Nova knjiga Nikole Živanovića (1979), zapaženog pesnika mlađe generacije (mada ovaj pesnik razložno zapaža i pita: „Šta bi kritičari koji me nazivaju mladim pesnikom / Rekli da znaju da sam pišući i objavljujući / Proveo čitav jedan pseći život?ˮ u „Pseći životˮ), objavljena u prestižnoj pesničkoj ediciji „Poveljaˮ Narodne biblioteke „Stefan Prvovenčaniˮ iz Kraljeva, staviće na prijatne muke znatiželjne čitaoce kako svojim naslovom, tako i strukturom u kojoj nema odvojenih ciklusa kao relativno uobičajenog načina formiranja pesničkih zbirki. Ciklusi su svojevrsni fokusi pesničke pažnje na određene teme koje su, u većoj ili manjoj meri, povezane sa ostalim ciklusima-temama iz iste knjige. Takav „parcelisanˮ pogled i izraz svakako ima svoje prednosti i nudi stvaralačke izazove, mada je i pokriće za zbirke koje su nastale pukim sabiranjem pesama bez neke dublje veze – otuda i razlikovanje na pesničke zbirke i pesničke knjige, koje su celine sa unutrašnjom kohezijom. Živanović se opredelio za oblik knjige koja ima veće ambicije i pretenzije od nekompaktne zbirke. Njegova je namera da prezentuje samosvojni pogled na totalitet realnosti lirskog subjekta, koji podrazumeva telesnost, ali i duhovnost, serioznost i nesputani ludizam. Ovo, međutim, ne znači odricanje od fraktalnosti kakvu možemo videti u pesmama sastavljenim od više celina („Daniˮ, „Palilulsko groblje u Kragujevcuˮ, „U tvoju slavu, Gospodeˮ, „Đulićiˮ), već njeno posebno uklapanje u celinu, što ovoj daje dodatnu dubinu i intelektualno-emotivni patos.
    Ambicioznost pesničke avanture najavljuje početna (programska) pesma „Voltu Vitmenuˮ, koja, pored „priznavanjaˮ Vitmenu veće bliskosti/srodnosti u spisateljskom svetonazoru i nervu (koji podrazumeva robusnost i „siroviji izrazˮ) u odnosu na T. S. Eliota, donosi i hrabru izjavu „Kao i ti, nikad nisam želeo da budem genije, / Želeo sam da geniji znaju moje pesme napamet.ˮ. Ova izjava u suštini priznaje postojanje poetske nesavršenosti, ali insistira koliko na njenoj sugestivnosti i upečatljivosti, toliko i na posebnoj vrsti/nivou recepcije od probrane i profilisane publike, što je sasvim u skladu sa tvrdnjom da je Poezija (bila, jeste i biće) Kraljica pisane reči. Ovom serioznom iskazu specifično kontrapunktiranje (ili indirektno data potvrda uz dozu vrednosnog relativizovanja) stići će će na samom kraju knjige, bukvalno u njenim poslednjim stihovima na kraju neodoljivo ludističke poeme „Đulićiˮ, koji glase „Ludak umišlja da je genije / Genije umišlja da je ludak.ˮ; njima se formira luk rasprostrt preko čitave knjige i njenih pesama, odnosno preko životnog multiverzuma koji poznaje i priznaje dijametralno različita tumačenja jednog pojma, koja su, ipak, deo jedinstvene, neponovljive ličnosti. Kontradiktornost, dakle, nije anomalija već normalnost (ili, ako to posmatramo sa strane, ukoliko nema kontradiktornosti, nema ni normalnosti). A kao primer funkcionisanja kontradiktornosti slede i šarmantni stihovi „A jedan pijanac u uglu / Znao je moju pesmu napamet.ˮ (u „Istim pokretomˮ) sa dilemom (da li je pijanac genije) koja je prepuna nenametljivog, a izvanrednog i zdravog apsurda.
    U iščitavanju knjige znatiželjni čitalac će otkriti široku lepezu životnih situacija lirskog subjekta, od fizičkih trivijalnosti do promišljanja literature, od političke svakodnevice do filozofske bezvremenosti, od haosa civilizacije do prizora dugog porodičnog putovanja u tesnom automobilu. Odnos onoga što se zove „Stvarni životˮ (to je naslov jedne pesme) i njegovog derivata u obliku stihova dinamičan je i prolazi kroz niz tačaka na vrednosnoj skali: od rezigniranosti („Taj nevažni trenutak dok pišeš pesmu,ˮ u „Zar je to sve?ˮ i „(…) moj nečujni pokušaj da nešto napišem / Stidljiv, gotovo uplašen da ne napravim neki / suvišan zvuk,  / Da nešto ne poremetim u tananon rasporedu stvari.ˮ u „Radniciˮ, „Uvek sam bio spor. Pisao kilavo i bez volje. // Pisao samo zato što ništa drugo nisam znao da radim.ˮ u „Dakle, odlazišˮ) preko zdravog aktivizma i/ili cinizma („Pesnici dana, hajde, obdelavajte baštuˮ u „Nalogˮ) i dilema/izazova pesništva („Škola pisanjaˮ, „Prevođenje poezijeˮ, „Šeširˮ, „Roštiljˮ) do samozadatog cilja („A ove pesme ne treba da budu / Ni moja ispovest / Ni svedočanstvo moje posebnosti / Već samo enciklopedija / Mog prisustva u svetu.ˮ u „Enciklopedijaˮ). U pauzama, praznom hodu literarne samosvesnosti, udevaju se svakovrsni (bez)značajni dani (i jedan da otvorenim prelomom noge u „Šareni daniˮ), sećanje na roditelje i njihovu ljubav (suptilna pesma „Svećeˮ), jad starosti i smrti, sahrane i posete grobljima i manje-više isprazno i rutinsko trajanje u pukom smenjivanju dana (uz jetku dozu groteske „5 // Kad god počnem da brljam po zamrzivaču, / Tražeći kosku za supu ili komad mesa, / Iz najdubljih, najhladnijih slojeva / Zgrabi me nečija promrzla ruka. / „Izdržite momciˮ, kažem, / „Doći će i na vas red.ˮ u „U tvoju slavu, Gospodeˮ).
    U nekoliko pesama („Vetar s moraˮ, „Sveta Eufemijaˮ, „Naše večeˮ, „Večna ljubavˮ, „Zajednički životˮ, „Dakle, odlazišˮ…) Živanović piše o emotivnoj vezi, zajedničkom životu, te okončanju ljubavnog odnosa. Insistirajući na sitnicama, ali i na rutinskom, pesniku uspeva da ostane svež i neopterećen melodramatskim, kao i da činjenice postojanja ljubavnih osećanja i dodira uvede u realni život i tako izbegne fetišizovanje i izdvajanje ovog odnosa iz konteksta tekuće egzistencije, upravo na tragu njegove pesme „Svećeˮ. U takvoj postavci humorni i apsurdistički tonovi deluju i prihvatljivo i stvarno(sno) („Tvoja baba je htela da bude glumica. / Posle me je celog života krivila što sam se rodio / pa je morala da odustane. / Ja tebe treba da krivim  zato što nisam odustao da budem pesnik.ˮ u „Dakle, odlazišˮ).
    Nakon pesme „Gračanicaˮ u kojoj se uznemirujuće slike dopunjuju mističkim (bezmalo ezoterijskim), u finalu knjige nalazi se već pomenuta poema „Đulićiˮ, koja se izdvaja od prethodnih pesama vrcavim, kalamburskim stihovima nalik ranim nadrealističkim, odnosno zenitističkim iskustavima (kao i savremenoj praksi signalizma). U njima se slobodno spajaju (ne bez sudara) različite epohe i gradovi, literatura i politička istorija, ratovi, emigracija (Zmaj Jova Jovanović, Branko Radičević, Vlada Divljan, Mihajlo Pantić, I svetski rat, partizani i četnici, Obama, Beč, Beograd…), a nad svim se razastire atmosfera koja se, zavisno od afiniteta čitalaca, može tumačiti kao fatalni usud umetnika, ali i naroda, ili kao traženje (ne obavezno uspešno) namernih i slučajnih (zadesnih) razloga i izgovora za uspehe i neuspehe stvaralaca, ratnika i narodnih vođa. Razigrana neobaveznost i problematična serioznost, humor i karikaturalno, prepliću se u gromoglasnom i lepršavom „pevanjuˮ, koje razgaljuje, ali daruje i drugačiju perspektivu onome što zovemo istorija.
    Zaključimo da nova pesnička knjiga Nikole Žavanovića pruža uvid u jedan od najosebujnijih i najubedljivijih pesničkih svetova savremene srpske poezije koji zaslužuje posvećenu čitalačku i kritičarsku pažnju.

