HODOČAŠĆE KROZ JAPAN 21. VEKA „Makaze, papir, kamen“ Jan Mekdonald, izdavač Dark Chest of Wonders 6, Beograd, 1998.

Jan Mekdonald jedan je od najzapaženijih britanskih SF pisaca mlađe-srednje generacije koja sistematski izneverava klasične žanrovske obrasce zarad spoja sa tradicijom i iskustvima tzv. glavnog književnog toka. U širokoj skali valera ovog prožimanja (u teoriji nazvanog ’slipstrim’, ’slipstik’ ili ’postmoderna fantastika’), Mekdonald je bliži onom polu koji podrazumeva relativno lako prepoznavanje SF miljea (mada je voljan i da ode izvan žanra) dograđeno vanrednim stilom pripovedanja i razvojem likova po mnogo čemu blisko hispanoameričkom magijskom realizmu što, sveukupno, rezultira inteligentnim i intrigantnim delima.

            Ideja za novelu-kratki roman „Makaze, papir, kamen“ (originalno objavljeno 1994.g.), po rečima samog Mekdonalda, rodila se prilikom njegovog iščitavanja knjige dizajnera Nevila Brodija (u kojoj se govori o autoritativnim vrstama slova) i razvila u priču, žanrovski znanu, o traganju i otkriću, u ovom slučaju fraktala, znakova koji svakome ko ih vidi prenose ultimativne podsvesne poruke u rasponu od onih što uzrokuju isceljenja do drugih koje nose ludilo i smrt. Kao i uvek, oduševljenje pronalaskom ustuknuće pred spoznajom o mogućnostima zloupotrebe, te dilemom da li uništiti svoje delo. Junak će razrešenje potražiti u hodočašću dugom hiljadu milja, na kome treba, u društvu mladog slikara, da poseti 88 budističkih hramova i doživi prosvetljenje.

            Priče o putovanjima idealne su za otkrivanje strukture društva, svakodnevnog života i mentalnog profila običnih ljudi. Mekdonald obilato koristi ovu mogućnost i slika Japan iz 21. veka, razapet između restauracije tradicije i tehno raja koji nije nastupio te, umesto blagodeti, doneo dugu agoniju recesije u kojoj država nije sposobna da fizički održi svoju vlast i predaje je raznim kompanijama a dalje je otimaju sitne bande (čitavo dešavanje neodoljivo podseća na feudalnu rascepkanost u doba samuraja). No, ni globalna situacija nije bolja: institucije braka, porodice, religije, raspale su se trajno menjajući vrednosne kodekse. Poremećaji, njihova dubina i posledice na mikro i makro planu (od intelektualnih i fizičkih bogalja, naselja besprizornih do mutiranih, neizlečivih bolesti) dati su precizno i plastično. Hodočasnici na svom putu kroz gradove i pejzaže, u kontaktima sa normalnim i bizarnim ljudima, raspoznaju (i na svojoj koži osećaju) krugove moći, koja vlada i određuje ’stanje stvari’, istovremeno bivajući izmenjeni tj. pročišćeni. Mekdonald u gradnji ovako kompleksne slike koristi i prepliće nekolike žantovske obrasce: ’meki’ sociološko-društveni SF, njegov nastavak, tz. ’humanizam’ kao opozit tvrdoj liniji kiber-panka, uz dodatak melodramatskih, špijunskih i triler zapleta. U ovakvoj mešavini nema magijsko-realističkih izleta po kojima je pisac znan (a kakvi su osnov njegovog prvenca, sjajnog romana „Bespuće“), što je dokaz odbijanja da se robuje etiketi pod kojom je prihvaćen i želje za istraživanjem kako žanra tako i sopstvene invencije. Tom traganju možemo pripisati i, uprkos ambicioznosti dela, predvidivost finala, katarzičnog ali već korišćenog u žanru a i van njega. Ipak, „Makaze...“ su svakako proza visokog kvaliteta i još jedna potvrda da je Mekdonald autor na koga treba obratiti pažnju.

