Svako od nas ima ličnu istoriju; čine je sitnice i krupnice koje su ga
definisale kao ličnost. Ova pojedinačna istorija unekoliko se razlikuje od svih
drugih koje se istovremeno dešavaju, no, postoji i veliki broj segmenata koji
su isti za čitavu generaciju poteklu na nekom mestu u nekom vremenu. Taj
zajednički elemenat, koji je svima prepoznatljiv, nazivaju ’duh vremena’ ili ’profil generacije’.
Pošto živimo u dobu posle sloma ’starih, dobrih vremena’ koja su smenila neka
druga, ne tako lepa, česta su pozivanja na taj vremensko/generacijski profil
ljudi koji su nekada živeli u zajedničkoj a sada u odvojenim državama.
Takozvana ’JU nostalgija’ postoji kao fenomen bez obzira da li je to nekome
drago ili mrsko. A u toj i takvoj ’JU nostalgija’ ikonografiji značajno mesto
zauzima i jedan strip, koji upravo slavi četiri decenije od pojavljivanja na
tim JU prostorima – naravno reč je o legendarnom stripu „Alan Ford“.
Kao i svaka legenda i
ova je sastavljana od suvih činjenica i poletne mašte. Onaj ko insistira na
faktima izgubiće dosta od ’šmeka’ koji je ovaj strip imao dok je izlazio u sveščicama
žutih korica koje su ’kružile’ od ruke do ruke. Naravno, bez faktografije se ne
može a ona kaže da su Alana Forda stvorili scenarista pod pseudonimom Maks
Bunker (civilnog imana Lućiano Seči, 1939.) i crtač zvan Magnus (iliti Roberto
Raviola, 1939-1996.). Prvi broj stripa se pojavio u Italiji 1969.g. i nije
naišao na preterano oduševljenje čitalaca pa je na drugu svesku trebalo čekati
pola godine. Ipak, upornost se isplatila a popularnost stripa rasla. Doživljaji
družine koja se krije u bednoj cvećari na periferiji Njujorka i koja je, u
stvari, ’opasna’ Tajna organizacija TNT, dopali su se tadašnjoj mladoj
generaciji koja je živela na talasu studentskih nereda i borbe za neki bolji
svet a protiv okoštalog imperijalističko-kapitalističkog sistema i njegovih
institucija. Kao i u svakoj parodiji koja drži do sebe, i u „Alan Fordu“ sve je
pretumbano i stoji naglavačke. Niko od špijuna ne liči na sjajne, besprekorne
’dobre momke’, počev od vođe, prastarog Broja Jedan, u skrpljenim invalidskim
kolicima, nosatog i smotanog Boba Rocka (koji je ’pljunuti’ crtač Magnus) i
njegovog psa Nosonje (koji je pljunuti gazda), prevejanog prevaranta, engleza Sir
Olivera, ’genijalnog’ pronalazača Grunfa, debelog spavalice Šefa i Jeremije,
koji boluje od svih mogućih i nemogućih bolesti, do najmlađeg i najupadljivijijeg
plavušana Alana Forda (rađenog po liku glumca Pitera O’Tula), koji se tu sasvim
slučajno našao, sa svojom zbunjenošću i obaveznom crnom rolkom. Svako od momaka
ima svoje lične planove koji ne moraju da su u skladu sa grupnim, svi bi da se
izvuku kad god je moguće i da poture nekog drugog da odradi prljave poslove.
Ovako neponovljiva ekspertska ekipa kreće, po sistemu krpeža, u smele akcije
širom Amerike protiv svakojakih bandita, gangstera, korumpiranih političara i
policajaca, bogataša i siromaha, fašista i rasista, seljaka i gradskih tipova.
Njihovi metodi su nepouzdani a razultati polovični. Priče vrcaju od dosetki,
lokalizama, igri reči i aluzija na popularnu kulturu. Naravno, opasno dobri
momci imaju i dežurne klijente - opasne nevaljalce: Superhika, čistača ulica
koji se zamalo udavio u alkoholu i od tada krade od siromašnih da bi davao
bogatima, fatalnu špijunku Margo, Gumifleksa, Tromba, Velikog Cezara i druge.
Kroz priče paradiraju i mnogi sporedni likovi koji su tu da ’začine’ priču, od
Inspektora Broka i Generala Rata do samoubice koji nikako da izvrši svoj naum,
bez obzira na sav trud i savete koje dobija. Na nivo zaštitnog znaka serije
izdigle su se priče Broja Jedan u kojima se priseća svojih dogodovština od
biblijskih vremena na ovamo; nezaboravne su i mudrosti koje špijuni obilno
serviraju: „Bolje živeti sto godina kao milijunaš nego sedam dana u bijedi!“
(Bob Rock), „Halo, Bing! Kako brat? Opet u zatvoru?“ i „Cijena? Prava sitnica!“
(Sir Oliver), „Ja sam odvijeć star, ali poslušaj moj savjet!“ i „Ako kaniš
pobijediti, nipošto ne smiješ izgubiti!“ (Broj Jedan). Ne mogu se zaboraviti ni
natpisi na Grunfovima majicama: „Bolji je častan bijeg nego nečasna smrt!“,
„Tko spava nije budan“, „Tko hoda ne trči“, „Tko lijeti vrijedi, tko ne lijeti
ne vrijedi!“ Strip je bio ’upakovan’ u sveske sa po dve slike na stranici.