https://eckermann.org.rs/article/o-nikoli-zivanovicu/


 

Nova knjiga u katalogu agilne „Čarobne knjige“, u ediciji „DC Gold Specijal, kolekcija odabranih priča iz DC multiverzuma“, velikog formata, tvrdih korica i u punom koloru, donosi kompletni strip mini serijal „Betmen Povratak mračnog viteza“ za koju se na poslednoj korici tvrdi „Najbolja priča o Betmenu svih vremena i, po mišljenju mnogih, najbolji strip-roman svih vremena! Priča koja je superherojski strip uvela u novo, mračno doba!“ Začudo, čak i uzdržaniji stripoljubci složiće se, bez mnogo protesta, sa ovim tvrdnjama. Ako i nije najbolji strip-roman (grafička novela) ova četvorodelna serija svakako spada među najpoznatije i najcitiranije. Scenarista i crtač Frenk Miler (1957), posle godina strip-šegrtovanja i pečenja zanata u okriljima korporacijskog stripa, na talasu „humanizovanja super heroja“ koji je bio na delu u gigantima „Marvelu“ i „DC“-ju sa krajnjim ciljem da se mladim generacijama prilagode stare priče, u okviru koja je već „podmaldio“ posustalog „Derdevila“, poduhvatio se istog posla sa Betmenom, omiljenim ali slabo prodavanim super herojem koji to nije - jer je običan čovek velike snage sa mnoštvom tehnoloških pomagala (gedžeta) koji se u megapolisu Gotamu bori sa buljukom karikaturalno-grotesknih negativaca. Činjenica da je Betmen (samo) čovek, „u civilnom životu“ milioner, temelj je revizionističkog serijala „Povratak mračnog viteza“ koji je 1986.g. izašao u četiri sveske koje odslikavaju razvojne faze epopeje Mračnog viteza: povratak, trijumf, lov na Mračnog viteza i njegov pad.
            Elem, Betmen je već deceniju odsutan iz dešavanja u Gotamu, njegov civilni zaklon, milioner Brus Vejn, pak, opasno iskušava svoje snage i kocka se sa smrću, šef policije Gordon Džejms odlazi u penziju, ljudi se jedva sećaju Mračnog viteza a deca o njemu ne znaju ništa, vodeći kriminalci, Harvi Dent-Dvoliki, Džoker, su u ludnici Arkam ili pred izlaskom iz zatvora-ludnice, na ulicama hara banda Mutanata... Bogati su još bogatiji, bedni još bedniji, sva dešavanja prate beskrupulozni reporteri, sa malih ekrana svoje stavove objavljuju svakojaki šarlatani, salonski humanisti bez osećaja za realnost. Gotam više liči na krug pakla nego na uspešnu zajednicu. Betmena-Vejna na pragu starosti progone traume iz detinjstva, od pada u pećinu do ubistva roditelja, kao i pogibija njegovom pomoćnika Robina; bes u njemu ključa i ekspolodiraće u niz sukoba sa svakovrsnim prestupnicima dok nad gradom, posle dugih dana žege, besni oluja. Njegove akcije ne nailaze na odobravanje - u TV debatama svakovrsni stručnjaci ga proglašavaju fašistom, najgorim nasilnikom, uzrokom svih drugih zločina. Čak ni to što će zaustaviti Dentov zločinački plan (iako su lekari tvrdili da je Dent izlečen) neće uspeti da ga rehabilituje u očima dirigovane javnosti. Betmen biva izjednačen sa kriminalcima pa nova načelnica policije izdaje nalog za njegovim hapšenjem. Mračni se vitez, koji uspeva da povrati fizičku kondiciju mada su mu refleksi sporiji, uz pomoć mlade Keri Keli koja postaje novi Robin, bori sa Džokerom i njegovom bandom, beži od policije, deli megdan sa vođom Mutanata a zatim predvodi te preobraćene delinkvente u akciji spasavanja stanovništva Gotama koji je uništen eksplozijom ruske bombe. Konačni, epski dvoboj Betmena i Supermena vraća Mračnog viteza u „ilegalu“ lažirane smrti otvarajući neslućene mogućnosti njegovog daljeg delovanja!
            Miler je u Betmena udahnuo istinsku živost, koja znači ne samo pocepan kostim već razbijene usne i masnice po telu, i stavio ga na impozantno oslikanu pozornicu koju čine medijske manipulacije, isprazni senzacionalizam i odsustvo bilo kakve ljudskosti. Uskrsnuće Mračnog viteza neminovno je moralo u akciju da vrati i njegove protivnike ali su i njihove pojave „očovečene“ kao zalog uverljivosti zapleta. Osvežena i osavremenjena priča tražila je i drugačiji likovni izgled pa su Milerove i Jansonove slike efektne i impozantne, mračne i prljave a table vratolomno dinamične, od onih sa nizom malih kvadrata koji predstavljaju TV ekrane, preko slika u okviru kontura onomatopeja do impozantnih totala punih sirove snage u oštrim kontrastima svetla i tame.
            „Povratak mračnog viteza“ i posle tri ipo decenije jednako zavodljivo je i silovito delo koje je otvorilo novu, intrigantnu stranicu u dotadašnjem maniristički ispranom super-herojskom multiverzumu pa je i danas obavezna lektira za ljubitelje „priča u slikama“.
            („Dnevnik“, 2020.)
 

 



Ovi se dana navršava pun vek od rođenja Reja Bredberija (1920-2012) klasika naučne fantastike i horora. Oba žanra su u SAD i ostatku Zapadnog sveta, u XX veku, dugo tretirana kao paraliteratura, bez obzira na sjajne preteče (Po, London, Hotorn, Birs, Tven...).

Uprkos „zadršci“ prema pomenutim žanrovima (unekoliko promenjenoj pred kraj XX veka), Bredberi je, na prestižnim listama, redovno svrstan među najveće američke pripovedače XX veka a 2007. dobio je i Pulucerovu nagradu za izuzetan doprinos književnosti.

Bredberijeva karijera počela je po receptu iz „američkog sna“: on je samouk jer se (samo)obrazovao u javnim bibliotekama čitanjem raznovrsne literature, od klasika do šunda-palpa. U početničkim radovima oponašao je E. A. Poa i E. R. Barouza. Prva priča štampana mu je 1938. godine; objavljivanje u časopisima je bilo izvor prihoda najpre samo za pisca a potom i njegovu porodicu. Bredberi je spisateljsko-nadničarsku karijeru započeo u „palp“ časopisima a nastavio je u posleratnom dobu bujanja magazina svakovrsnih profila koji su objavljivali originalne priče i izdašno ih plaćali (npr. “Plejboj” je bio na glasu po velikim honorarima). Kako bi opstao na tržištu Bredberi je morao da poštuje zahteve publike i urednika a da, uprkos ograničenjima, razvija sopstvene teme i literarni stil.

Elementi naučne fantastike u njegovim pričama nisu bili u okvirima tipične žanrovske ikonografije, on se nije ni trudio da stvori „naučnu“ atmosferu već je primarno opisivao ljudske odnose. Takve priče, u godinama oko II svetskog rata, nisu imale preveliku prođu kod urednika što je mladog pisca nateralo da se okrene hororu kao primarnom žanru koji odgovara njegovom umetničkom nervu i „ima prođu“. Vrlo brzo Bredberi biva priznat za uspešnog autora na ovom polju i nadalje uporedo razvija karijere u oba žanra sa njihovim čestim preplitanjima, što je, opet, iritiralo žanrovske čistunce. Bredberi je kasnije tvrdio da njegove priče nisu naučna fantastika kad opisuju ono što ne može se desiti ali će ipak dugo opstati jer imaju snagu mitova kakvu imaju i grčki mitovi.

