APSURD I KALAMBUR (Alisa Lidel i Čarls Dodžson/Luis Kerol, 150 godina kasnije)

Sve je počelo 4. jula 1862.g. u viktorijanskoj Engleskoj, jednog „zlatnog poslepodneva“ (kako piše u uvodnoj pesmi). Na izlet čamcem krenulo je iz Oksforda malo društvo koje su činili Čarls L. Dodžson, mladi profesor matematike na tamošnjem univerzitetu, njegov prijatelj Robinson Dakvort i tri dekanove kćeri. Plovili su rečicom Isis, pritokom Temze. Jedna od putnica, imena Alisa Lidel, zatražila je od Čarlsa da im priča neke priče. U pauzi za (naravno) čaj, mladi je profesor počeo svoju povest o čudnim doživljajima devojčice koja je pojurila za belim zecom i upala u zečiju rupu. Alisi, koja je tada imala 10 godina, avantura se toliko dopala da je i na par sledećih izleta tražila od Čarlsa da nastavi istu priču. Konačno je zamolila da pripovedač sve što je rekao i zapiše kako bi ona mogla da to čita kad god joj se prohte. Nemajući kud pred navaljivanjima male obožavateljke, Dodžson je dao obećanje da će se posvetiti pisanju koje mu nije bilo strano jer je već par godina redovno objavljivao članke pa i jednu knjigu. Ispunjenje obećanja je, istini za volju, kasnilo pa je Alisa dobila rukom ispisanu i ilustrovanu knjižicu od 90-tak strana tek krajem 1864. godine. Naslov joj je bio „Alisine avanture ispod zemlje“. Dodžsonovim mukama tu nije bio kraj - njegovi prijatelji koji su znali čime se bavi nagovorili su ga da potraži izdavača i svoje delo objavi kao pravu knjigu. Priča je, prepravljena i proširena, objavljena 1865.g. pod promenjenim naslovom „Alisa u Zemlji čuda“ i to, na insistiranje pisca, upravo 4. jula. Autor se potpisao pseudonimom Luis Kerol a ilustracije je nacrtao Džon Tanijel. Knjiga se, na ne malo čuđenje pisca i izdavača, izuzetno dopadala deci pa je sedam godina kasnije, 1872. Kerol objavio i svojevrsni nastavak, knjigu „Kroz ogledalo i šta je Alisa tamo otkrila“ poznatu i kao „Alisa s one strane ogledala“. Za „Alisa u Zemlji čuda“ vezana je i anegdota koja kaže da je knjiga nekako došla do kraljice Viktorije kojoj se vrlo dopala pa je poručila autoru da ne bi imala ništa protiv ako bi joj posvetio svoju sledeću knjigu. Ovakva poruka nije se smela niti mogla ignorisati pa je autor ubrzo poslao svojoj vladarici knjigu koju joj je posvetio - reč je o stručnom delu pod naslovom „Elementarna rasprava o determinantama“.