            Napomenimo, na kraju, kao kuriozum hvale vredan, da je „Makaze...“ preveo i u svojoj ediciji Chapbook objavio Goran Skrobonja (u istoj ediciji već se pojavio izbor Mekdonaldovih priča „Plavi motel“), nastavljajući tako svoj entuzijastički i reklo bi se prosvetiteljski poduhvat upoznavanja zainteresovanih čitalaca sa zanimljivim novim svetskim SF i Horor piscima, poduhvat utoliko značajniji kada se ima u vidu da domaće SF izdavaštvo objavljuje sve manje knjiga neujednačenog kvaliteta.

(1998)

TAMNA ŠKRINJA ČUDESA - KNJIGE DRUGARI „Dark Chest of Woders“ izdavač Goran Skrobonja, Beograd, 1996-1997.

U širokoj izdavačkoj lepezi nekih ’normalnih’ zemalja, tamo daleko, između ekskluzivnih i luksuznih knjiga i masovnih džepnih izdanja, mesto pod suncem izborili su brojni prelazni oblici među kojima i tzv Chapbooks (chap – drugar, prijatelj, ortak). Reč je o knjižicama namenjenim publici specifičnijih interesovanja, što ograničava tiraž i povećava njihovu dragocenost za konzumente pa otuda i njihovo ime. Ovdašnje već poslovične izdavačke (ne)prilike koje podrazumevaju drastično smanjenje broja objavljenih naslova, dakle i nedovoljno pokrivanje brojnih oblasti stvaralaštva (o cenama, rabatima i ostalom da i ne pričamo) ne poznaju ovu ’chap’ kategoriju iako je ona i te kako potrebna. Otuda projekat „Dark Chest of Woders - Tamna škrinja čudesa“ (po jednoj posveti Stivena Kinga), pokrenut od Horor i SF pisca i izdavača Gorana Skrobonje, nužno privlači pažnju. Naravno, ideja objavljivanja knjižice po ugledu na ’chap’-ove morala je da pretrpi odgovarajuće prilagođavanje ovdašnjoj sredini te je tako tiraž bibliofilski (50 komada) a način umnožavanje – fotokopiranje. Prelom i tehnička obrada teksta su kao i kod standardnih knjiga, korice su kolorne, obim od 60 do 120 strana, cena 20-tak dinara a distribucija po odabranim knjižarama. Tradicionalni knjigofili zaljubljeni u velike izdavače i tvrde poveze ovakva izdanja neće udostojiti pogleda ali ona njima, istini za volju, nisu ni namenjana. Ciljna grupa ’Tamne škrinje čudesa’ su čitaoci željni novih svetova i saznanja, koji znaju za onu Reja Bredberija da o knjizi ne treba suditi po koricama. A do sada izašle knjige potvrda su ove mudrosti.

1. BAKHE – Antologija savremenog ženskog horora, izbor Goran Skrobonja, prevod Goran Skrobonja, Vasa Čurčić, 1996.

            Na dinamičnoj horor književnoj sceni autorice su definitivno zauzele svoje mesto i stoje rame uz rame sa kolegama u časopisima, antologijama i bestseler listama. Obzirom na važeće teorije o ženskom pismu-literaturi zanimljivo je iščitavati ove priče i pratiti kako dame barataju žanrovskim ikonografijama i obrascima postavljenim prevashodno od muškaraca, odnosno kakav je ženski tretman straha, užasa, nasilja kao stožernih tema ove proze. Jedanast priča ove antologije dokazuju da ženska verzija horora nipošto nije mekša od muške (uostalom, očekivati tako nešto značilo bi da se i dalje polazi od predrasuda). Krečići se kroz sve podžanrove horora, od medicinskog, natprirodnog do brojnih varijacija teme fizičkog nasillja i britalnosti, autorke često umeju da iznenade kako samim postavkama priče tako i opisima tortura, sakaćenja, psiho-fizičkog maltretiranja. Možda upravo na tim ravnima treba tražiti specifikum ženskog viđenja horora (osim, svakako, u feministički obojenim pričama koje imaju drugačiji koncept; takva je naslovna priča ove antologije, spisatlejice Elizabet Hend koja opisuje svet u kome su žene fizički nadmoćnije i organizovanije i tu moć i sprovode). Imena Keti Kodže, Kim Antiu, Lusi Tejlor, Nensi Kolins, Džudit Komo, Elizabet Masi, Melani Tem, Nine Kiriki Hofman, Roberte Lens i Popi Z. Brajt treba zapamtiti baš kao i ovu antologiju koja nam je otkrila sasvim nov segment svetske literature.