Prva Bredberijeva knjiga “Mračni karneval” je objavljena 1947. godine a 1950. izlaze “Marsovske hronike” (izmenjena i skraćena verzija pojavljuje se u Engleskoj kao “Srebrni skakavci” a 1959. u Jugoslaviji). Slede brojne zbirke od kojih su najpoznatije “Tetovirani čovek”, “Oktobarska zemlja”, “Dan kada je zauvek padala kiša”, “Jesenji ljudi”, “S je za svemir”, “R je za raketu”, “Opevam telesni elektricitet” (naslov je dat po pesmi Volta Vitmena), odnosno romani “Farenhajt 451”, “Maslačkovo vino”, “Nešto zlo ovamo ide”, “Zbogom leto” (nastavak “Maslačkovog vina”) i druge. Bredberi je pisao drame (u jednoj je nastavio “Farenhajt 451”), poeziju, eseje, filmske scenarije (sa Džonom Hjustonom za “Mobi Dika”), scenarije za radio i TV programe. Zapažena mu je i trilogija krimi romana “Smrt je usamljena rabota”, “Groblje za ludake” i “Svi ubijmo Konstancu”. Za života je objavio oko 600 priča.

Bredberi je prevashodno izuzetan pripovedač. Anegdota kaže da su “Marsovske hronike” skrojene po ideji urednika kome se pisac požalio da ne može prodati knjigu priča jer svi traže romane; urednik je predložio da poveže priče pa je Bredberi spojio objavljene priče koje se dešavaju na Marsu a par priča je dopisao kako bi stvorile utisak celine (sličan „recept“ primenio je u “Tetoviranom čoveku” i “Maslačkovom vinu”).

Njegove priče krasi neodoljiva i zavodljiva lakoća pripovedanja, plemenita atmosfera „običnog života“, ubedljivost vizija, domišljatost, vešto kanalisanje tenzija, te raskošan lirski ton koji često lako postaje „presladak“. Bredberi ostaje prepoznatljiv po pričama o mukama naseljavanja Marsa (koji nije realni Mars iz astronomskih atlasa), mračnoj antiutopiji u kojoj se knjige spaljuju u ime opšteg dobra i političke korektnosti, odnosno po nizu priča o dečaštvu u zavodljivom i začudnom, tajanstvenom svetu prepunom čudovišta, opsena i zamki, te mukama odrastanja i razumevanja ustrojstva ljudskih zajednica (ovu temu kasnije je “preuzeo” i Stiven King). Bredberi je spremno rušio tabue, nije se libio literarnih eksperimenata pa je svojim delima postavio visoke žanrovske standarde koji su i nadalje nedostižni reperi za brojne autore. Sudeći po živom interesovanju za njegove knjige, Bredberi je i dalje omiljen mnoštvu čitalaca kao provereno kvalitetan pisac.

http://www.hellycherry.com/2020/09/ilija-bakic-povodom-veka-od-rodjenja-reja-bredberija.html

ČETIRI REKE - SLOBODAN IVKOV; BLIC 07.09.2020.

 


Upravo objavljeni dvanaesti tom, tvrdo ukoričeni i u punom koloru, stripa „Džeremaja“ scenariste i crtača Hermana Ipena (1938) u izdanju „Čarobne knjige“ standardno sadrži tri epizode: epizodu 34 - „Grad džungla“, 35 - „Kurdi Maloj i mama Olga“ i 36 - „Ma nek se nosi“ i po godinama originalnog objavljivanja (2015, 2017, 2018) sasvim se primakao tekućoj nam sadašnjosti donoseći nove radove žive strip legende u serijalu koji je postao reper za naučnofantastični strip. Uprkos ozbiljnom životnom dobu i posle četiri decenije od započinjanja serijala (prva epizoda se pojavila 1979) Herman i dalje marljivo radi, pa bezmalo svake godine objavljuje novu avanturu dvojca Džeremaja i Kurdi, uporedo radeći i na drugim stripovima za koje scenario najčešće piše njegov sin Iv. „Džeremaja“ je Hermanov prvi samostalni serijal, najdugovečniji i najobimniji (upravo treba da izađe 38. album)! Glavni junaci, Džeremaja i Kurdi Maloj, na početku mladići sada su momci u punoj snazi (istina, od početka lutanja za njih je proteklo samo desetak godina); ovi večiti putnici i dalje krstare uzduž i popreko ostataka Sjedinjenih Američkih Država razorenih međurasnim sukobom (što nudi neprijatna poređenja sa tekućom situacijom u SAD). Od rata stvari su se, nakon faze sveopšteg haosa, nalik na modernizovani Divlji zapad, počele postepeno popravljati, centralna državna administracija je profunkcionisala, usamljene male zajednice povezale su se a bande kriminalaca su uglavnom pobeđene. Ipak, trenutno stanje je daleko od onog koje je ratom uništeno a nova vlast drži se starih metoda vladavine - lokalni moćnici pljačkaju podanike, manje ili više perfidno, ucenama ili nasiljem, i svoje rabote pokušavaju da sakriju od još uvek slabe i nedovoljno prisutne savezne vlasti. Dvojica prekaljenih boraca nespremnih da zažmure na nepravdu lako zapadaju u nevolje jer kao i svaki stranac ne poznaju raspodelu snaga pa ne pokazuju ni dovoljno poniznosti i respekta prema lokalnim bogatašima i političarima odnosno prema njihovim pulenima. Ovaj obrazac Herman primenjuje i varira sve češće kako serijal odmiče a civilizacija se vraća, sa svim prednostima i manama; očigledna je njegova naklonjenost običnom, malom čoveku kome je namenjana uloga gubitnika a on nema snage ili hrabrosti da joj se otrgne. S druge strane, zadivljujuća je Hermanova sposobnost da kreira mnoštvo živopisnih likova i da zaplete njihove sudbine u gotovo nerazmrsivo klupko u kome je malo pravih, čistih krivaca i heroja među mnoštvom „ružnih, prljavih i zlih“ marginalaca koji se bore za opstanak, ne shvatajući uvek šta je njihov sopstveni interes. U senci muških grubijana upečatljivo su oslikani likovi žena koje se na razne načine dovijaju da ostanu žive, zasnuju i sačuvaju porodicu na okupu; naravno, lake žene, sponzoruše, svoje polne atribute koriste i troše da bi uživale u luksuzu koji nude bogati i galantni klijenti-ljubavnici. Ponešto od ovakvog miljea Kurdi i Džer zatiču i u epizodi „Grad džungla“, među masama koje moćnik, koji kontroliše svu vodu, prisiljava da žive u njegovim zgradama. Oni koji pružaju otpor teroru pomešani su sa kolebljivcima i prepušteni (ne)milosti plaćenika i njihovog gazde.

            Epizoda „Kurdi Maloj i mama Olga“ novitet je u serijalu jer se bavi doživljajima Kurdija kao mladog mangupa, o čemu se jedva ponešto znalo. Elem, Kurdi pokušava da uđe u kamp-zatvor i nađe svog druga (jer ovaj zna gde je skriven novac od nekog posla); put ga vodi do ekscentrične mama Olge i njene rabote - krijumčarenja droge u kamp, uz pomoć prepredenog čuvara. Kurdi će morati da se uključi u tu riskantnu igru, istovremeno pokušavajući da spase prijatelja od bande nasilnika. Nakon krvave pobune i obračuna, Kurdi odlazi sa prepoznatljivim šlemom (uspomenom na druga) na glavi i mazgom Ezrom (poklonom od mama Olge). Desetak godina kasnije, u epizodi „Ma nosi se“, Kurdijeve uloge u kampu setiće se prepredeni policajac voljan da otme skriveni novac. Bežeći od potere naši junaci će banuti u skriveno bogataško imanje; bizarni odnosi između članova disfunkcionalne porodice odnosno maltretiranje potčinjenih daju Hermanu priliku da preispituje granice ljudske tolerancije i (ne)normalnosti.

            Razigrani crtež sa povremenim majstorskim pejzažima i enterijerima i višeslojne priče koje nadmašuju uobičajena stripska pojednostavljenja potvrđuju da Herman i nadalje ide novim, neutabanim stazama razgranavanja i produbljivanja svog antologijskog serijala. Lepo je videti legendu koja je i dalje u izvrsnoj formi.

