Osnovni zadatak zapadne industrije zabave (kao i svih drugih industrija)
jeste da stvara profit svojim vlasnicima tj. da izabacuje robu koja se masovno
kupuje. Pošto biznis ne trpi rizike i teži da ih smanji na najmanju meru,
konstantna je potreba za otkrivanjem želja konzumenata i standardizovanje
proizvoda u skladu sa njima. Filmska industrija razvila je moćne sisteme za
otkrivanje sadržaja koji imaju prođu i sve visokobudžetne produkte podvrgla
ovim imperativima/ograničenjima. No, ni ostale grane masovne zabave ne zaostaju po pitanju traganja za isplativim
temama. Takav je slučaj i sa knjigama best-selerima. Velike izdavačke kuće SAD,
Engleske i drugih zemalja razradile su strategije za ubacivanje knjiga na top
liste i njihovo što duže zadržavanje na njima. S jedne strane su legalne
aktivnosti (reklame, plaćene senzacionalističke recenzije i intervjui, turneje
pisaca; sve je to poduprto od lanaca velikih knjižara koje posluju po principu
najtraženije-najzastupljenije) a s druge strane su one manje poštene rabote
kakve su organizovana kupovima po reprezentativnim knjižarama (onima u kojima
se beleže podaci za best-seler liste) ili pojava ’best-selera u pretplati’ (po
kojoj se neka knjiga na osnovu neproverivih podataka o broju pretplatnika
uvrštava na best-seler liste iako još nije ni izašla iz štampe).
Naravno, relativni
centar čitavog dešanja jesu knjiga i njen pisac (mada je urednik, sa svojim
širokim ovlašćenjima da izbacuje, menja i prekraja napisano, često važniji jer
štiti kapital izdavača). Među piscima, pak, uspostavljena je hijerarhija prema
tome da li je neki autor redovni posetilac top lista ili ne. Majkl Krajton (1942) jedan je od onih iz
samog vrha piramide jer već pune dve decenije proizvodi romane koji se dobro
prodaju. Za to vreme on je (kao i njegove kolege Kunc, Mekafrijeva, Ladlam, Grišam, Morel, King i drugi) razradio i
usavršio recept za pravljenje best-selera koji primenjuje u svakoj prilici pa i
u romanu „Sfera“ iz 1987.g. nedavno
objavljenom i kod nas.
Za siguran best-seler
potrebno je, dakle, sledeće: prvo, zanimljiva priča. Ovo ne znači da
priča mora da bude originalna ili jako dobra; nužno je da bude akciona i da
barata (barem na prvi pogled) velikim dilemama. U slučaju „Sfere“ to znači da će pisac uplesti poznate obrasce priča o
tajanstvenim otkrićima, vanzemaljcima ili došljacima iz budućnosti,
fantastičnim moćima i dilemama koje njihova upotreba donosi. Stoga su mnogi
segmenti „Sfere“ prepoznatljivi: tim
naučnika podseća na Krajtonov roman „Andromedin
soj“ (iz 1968.) po kome je snimljen i film, ceo podvodni ambijent liči na
filmove „Ambis“ i „Podvodna platforma 6“ i tako dalje.
Drugi sastojak best-selera jesu dinamični međuljudski odnosi. Grupa
naučnika nije ni prevelika ni premala već upravo tolika da čitalac bez napora
prati aktere koji su jasno iscrtani. Kada, kasnje, postane potrebno
eliminisanje nekih likova, prvo stradaju vojnici pa histerični naučnik (prvima
je dužnost da stradaju, previše su kruti a drugi je šarlatan) tako da preostaje
odvažna trojka temeljnih i jakih karaktera među kojima je neko – izdajnik.
Treći začin je ’naučnost’. Krajton neprestano ubacuje činjenice iz raznih
oblasti nauka, tehničke podatke, teorije i tako pokušava da fascinira čitaoca
svojom temeljnošću (što je radio i u ranijim knjigama o dinosaurusima,
ekspedicijama u Africi ili problemima japija). Sledi precizno razvijanje i dizanje
tenzije što ’vuče’ publiku. U skladu sa ovim ciljem poglavlja se
prekidaju kad je najuzbudljivije, sa poslednjom, udarnom rečenicom. Korišćenje
narativnih iskustava filma posledica su i Krajtonovog filmskog iskustva – on je
režirao nekoliko filmova među kojima su najpoznatiji „Koma“ i „Svet Divljeg
zapada“. Specijalitet ovog segmenta je: dvostruka katarza. U
velikom finalu problem se razrešava dva puta, jednom samo prividno a drugi put
(posle trke s vremenom i propašću) definitivno. Dalji elementi recepta su: prljavi
veš (svi junaci imaju mane i tamne mrlje iz prošlosti, komplekse i
paranoje a tu je i definitivni krivac – podsvest; naravno, do kraja će heroji
pobediti i same sebe i postati kompletne ličnosti), trunčica međurasnih konflikata
(tek toliko da se, na pogodnom mestu, pokaže kako su Ameri tolerantni) i,
konačno, nužni hepi-end.
Krajton se držao svih
pravila, smešao akciju, egzotiku, napetost i tajnu u ne predugu knjigu i, što
je najvažnije, ne pretešku za prosečnog čitaoca. Istina, zbog toga je bio
prinuđen da ne preteruje u psihologiziranju (pa su podsvest i ostali tereti
ipak samo dobar izgovor za zaplet). Sterilizacija,
ublažavanje i pojednostalvjivanje zarad čitljivosti osnovni su imperativ
best-selera. Nikakvo eksperimentisanje ili ’gušenje’ publike drugačijim
egzibicijama, već obavezni optimizam i vera u prave vrednosti – to se očekuje
od ovakvih knjiga namenjenih marljivim pojedincima-čitaocima (u odnosu na mase
nemih TV konzumenata). Krajton je očekivanja ispoštovao napisavši lepu i laku
knjigu po kojoj je (pošto se lepo prodavala) snimljen i film, naravno, opet prema
oprobanom receptu.
(1998)
0 komentara:
Постави коментар