Artur Klark (1917) jedan je od poslednjih autora koji
ispujava još uvek široko ukorenjem obrazac/predrasudu o ’pravom’ SF piscu kao
nekom ko poznaje nauke, pre svega one tehničke, piše o budućnosti, po
mogućstvu, kosmičkoj i zna da vanzemaljci i leteći tanjiri postoje! Dok je
poslednja karakteristka o ’malim zelenim’
i NLO-ima stara oko pet decenija, prve dve vode vek unazad, sve do lika i dela Žil Verna, po kome su i stvorene. I
zaista, ako među modernim SF piscima ima i jednog koji direktno nastavlja
tradicije slavnog, čudima tehnike oduševljenog francuza, onda je to upravo Artur Klark, klasik žanra, insitucija,
kulturološki fenomen.
Do Monolita
Priča o A. Klarku počinje u vreme II svetskog rata
kada je on bio u timu naučnika koji su stvorili radar a nastavlja se 1945.g.
kada je izložio ideju o telekomunikacionim satelitima (propustivši da zamisao
patentira jer nije verovao da će biti skoro ostvariva; taj peh lišio ga je
neslućene gomile dolara). Uporedo sa ovim ’egzaktnim’ dokazima svoje
kompetencije Klark piše naučno-popularizatorska dela i SF priče i romane.
Sledeće dve decenije njegova slava raste u granicama žanra, mada ne koliko ona
koju nosi „dobri doktor za robote“ Isak
Asimov. No, predlog Stenlija Kjubrika
da naprave „poslovično dobar SF film“
i ono što je nakon tog sudbonosnog proleća 1964.g. usledilo i četiri godine
kasnije rezultiralo filmom koji je fascinirao svet, drastično je promenilo Klarkov
poslovni rejting. Od tada on postaje hodajuće institucija, svojevrsni izaslanik
budućnosti i njenih tajni. „Odiseja u
svemiru 2001“ prepoznala je nadanja i nedoumice gledalaca i čitalaca koji
su znali da stoje pred novim, kosmičkim dobom civilizacije ali ne i šta ono
nosi. Impozantnost i uverljivost filmske vizije tog ’novog’ bila je toliko
snažna da je doseza nivo svesti „šoka
budućnosti“ (da se poslužimo naslovom futurološkog bestselera A. Toflera). Upečatljivost filma bila je
dovoljna da jedna od Klarkovih izjavu posle premijere bude da će sledeći
uspešni SF film morati biti sniman na licu mesta događanja.
Iako je vrlo brzo
postalo jasno da se zamišljenja 2001. neće poklopiti sa stvarnom to nije
umanjilo slavu ni nje ni njenog autora. Mnoštvo podudarnosti sa stvarnim
događajima utvrdilo je uverenje da je Klark ipak ’pogodio’ budućnost (iako on
nije propuštao da citira Reja Bredberija
i njegovu izjavu da SF ne predviđa već pre pokušava da spreči neke budućnosti).
Tako su astronauti Apola 8 teško
odoleli iskušenju, po sopstvenim izjavama, da, obzirom na poklapanje pejzaža
koji su videli pred sobom i onog sa filma, pošalju poruku o otkriću crnog
monolita na tamnoj strani Meseca. Posada Apola
13 upravo je slušala temu „Tako je
govorio Zaratrustra“ Riharda Štrausa (koja je postala sinonim za film, kao
što je valcer „Na lepom, lavom Dunavu“ posle
filmskog kosmičkog baleta dobio novo značenje) kada je došlo do eksplozije
nakon koje su poslali poruku „Hjuston,
imamo problem“ koja je gotovo identična onoj iz „Odiseje“. Klark, u
predgovoru za „2010: drugu odiseju“,
koja se pojavila 1982.g. nakon dugogodišnjeg odbijanja da je napiše, ponosno
iznosi još nekoliko koincidencija, potvrda ispravnosti njegovih opisa. Ali,
slava ima svoja pravila i obaveze. Bez obzira na knjige koje je napisao posle
prve „Odiseje“ on nije mogao da izmakne njenoj senci. I tako se, nakon
nećkanja, bombastih najava, teatralnog uzimanja akontacije za nenapisanje
knjige i davanja procenta literarnom agentu (suma za treću „Odiseju“ bila je
jedan dolar Klarku – deset centi agentu) pojavila „2010: Druga odiseja“, 1987.g. „2061:
Treća odiseja“ a ove godine i „3001:
Konačna odiseja“ koja je svestku premijeru imala u Beogradu (ali i
piratisanje na beogradskom buvljaku). Svaki od nastavaka prilagođavan je što
filmu što novostima u nauci i sveskoj politici odnosno slavi serije. Reklamana kampanja
za „Konačnu odiseju“ govori o „veličanstvenom
finalu najznačajnije SF serije svih vremena“, „najželjenije očekivanom nastavku“, i sličnim ’naj’ hvalama. Naravno, marketing radi
svoj posao i u svetu i kod nas (mada smo mi malo zatečeni; iako su i druga i
treća kao i ova „Odiseja“ imale svetsku premijeru ovde, tek sada je to obnarodovano
ovakvim intenzitetom). Dobismo, dakle, testamentalno delo najvećeg SF pisca (pošto
je Asimov umro 1992.; do tada je među rivalima vladao džentlemnski sporazum da,
ako nekog upitaju ko je najveći SF pisac on navede ime onog drugog), u kome je
Klark sažeo svoje stvaralačke opsesije, opisao neke sjajne izume, načinio (na
kraju) fantastični preokret, knjigu napisao pod morem itd, itd... O valjanosti
knjige kao celine ne govori se previše jer to i nije važno spram slave pisca
koju jedna knjiga (dobra ili loša) ne može umanjiti.