            („Dnevnik“, 2020.) 




Zlatko Milenković (1969) znan je svim ovdašnjim stripoljubcima kao jedan od najagilnijih strip radnika ili, kako se to nekada lepše govorilo, pregalaca. Njegovi stripovi pojavljivali su se u mnoštvu raznovrsnih publikacija i par samostalnih albuma, bio je član redakcije „Stripoteke“ i, kao „frilenser“, tehnički urednik brojnih strip izdanja. Sada već davne 1998.g. pokrenuo je jedinstvenu internet publikaciju „Strip vesti“ koja je postala respektivna hronika dešavanja na ovdašnjoj strip sceni. Dugotrajni aktivni rad na brojnim projektima rezultirao je hroničnim nedostatkom vremena za osmišljavanje i crtanje sopstvenih stripova. Ipak, potreba za stvaranjem nije se mogla ugušiti. Pokušaj da se ta želja ne izgubi odnosno da autor sam sebe natera da radi na novim stripovima bilo je i pokretanje fanzina „Samo strip...“, decembra 2012, koji je, mada ne preterano često (uglavnom jedan broj godišnje), postao pozornica za Milenkovićeve nove i stare radove (kao i stripove odnosno članke povremenih gostiju). Glavni, odnosno „noseći“ strip u svakom broju je serijal „Samo strippp...“ koji je Milenković sabrao u crno-belom albumu „Planeta strip“ koji sadrži prvu epizodu pod naslovom „Družina“ i, na kraju albuma, niz omaž ilustracija kolega strip crtača.
            Znatiželjni čitalac u „Samo strippp...u“ sreće i prati dve paralelne i prepletene priče. U prvoj glavni junak je umetnik koji likom podseća na Milenkovića i koji se žali na nedovoljno vremena za stvaranje zbog čega sebi i publici (kojoj se i obraća) obećava da će ubuduće redovno crtati po tablu stripa (valjda po onoj latinskoj „nula dies sine linea“) čak i ako nema ideju o sadržaju u čemu će mu putokaz biti Moebiusova „Hermetička garaža“ koja je nastajala upravo tako - bez scenarija i plana (sledeći nadrealistički metod „automatskog pisanja“); pošto crtanje ima i terapijsku svrhu autor će crtati i sve što je oduvek želeo bez obzira da li se to uklapa u dotadašnji tok priče. Otvorena i autoironična samosvest, kojom se briše pogodbeni odnos umetnik-konzument, odlika je alternativnog-autorskog stripa i dozvoljava ne samo uvid u stvaralački proces već i direktnu komunikaciju stvaraoca i njegovih junaka. Tako i strip crtač raspisuje konkurs za junaka i sa odabranim kandidatom - metalnom lopticom sa rukama i kapom koja na vrhu ima propeler! - odlazi dalje; drugi član dobija mesto u družini bez konkursa (preko veze) jer je autor oduvek želeo da crta mumije (a ova je još i diplomirani ekonomista!) a treći je vilintuljak (plod grešne veze vilenjaka i patuljka, inače junak koga je autor ranije osmislio ali nije realizovao ideje o njegovim avanturama). Ovako sklepana družina, zajedno sa autorom koji ih malo bodri a malo kritikuje, kreće, po obrascima epske fantastike, kroz podzemni lavirint u važnu misiju oslobađanja - debele kobile od zlog zmaja. U ostvarenju zadatka će im pomoći leteći junak što će družinu, posle još malo peripetija, dovesti do robota-gedžeta koji ih smešta u kockasti svemirski brod i upućuje (u lakoj asocijaciji na TV seriju „Zvezdane staze“) u novu misiju...
            Milenkovićeva nonšalantna (anti)priča vrca od dosetki i karikiranja modela iz arsenala savremene pop kulture, iz kvadrata u kvadrat pobijajući obrasce na koje je čitalac navikao u praćenju konfekcijskih žanrovskih sadržaja. Ipak, parodiranje nema za cilj dokazivanje sopstvene intelektualne superiornosti jer je stvaralac daleko od potpuno usredsređene ličnosti jakih estetskih nazora; umesto monolitnog umetnika pred čitaocima je stvaralac gotovo „na ivici nervnog sloma“ koji pokušava da radom sačuva sopstvenu ličnost. Otuda, umetnik smišlja i dobija junake kakve može da domaši a to važi i u suprotnom smeru (ili, kako bi to rekla narodna mudrost „našla rupa zakrpu“). U takvom kontekstu i crtež je adekvatno neadekvatan: bez preteranog poštovanja crtačkih pravila ali sa nizom domišljatih rešenja, bez preciznosti ali sa viškom dobrodošle razbarušenosti.
            Milenkovićeva sposobnost da čitaoce ubedi u svoju priču, u njenu spontanost i neobaveznost, funkcioniše bez greške i u (ne)očekivanom smeru osveženja koje je na tragu ostvarenja plemenitih težnji za slobodnim strip stvaranjem.
            („Dnevnik“, 2020.)

 

Novi roman Darka Tuševljakovića (1978), zapaženog pisca srednje generacije, dobitnika Evropske nagrade za književnost za prethodni roman „Jaz“, pod egzotičnim i tajanstvenim nazivom „Jegermajster“, pred znatiželjnim čitaocima otvara dva paralelna pripovedna toka, jedan „realni“ i drugi „snoliki“, koji se, neminovno (jer svet je, naravno, samo jedan), približavaju jedan drugom i, napokon, pretapaju u košmarnu realnost (ili realni košmar). Zaplet nominalno počinjem dolaskom mladog para u hotel na neobičnom ostrvu nepredvidivih vremenskih (ne)prilika. Iskorak iz frustrirajuće svakodnevice oličen u odlasku na letovanje koje bi trebalo biti sinonim za blaženo, bezbrižno uživanje u prijatnom okruženju, opsesivna je potreba svakog pripadnika neoliberalne Zapadne civilizacije čije ispunjenje je dokaz njegove uspešnosti ali i ultimativna doza slobode i hedonizma koju pripadnici srednje klase sebi mogu da priušte; letovanje je, stoga, svojevrsna reperna tačka za sagledanje, samospoznaju sopstvene egzistencije i svođenje životnih-potrošačkih računa (iz pozicija promenjene vizure koje mogu dovesti i do neugodnih istina) pa je otuda i jedna od tema „Jaza“. Ipak, već iskrcavanje na aerodromu i susret sa bizarnom skulpturom (jednom od nekoliko u romanu) nagoveštavaju da se stvari neće odvijati kako je to uobičajeno. Slutnju potvrđuju i transport do hotela, susret sa grupom turista bizarnog (ili, ipak, normalnog) ponašanja (u internoj komunikaciji para prigodno nazvanih „Bugari“) i neočekivana magla samo produbljuju osećanje nesigurnosti koje je dodatno potencirano i mladićevim nedoumicama o sopstvenoj prošlosti. Dalja dešavanja, izleti do bolnice za gubavce i krčme u gradiću odnosno potopljenog naselja, naznake osoblja da mladić može dobiti i dodatne usluge iz arsenala oružja u podrumu hotela, uz nesporazume na ljubavnom planu zaokružuju teskobnu pozornicu (sa ekstatičnim ispadima) na nivou stvarnosti. Uz to mladića muče i živopisni snovi u kojima, usred demoliranih poslovnih kancelarija, susreće bizarno uniformisano biće sa rogom na glavi (iz koga izbija omaljujući dim) koje mu telepatski izdaje naloge. Po dolasku u šumu majstera i mladića progoni grupa lovaca, mladić biva zarobljen, ispitivan i stavljen na iskušenje kako bi potvrdio da je na strani lovaca; u napadu krda jelena mladić biva oslobođen i sklonjen u podzemnu bolnicu gde saznaje deo objašnjenja situacije u kojoj se nalazi. Fragmenti iz dve stvarnosti koji se podudaraju (fascinacija puškama, podzemni hodnici...) u finalu uspevaju da stvore njihov amalgam i izdignu košmar na novi nivo.
    „Jegermajster“ pripada onim retkim a valjanim knjigama (kakve su, na primer, one Borisa Vijana) koje uspevaju da nadograde znanu realnost odnosno da „dopune“ stvarnosnu priču/prozu stvarajući svet koji je i prepoznatljiv ali i oneobičen, iščašen i doveden do groteske koja se, kao senka, nastavlja na postojeće ličnosti i događanja ali u novoj, paralelnoj stvarnosti. Tako se podrazumevana sigurnost u viđeno/doživljeno subverzivno i permanentno podriva a nametnuta sumnja dodatno izoštrava pogled i otkriva da iza uobičajenih floskula i rutiniranih kretnji postoji samo praznina protraćenog postojanja, postojanja koje ne ume da spozna sebe (uprkos frojdovskim simboličkim naznakama) niti je sposobna da, kako su to tumačili From i Markuze, „strukturira svoje (slobodno) vreme“. Otuda je mladićeva nesigurnost u stvarnu prirodu i domašaj emotivne veze, kao i nedostatak sećanja na sopstvenu egzistenciju, simptom dvostruke patologije, one izazvane traumama poremećene ličnosti ali i celoživotne traume ispraznog postojanja. Dijagnoza ovog stanja biće formulisana i saopštena kraj logorske vatre na kojoj lovci peku meso svoje (još žive) žrtve i slave beg od civilizacije u primarniji način življenja; mada njihovo ponašanje uveliko obesmišljava tezu o „plemenitom divljaku“ ne može se osporiti da su lovci mnogo bliži Prirodi, sposobniji za opstanak u odnosu da buljuk preplašenih, dezorganizovanih ljudi (potrošača) koji se kriju u uništenim kancelarijama i pasivno iščekuju svoju sudbinu (ma kakva ona bila). Pre i posle ove epizode mladić će se boriti (u sni i na javi) sa kovitlacem događaja kojima ne upravlja već ga oni nose u neznanim, nepredvidivim smerovima. Čak i kad pokuša da se otme i odupre haosu, mladićev uspeh biće problematičan ali ostaje nesporno da se nije predao stihiji već je uložio napor da povrati kontrolu nad svojim življenjem, koliko god ono (ne)uspešno i zaludno bilo.

