Druga kod nas objavljena knjiga Pola Ostera, nakon „Njujorške trilogije“
(Geopoetika, 1998.), u stvari je prvi roman koji je Oster napisao ali se
sticajem okolosti pojavio posle nekih kasnije nastalih dela. Ovaj podatak može
biti objašnjenje propusta u „Mesečevoj palati“ koje bi iskusni pisac lako
ispravio-izbegao. S druge strane stoji činjenica da je ovaj roman tek nešto
kraći od sva tri dela „Njujorške trilogije“, da je, dakle, njegova konstrukcija
bila daleko zahtevnija; mada, opet istini za volju, i „...palatu“ čine tri
jasno zaokružene celine.
Ovo delo može se čitati
kao svojevrsni ’bildungs roman’, tj.
roman o odrastanju glavnog junaka M. S. Foga. Dečak najpre traži svoje mesto u
okrnjenoj porodici, nema oca, majku gubi u jedanaestoj godini, identifikuje se
sa ujakom. Konačni udar ovim naporima da se stvari drže pod kontrolom upravo je
ujakova smrt, nakon koje Fog počinje da se poigrava svojom sudbinom-propašću,
dokazujući da ume svesno da bira svoj život. No, kako god bilo zavodljivo
odricanje od okova svakodnevice, kao potvrda sopstvene snage, noći provedene u
parku, pod teškim pljuskom, jesu isto tako demonstracija snaga sila koje se ne
mogu prezreti i poraziti. Povratak u društvo je pod krilima bezrezervnog
prijateljstva i ljubavi, principa koji bi trebalo da su afirmacije najčistije i
najuzvišenije ljudskosti, kao bazičnijih elemenata čak i od obrazovanja, tog
prosvetiteljskog ideala; stoga Fog, mada fakultetlija, gubi kompas u svom
okruženju, ne ume da se racionalno odredi prema stvarnosti
hipi-apolo-prosperitetnih 60-tih.
Druga celina romana, i
novi nivo odrastanja, započinje Fogovim zaposlenjem kod bogatog, ćudljivog
starca Tomasa Efinga, koji će mu, nakon inicijacijskog kinjenja, ispričati
svoju fantastičnu životnu priču o odricanju od sopstvenog života da bi se
postao neko drugi, u kome se odražavaju potpuno suprotne osobine: od
prefinjenog umetnika postaje čovek sposoban sa ubije, bogati se, da gaji svoju
mizantropiju. Ipak, ni to bekstvo nije savršeno jer iz prethodnog života Efingu
ostaje sin i on želi da mu se, makar i posle smrti, predstavi knjigom svojih
sećanja. Konačno, starac izmiruje račune sa svetom u trijumfalističkoj podeli
novca slučajnim prolaznicima i umire u odabrani dan, kao sigurni vodič svog
trajanja.
U trećem delu –
katarzičnom epilogu, Fog gubi dragu ali upoznaje svog oca (Efingovog sina), da
bi ga odmah i izgubio, u apsurdnom padu u otvorenu raku, nakon spoznaje njihovog
odnosa. Ponovo sam, momak odlazi do pronađe dokaz da priča njegovog dede,
Efinga, nije puka izmišljotina ali je i taj pravac bekstva u sigurnost zatvoren.
Fogu ne preostaje ništa do novi beg kroz veliku zemlju do okeana, kao granice
svetova. Na obali će, možda, biti rešena zagonetka svrhe jedne egzistencije ali
će, u svakom slučaju, odrastanje biti završeno.
Sam autor u romanu kaže
da je u pitanju priča o pokidanim vezama, pogrešnom vremenu, tapkanju u mraku,
o nizu propuštenih prilika. Svi važni delovi bili su tu od početka ali niko
nije umeo da ih složi. Nikakvi putokazi i znaci nisu pomogli Fogu da izvuče
pouke iz paralelnih slučajeva izgubljenih roditelja-dece, sračunatih bekstava
kao male porodične tradicije. Znanje je nemoćno pred usudom i ne može da
nadomesti iskustvo na ’sopstvenoj koži’.
Oster pripoveda lako,
dinamično, ume da efektno definiše svoje ideje. Spreman je da se poigra
obrascima-šemama ’bildungs romana’
ali je ta namera nedovoljno jasno sprovedena. Zbog toga neke od ključnih
situacija (Fogova parkovska avantura kao prethodnica prosvetljenja-spasa)
deluju neuverljivo jer autor nije produbio distancu koja bi potvrdila
karikiranje ’poučnog događaja’. Takođe se zapaža gubljenje nekih odnosa (Fogova
ljubavna priča za vreme rada kod Efinga), odnosno prebrzi završetak romana,
uprkos velikom potencijalu bizarnog zapleta koji je konačno otkriven. Odmak od
uzora jasnije i efektnije je sproveden u „Njujorškoj trilogiji“ gde se
kriminalistički obrazac koristi za serioznu i inteligentnu proznu egzibiciju.
U celini gledano,
„Mesečeva palata“ je dobar roman koji najavljuje zanimljivog pisca, što će
kasnija dela nedvosmisleno dokazati.
(2000)
0 komentara:
Постави коментар