Dalje od Monolita
Jedna od Klarkovih
brojnih izjava posle premijere filmske „Odiseje 2001“ bila je da, ako neko
posle prvog gledanja može da kaže da je razumeo film, onda autori nisu uradili
dobar posao. Jer, težište raspleta je – tajna. Monolit koji je pomogao razvoj
ljudske vrste, ulaz je u novi, viši oblik postojanja a opisati šta je Boumen,
nestavši u monolitu, postao nemoguće je jer nas od tog oblika postojanja deli
isto koliko i čovekolikog majmuna od astronauta. U prvoj „Odiseji“ Klark je
uspeo da spekulativnim ravnima priče uravnoteži svoju fascinaciju razvojem
tehnologije (koja je u ranijim knjigama umela da uguši priču) i potrebu da (na
osnovu valjanih znanja) stvori neke nove artefakte (od šatla, WC-a za
bestežinsko stanje do svemirskih orbitalnih stanica i mesečevih naselja).
’Otvoreni kraj’ romana jedini je moguć pred misterijom beskraja. Na žalost,
svaki od nastavaka žrtvovao je delikatnu simbiozu fizike i metafizike; druga
„Odiseja“ je počela da razbija taj koncept, treća ga nastavila a četvrta
dovršila. U ljudski logički sistem uklapan je entitet koji bi trebalo da je
nezamislivo stariji, trajniji i moćniji od ljudi. Iz kojeg god da je razloga
Klark odustao od svojih početnih postulata, dobijeni rezultati nisu na visini
„2001“-e. Priča je ušla u šablon ’nastaviće se’ jer ako posle druge „Odiseje“
nastavaka i nije moralo da bude, posle treće knjige nastavak je bio neminovan.
Jedina prepreka razvoju serije bile su Klarkove godine te tako, kao zbir svih
segmenata, dobismo „3001“-u.
Načinivši ogroman
vremenski skok Klark se poslužio lukavstvom i, probudivši Frenka Pula, aktera
prve „Odiseje“, dobio priliku da, iz vizure našeg savremenika, sagleda
budućnost. A ona je gotovo identična dugo traženoj Utopiji. Zahvaljujući nauci
ljudi su ipak postali dobri, iskorenjene su sve pošasti, prirodne i međuljudske
(ratovi, beda, fanatizmi), energije ima u izobilju, Zemlja još postoji, život
je lak, čovečanstvo napreduje, komunicira mislima, rešilo je probleme
stanovanja, bolesti i kriminala. Klarkov prosvetiteljski optimizam trijumfuje.
Mnoštvo njegovih ideja iz ranijih knjiga složilo se u blistavu odu napretku za
sve. Konačno, ti će dobri Übermenschevi,
uz pomoć duhova Boumena i Hala, privremeno pobediti i sam monolit i osigurati
još milenijum uspona do konačnog susreta sa onima koji su ih podigli iz blata
praistorije.
Ako se bilo kome
sadržaj „Konačne odiseje“ učini preteranim treba ga upitati: ’Da li je od Klarka trebalo očekivati bilo
šta osim da ostane Klark?’ Naravno da ne. Tako i treba čitati ovu knjigu,
kako novu dozu optimizma, kap čiste infantilnosti koja stoji na vrhu sve nauke
koja se više ne razlikuje od magije (po drugom Klarkovom zakonu). Tu magiju
potvrđuju i ’Izvori i zahvalnice’ na
kraju knjiga (možda njen najzanimljiviji deo) u kojima se pedantno beleži sve
što je poslužilo za razvoj ove vizije budućnosti. Spisak, pa dakle i Klarkova
obaveštenosti, fascinantan je i smrtnicima oduzima dah. U tom spisku je i veza
sa Vernom: i on je koristio naučnu publicistiku kao inspiraciju. U spisku je i
koren Klarkove noćne more da će u nečemu ’promašiti’. A šta će zaista od svega
biti, najbolje je odgovorio baš Klark u prvoj „Odiseji“ rečima da će „istina, naravno, biti neuporedivo
neobičnija“.
(1997.)
0 komentara:
Постави коментар