            („Dnevnik“, 2020.)  


Isak Asimov (1920-1992) nesporno spada u klasike naučne fantastike i jedan je od nekolicine autora koji su decenijama laički sinonim za „pravog“ pisca naučne fantastike. Profil takvog pisca podrazumeva visoko naučno-tehničko obrazovanje, prisutnost u medijima i sposobnost da se piše za široku publiku, što će reći razumljivo, bez literarnih egzibicija. Asimov je doktorirao hemiju i do 1958. g. predavao na Bostonskom univerzitetu da bi potom prešao u „slobodne umetnike“. Vanredna marljivost u pisanju naučno popularnih i naučnofantastičkih dela rezultirala je zbirom od preko 500 knjiga objavljenih pod njegovim imenom (neki autori tvrde da je broj knjiga i veći jer je Asimov u mlađim danima koristio i pseudonime)! Asimov je (jedno vreme i kao Ajzak Asajmov) prevođen u Jugoslaviji već od kraja 1950-tih, u časopisima kakvi su “Kosmoplov”, “OTO zabavnik”, “Galaksija”, “Politikin zabavnik” odnosno “Sirius” i “Alef” te u posebnim knjigama edicija “Kentaur”, “Polaris” ili “Zoroaster”.
    Asimov je literarni zanat ispekao na modelu palp proze, i nadalje svoju spisateljski veštinu nije preterano razvijao, izričito odbijajući da se bavi književnošću van žanra pa je, u nadobudnosti slavnog pisca, izjavio kako nikad nije „traćio vreme na Prusta, Tolstoja i ostale pompezne Grke“! Prvu priču objavio je sa 19 godina i ubrzo postao jedan od glavnih saradnika magazina “Astounding” koji je vodio Džon Kembel, tvorac američkog palp koncepta naučne fantastike, koji podrazumeva mnogo akcije, ludih naučnika, buljookih zlih vanzemaljaca i hrabre, mlade belce spremne da spasavaju svet i svoju draganu. Kembel je (a ne Asimov) smislio i poznate zakone robotike u cilju obezbeđenja neprikosnovene vlasti čoveka nad tim mašinama; Asimov je ispisao mnoštvo priča koje se iscrpljuju u pukom dokazivanju opravdanosti ovih zakona, odnosno u pozitivnom manipulisanju njima. Zbog prepoznatljivosti ovog segmenta Asimov je nazivan i “dobri doktor za robote” a Tri zakona robotike (kasnije je sam Asimov dodao i nulti zakon) ušla su u standardnu ikonografiju naučne fantastike ali i u teorijske temelje robotike. U tzv “zlatnom dobu naučne fantastike” koje se računa od 1940. pa do (zavisno od teoretičara) 1950. ili 1960. godine, Asimov je, uz Artura Klarka i Roberta Hajnlajna, bio deo “velike trojke” pisaca naučne fantastike koji su važili za najpopularnije i najkvalitetnije na ovom polju. Posebno veliko bilo je rivalstvo Asimova i Klarka koje su se oni trudili da “podgrevaju” u medijima; konačni kompromis ogledao se u dogovoru da jedan o drugom naizmenično govore kao o “najboljem piscu među naučnicima” odnosno “najboljem naučniku među piscima”. Asimov je negativno govorio o “novom talasu” u naučnoj fantastici (pokretu koji je pomerao tematske i stilističke granice žanra); takođe je važio za velikog kozera čije je pripovedanje neke anegdote i šale umelo da potraje sat ili dva! Prepoznatljiv po dugim, čupavim zulufima Asimov je majstorski privlačio pažnju medija koji su rado citirali njegove misli kakve su “ako bi mi doktor rekao da imam još 6 minuta života ne bih se zbunio - kucao bih (na pisaćoj mašini) malo brže”, “za razliku od šaha, u životu igra se nastavlja i posle mata”, “najlakši način rešavanja problema je poricanje njegovog postojanja”, “nasilje je poslednje pribežište nesposobnjakovića”…
Pored niza robotskih dela (“Čelične pećine”, “Golo Sunce”, “Roboti zore”, “Roboti i carstvo”...), Asimov je napisao dela koja je svrstao u cikluse o kosmičkom Carstvu (“Svemirske struje”, “Zvezde, prah nebeski”, “Kamičak na nebu”...), o tajanstvenoj Zadužbini (“Zadužbina”, “Druga zadužbina”, “Zadužbina i carstvo”, “Na rubu Zadužbine”...), odnosno dela omladinske proze (serija romana o Lakiju Staru, svemirskom rendžeru). Nekoliko Asimovljevih romana ostalo je van pomenutih ciklusa (“Kraj večnosti”, “Fantastično putovanje” I i II, “I sami bogovi” za koji mnogi kritičari tvrde da je njegova najbolja knjiga). Pred kraj života Asimov je povezao cikluse o robotima, Carstvu i Zadužbini, gradeći svoju „istoriju budućnosti“.
Bezmalo sva Asimovljeva naučnofantastična dela zasnovana su na spekulativno-naučnim tezama oko kojih se pletu intrige i njihova „ingeniozna“ razrešenja, često u formi detektivske istrage. Karakterizacija likova je pojednostavljena, uvek u senci gigantskih poduhvata, superiorne tehnologije i pompeznih društveno-državnih organizacija. Uprkos ovim manjkavostima, Isak Asimov je klasik naučne fantastike (što, neminovno, znači i da ga mlađe generacije ne čitaju) i zaslužuje uvažavanje jer svojim delima uspešno zadovoljava mladalačku žudnju za avanturama na egzotičnim mestima; pošto je planeta Zemlja odavno istražena, svemir je postao „divlja granica“ čudesa i bajki XX veka, kojom haraju nova čudovišta-vanzemaljci, roboti, „radi“ božanska tehnologija, uzdižu se i padaju carstva i junače se neustrašivi heroji-uzori.

Asimovljevi Zakoni robotike glase:

Prvi zakon: Robot ne sme da povredi čoveka ili da svojom neaktivnošću dozvoli da čovek bude povređen.

Drugi zakon: Robot mora da izvršava naređenja koja mu daju ljudi, osim kada su takva naređenja u sukobu sa Prvim zakonom.