            Dodžson/Kerol (rođen 1832.) je predavao matematiku u Oksfordu; školovao se za sveštenika ali se nije zaredio zbog svoje plahe naravi i govorne mane (mucavosti; legenda kaže da je ptica Dodo postala junak „Alise“ zato što je autor imao problema sa izgovaranjem svog prezimena, što se najčešće svodilo na ponavljanje slogova ’Do-do’). Profesor je bio veliki ljubitelj dece, posebno devojčica. Dopisivao se sa mnogo njih a voleo je i da ih fotografiše. Ovo njegovo interesovanje rezultiralo je i kasnijim neugodnim tekstovima u kojima je bio optuživan (mada bez konkretnih dokaza) za seksualne nastranosti i pedofiliju. Prisno prijateljstvo Dodžsona/Kerola i porodice Lidel, započeto još 1855.g. a naglo je prekinuto 1863.g. Iako je Dodžson/Kerol posle šest meseci ponovo počeo da dolazi u dom Lidelovih više nije bilo one stare bliskosti pa je i prijateljstvo zamrlo. Pravi razlog za raskid nije poznat pošto iz Dodžsonovih dnevnika nedostaju stranice sa zapisima iz tog perioda. Skorašnji pronalazak dela tih stranica sugeriše da je matematičar bio osumnjičen za udvaranje nekoj ženskoj osobi iz porodice koju su zvali Ina – to, pak, nije Alisa, već ili njena starija sestra ili njihova majka ili guvernanta. Znano je da su drugovi zamerali Dodžsonu/Kerolu zanimanje za devojčice i njihove fotografije (mnoge je sam slikao  a na nekima od njih deca su bila naga) ali su prihvatali da je u pitanju ne seksualna već čisto estetska opčinjenost. Dodžson/Kerol se u svom životu bavio matematičkim i logičkim problemima, politikom i  literaturom. Članke je počeo da objavljuje polovinom 1850-tih a 1856. je štampao, pod pseudonimom Luis Kerol, i poemu „Voz“; posle knjiga o Alisi objavio je 1876.g. ’fantastičnu nonsens’ poemu „Lov na Snarka“. Poslednje delo mu je dvotomni roman „Silvia i Bruno“ objavljen je 1892-3. godine. U starosti njegovo zdravlje, koje je čitavog života bilo krhko, pogoršano je jakim migrenama a postoje indicije da je imao i epileptične napade. Uprkos slavi i poštovanju koje je uživao nije menjao svoj skromni i povučeni način života. Umro je 1898.g.

            Alisin život je tekao u granicama očekivanog – u 28. godini se udala, postala majka tri sina od kojih su dvojica poginula u I svetskom ratu; ostavši udovica posvetila se društvenom radu; umrla je 1934. u 82. godini.

            Bez obzira na sve kontraverze oko ličnosti autora, knjige o Alisu preživele su svoju epohu i postale jedna od prepoznatljivih ikonografskih odrednica kako visoke tako i popularne kulture XX veka. Knjige su bile predložak za više pozorišnih predstava, filmova i TV serija; nemoguće je pobrojati posvete, aluzije i parodije ovih knjiga u drugim umetničkim delima. Mada se, generalno, svrstava u literaturu za decu, „Alisa u zemlji čuda“, kao okvirni naslov za oba dela, uveliko prerasta tu odrednicu. Knjiga o neobičnim životinjama i bićima i bizarnim situacijama, sadrži u sebi raznorodne elemente, od slobodne i neobuzdane fantazije, lekcija koje su se tada učile u školi i popularnih priča, ’uvrnutih’ pesama, do aluzija na ljude koje su Alisa i Kerol poznavali. Priču prevashodno određuje konstantno izneveravanje zdravorazumske logike uzrok-posledica, odnosno konfrontiranje suprotnosti (malo-veliko, veselo-tužno, živo-neživo), što za posledicu ima gubljenje osećaja sigurnosti kod čitaoca i stvara atmosferu u kojoj je bukvalno sve moguće i verovatno. Apsurd i kalambur pojavljuju se kao efektna sredstva za izazivanje smešnih situacija ali i za poučavanje o nekim od krucijalnih istina življenja. Kvaliteti „Alise“ nisu promakli ni odraslijim čitaocima sposobnim za otkrivanje logičkih problema i dilema; ništa manje nisu izazovne ni jezičke egzibicije, kovanice i višesmislenosti. Otuda ovo delo uživa trajni ugled i u krugovima literarnih sladokusaca. Rečju, „Alisa“ je knjiga za sve uzraste i sve prohteve – od onih najjednostavnijih, koji traže zanimljivu priču, do najzahtevnijih, zainteresovanih za dublje istine. To je knjiga kojoj se treba vraćati jer se u svakom čitanju otkrivaju novi nivoi značenja.

(2012)