U OBRUČU UTISAKA „Tonska slika“ Ljubomir Đukić, izdavač Umetnička radionica „Kanjiški krug“, Kanjiža, 1997.

            Šesta knjiga Ljubomira Đukića, pesnika mlađe generacije (rođen 1966.g.), (samo)određena je već naslovom, utoliko važnijim što pesme u njoj nisu podeljene u podceline-cikluse već se ’kreću’ kao niz u kome pojedini motivi dolaze, susreću se, sudaraju ili prepliću, odbijaju i nestaju iz stihova. „Slika“ iz naslova podrazumeva nekoliko nivoa-planova: najširi, arhetipski i mitološki, koji se izričito pojavljuje samo u nekoliko pesama ali se jasno nazire jer je težište, matrica-obrazac promišljanja. Srednji plan, označen kao „brisani prostor XX veka“, takođe je dat samo u naznakama. U centralnom, gro-planu je, naravno, lirski subjekt. Nedostajuće blisko okruženje ogleda se u oku subjekta, koje je stvarna žiža slike/slika i u koju utiču sve linije sadržaja i bivaju zakrivljene neponovljivom samosvojnošću (samo)svesne jedinke. Ona vidi, sagledava prirodu i bestijarijum društva i kreatura u njemu, istovremeno pokušavajući da spozna i svoje mentalne predele omeđene zavodljivim rečima i igrama s njima, bojom slika (ili slikama o slikama), muzikom i tišinom. U neprestanom prožimanju spoljnjeg i unutrašnjeg opstaju, u svojevrsnim koncentričnim krugovima, lažni proroci i talasi Tise (mikrolokaliteta koji ima predznak pleminitog pojma zavičaja), umorni čičak i zavodnica, usamljena gomila i divlje deponije „glasnih očiju“. Metafore začete u tim okvirima slikaju „slepilo početka“ i „vrhove očaja“ (koji „treba podseći“), prepoznaju „papirni san“ dvojnika sa „uzvodnih svetova“ i sopstvenu malenkost u okovima balkanskog voza te kratkotrajnost na vrhu brega izraslog taloženjem otpadaka predaka. Negde iza i iznad ovih zavesa-opsena je nasušna potreba za autokontaktom, oštricom koja ozleđuje, identifikacijom sa bićem koje jeste prvo lice jednine. No, u vremenu „strogo kontrolisanih zaraza“, zataškavanja i sveopšta dezinsekcije, nametnute autocenzure, od razapinjanja između očiglednosti generacijskog usuda i imperativa opstanka „pod kožom koža puca“. Bekstvo među pesme-lozinke, beskonačni zatvor kraj „nužnika smeha“ ne donosi više od kratkotrajnog (samo)zaborava, dok na obzorju, sasvim ravnodušno, iznad svih dilema, „pijani grobari vrše prozivke zanemelih deformacija“. Ini jesu možda jedina statična tačka u slici koja bez prestanka teče, preliva se, meandrira i mutira.

            Segment tog vrtloga, ne previše naglašen ali stalno prisutan, jeste zvuk (jedno od začenja reči ’ton’ iz naslova) odnosno njegovo odsustvo, u rasponu od „bešumnog isplovljavanja“, tišine koja zaglušuje, melodija Vagnera i  Čajkovskog, zadnjih tonova cimbala do bezglasne, bestrzajne ironije. Ovaj lik pejzaža, nagoveštavajući put zalaska, od zenita ka utrnuću, potvrđuje i mogućnost čitanja naslova u ključu koji ’tonsko’ pretežno određuje kao ’valersko’. Slika koju Đukić otkriva sagledava se kao serija svetlih i tamnijih varijacija nekoliko početnih kontura u pokretu, varijacija koje postepeno ali istrajno deformišu celokupni prostor (fizički i mentalni) te, u celini, uprskos razgaljujućim i/ili ironijskim fragmentima, preovladava sumrak (kraja epohe) i opšti „utisak obruča“ što pritiska, ne dozvoljavajući zatvoreniku u njemu da diše.

            Knjigu je nadahnuto ilustrovao akademski slikar Loran Agošton.

(1998.)