Treći zakon: Robot mora da štiti svoju egzistenciju sve dok takva zaštita nije u sukobu s Prvim i Drugim zakonom.

Pošto je uočio „rupu” u zakonima Asimov je dodao i Nulti zakon: Robot ne sme da ugrozi čovečanstvo, ili da svojom neaktivnošću dozvoli da čovečanstvo bude ugroženo.

 

(“Dnevnik”, 2020.)


Nakon što je uspešno stigla blizu kraja štampanja strip serijala „Džeremaja“ znamenitog Hermana Hupena (1938), agilna izdavačka kuća „Čarobna knjiga“ odlučila je da obraduje stripoljupce i započne objavljivanje „Komanče“, u tvrdom povezu i punom koloru sa po tri epizode u knjizi (u ovoj su „Red Dast“, „Ratnici beznađa“ i „Vukovi Vajominga“), serijala koji je Herman, kao mladi crtač radio po scenariju Mišela Regnijea poznatog kao Greg (1931-1999). Greg je bio vrlo aktivan učesnik strip života na frankobelgijskoj sceni pa je osim pisanja scenarija animirao i podučavao mlade strip autore. Među njima je bio i talentovani Herman kome je Greg isprva davao „zadatke“ da crta pričice o raznim junacima od kojih će bar jedan ostati upamćen - pustolovni kapetan broda Bernard Prins. Greg, koji je krajem 1960-tih bio urednik magazina „Tintin“, u neprestanoj potrazi za atraktivnim sadržajima, zaključio je da časopisu nedostaje vestern strip (u to vreme je interesovanje za vestern poraslo zahvaljući pojavi „špageti vesterna“); veliki hendikep za realistički vestern strip bila su dva serijala koja su postavila visoke standarde u ovom žanru - Žižeov „Džeri Spring“ i „Bluberi“ Žiroa i Šarlijea (za koga su mnogi smatrali da je konačni, nenadmašni vestern). Ipak, Greg i Herman nisu se obeshrabrili i započeli su rad na novom stripu a decembra 1969.g. u „Tintinu“ se pojavila premijerna priča-epizoda na 8 strana. Na prvoj tabli upoznajemo mladog kauboja koji usred puste ravnice zaustavlja diližansu jer je ostao bez konja. Dogovor debelog kočijaša i kauboja iznerviraće jedinog putnika, Vali Honda, pistolerosa na lošem glasu koji poteže oružje... U nastavku, „stoper“ koji sebe zove Red Dast, iz pistolerosove zaostavštine saznaje da je ovaj bio angažovan da eliminiše Komanču, mladu vlasnicu ranča „Tri šestice“ u blizini gradića Grinston Fols pa joj, uprkos zdravom razumu, ponudi svoje usluge (koje podrazumevaju i sukob sa drugim revolverašima i raskrinkavanje moćnog čoveka koji stoji iza čitave zavere). Rančerski poslovi ne idu baš najbolje ali Dastova snaga i snalažljivost polako okreće dešavanja u dobrom smeru. Vremenom se na ranču okuplja mala ali odabrana ekipa koja će se nositi sa lošim bogatašima i još gorim agentima za Indijanska pitanja odnosno sa nezadovoljnim Indijancima, besnim graditeljima pruge i bezočnom porodicom bandita... Posle prvog albuma „Red Dast“, koji je nastao sabiranjem kratkih epizoda od 8 strana (izuzetno pogodnih za objavljivanje u strip časopisima), sledeće priče više nisu deljene na poglavlja već teku u kontinuitetu.

            Iskusnom rukom oprobanog majstora Greg gradi ovaj „vestern ep“ (što potencira pseudoistorijskim komentarima) u kome uloge imaju živopisni likovi bliži „prljavom vesternu“ nego iskustvu ulickanih posleratnih holivudskih vestern filmova. Čak i kada se kreće utabanim šablonskim stazama Greg nalazi atraktivnu vizuru koja povećava zavodljivost priča. Sa svoje strane Herman se trudi da prati Gregov predložak pa je u segmentima prvog albuma vidljivo kako crtež „sazreva“, postaje dinamičniji i puniji (naročito u razvoju izražajnosti lica Reda Dasta i Komanče - njihova upadljivo glatka i pomalo prazna lica brzo dobijaju unutrašnju dubinu). Već u drugom i trećem albumu Herman suvereno vlada svojom crtačkom veštinom kao i filmskom montažim prizora, kadrova i čitavih tabli. Njegova verzija „ružnog, prljavog i zlog“ Divljeg zapada samosvojna je u svojoj uverljivosti i prepoznatljivo se razlikuje od ostalih reprezentativnih vesterna frankobelgijske strip škole.

            „Komanča“ je na ovim prostorima objavljivana u mnoštvu izdanja, od „Caka“, „Denisa“, „Biser stripa“, „Super stripa“, „Politikinog zabavnika“ do „Stripoteke“ i „Marketprintovih“ crno-belih albuma. Objavljivanje integralnog serijala prilika je da se stare i nove generacije čitalaca uvere u valjanost ovog antologijskog serijala kome proteklo vreme (pola veka!) nije umanjilo ni svežinu ni atraktivnost.

            („Dnevnik“, 2020.)


Odnos akademske i popularne kulture dinamičan je i kontraverzan; ono što je popularno najčešće se smatra nedovoljno vrednim da bi se “akademci“ time bavili, dok je etablirana (akademska) kultura, navodno, suviše ozbiljna za široke mase; Stoga se  “pop(ularnom) kulturom” akademska javnost i kritika (po prirodi stvari konzervativni) ne bavi više od deklarativnog prezira. S druge strane, zagovornici i “praktičari” avangardnih umetničkih pokreta, pošto su izričito protiv okova akademizma, “prirodni” su “saveznici” popularnog. Kako je ovaj spoj izgledao pre oko stotinu godina, u slučaju najvećeg filmskog skitnice, možemo čitati u izuzetnoj studiji Bojana Jovića (1963) „Avangardni mit Čaplin“ (izdanje „Službeni glasnik“ Beograd). Znatiželjni čitalac će na stranicama ove bogato ilustrovane knjige (u svemu organizovane kao naučno delo, sve sa pripadajućim indeksima) otkriti fascinantne činjenice kako o Čaplinovoj neverovatnoj popularnosti u decenijama pre i posle I svetskog rata tako i o postojanju čitavog avangardnog umetničkog usmerenja znanog kao „čaplinizma“. Čaplin, odnosno njegov antiheroj, Skitnica Šarlo/Čarli, junak nemih burleski u kojima se vragolasto nosi sa snagatorima i policajcima, bogatašima i činovnicima - uz trenutke „slabosti“ prema slabima i životinjama - bio je „pop superstar“ širom sveta, od obeju Amerika, preko Evrope do Azije. Francuski vojnici su, tokom I svetskog rata, vraćajući se sa odsustava, svojim ushićenim drugovima u rovovima, prepričavali najnovije Šarloove avanture i ujdurme! Skitnica je bila toliko draga običnom svetu da se pojavilo bezbroj njegovih „dvojnika“ pa su, čak, organizovana i njihova takmičenja. Urbana legenda kaže da je na jednom takvom takmičenju u Francuskoj učestvovao i sam Čaplin ali da je - izgubio! Po drugoj verziji na takmičenju je pobedio Čarlijev stariji brat. Kako god bilo, ruski avangardisti su tvrdili da je ovo samo dokaz da je Čarli neponovljiv i da ga niko ne može imitirati (pa ni on samog sebe).
            Nekoliki avangardni pokreti pre i posle I svetskog rata, od vorticizma, ekspresionizma, dadaizma, futurizma, ekscentrizma, konstruktivizma, nadrealizma, ruskog avangardizma, kao i brojni nezavisni ali liberalno usmereni stvaraoci tog doba (čak i Maksim Gorki) smatrali su Skitnicu za pravi, autentični glas modernog doba, za subverzivni elemenat otpora pojedinca teroru kapitalističkog društva oličenom u državi i njenoj regulativi. Stoga se Čaplin pojavljuje kao insipiracija za mnoga dela i postaje junak u stihovima, pričama, dramama a njegov lik se nalazi na slikarskim platnima i plakatima odnosno u strip kaiševima i crtanim filmovima. Spisak umetnika koji su pisali/pevali/slikali o Šarlou/Čaplinu, na nivou omaža njegovoj pojavi ili mu darujući sasvim nove avanture i živote, impozantan je i obuhvata niz velikih imena kakva su Gijom Apoliner, Luj Aragon, Maks Žakob, Tristan Cara, Ivan Gol, Filip Sup, Blez Sandrer, Bertold Breht, Vladimir Majakovski, Mark Šagal, Paul Kle, Sergej Ejzenštajn, Vladimir Majakovski, Osip Mendeljštajn, Viktor Šklovski, Sigmund Frojd, Franc Kafka, T. S. Eliot, Dmitrij Šostaković, Moris Ravel, Federiko Garsija Lorka, Horhe Luis Borhes, Gertruda Štajn, Robert Muzil, H. F. Lavkraft, Karel Čapek… Zaista je zapanjujuća stvaralačka energija različitih autora koju je podstakla pojava skitnice u razgaženim cipelama, sa vrećastim pantalonama, tesnim sakoom, prepoznatljivim brčićima i starim “halbcilindrom” koji se, potpomognut štapom, gega kroz gradove i sela Novog sveta, istovremeno blistavog i jadnog.
            Čaplin je itekako bio prisutan u delima ovdašnjim umetnika; o njemu su pisali Boško Tokin, Ljubomir Micić, Branko Ve Poljanski, Rastko Petrović, Miloš Crnjanski, Tin Ujević, Vane Bor, Dušan Matić, Rade Drainac, Stanislav Vinaver… Čaplin je, kao i u Evropi, bio avangardistička ikona i pojavljivao se u esejima, pričama i pesmama, crtežima i stripovima; bio je junak kostim balova i igrokaza izvođenih na njima ali i originalne komedije “Ženidba Šarla Šaplina” Dragutina Ilića Jeja (koja je osvojila prvu mesto na konkursu “Cvijete Zuzorić” 1930; pošto predstava nija izvođena u pozorištu autor je rukopis “preradio” u roman).
            Posustajanje avangarde pred II svetski rat te progon kome je Čaplin u SAD bio izložen u poratnim godinama “lova veštica”, bili su kraj “čaplinizma” ali on do danas intrigira umetnike (na ovdašnjim prostorima Čaplinu je posvetio pesmu Ivan V. Lalić a strip nacrtao Aleksandar Zograf). Jovićeva izvanredna studija svakako će doprineti da se mit o Čaplinu teorijski osvetli odnosno da se otrgne iz nezasluženog zaborava.
            (“Dnevnik”, 2020.)