Crtež je karikaturalan sa prepoznatljivim kjaroskuro odnosom svetla i tame. Osim
u Italiji „Alan Ford“ je zakratko izlazio u Francuskoj, objavljivan je u
Brazilu i Holandiji ali je ubedljivo najpopularniji bio u socijalističkoj
Jugoslaviji. Posle 75 epizoda Magnus je svoje mesto prepustio drugim crtačima.
Bunker je 1983. oformio svoju izdavačku kuću „Maks Bunker pres“ u koju je
preneo „Alana Forda“. Kao kuriozum pomenimo da je krajem 1980-tih po ovom
stripu snimljena i crtana serija za video tržište, koja je ostala u granicama
italijanskog tržišta. Strip i dalje izlazi, stvaraju ga novi scenaristi i
crtači.
Godine 1972. „Alan
Ford“ je osvanuo na trafikama SFR Jugoslavije, u okviru Vjesnikove edicije
„Superstrip“, koju je delio sa Čeličnom kandžom, Paukom, Uranelom, Dijabolikom,
Narednikom Ajronsajdom. Inicijator objavljivanja i prevodilac bio je tadašnji
urednik Nenad Briksi (ljubitelj stripova i krimića, autor serije romana o
detektivu Timoti Tečeru); vremenom je Alan Ford zaslužio svoju samostalnu
ediciju koja je trajala sve do ratnih 1990-tih, posle kojih je svaka
republika-država imala svoje izdanje ovog stripa. Ondašnjem socijalističkom
umetničkom savetu izdavača kritika kapitalizma bila je zanimljiva i po volji
ali je tokom vremena nekoliko epizoda manje ili više cenzurisano (isecanjem
pojedinih sličica ili stranica, brisanjem ili prepravljanjem replika); jedna
epizoda je zabranjena - ona u kojoj se
pojavljuje i najveći sin naroda i narodnosti, drug Tito u izdanju za koje su
nadležni smatrali da nije dovoljno afirmativno. Osim veselih dogodovština,
pravi ’štimung’ stripu dao je Briksijev nadahnuti prevod koji spada u vrhunske
domete ovog zanata jer je original nadogradio ingenioznim rečeničkim sklopovima
i kovanicama. Znalci s prezirom govore o kasnijim prevodima Alana Forda; Briksijev
hvatsko-srpski prevod je etalon za Alana Forda, kao što je jedini ’pravi’
prevod Asteriksa onaj iz Marketprintovog „Asteriksovog zabavnika“. Čak i u
vreme ratova u Hrvatskoj i Bosni, u Beogradu je pozorišna predstava „Alan Ford“
igrana na Briksijevom jeziku.
Za mlade iz 1970-tih,
„Alan Ford“ je postao obavezna lektira, znak generacijskog raspoznavanja i
identifikacije. Saživljavanje sa ’ružnim, prljavim i (pomalo) zlim’ junacima
bilo je gotovo instantno. Polusvet sa ivica velegrada bio je dovoljno provokativan
i inspirativan za mlade socijalističke pionire; pitanje je samo da li je ta
ljubav cvetala zato što su uživali u štosovima ili su prepoznavali kritiku
’trulog Zapada’; ili su poverovali kako i ’jadni i bedni’ mogu da nađu mesto u tom svetu
(nadajući se da će i za njih, ako prebegnu, biti mesta). A možda je ta groteska
prepoznata (makar i nesvesno) kao najava ’smutnih vremena’ koja čekaju ove
prostore, bačene na milost i nemilost
političarima/vojnicima/kapitalistima/bandama svih boja i oznaka? Kako bilo da
bilo, vesele TNT zgode i nezgode su čitane i prepričavane, a pojedine replike
su ušle u svakodnevni govor. Mladi JU i ex-JU umetnici u svojim delima (rok,
strip, literatura) često su davali posvete ovom stripu. Iako nigde u svetu,
osim u zemlji nastanka, ovaj strip nije zaživeo, mada je i kvalitet stripa godinama
(neminovno) opadao, „Alan Ford“ je bio i ostao kultna pojava na ovim
prostorima. Kompleti brojeva „Superstripa“ veoma su traženi, stare epizode se
preštampavaju i, što je najinteresantnije, strip je omiljen i među generacijama
stasalim u vremenu video-igrica i kompjutera, što samo znači da je tačka uverljivosti,
razumevanja i identifkacije u „Alan Fordu“ izdiguta na nivo koji premaša dnevno
i bliži se univerzalnom.
(2012)
0 komentara:
Постави коментар