Treću knjigu Pola Ostera objavljenu kod nas (prethodne su „Njujorška
trilogija“ i „Mesečeva palata“, takođe u izdanju „Geopoetike“) čine dva
fragmenta: „Portret nevidljivog čoveka“
i „Knjiga sećanja“, potvrđujući tako
da je Oster pisac kraće forme, dakle ne romana već najčešće novele do 100-njak
strana (u „Trilogiji“ delovi su te dužine a „Palata“ je, mada slovi za roman,
sastavljena iz tri jasno zaokružena dela). Očigledno je da autoru ova forma
odgovara jer dozvoljava da razvije priču bez obaveze da je prevede u romanesknu
’arhitekturu’. U krajnjem, u pitanju je osećanje mere, racionalnog operisanja
građom i odolevanja samoljubivoj raspisanosti, do čega Oster, iz priloženog se
da videti, vrlo drži.
„Portret nevidljivog čoveka“ prati pisca (pošto je pisan u prvom licu
jednine, čitaocu se nameće tumačenje da je u pitanju autobiografska priča)
koji, nakon smrti svog oca, počinje da otkriva njegovu stvarnu prirodu. Slika o
njemu kao nedostupnom čoveku izvan uobičajenih (čitaj, društveno poželjnih)
tokova postepeno se menja kao posledica poniranja u prošlost, sve do ključnog
događaja koji je odredio mnoge sudbine. Naime, piščeva baka ubila je svog
grubog i bahatog muža, bila uhapšena ali i oslobođana na suđenju, nakon čega se
sa porodicom – petoro dece – odselila u drugi grad i započela novi život. Ubistvo,
proces, javni skandal, s jedne, nemaština i despotska vlast majke, spremne na
sve žrtve da sačuva decu, s druge strane, zadali su obrazac ponašanja prema
svetu i sopstvenim potomcima piščevom ocu, njegovim sestrama i braći. Tako je
jedan zločin nastavio da živi u sledećim generacijama, bez obzira da li one
uopšte za njega znaju. U promenjenoj vizuri pisac sagledava ne samo oca već i
svoje odrastanje, nesporazume i nedoumice. Osterovo pripovedanje izbegava zamke
patetike kao i pompezne, opterećujuće zaključke i misli. Njegova proza je
lepršavo laka što je posledica njene visoke pročišćenosti.
U „Portretu...“ se
elementi pojašnjenja početnog dešavanja postepeno otkrivaju. Sličnu situaciju „Knjiga sećanja“ razrešava donekle
drugačije: polazišna tačka je raspad piščeve porodice (razvod i odvojenost od
sina) na šta se nadovezuje, izazvano stresno-teskobnim dešavanjima, preispitivanje
sopstvene životne pozicije. No, u „Knjizi sećanja“ nema osnovnog toka već samo
niza fragmenata koji se povremeno slažu u paralelne radnje (na kojima se, ipak,
ne insistira). Prevashodna težnja autora iscrpljuje se u davanju slike
određenog stanja, psihološkog profila, što često vodi od opisa putovanja do
citiranja omiljenih pisaca te esejističkih raspava. Lična sudbina, druženje,
razvoj književne karijere, htenja i nedoumice, prepleteni su sa sudbinama
Jevreja, beleškama o slučajnostima, prevođenju, proročanstvu, Frojdu, rečima,
Dekartu... Širina zahvata i pretencioznost te difuznost fragmenata čini se da
su, uprkos piščevoj veštini, na kraju rezultirali novelom koja samo delimično
može da dostigne Osterove visoke umetničke standarde. U slaganju mozaika
izgubljena je nužno potrebna doza lucidnog oneobičavanja koja definitivno
zaokružuje delo i izdvaja ga od ostalih slične teme i ambicija.
(2001)
0 komentara:
Постави коментар