Spisateljska karijera Džefa Nuna (1957) započela je 1994.g. sa SF
romanom „VURT“ za koji je dobio
prestižnu žanrovsku nagradu „Artur
Klark“. Čvrsta kiber-pank igrarija u složenom svetu sa potpuno novim
jezikom dobija je 1995.g. nastavak u romanu „Polen“
takođe nagrađenom „Džon Kempbel
nagradom“. Time je bivši gitarista grupe „Manicured Noise“, slikar i dramaturg Kraljevskog pozorišta u
Mančesteru, zaizeo istaknuto mesto u novoj generaciji SF pisaca. Stoga je
pojava „Automatske Alise“, 1996.g,
svojevrsno iznenađenje jer roman, barem na primarnoj ravni, nije žanrovski
prepoznatljiv te se pre može svrstati u tzv ’slipstrim’
struju dela koja kombinuju elemente žanrovskih i glavnotokovske literature.
„Automatska Alisa“ inspirisana je besmrtnim knjigama Luisa Kerola o avanturama
male Alise u zemlji čuda i iza ogledala. Fasciniran Kerolovin knjigama ali i
delom Martina Gardnera „Anotirana Alisa“
(koja otkriva brojne matematičke tajne i zagonetke Kerolovih priča – Kerol je
bio profesor matematike), Nun je, kako piše u svom eseju „Svakojake Alise“, zamislio avanturu u kojoj devojčica iz
viktorijanske ere odlazi u budućnost, tačnije u 1998.g. Nun je svestan da nova
Alisa ne može da uspe bez pokušaja da se uhvati duh Kerolovog pisma. A u
pitanju je forma engleske fantstike od koje su moderni autori ’ozbiljne’
književnosti odustali. Nun piše da se pred navalom pornografije i brutalnosti
(kao reakcije na seksualne i psihološke represije viktorijanskog doba) ideja o
ćudljivoj avangardi, istovremeno mračnoj i šaljivoj, izgubila. Da bi se još
jednom stvorila prava Alisa valjalo je ponovo izgraditi tu ćudljivost,
jedinstveni amalgam naivnosti i filozofije (kojima se bavio i Bertrand Rasel, nalazeći u prvoj Alisi
primere plastično definisanih filozofskih dilema i stavova), otvorenosti koja
nalazi neočekivane a karakteristične uglove stvari i pojava (od ’ozbiljnih’
ljudi uzimanih ’zdravo-za-gotovo’) i neprevaziđenog p(r)oigravanja tkivom
jezika – sve to kristalizovano u neodoljivo laku, razbarušenu, zabavnu
bajku-basnu-pošalicu.
Nun svoju Alisu smešta
u sat-vremeplov (aluzija na H. Dž. Velsa)
i vodi dole (!) u budućnost. Obrisi novog doba nisu nimalo veseli: Građanske
zmije, u želji da sačuvaju svoju vlast, manipulišu genetikom ne bi li stvorile
idealne podanike – miševe. Eksperiment se otima kontroli a oni koji znaju pravu
istinu bivaju slagalično su eliminisani (od zmija, naravno) a optuživani su
sledeći na listi za odstrel. Sve u svemu, prava špijunska zavera u kojoj se
kockice slažu u slagalicu (baš prema fraktalno-fragmentarnim principima). U razvoju
priče Alisa će sresti kompjutermite koji rade po kelerabinarnom sistemu,
teoriju Nasumičarstva, veličanstveno haotičnu (i zbog toga suberzivnu), srvime
(Sličajno Razumna Vantumačenja) koji su virus u radu kompjutermita, teoriju
kroutransznanjologije koja se bavi misterijama vremena i nestankom mačka Kvarka
(dakle Šredingerovim eksperimentom iz teorijske fizike), te vurtualnost i slične
fenomene. Stvarnost budućnosti kontradiktorno je (ne)jedinstvena, tako reć
simulakrumska. Njome, u gradskoj gužvi auto-konja, bazaju bića
poluljudi-poluživotinje (rezultat neuspelog eksperimenta vladanja nova
varijanta Velsovog „Ostrva doktora
Moroa“, roboti koji jesu/nisu živi, Alisina bliznakinja leva-desna, konceptualnu umetnik obrnuti kasapin Ogden (Neš?), mehaničke kuće (možda daleki
potomci „Parne kuće Žil Verna“?), čovekopsi, policajci, puževi kul-džezeri.
Kako i priliči ovakvim zamešateljstvima, Alisa će sresti svoje tvorce, Kerola i
Nuna, zalutati u Borhesovskim lavirintima vrta i biblioteke, ući u birokratsku
utrobu zmija i, konačno, pojesti rotkvice i vratiti se u 1860.g. na čas
pisanja, ostajući u dilemi da li se vratila ona ili njena automatska
bliznakinja.
Kerolove knjige jesu i
nisu za decu, sadržaj im je uverljivo dečiji ali nije jednosmerno didaktičan
već intrigantno višesmislen (za one voljne da ih istražuju odnosno prepoznaju
ispod maske sa ’dečijim’ pričama). Nun je nastavio tim putem, obilato se
koristeći svim trikovima da bi poljuljao kanone svakodnevnog svetonazora i
okrenuo iz naglavce. Kerolove omiljene jezičke vratolomije našle su doraslog
parnjaka u Nunovim ’razgibavanjima’ značenja reči (a Vojislav Despotov je ove egzibicije nadahnuto preveo-prepevao).
Rečju, „Automatska Alisa“ je
veselo-mračna vragolija, alegorijska fantastika, višesmisla, začudna,
radoznala, vrtoglava, neodoljiva u lakoći kojom se kreće istovremeno u
svim (duhovnim/duhovitim) pravcima. Ako
postoji književni pravac ’Kerolizam’ Nun
je njegov dostojni i časni pobornik. Ako ’Kerolizam’
nije postojao Nun ga je definitivno izmislio.
(1998)
0 komentara:
Постави коментар