            2. Oto Oltvanji – Klaustrofobična žaoka, novela, 1996.

            Mladom piscu gotovo je nemoguće da objavi novelu kod nas (o knjizi da i ne govorimo). Za časopise ovi radovi su predugi, sve duže od 10-15 strana nije im interesantno - a kamoli proza od 60 strana. A upravo je novela, forma na granici priče i romana, atraktivna i primerena vremenu u kome živimo. Oltvanjijeva novela preispituje standardnu horor situaciju – oslobađanje mračne sile do tada zapretene u nekom objektu (od raznih kuća i sličnih artefakata do prirodnih staništa, mračnih šuma, pećina i sl.). Nakon oslobađanja sledi osveta i pokolj onih koji su silu izazvali/probudili je ili slučajnih prolaznika čiji je greh što su živi. Osim poigravanja rastom i kanalisanjem tenzije, ovakve teme nude prostor za živo slikanje stvarnosti, profilisanje junaka, njihovih odnosa i stavljanje svih ovih elemenata na probu u trenu sudara sa haosom. Autor je pomenute mogućnosti umešno iskoristio, upličući kolorite rok kulture i prepoznatljivog miljea u dinamičnu priču koja najavljuje talentovanog pisca. Ilustracije za knjigu uradio je poznati subotički strip autor Damir Šmit.

            3. Jan Mekdonald – Plavi hotel, izbor i prevod Goran Skrobonja, 1997.

            Mekdonald je nesporno najzanimljiviji mladi autor na engleskoj i svetskoj SF sceni poslednijih godina. Njegovih 10 objavljenih knjiga potvrđuje da je u pitanju samosvojna pojava koja donosi novu svežinu u već pomalo ustajali žanr (poslednji veliki preokret desio se polovinom prošle decenije pojavom kiber-panka). Novina se ogleda u drugačijoj osećajnosti koju kritičari najčešće određuju kao posebnu vrstu magijskog realizma znanog iz dela hispanoameričkih autora. Visoka poetičnost i snažno i zavodljivo mitologizovanje (ikonografisanje) bizarnih svetova ne ostavlja čitaoce ravnodušnim. Bilo da varira teme iz Hičkokovih filmova, kao u naslovnoj priči, ili piše tvrdi SF, vilinsku priču ili mračne sage o budućnosti, Mekdonald nudi drugačije, sveže vizije.

            Ovo je prvo šire pojavljivanje Mekdonalda kod nas i njime je znatiželjnicima (i sladokuscima) dat uvid u tekuća, značajna dešavanja u žanrovskoj fantastici.

            4. Goran Skrobonja – Gorko srce, novela, 1997.

            SF novela već afirmisanog pisca Gorana Skrobonje varijacija je večite teme  zavere, ovog puta na globalnom nivou. Vešto manipulišući istorijskim faktima autor gradi priču o otporu čovečanstva Ultimativnoj Entropiji gradnjom Utopije u novoj dimenziji sna. Glavni će junak, tragajući za bivšom ljubavnicom, upasti u vrtlog borbi za vlast koja podrazumeva makijavelistički (ili jezuitski) princip žrtvovanja većine interesima manjine. Skrobonja radnju vodi precizno i odmereno, uspevajući da brojna objašnjenja, tzv ’spori delovi teksta’, ne opterećuju priču i usporavaju dešavanja. Kao uspešan način maskiranja jednog mesta na kome se objašnjava svet novele pojavljuje se paralelna povest o nastanku, načinima pripreme i vrstama viskija. U svakom pogledu reč je o valjanom delu.