Александар Б. Лаковић
ПЛОВИДБЕНИ ВРЕМЕПЛОВ

Илија Бакић: Четири реке извиру у рају и ине пловидбе
Агора, Зрењанин, Нови Сад, 2019.
 Књижевник Илија Бакић, познат је српској књижевној јавности, пре свега, као песник и прозни писац садржајно посвећен књижевности фантастике, као и сродном сигнализму, па и прози научне фантастике, које и књижевно теоретски и критички проучава.
И у његовој најновијој прозној књизи Четири реке извиру у рају и ине пловидбе, фантастика и машта обележевају сва три њена сегмента-новеле. Додуше писац их, у поднаслову, ословљава као приче, мада је, ипак, реч о три новеле, које поседују бројне садржајне заједничкости. Зато треба рећи да је реч о књижевној форми значајно већој од три новеле. Можда и прави роман о пловидбама или путовањима.  
Прво, у самом наслову књиге наглашавају се – пловидбе, као заједничка нит. Реч је о путовањима, и то бродом у све три новеле, али им је циљ сасвим различит, од новеле до новеле. У првој, Прахови ма чији су пљачке рушевина насеља, посебно гробних места са бројним драгоценостима (где је живео култ мртвих), што очитује промишљање Трговаца („…многа напуштена насеља мајстора, зидара и оних који балсамују изнова видна и отворена за свакога ко их тражи. А ми баш такови јесмо.“). У другој новели Ветар не носи ничије гласове у питању је потрага за шумама-забранима како би се обезбедило дрво погодно за чин сахрањивања ратника спаљивањем, што је блиско источњачким и паганским обредима. Завршна и насловна новела Четири реке извиру у рају нам открива трагање, употребом уцртаних карата, за местом спасења – овог пута ка планинама.
Све три новеле јесу и авантуре, и то кроз псеудоисторијске и измишљене услове. Из више удаљене, него ближе прошлости, које су и по цивилизацијским тековинама на много нижем степену од наслеђа које са собом носе Бакићеви путници. Ни одреднице дешавања новела нису именоване, нити су ближе географски и временски означени. Често су и књижевни ликови ословљени занимањем, а не правим именом. На пример, Трговац, Капетан, Кормилар, Ужар, Ратник, Свештеник, Ловац, Морнар, Ходочасник, Писар, Травар… Лична имена и у прве две новеле су потпуно разуђена. Овакав поступак је близак књижевности фантастике и научне фантастике, а не искључива карактеристика обезличености, изгубљености и хотимичне неразвијености Бакићевих књижевних ликова. Напротив, ликови су осветљени својом суштином бића (и оног наднаравног), а не декорима и непотребним атрибутима.
Заједничкост Бакићевих новела јесу и смрт и бројна фантазмогорична искушења од којих се већина њих окончава смрћу, чинећи својеврсни circulus vitiosum, јер се и напуштена станишта и природа бране, макар и легендама, као што то чине и запуштена гробља. И она гробља под водом, која су предмет похаре.
Затим и дакле, очигледни су рубни додири различитих цивилизација, која доносе бројна неразумевања, али и ретке могућности да нешто преузму једни од других, независно од степена цивилизације, док је зависно од места где се актери пловидби налазе, a што, између осталих, сведочи и смрт староседелачког и мистичног пастира, чија душа није могла напустити тело убијеног и која је изазивала чујно и уочљиво гребање унутар земље, док се нису испунили његови предвиђени обредни поступци („код нас и робови имају право да буду погребени па макар само покривени прашином. Иначе се неће умирити“). Домороци и према дошљацима поштују своја правила понашања: „Онда кажу да је тело изгубљеног Реуса нађено, али да се дух његов, слободан, није још повратио па му чувају станиште“. У таквим случајевима делује сасвим парадоксално и превазиђено упутвство пре поласка на пут: „…не смемо допустити неугодна изненађења. Ни веровати дивљацима.“
Бакићева књижевно-времепловска пловидба посебно инсистира на сликовитим ритуалима и предрасудама, које путници-авантуристи прихватају у страху и пред страхом који наднаравне представе изазивају кроз локалне демонске силе и привиђења. Овоме посебно погодују, на тренутке и махове еруптивна маштовитост и живописна фантастика који су, и иначе, ауторов препознатљив стваралачки знак.
У све три Бакићеве „пловидбе“, путници, некада и ратници и морепловци, некада и трговци и ситносопственици, долазе у контакт и са митолошким бићима, са затеченошћу пред зачудним и демонским појавностима. Штавише, како каже уредник Ненад Шапоња: „почиње се поигравати са њиховим чулима, опажањима света, осећањима, као и темељним принципима“. Онострана искушења које путници доживљавају током свог путешествија јесте заједнички стожер све три Бакићеве новеле, као и у већини његових ранијих прозних обраћања читаоцима и тумачима. Необично је да се једно од тих демонских звери ословљава паганолико као „Нечиста. Навалник.“
Свет Бакићеве фантастике управо попуњава ту пукотину између понетог и очекиваног, с једне, и свега оног доживљеног при путовању кроз прошлост, с друге стране. Између та два лика је исконска бојазан за живот насупрот немоћи и збуњености појединца, чија се појавност не може предвидети, а писац заиста проналази баш таква, и то различита понашања у шкрипцу. Та човекова реакција на неочекивано и наднаравно, истовремено је и простор не само за последичну драму појединаца, него и за драмски ток читаве новеле. Али, и за њихов преображај у фантазмогорична створења, повратно или неповратно. Још је значајнија и интересантнија персонификациона трансформација окружења којим Бакићеви путници пролазе кроз прави свет чуда. Разбарушен и непредвидљив, сликовит и занеобичен („затутњало као да грми, ал` не с неба, него из земље и померило се, али нема облик земље нето из земље прво ништа нисам видео све исто кад / нешто је црно између два жбуна и померило се али нема лик него само црно сенка ноћ / и онда избије на чистину / звер страшна стоји на две ноге као човек али / крупна за тројицу млати рукама са канџама великим медвеђим / црна длакава“). И путнике преображавају те наднаравне појаве и бића: „Тек кад им се примакне, осврне се, али, иако трепће јако и брзо, не може да уочи онога што су га оставили. Ништа не личи на њега. Променио се, сасушио у мањи лик … угази из мрака у мрљу и за трен обавије га пламен налик чаури.“
Сличне трансформације бића из окружења које се походи посебно су присутни у завршној новели и то завидне и занеобичене сликовитости, праћене фактором изненађења и неочекиваности, што књига фантастике и подразумева. Ипак, и сав ток радње у непознатој средини и прошлом времену, успостављају дијалог са нашом свакодневицом и нашим наслеђем, што значи и са читаоцима, и што јесте разлог читљивости оваквих остварења као што је Бакићев роман у новелама Четири реке извиру у рају и ине пловидбе.
Овај се значењски нанос непредвиђених одговара појединца на нешто велико и непознато. Одваја се као изузетна и самосвојна посебност новела и подсећа нас на зачудну и изненадну промену услова даљег бивствовања јединке или колектива од стране изузетног књижевника Бранимира Шћепановића, који се најчешће огледао у новелама (исто као и Бакић), а у чијим реакцијама појединаца осећамо и одговоре из оног несвесног, из оног годинама или вековима потискиваног. Можда и из оног првог и предодређеног ја.
Пишчев осећај за детаљ је заиста, посебан, не само у напрегнутим сликама и експлозијама из домена фантастике. На пример, упечатљив доживљај Трговца, који наговештава и његове карактерне атрибуте неодређености или мимикрије: „Само, лице му је утонуло у сени дубоке као мастило од старих хоботница и тек грбина носа одатле изрони на мах. Шта је иза ње безмало и не уме себи да се представи. Зна, сећа се бразготина, размакнутих зуба и белог језика којим се облизује, прашњаве браде и упалих очију, али, макар да су делови ту, целина му измиче, отима се, бежи.“ Смисао за описивање је нарочито потенциран у ситуацијама када Бакић пише дугим и есејоликим реченицама, нарочито током прве, и при крају треће новеле, чиме се помињаном, на први поглед, неуочљивом и небитном детаљу, одједном предлажу нова и неочекивана значења, па и занеобичена и зачудна.
И у есејоликим, али и у краћим реченицама, пуне разбарушене и непредвидљиве фантастике и маште, писац успева, не заустављајући основни ток приче, да угради бројне и ефектне гномске реченице. Рецимо о односу видљивости и невидљивости (чија је супротност – посебна значајност новела) из два угла гледања – и зло или добронамерника и староседелаца: „То што га не видим, не значи да га нема“, „Они кроз њих виде и никакве тајне нису им скривене“.
https://koraci.net/2020/06/александар-б-лаковићпловидбени-врем/





