BEKSTVA IZ LUDAČKE KOŠULJE „Zvezdana lutalica“ Džek London, izdavač Esotheria, Beograd, 1996.

Džek London (1876-1916), na našim prostorima, ponajpre je poznat iz školske lektire kao pisac knjiga o prirodi, životinjama i ljudima u snegovima Aljaske. Odraslijim čitaocima, u neka druga ideološka vremana, bili su interesantni njegovi socijalno-levo angažovani romani. U svakom slučaju, o bilo kojoj temi da je reč, u pitanju su bile tvrdo naturalističke pripovesti. Roman „Zvezdana lutalica“ unekoliko odstupa od ovakvog Londonovog ’zaštitnog znaka’. Naime, u ovoj knjizi autor pravi fantastički izlet kome su u osnovi učenja o prevlasti uma nad materijom, reinkarnaciji i kolektivnim sećanjima. Iako nije želeo da se bavi nematerijalnim pojavama jer ih se, kako je sam izjavljivao, zasitio u detinjstvu, pošto su oba njegova roditelja upražnjavala spiritističke i slične prakse u kojima je mali London morao da uzme učešća, u ovom romanu je posegao za ezoterijskim učenjima želeći da konfrontira duh i duhovnu nadmoć prema ponižavajućem telesnom trajanju američkih zatvorenika s početka ovog veka. Kako je i sam, zbog skitanja, bio neko vreme u zatvoru, pisac je, iz prve ruke, bio upoznat sa svom brutalnošću tadašnjeg kaznenog državnog sistema i, ostajući dosledan svojim humanističkim opredeljenjima, pokušao da ga, kroz svoju prozu, raskrinka. Stoga su poneki delovi priče, upravo zbog zadatka koji im je dat, naglašeno didaktički i proklamatorski. Brutalnost ’vaspitnih’ metoda, posebno specijalitet – vezivanje zatvorenika u ludačku košulju i držanje tako sapetog čoveka danima u samici, što mnogi nisu preživeli – ne ostavlja ravnodušnim ni današnje čitaoce a otkrivanje ovih postupaka u vreme kada su bili aktuelni svakako je imalo veliki odjek.

            Londonov junak, danima vezan, praktikuje, da bi pobegao od nesnosnih bolova, tehniku ’male smrti’ kojom se odvaja od tela i proživljava mnoštvo svojih ranijih života u različitim istorijskim epohama, od praistorije do bliske prošlosti. Ove epizode su prilika da se ispriča nekoliko zanimljivih priča kakve su ona o karavanu američkih doseljenika koje su pobili sunarodnici mormoni (što je istorijska činjenica), o Ponciju Pilatu i Isusu (London je bio ubeđeni materijalista ali ga je ličnost Spasitelja privlačila i nameravao je da napiše roman o njemu) ili o brodolomniku na pustom ostrvu koji preživljava ubijajući foke; i preostale priče su sa različitih, egzotičnih meridijana (od pustinja Bliskog Istoka, tropskih ostrva do Južne Koreje). Svaki do segmenata je moguća skica za roman i stilska vežba.

            „Zvezdana lutalica“ poslednje je Londonovo, kako njegova kći kaže, ozbiljno napisano delo. Objavljeno je 1914., dve godine pre njegove smrti i apartno je u odnosu na celokupni njegov opus (obzirom da i Londonova SF dela imaju čvrste uzročno-posledične postavke i teorijska utemeljenja). Mistički osnov ovog romana pisac je u jednom pismu prijatelju objasnio (opravdao) rečima: ’Osnovna poruka knjige je da duh pobeđuje’.

(1997)