            5. Goran Skrobonja – Sveti rat, novela, 1997.

            Horor čini pretežni deo Skrobonjine spisateljske avanture i često se prepliće sa elementima ostalih žanrova; u ovoj noveli spojeni su SF i Horor. Naime, u nekom trenutku budućnosti, Srbija, koja je praktično u ratu sa celim svetom a prostire se od Beča i Pešte do Grčke, dolazi na rub vojnog sloma. NATO privodi kraju projekat koji će izmeniti tok rata. Da bi se to osujetilo treba angažovati najboljeg, najsposobnijeg komandosa, jednog od dvojice preostalih srpskih – vampira. Naizmenično nizanje delova vampirove prošlosti (od ustanka protiv Turaka, upoznavanja sa unukom Vlada Cepeša tj. Drakule i inicijacije u vampirsko bratstvo do daljih doživljaja u vihorima istorije ovih prostora) i sadašnjosti (put u središte NATO-a) u završnoj je sceni začinjeno još jednim ovdašnjim specijalitetom – obračunom između braće. Preplitanjem folklornih motiva, istorijskih fakata i prepoznatljivih detalja iz sadašnjosti stvara atmosferu u kojoj identifikacija i naklonost prema junacima ima važnu ulogu. Naravno, Skrobonja ne dozvoljava da se priča deformiše u propagandu ’a la Rambo’ dokazujući da vlada spisateljskim zanatom o čemu svedoči i nesumljivi kvalitet ove novele.

            Zaključimo prikaz do sada objavljenih knjiga edicije „Dark Chest of Wonders“ željom da serija nastavi svoj život i donese još ekskluzivnih naslova iz svetske produkcije odnosno predstavi nove radove domaćih autora koji zaslužuju pažnju (ali je od etabliranih izdavača ne dobijaju).

(1997)

MAKONDO NA MARSU

Prikaz romana "Bespuće" Jana Mekdonalda

Izdavač: Polaris, Beograd 1999.g.

          SF literatura razvija se, baš kao i svekolika umetnost. Taj je proces konstantan, mada je u ponekim periodima manje upadljiv dok je u drugim buran, gotovo mahnit. Stalnost promena, međutim, nije praćena i podjednakim entuzijazmom, čak bi se moglo reći da svakoj promeni parira otpor iza koga stoje oni kojima bi novo uzdrmalo položaje odnosno obesnažilo principe kojima se rukovode. Stoga umetnost u svojoj istoriji beleži brojne, često vrlo burne sukobe pobornika razvoja i onih voljnih da zadrže status quo. Slična dešavanja u okvirima SFa, dakle, nisu, ni po profilu ni po žestini, izuzetsak. Dežurni branioci čistote žanra - a on je definisan polovinom ovog veka i rezultat je delimičnog prevazilaženja paraliterarnog obrasca - izdržali su revoluciju Novog talasa s kraja 60-tih i početka 70.tih, potom period tihog podrivanja pa ponovo bunt kiber-panka polovinom 80.tih; sada je na delu, ponovo, strategija malih koraka unapred, što će reći da nema pokreta oko koga bi se prevratnici grupisali već je promena difuzna ali i delotvoran. Tako je čvrsto-čisto jezgro žanra ponovo na muci i trpi pritisak. Rezultat će, verovatno, kao i ranije, biti delimično usvajanje novina i otvaranje nove sive, prelazne zone žanra. Tekuću promenu pokušavaju da prate i objasne, iz različitih aspekata, teorije u rasponu od Sterlingovos slipstreama, preko fatalističkih o kraju žanra do onih koje pokušavaju da (re)definišu čitanje žanra (vidi članak Edvarda Džejmsa, časopis Reč broj 44/1998).

          U čitavoj konfuziji tipa 'ima žanra - nema ga', zbunjujuću, neobičnu, čudnu i čudesnu prozu stvara nekolicina autora. Među njima je i britanac Jan Mekdonald (1960) koji u svojim pričama i romanima prepliće elemente SFa, žanrovskog horora, mračne fantastike, glavnog književnog toka, uspevajući da izgradi prepoznatljiv stil za koji kritičari kažu da je svojevrsna verzija magijskog realizma, znanog iz hispanoameričke književnosti (ipak, ovo etiketiranje suviše je jednostrano jer se Mekdonald menja iz dela u delo). Njegov roman-prvenac "Bespuće" (iz 1988.g) ključni je dokaz za pomenutu tvrdnjujer u priči o stvaranju, razvoju i propasti naselja u bespućima marsovske pustinje, čitaoci lako prepoznaju paralau sa znamenitim Mekondom iz Markesovih "Sto godina samoće". Od prve stranice autor otvara začudni svet dvostruke fantastike: prva je ona standardno naučnofantastična (dakle druga planeta, tehnologija daleke budućnosti koja određuje međuljudske odnose, tačnije modifikuje njihove osnovne interakcije) a druga je mitska, primarnija. Da je povest ostala u okvirima žanra bila bi još jedna od bezbroj istorija kolonizacija drugih planeta, sukoba birokratizovanih centara moći i obespravljenih pojedinaca koje, usto, razdiru pohlepa i pohota, prevare, dobročinstva i sumanute ideje; česta pojava bizarnih likova morala bi biti objašnjena piščevom ekstravagancijom jer više od toga ne bi dozvolio racionalni koncept sagledavanja stvarnosti. Poneki pomak ka neodređenosti bio bi dozvoljen u ime tzv stila - tu je mogućnost obilato koristio Bredberi "Bespuće" je svakako omaž i njegovim "Marsovskim hronikama" - ali dalje od toga za jedno SF delo ne bi bilo dozvoljeno i preporučljivo.

