete grobljima i manje-više isprazno i rutinsko trajanje u pukom smenjivanju dana (uz jetku dozu groteske „5 // Kad god počnem da brljam po zamrzivaču, / Tražeći kosku za supu ili komad mesa, / Iz najdubljih, najhladnijih slojeva / Zgrabi me nečija promrzla ruka. / „Izdržite momciˮ, kažem, / „Doći će i na vas red.ˮ u „U tvoju slavu, Gospodeˮ).
    U nekoliko pesama („Vetar s moraˮ, „Sveta Eufemijaˮ, „Naše večeˮ, „Večna ljubavˮ, „Zajednički životˮ, „Dakle, odlazišˮ…) Živanović piše o emotivnoj vezi, zajedničkom životu, te okončanju ljubavnog odnosa. Insistirajući na sitnicama, ali i na rutinskom, pesniku uspeva da ostane svež i neopterećen melodramatskim, kao i da činjenice postojanja ljubavnih osećanja i dodira uvede u realni život i tako izbegne fetišizovanje i izdvajanje ovog odnosa iz konteksta tekuće egzistencije, upravo na tragu njegove pesme „Svećeˮ. U takvoj postavci humorni i apsurdistički tonovi deluju i prihvatljivo i stvarno(sno) („Tvoja baba je htela da bude glumica. / Posle me je celog života krivila što sam se rodio / pa je morala da odustane. / Ja tebe treba da krivim  zato što nisam odustao da budem pesnik.ˮ u „Dakle, odlazišˮ).
    Nakon pesme „Gračanicaˮ u kojoj se uznemirujuće slike dopunjuju mističkim (bezmalo ezoterijskim), u finalu knjige nalazi se već pomenuta poema „Đulićiˮ, koja se izdvaja od prethodnih pesama vrcavim, kalamburskim stihovima nalik ranim nadrealističkim, odnosno zenitističkim iskustavima (kao i savremenoj praksi signalizma). U njima se slobodno spajaju (ne bez sudara) različite epohe i gradovi, literatura i politička istorija, ratovi, emigracija (Zmaj Jova Jovanović, Branko Radičević, Vlada Divljan, Mihajlo Pantić, I svetski rat, partizani i četnici, Obama, Beč, Beograd…), a nad svim se razastire atmosfera koja se, zavisno od afiniteta čitalaca, može tumačiti kao fatalni usud umetnika, ali i naroda, ili kao traženje (ne obavezno uspešno) namernih i slučajnih (zadesnih) razloga i izgovora za uspehe i neuspehe stvaralaca, ratnika i narodnih vođa. Razigrana neobaveznost i problematična serioznost, humor i karikaturalno, prepliću se u gromoglasnom i lepršavom „pevanjuˮ, koje razgaljuje, ali daruje i drugačiju perspektivu onome što zovemo istorija.
    Zaključimo da nova pesnička knjiga Nikole Žavanovića pruža uvid u jedan od najosebujnijih i najubedljivijih pesničkih svetova savremene srpske poezije koji zaslužuje posvećenu čitalačku i kritičarsku pažnju.

https://eckermann.org.rs/article/o-nikoli-zivanovicu/


 