Brojne su (možda i bezbrojne) dileme koje pred ljudsku civilizaciju postavlja sadašnji trenutak kao i “lik stvari koje dolaze”. Dinamički odnos između mogućnosti savremene tehnologije, urbane prenaseljenosti i želja za dostizanjem određenih standarda svakodnevnog života (koji je po svojoj složenost prevazišao i najoptimističnija predviđanja), neprestano otvara fantastične mogućnosti i neočekivane krize. Digitalna revolucija u postindustrijskom neoliberalizmu traži od političara, sociologa i običnih ljudi da se odrede prema svakovrsnim izazovima od kojih je možda i najveći stvaranje veštačke inteligencije i njeno inkorporisanje u ljudsku realnost. Ulazak kompjutera i njihovog produžetka - svetske mreže, interneta - u sve pore “običnog života” olakšao je “realizovanje” mnoštva trivijalnih aktivnosti (od čitanja novina, gledanja TV programa, kupovine do zakazivanja lekarskih pregleda ili bukiranja letovanja…); na temeljima dotadašnjih rutina izdigle su se nove, omogućene upravo digitalnom tehnikom - a “čarobna reč” za tu oblast je “algoritam” što bi, vrlo pojednostavljeno, bio “postupak korak po korak za rešavanje problema ili postizanje cilja, posebno kada to čini kompjuter”. Uz pomoć algoritama pokušavaju se rešiti problemi u nizu ljudskih oblasti/aktivnosti - u ovoj knjizi je analizirana upotreba algoritama na poljima reklama, medicine, pravosuđa, automobilizma, umetnosti. Zagovornici “algoritamskog rešenja problema” tvrde da će njihova upotreba poboljšati situaciju na polju lečenja (poboljšavanjem dijagnostike), u policiji i pravosuđu (ujednačavanjem kazni, uspešnijim hvatanjem prestupnika), automobilizma (pojednostavljenjem upravljanja vozilima)… Oni koji se protive upotrebi algoritama pozivaju se na nehumanost ovog metoda i njegovu tehnološku nesavršenost. U krajnjem, sve se svodi na odgovor na pitanje: Da li biste radije da o vašoj sudbini odlučuje čovek ili algoritam? I, nadalje: Koliko bi trebalo da se oslanjamo na algoritme? Kakvu budućnost želimo za sebe i naše potomke?
            Hana Fraj, docent na matematici gradova Univerzitetskog koledža u Londonu, u knjizi „Zdravo svete: Kako biti human u doba mašina“ (izdavač “Laguna”, 2019; inače “Zdravo svete” treba da piše na ekranu monitora ako se uspešno savlada prva vežba iz programiranja) hrabro se upustila u pojašnjenje trenutnog stanja odnosno u sagledavanje mogućih smerova budućnosti. Njena izlaganja jasna su i lucidna, utemeljena na doktrinarnim stavovima ali i primerima iz svakodnevice, što čitaocu dočarava složenost problema, očekivanja i zablude. Da li će algoritam biti toliko superioran u odnosu na čoveka, da li su odluke koje donosi algoritam neupitne? Ona zapaža sklonost da se moći algoritama fetišizuju, baš kao što se, s druge strane, nekritički slavi “humanost” ljudskih odluka. I to iako, na primer, mnoga istraživanja utvrđuju zavisnost sudijskih odluka od toga da li su pre njihovog donošenja ručali ili ne! S druge strane stoje primeri ljudi koje su, ni krive ni dužne, programi za prepoznavanje lica identifikovali kao tražene kriminalce pa su završavali u zatvorima ili im je zabranjen povratak u domovinu. Jedan se revnosni vozač zamalo survao s litice jer je pratio instrukcije svog GPS sistema. A Kasparov je, u velikom meču iz 1997.g. sa superkompjuterom Dip blu, poklekao između ostalog i zato što su programeri u kompjuter namerno uneli i fingirane nesigurnosti i oklevanja!
            Algoritmi se, naravno, mogu i zloupotrebljavati i osuda tih rabota je jednodušna ali neefikasna. Mnoštvo elektronsko-digitalnih tragova koje svako od nas ostavlja u virtuelnom svetu svakim svojim činom (od obilaska internet sajtova do kupovina) predmet je kupoprodaje između različitih dilera i reklamnih agencija koje, potom, filtriraju te informacije u potrazi za potencijalnim kupcima određenih proizvoda. Tako će žene koje kupuju testove za utvrđivanje trudnoće ciljano dobijati ponude za bebi opremu ili kreme protiv strija. A muškarac koji je “onlajn” kupio bejzbol palicu ubrzo je dobio ponudi za kupovinu - fantomke!
            Autorka pokušava da predoči prednosti i mane korišćenja tehnologije istovremeno ukazujući i na ljudske nesavršenosti i nedoslednosti, koje najčešće uzimamo zdravo-za gotovo. Rečju, ovo nije samo knjiga o algoritmima već i o ljudima, poučna i provokativna, zabavna ali i duboko uznemirujuća i svakako zaslužuju svu čitalačku pažnju.
            (“Dnevnik”, 2020.)

top