          Da bi izgradio svet svog Bespuća Mekdonald je morao da nadogradi (čitaj prilagodi, izmeni) racionalistički princip mitskim (mitotvornim, bilo bi pravilnije reći), pazeći istovremeno da ne odluta u epsku fantastiku (što mu očito nije bio cilj). Narastanje mitske dimenzije omugućilo je izbegavanje preteranog objašnjavanja koje je prekriveno arhetipskom koprenom. Zato nema nikakvom opravdanja za talenat skitnice da popravi sve mahaničke kvarove, za gitaristu koji izaziva kišu, mistične veštine starca Jerihona a traganje za drugim vremenima i idmenzijama (i gubljenje u njima kroz prečice) se podrazumeva, jednako kao i gajenje dece u teglama ili proročanski značaj tapisetije-slikovne knjige; čak je i obezljuđena sila kompanija uklopljena u ovu sliku, ogrnuta paklenim plamenovima i smradom, dok nasuprotnjjoj stoje bogovi sa dosta ljudskog u sebi. Magijski doživljaj sveta, dakle, u nosi u racionalno sile koje se ne daju lako objasniti a ovakav amalgam dozvoljava da se odnosi, postupci i karakteri pojedinaca i grupa  sagledaju u ravni simbola, te da se u njima vide dublji principi egzistencije. Ova lakoća koja pleni i zavodi biće nadograđena preciznim radom na detaljima, u načinu pripovedanja i samom jeziku, njegovoj melodici, što podrazumeva neočekivane vizure opisa, mnoštva nabrajanja, imena sa značenjima (Pandemonijum, Rajska dolina, Mudrost-prestonica sveta...), što dodatno razgaljuje čitaoca.

          Junaci priče, žene, muškarci, deca i starci, kreću se u svom svetu kao strastveni korisnici sopstvenog života, vode ih instinkti i bacaju širom planete u potragu za ispunjenjem egzistencijalne svrhe, ma kakva ona bila i da li ih vodi u bezrezervni hedonizam, revolucijske polete, naučničku posvećenost, iživljavanje komplekasa ili religijsko iskušenje. Duboki fatalizam  u doživljavanju samog sebe ne dopušta ravnodušnost i nagoni na stalna delanja.

          U konačnom sagledavanju "Bespuće" se otkriva kao čistokrvno remek-delo savremene književnosti, čudesna povest jarkih bija od koje zastaje dah. Magijski realizam ovog romana čini se kao prirodni nastavak hispano uzora jer, ako  negde postoji mesto za novi Makondo-grad čudesa, onda je to svakako u svemiru. Žanrovskim čistuncima se ne mora dopasti prevelika labavost okvira priče ali za njih uvek postoji trik pitanje: da li drugi svet i njegov doživljaj moraju biti isključivo ovozemaljski? Zar novo ne donosi više od promena pejsaža? Uostalom, i na Zemlji se shvatanja stvarnosti Markesa, Kastanede, Afrikanaca, Kineza ili Aboriđana itekako razlikuju od doživljaja zapadnog čoveka. Tamo negde gore to bi moralo biti još očitije.

          Na kraju ovog prikaza neizostavno moramo pomenuti Gorana Skrobonju, glavnog krivca za otkrivanje i predstavljanje Mekdonalda domaćoj publici. Zahvaljujući njegovom oduševljenju i volji da ga podeli sa istomišljenicima te upornosti dostupna su nam dela još jednog značajnog autora koji pomera granice žanra i stvara vrhunsku literaturu.