Nova knjiga u katalogu agilne „Čarobne knjige“, u ediciji „DC Gold Specijal, kolekcija odabranih priča iz DC multiverzuma“, velikog formata, tvrdih korica i u punom koloru, donosi kompletni strip mini serijal „Betmen Povratak mračnog viteza“ za koju se na poslednoj korici tvrdi „Najbolja priča o Betmenu svih vremena i, po mišljenju mnogih, najbolji strip-roman svih vremena! Priča koja je superherojski strip uvela u novo, mračno doba!“ Začudo, čak i uzdržaniji stripoljubci složiće se, bez mnogo protesta, sa ovim tvrdnjama. Ako i nije najbolji strip-roman (grafička novela) ova četvorodelna serija svakako spada među najpoznatije i najcitiranije. Scenarista i crtač Frenk Miler (1957), posle godina strip-šegrtovanja i pečenja zanata u okriljima korporacijskog stripa, na talasu „humanizovanja super heroja“ koji je bio na delu u gigantima „Marvelu“ i „DC“-ju sa krajnjim ciljem da se mladim generacijama prilagode stare priče, u okviru koja je već „podmaldio“ posustalog „Derdevila“, poduhvatio se istog posla sa Betmenom, omiljenim ali slabo prodavanim super herojem koji to nije - jer je običan čovek velike snage sa mnoštvom tehnoloških pomagala (gedžeta) koji se u megapolisu Gotamu bori sa buljukom karikaturalno-grotesknih negativaca. Činjenica da je Betmen (samo) čovek, „u civilnom životu“ milioner, temelj je revizionističkog serijala „Povratak mračnog viteza“ koji je 1986.g. izašao u četiri sveske koje odslikavaju razvojne faze epopeje Mračnog viteza: povratak, trijumf, lov na Mračnog viteza i njegov pad.
            Elem, Betmen je već deceniju odsutan iz dešavanja u Gotamu, njegov civilni zaklon, milioner Brus Vejn, pak, opasno iskušava svoje snage i kocka se sa smrću, šef policije Gordon Džejms odlazi u penziju, ljudi se jedva sećaju Mračnog viteza a deca o njemu ne znaju ništa, vodeći kriminalci, Harvi Dent-Dvoliki, Džoker, su u ludnici Arkam ili pred izlaskom iz zatvora-ludnice, na ulicama hara banda Mutanata... Bogati su još bogatiji, bedni još bedniji, sva dešavanja prate beskrupulozni reporteri, sa malih ekrana svoje stavove objavljuju svakojaki šarlatani, salonski humanisti bez osećaja za realnost. Gotam više liči na krug pakla nego na uspešnu zajednicu. Betmena-Vejna na pragu starosti progone traume iz detinjstva, od pada u pećinu do ubistva roditelja, kao i pogibija njegovom pomoćnika Robina; bes u njemu ključa i ekspolodiraće u niz sukoba sa svakovrsnim prestupnicima dok nad gradom, posle dugih dana žege, besni oluja. Njegove akcije ne nailaze na odobravanje - u TV debatama svakovrsni stručnjaci ga proglašavaju fašistom, najgorim nasilnikom, uzrokom svih drugih zločina. Čak ni to što će zaustaviti Dentov zločinački plan (iako su lekari tvrdili da je Dent izlečen) neće uspeti da ga rehabilituje u očima dirigovane javnosti. Betmen biva izjednačen sa kriminalcima pa nova načelnica policije izdaje nalog za njegovim hapšenjem. Mračni se vitez, koji uspeva da povrati fizičku kondiciju mada su mu refleksi sporiji, uz pomoć mlade Keri Keli koja postaje novi Robin, bori sa Džokerom i njegovom bandom, beži od policije, deli megdan sa vođom Mutanata a zatim predvodi te preobraćene delinkvente u akciji spasavanja stanovništva Gotama koji je uništen eksplozijom ruske bombe. Konačni, epski dvoboj Betmena i Supermena vraća Mračnog viteza u „ilegalu“ lažirane smrti otvarajući neslućene mogućnosti njegovog daljeg delovanja!
            Miler je u Betmena udahnuo istinsku živost, koja znači ne samo pocepan kostim već razbijene usne i masnice po telu, i stavio ga na impozantno oslikanu pozornicu koju čine medijske manipulacije, isprazni senzacionalizam i odsustvo bilo kakve ljudskosti. Uskrsnuće Mračnog viteza neminovno je moralo u akciju da vrati i njegove protivnike ali su i njihove pojave „očovečene“ kao zalog uverljivosti zapleta. Osvežena i osavremenjena priča tražila je i drugačiji likovni izgled pa su Milerove i Jansonove slike efektne i impozantne, mračne i prljave a table vratolomno dinamične, od onih sa nizom malih kvadrata koji predstavljaju TV ekrane, preko slika u okviru kontura onomatopeja do impozantnih totala punih sirove snage u oštrim kontrastima svetla i tame.
            „Povratak mračnog viteza“ i posle tri ipo decenije jednako zavodljivo je i silovito delo koje je otvorilo novu, intrigantnu stranicu u dotadašnjem maniristički ispranom super-herojskom multiverzumu pa je i danas obavezna lektira za ljubitelje „priča u slikama“.
            („Dnevnik“, 2020.)
 

top