HODOČAŠĆE KROZ JAPAN 21. VEKA „Makaze, papir, kamen“ Jan Mekdonald, izdavač Dark Chest of Wonders 6, Beograd, 1998.

Jan Mekdonald jedan je od najzapaženijih britanskih SF pisaca mlađe-srednje generacije koja sistematski izneverava klasične žanrovske obrasce zarad spoja sa tradicijom i iskustvima tzv. glavnog književnog toka. U širokoj skali valera ovog prožimanja (u teoriji nazvanog ’slipstrim’, ’slipstik’ ili ’postmoderna fantastika’), Mekdonald je bliži onom polu koji podrazumeva relativno lako prepoznavanje SF miljea (mada je voljan i da ode izvan žanra) dograđeno vanrednim stilom pripovedanja i razvojem likova po mnogo čemu blisko hispanoameričkom magijskom realizmu što, sveukupno, rezultira inteligentnim i intrigantnim delima.

            Ideja za novelu-kratki roman „Makaze, papir, kamen“ (originalno objavljeno 1994.g.), po rečima samog Mekdonalda, rodila se prilikom njegovog iščitavanja knjige dizajnera Nevila Brodija (u kojoj se govori o autoritativnim vrstama slova) i razvila u priču, žanrovski znanu, o traganju i otkriću, u ovom slučaju fraktala, znakova koji svakome ko ih vidi prenose ultimativne podsvesne poruke u rasponu od onih što uzrokuju isceljenja do drugih koje nose ludilo i smrt. Kao i uvek, oduševljenje pronalaskom ustuknuće pred spoznajom o mogućnostima zloupotrebe, te dilemom da li uništiti svoje delo. Junak će razrešenje potražiti u hodočašću dugom hiljadu milja, na kome treba, u društvu mladog slikara, da poseti 88 budističkih hramova i doživi prosvetljenje.

            Priče o putovanjima idealne su za otkrivanje strukture društva, svakodnevnog života i mentalnog profila običnih ljudi. Mekdonald obilato koristi ovu mogućnost i slika Japan iz 21. veka, razapet između restauracije tradicije i tehno raja koji nije nastupio te, umesto blagodeti, doneo dugu agoniju recesije u kojoj država nije sposobna da fizički održi svoju vlast i predaje je raznim kompanijama a dalje je otimaju sitne bande (čitavo dešavanje neodoljivo podseća na feudalnu rascepkanost u doba samuraja). No, ni globalna situacija nije bolja: institucije braka, porodice, religije, raspale su se trajno menjajući vrednosne kodekse. Poremećaji, njihova dubina i posledice na mikro i makro planu (od intelektualnih i fizičkih bogalja, naselja besprizornih do mutiranih, neizlečivih bolesti) dati su precizno i plastično. Hodočasnici na svom putu kroz gradove i pejzaže, u kontaktima sa normalnim i bizarnim ljudima, raspoznaju (i na svojoj koži osećaju) krugove moći, koja vlada i određuje ’stanje stvari’, istovremeno bivajući izmenjeni tj. pročišćeni. Mekdonald u gradnji ovako kompleksne slike koristi i prepliće nekolike žantovske obrasce: ’meki’ sociološko-društveni SF, njegov nastavak, tz. ’humanizam’ kao opozit tvrdoj liniji kiber-panka, uz dodatak melodramatskih, špijunskih i triler zapleta. U ovakvoj mešavini nema magijsko-realističkih izleta po kojima je pisac znan (a kakvi su osnov njegovog prvenca, sjajnog romana „Bespuće“), što je dokaz odbijanja da se robuje etiketi pod kojom je prihvaćen i želje za istraživanjem kako žanra tako i sopstvene invencije. Tom traganju možemo pripisati i, uprkos ambicioznosti dela, predvidivost finala, katarzičnog ali već korišćenog u žanru a i van njega. Ipak, „Makaze...“ su svakako proza visokog kvaliteta i još jedna potvrda da je Mekdonald autor na koga treba obratiti pažnju.

            Napomenimo, na kraju, kao kuriozum hvale vredan, da je „Makaze...“ preveo i u svojoj ediciji Chapbook objavio Goran Skrobonja (u istoj ediciji već se pojavio izbor Mekdonaldovih priča „Plavi motel“), nastavljajući tako svoj entuzijastički i reklo bi se prosvetiteljski poduhvat upoznavanja zainteresovanih čitalaca sa zanimljivim novim svetskim SF i Horor piscima, poduhvat utoliko značajniji kada se ima u vidu da domaće SF izdavaštvo objavljuje sve manje knjiga neujednačenog kvaliteta.

(1998)