STRIP NA RAZMEĐI Ivan Grubanov, strip autor

Među ovdašnjim strip autorima Ivan Grubanov (1976) spada među ’najlikovnije’ što će reći da njegovi crteži, specifična mešavina tehnika/kolažiranja/montaže te upotreba boja, plene svojom likovnom atmosferom i osećajnošću koje je potencirnaa ’pomerenim’ pričama. Grubanov je završio slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, izlagao je na izložbama u Beogradu, Srbiji, Sloveniji, Bosni i Hercegovini, Poljskoj, dobitnik je nekoliko nagrada za strip i video radove, interesuju ga klasične slikarske forme, strip, video art, internet projekti... Rečju, Grubanov je umetnik duboko uronjen u traganje za izrazom dostojnim vremena u kome živimo.

PITANJE: Kao likovni i strip stvaralac u mogućnosti ste da sagledate oba medija, njihove sličnosti, razlike, prednosti i ograničenja.

GRUBANOV: Grafički i simbolički jezik stripa bio je moj prvi prisan kontakt sa likovnim. Dinamika šaržiranih vizuelnih sadržaja koji grade naraciju ima svoju draž u strukturiranju kako fabule, koja nedvosmisleno okupira logički sistem ostavljajući vrlo malo mesta za preispitivanje semantičkog dejstva samih slika, tako i niza grafičkih predstava koje u potpunosti uzurpiraju perceptivne mehanizme ne dozvoljavajući dalji razvoj mentalnih slika kao posledice ispričanih informacija, kao što je slučaj u literaturi.

            Takva beskompromisnost u angažovanju čula dovodi do situacije da je strip jedna od najkomunikativnijih umetničkih formi, veoma ga je lako pratiti i konzumirati jer simbiotički mehanizam koji ga čini deluje životno i nenametljivo, razvijajući surogat realnosti koji, kasnije, usavršava film. Možda je upravo zbog toga strip omiljen među adolescentskom publikom i često služi za adolescentno izražavanje što, opet, vodi u česta osporavanja stripa kao umetnosti i njegovu marginalizaciju.

            Skladan grafičko-narativni sklop, međutim, ima moć prenosa atmosferičnosti i vizuelnog identiteta multiplikovanog brojem elemenata (slika, situacija), koji može biti intenzivniji od uticaja jednog usamljenog likovnog dela, i ide naporedo sa magijom proživljavanja atmosfere u filmskom delu. To je jedan od razloga što se uticaj stripa širi na nivo kulturološkog fenomena: film se obilato koristi njegovim iskustvima kadriranja, svetla i scene ali i ikonografijom, gotovim vizuelnim i narativnim obrascima. Kao element popularne kulture strip postaje bitan element vizuelnog identiteta savremenog doba, šireći svoju auru u talasima, često isplivavajući u prvi plan kao sa Pop-artom u Americi 1950-tih, zatim sa definisanjem vizuelnih osnova sajber-kulture i modernog sajns-fikšna 1970-tih i kao osnovna pokretačka snaga buma manga kulture u Japanu 1980-tih i širom zapadnog sveta 1990-tih.

PITANJE: Strip je stasao u XX veku. Šta ga očekuje u sledećem?

GRUBANOV: Strip je prećutno postao niz simboličkih likovnih elemenata, samih znakova i informacionih struktura koji daju pečat kulturi XX veka određujući u mnogome i njene buduće aspekte – projekti zasnovani na virtuelnoj realnosti začeti 3D video igrama koje svoje ikonografske, idejne i kulturološke korene vuku direktno iz stripa.

            U okviru samog medija strip pristup se bitno ne menja, eksperimentalni pokušaji se uglavnom svode na uvođenje novog i neuobičajenog grafizma. Međutim, u širem okviru to nije ništa što likovna umetnost nije videla. Ovo nije prepreka da se naprave dela koja zrače likovnom svešću i prevlačnošću a strukturom naracije koriste elemente specifične za strip i time ga promovišu  kao samostalan medij.

            Sa masovnijom upotrebom termina i prakse multimedija na strip pada novo svetlo. Multimedijalnost kao posledica intenzivnog življenja, brzine protoka i preklapanja informacija, kako vizuelnih tako i značenjskih, svoju strukturu gradi iz fragmenata eksperimenata i svakodnevnog iskustva i postaje bitan segment u razgraničenju priroda umetnosti. Strip kao multimedijska disciplina vezuje sliku i priču ali, posredno, preko svojih uticaja, i neposredno, u vizuelnom pristupu, sposoban je da se proširi na mnogo veći miltimedijalni poligon. Njegov fragmentisani interfejs može da veže crtež, sliku, fotografiju, digitalnu sliku, ekstrakt iz virtuelnog okruženja, simbol, tekst, i da ih uklopi, svojom plodnošću, u jedan vizuelno koordinisan sistem, estetski zatvorenu celinu a značenjski otvorenu za tumačenja i širenje, ukoliko sam ne stasa do intelektualne super-moći kada će nekim novim pripovedanjem u takvom okruženju u potpunosti voditi svog, na početku nove ere, znatno zahtevnijeg korisnika.

Razgovarao Ilija Bakić

(2001)