Nova knjiga Dušana Gojkova, zapaženog mladog književnika, jedna je od
knjiga iz tematskog kruga srpske literature koji je još u začetku a bavi se,
bar u onom prvom sloju značenja, izgubljenim generacijama 1990-tih,
generacijama mladih koji su napustili svoju zemlju u trenutku njenog raspada odnosno
onih koji su taj raspad preživeli ’iznutra’. Junak „Slepog putnika“ odabrao je odlazak, odrekao se jedne stvarnosti
zarad druge i postao apatrid, nigde svoj, stranca u stranoj zemlji. Njegovo
putešestvije iz Beograda do Grčke i odatle kroz Nemačku, Švajcarsku, Belgiju i
Englesku do Amerike, svojevrsna je tiha golgota naspram koje stoji glasna, vrišteća
koju su živeli oni što su ostali. No, u ukupnom svođenju računa i jedni i drugi
su gubitnici, nijanse ne menjaju negativni predznak rezultata.
Odlasku je prethodilo
priznanje sopstvene nemoći i samo-osuda na izgnanstvo. Sa takvim teretom mladić
izlazi iz svoje zemlje da bi tamo, napolju, ušao u polusvet svojih, do tada mu
neznanih, istosuđenika, ljudi (sa raznih strana) koji su odabrali isti način.
Njihov život je život prinudnih nomada, onih koji su iz nužde napustili svoje
stalno mesto življenja, prinuđeni da se sete starog znaja skitanja. Čak i ako
se negde skrase to je privremeno, sa uvek spremnim koferima u kojima je sva
njihova imovina. Nomadstvo nosi i adekvatan psiho-profil: mučninu,
neprilagođenost, zatvorenost. Mimikrijsko prihvatanje principa života koji ih
okružuje, oponašanje manira, ne brišu neprilagođenost, nesnalažanje ostaje i
opstaje. Ostaje i žig u i na njima. I, dovoljno je da ih neko prozove i upita
zašto njihovi sunarodnici rade strašne stvari (bez obzira da li je to
provokacija ili tek pokušaj da se neke dileme razjasne) i osuđeni će biti
vraćen u svoju ljušturu nepripadanja. Izlaz iz tog ćirsokaka ponekad je
agresivno insistiranje na svojoj pripadnosti (ali i to je samo još jedna maska)
ili u pokušaju, više ili manje uspešnom, da se ta pripadnost potisne, izbriše.
Onaj koji bira ovo drugo rešenje ponovo donosi mučnu odluku, samodefiniše sebe
i svoju nemoć. Možda se zbog tog i takvog tereta ljudi iste sudbine lako
prepoznaju i blagonakloni su jedni prema drugima, iako su njihovi narodi,
negde, zakrvljeni. Jer, oni sada žive u drugom svetu, pripadaju drugačijoj
vrsti.
Gojkovljev junak, mladi
novinar, u nizu fragmenata – podnaslov knjige je „Album fotografija 1991-1992.“, dakle isečaka iz života – bolno se
provlači kroz pejzaže i ljudske gomile. Sve to ostavlja tragove, plitke zareze
na nezaceljenoj, dubokoj rani svesti o sopstvenoj nemoći. Sva pažljiva
iščitavanja novina sa vestima iz rodne zemlje zaludna su kao i prepuštanje
umetnosti ili samosažaljenju, autopatetici. Zaludni su pokušaji da se gomilanjem
stvari stvori privid ispunjenog življenja. Njegovo vreme deli se na ono pre i
posle dolaska, a ovo drugo je samo šuplje isticanje dana, nepodnošljiva,
varljiva lakoća. Ono što je stalno jeste potisnuta ali neistisnuta nostalgija i
njena fizička pojava u obliku bola u grudima. Rasutost fragmenata, njihova
grčevita sažetost (zapisi često sadrže samo jednu rečenicu) slika su tog
praznog hoda. Ni posezanje za hranom, cigaretama i, pre svaga, vinima, pokušaj
da se uživa u jima, u nečemu tako bazičnom i normalnom, ne uspeva da raskine
opnu koja razdvaja svetove. Ni hedonizam nije ulaznica u normalnost nekog drugog
sveta. Kao što ni sagledavanja jalovosti i ispraznosti bezbrižnih i bezličnih
masa koje ga okružuju, ne uspevaju novinaru da povrate osećanje samopoštovanja.
Veza sa manekenkom N.,
izbeglom iz Južne Afrike takođe neće doneti pozitivno razrešenje situacije.
Posle početnog oduševljenja simulacija sklada se rastače. N., konačno, nakon
tragikomične kupovine običnih kućevnih potrepština (za nepostojeći dom), odlazi
optužujući svog dragog da nikad nije raskrstio sa svojim korenima, da je i
dalje, uprkos svim pokušajima bega, tamo a da je ovo samo njegova ljuštura.
Tako se krug zatvara, vraća na početak/kraj, bez olakšanja, sa povećanim
teretom negativnih emocija. Uprkos svom intelektualizmu i obrazovanosti, mladi
novinar ostaje zarobljenik okolnosti ali, možda i pre svega, samoga sebe. U
takvoj postavci odnosa iščitavamo i jedan dublji sloj teksta, onaj nevezan
konkretnom sudbinom. Pojedinac, čini se, ne može da pobegne od svog
društvenog/državnog nasledstva. Stigmanta društvene/državne prinude neizbrisiva
je. Hommo ludens nikada neće pobediti
Hommo politicus-a. U lojalnog
građanina usađeni ideali pokornog žrtvovanja zarad viših ciljeva, ma koliko,
naknadno, pobunom poricani, neće nestati, niti će dozvoliti prosto uživanje bez
osećaja krivice, tog primarnog mehanizma društvene/državne dresure. Pojedinac
ostaje sveden, zauvek, na odobrene, usudne fragmente svog života. „Slepi putnik“ sugestivno ispisuje te
kratke, zbijene fragmente između kojih ostaje mnoštvo praznina, tih velikih
komada neživota, nepostojanja.
(1995)
0 komentara:
Постави коментар