FRAGMENTI TRAJANJA „Ekstrasistola“ Dušan Vidaković, izdavač Rad, Beograd 1994.

„Ekstrasistola“ je treća knjiga poezije Dušana Vidakovića kojom on nastavlja svoja istraživanja poetskog nasleđa Dalekog Istoka. Dok se u prethodnoj knjizi - „Knjiga o hodu“, koja je u celini posvećena M. Mandiću i njegovim poduhvatima – izražavao u haiku formi, u „Ekstrasistoli“ Vidaković poseže za još starijom poetskom vrstom – tankom. Tanka je petostihna forma od 31 sloga (5+7+5+7+7), nastala u 6. veku, izuzetno popularna u Japanu, koja se, duhovito i razigrano, bavi ’običnim temama’ prirode, godišnjih doba, ljubavnih muka. Haiku se izdvojio iz ’gornje tanka strofe’ (prva 3 stiha).

            Odabirući tanka formu pesnik je pred sebe postavio visoke zadatke. S jedne strane je nužno disciplinovanje izraza koji, opet, mora da zadrži sažetosti i svedenost reči i širinu značenja a, s druge strane, ostaje dilema o mogućnosti urastanja drevne forme u sadašnji trenutak, ovde i sada.

            Svoj prvi zadatak Vidaković ispunjava znalački – dakle lako. 120 tanki podeljenih u 4 ciklusa („Povodi, pripreme“, „Put“, „Unutrašnje more“, „B. O.“) sa po 30 pesama u svakom (označenih slovima od A do Š), nudi široke horizonte pesničkih slika koje jesu fragmenti dvaju putovanja: jednog fizičkog, od Šumadije do mora, i jednog duhovnog, kroz pejzaže frustracija do izmirenosti sa sobom u susretu sa bezvremenim tajnama mora. Trenuci zadovoljstva, šumadijske sieste, razočaranosti i zbunjenosti, vožnje automobilom, slušanja muzike, čitanja, ironije i samoironije, prepleteni su i slažu se u veliku, konačnu sliku jednog trajanja u vremenu i prostoru. Filigranski građene tanke, delovi mozaika, variraju teme, igraju se značenjima, gomilaju emocije do granice njihovog prelaska u patetiku koju ironija sprečava i preobraća u cinizam. Krajnji minimalizam demonstriran je u pesmama koje, naizgled, samo nabrajaju imena stvari a u osnovi jesu duboki izraz stanja jednog duha.

            Očita uspešnost ove zbirke – prve zbirke tanki domaćeg autora – dokazuje da se tanke mogu pisati i u vremenski i prostorno udaljenim kulturama. I sam mag reči, Borhes pisao ih je svestan da meša duhove različitih civilizacija. U vremenu globalizacije kulturnih obrazaca prožimanja su neminovna. Ako nije u pitanju mehaničko mešanje rezultat susreta različitosti nudi neočekivane vizure sagledavanja spoljnjih i unutrašnjih pesničkih svetova. Vidakovićeve tanke svakako su potvrda ovog stava.

(1995)