Nova knjiga Dušana Gojkova, zapaženog mladog književnika, jedna je od knjiga iz tematskog kruga srpske literature koji je još u začetku a bavi se, bar u onom prvom sloju značenja, izgubljenim generacijama 1990-tih, generacijama mladih koji su napustili svoju zemlju u trenutku njenog raspada odnosno onih koji su taj raspad preživeli ’iznutra’. Junak „Slepog putnika“ odabrao je odlazak, odrekao se jedne stvarnosti zarad druge i postao apatrid, nigde svoj, stranca u stranoj zemlji. Njegovo putešestvije iz Beograda do Grčke i odatle kroz Nemačku, Švajcarsku, Belgiju i Englesku do Amerike, svojevrsna je tiha golgota naspram koje stoji glasna, vrišteća koju su živeli oni što su ostali. No, u ukupnom svođenju računa i jedni i drugi su gubitnici, nijanse ne menjaju negativni predznak rezultata.
            Odlasku je prethodilo priznanje sopstvene nemoći i samo-osuda na izgnanstvo. Sa takvim teretom mladić izlazi iz svoje zemlje da bi tamo, napolju, ušao u polusvet svojih, do tada mu neznanih, istosuđenika, ljudi (sa raznih strana) koji su odabrali isti način. Njihov život je život prinudnih nomada, onih koji su iz nužde napustili svoje stalno mesto življenja, prinuđeni da se sete starog znaja skitanja. Čak i ako se negde skrase to je privremeno, sa uvek spremnim koferima u kojima je sva njihova imovina. Nomadstvo nosi i adekvatan psiho-profil: mučninu, neprilagođenost, zatvorenost. Mimikrijsko prihvatanje principa života koji ih okružuje, oponašanje manira, ne brišu neprilagođenost, nesnalažanje ostaje i opstaje. Ostaje i žig u i na njima. I, dovoljno je da ih neko prozove i upita zašto njihovi sunarodnici rade strašne stvari (bez obzira da li je to provokacija ili tek pokušaj da se neke dileme razjasne) i osuđeni će biti vraćen u svoju ljušturu nepripadanja. Izlaz iz tog ćirsokaka ponekad je agresivno insistiranje na svojoj pripadnosti (ali i to je samo još jedna maska) ili u pokušaju, više ili manje uspešnom, da se ta pripadnost potisne, izbriše. Onaj koji bira ovo drugo rešenje ponovo donosi mučnu odluku, samodefiniše sebe i svoju nemoć. Možda se zbog tog i takvog tereta ljudi iste sudbine lako prepoznaju i blagonakloni su jedni prema drugima, iako su njihovi narodi, negde, zakrvljeni. Jer, oni sada žive u drugom svetu, pripadaju drugačijoj vrsti.
            Gojkovljev junak, mladi novinar, u nizu fragmenata – podnaslov knjige je „Album fotografija 1991-1992.“, dakle isečaka iz života – bolno se provlači kroz pejzaže i ljudske gomile. Sve to ostavlja tragove, plitke zareze na nezaceljenoj, dubokoj rani svesti o sopstvenoj nemoći. Sva pažljiva iščitavanja novina sa vestima iz rodne zemlje zaludna su kao i prepuštanje umetnosti ili samosažaljenju, autopatetici. Zaludni su pokušaji da se gomilanjem stvari stvori privid ispunjenog življenja. Njegovo vreme deli se na ono pre i posle dolaska, a ovo drugo je samo šuplje isticanje dana, nepodnošljiva, varljiva lakoća. Ono što je stalno jeste potisnuta ali neistisnuta nostalgija i njena fizička pojava u obliku bola u grudima. Rasutost fragmenata, njihova grčevita sažetost (zapisi često sadrže samo jednu rečenicu) slika su tog praznog hoda. Ni posezanje za hranom, cigaretama i, pre svaga, vinima, pokušaj da se uživa u jima, u nečemu tako bazičnom i normalnom, ne uspeva da raskine opnu koja razdvaja svetove. Ni hedonizam nije ulaznica u normalnost nekog drugog sveta. Kao što ni sagledavanja jalovosti i ispraznosti bezbrižnih i bezličnih masa koje ga okružuju, ne uspevaju novinaru da povrate osećanje samopoštovanja.
            Veza sa manekenkom N., izbeglom iz Južne Afrike takođe neće doneti pozitivno razrešenje situacije. Posle početnog oduševljenja simulacija sklada se rastače. N., konačno, nakon tragikomične kupovine običnih kućevnih potrepština (za nepostojeći dom), odlazi optužujući svog dragog da nikad nije raskrstio sa svojim korenima, da je i dalje, uprkos svim pokušajima bega, tamo a da je ovo samo njegova ljuštura. Tako se krug zatvara, vraća na početak/kraj, bez olakšanja, sa povećanim teretom negativnih emocija. Uprkos svom intelektualizmu i obrazovanosti, mladi novinar ostaje zarobljenik okolnosti ali, možda i pre svega, samoga sebe. U takvoj postavci odnosa iščitavamo i jedan dublji sloj teksta, onaj nevezan konkretnom sudbinom. Pojedinac, čini se, ne može da pobegne od svog društvenog/državnog nasledstva. Stigmanta društvene/državne prinude neizbrisiva je. Hommo ludens nikada neće pobediti Hommo politicus-a. U lojalnog građanina usađeni ideali pokornog žrtvovanja zarad viših ciljeva, ma koliko, naknadno, pobunom poricani, neće nestati, niti će dozvoliti prosto uživanje bez osećaja krivice, tog primarnog mehanizma društvene/državne dresure. Pojedinac ostaje sveden, zauvek, na odobrene, usudne fragmente svog života. „Slepi putnik“ sugestivno ispisuje te kratke, zbijene fragmente između kojih ostaje mnoštvo praznina, tih velikih komada neživota, nepostojanja.
(1995)

0 komentara:

Постави коментар

top