U tri sata popodne vazduh titra od vreline, asfalt se topi, znoj lipti
sa ljudi a čekanog autobusa - nema. Šarolika se grupa već sakupila ispod
plastične nadstrešnice perona. Dahće se i uzdiše, brišu maramicom čela, hlade
lica kineskim lepezama za 100 dinara ili običnim novinama za tri banke.
Rezultat je isti – varljivi osećaj da kovitlanje vazduha makar za trinčicu osvežava.
Najbolje bi bilo sesti, razgaćen, u hladovinu pored kakve vode - more ili bazen
ne bira se, nismo toliko razmaženi – i pijuckati neki ledeni sok ili pivce.
Umesto toga bazdi znoj, benzin i ulje iz večitih fleka peronskih, otpaci u
korpi a još više oko nje, dim iz auspuha. Letnji užas od koga jeza prođe niz
leđa.
Konačno, autobus stiže.
U stvari kasni jedva 3-4 minuta ali svima se čini da je to čitava večnost. Osmeh
na licima trne kad ugledaju šofera kome je oko vrata prebačen peškir.
Prekaljeni putnici znaju šta ih unutra čeka. Običnim rečima kazano – rerna.
Klima je i onako odavno na izdisaju a kad je, na otvorenom putu, svuda oko nje
plus 40 i kusur, nema šanse da bilo koga rashladi. Naravno, uključena je i zuji
samo, umesto osveženja, iz otvora nad glavama putnika stiže nekakav mlak vazduh
teškog mirisa. No, nema druge nego sesti i nadati se da put neće trajati duže
nego što mora.
Vrata su zatvorena i
kreće se prema izlazu iz grada sa usputnim stajanjima da se neko ispusti a
drugi primi unutra. Kad i poslednje kuće ostanu u prašini, kondukter ustaje sa
svog mesta i kreće u kontrolu i naplatu karata. Nije to težak posao jer oni
koji su ušli znaju proceduru, ćutke dodaju ranije kupljene karte ili pokazuju
mesečne pretplatne karte. Od novoušavših jedva da neko kupuje kartu. Osim toga,
svima zuji u glavi, oči se same sklapaju dok znoj uporno curka niz slepoočnice
i kičmu. Muzika iz zvučnika gubi se u tandrkanju tzv ’klime’ i tutnjavi motora.
Onda sve to nadjača dijalog koji se, sve glasnije i žučnije, vodi u
’šaragljama’ autobusa.
„Molim vas da se
ponašate pristojno“, kaže kondukter.
„Ma, jel tako?“,
odvraća sredovečan muškarac.
„Na šta to liči? Šta bi
bilo kad bi se svi tako ponašali?“
„A šta se to pa tebe
tiče? Kome smetam? Umesto što gledaš mene gledaj kakav ti je autobus: krntija,
vrelina da se ugušiš. To ne vidiš, a?“
„Red je red i treba da
se poštuje.“
„Šta ti znaš šta je
red? Briši odavde. Vozi se.“
„Ako ćete tako da
nastavite zaustavićemo autobus i moraćete da izađete.“
„Ajd da vidim ko je taj
ko će da me izbaci? Da vidim tog junaka? Marš bre, budi srećan što sam vam platio
kartu za ovaj krš. Treba vi meni da platite da se vozim s vama.“
„Dobro, možemo mi i
drugačije. Neću ja da se natežem s vama. Zvaćemo policiju pa će da vas sačeka u
prvom selu a onda se s njima raspravljajte do mile volje. Ja nisam plaćen da se
raspravljam sa svakim.“
„Idi onda i zovi. Baš
si me uplašio. Zabole me...“
Kondukter se vrati do
svog mesta, ispraćen pozdravima koje je onaj putnik uputio njegovoj familiji.
„Šta to bi“, upita
vozač.
„Ma pusti... gospodin
je izuo patike i svoje smrdljive noge i čarape stavio na susedno sedište. I
pita što se bunim? Na svu ovu vrućinu i znoj još i njegov smrad da udišemo. Ja
ga opomenem da nije pristojno a on udri po meni. Sutra će gaće da skida, ako mu
se prohte. A nije ni neki balavac, ima skoro četiri banke. Reko bi ozbiljan
čovek a ono...“
„Budale rastu na svakom
koraku. Pusti ga, nemoj da se nerviraš. S takvima ne možeš da izađeš na kraj.“
„Ne mogu da shvatim da
neko može i sme da bude takav. Samo brine da njemu bude bolje a za druge ne da
ne mari nego bi nas sve pustio niz vodu samo da može. Takav te ne bi pogledao a
kamo li da bi ti pomogao ako, ne dao ti bog, padneš na ulici. Sve to gleda sebe
i samo sebe. I još se svađa kako je ovo krš autobus i prljav i smrdi. Pa prljav
je i smrdi zbog tebe i takvih kao što si ti.“
„Da. Samo, ti koji su
najgori - najglasniji su. I obavezno najpametniji. To ide jedno s drugim.
Pametni su ćutljivi a oni drugi grlati. Veruje da što jače viče - to je više u
pravu. A narod tako i misli, više ceni te drekavce nego one tihe i smirene. Nego,
nemoj ti meni da se nerviraš, ne pomaže a kažu da škodi i lepoti.“
„Sprdaj se ti, sprdaj.
Meni svakog dana dođe bar po jedan takav da mi upropasti dan. Takvih ima ko
skakavaca, ne zna im se broja, i samo naviru. Eto, dokle smo dogurali.“
Šofer samo klimne na to
pa pojača radio da, kako i treba, ’udari
brigu na veselje’ usred usijane ravnice.
(2012)
0 komentara:
Постави коментар