„Antologija najboljih
naslova – roman u fragmentima“ Srđana V. Tešina (1971), sve zapaženijeg mladog
pisca, prilog je tom ’provetravanju’ i traganju za drugačijim vizurama. Knjiga
je nevelikog obima (60-tak strana) i čini je 49 fragmenata, kratkih zapisa (od
kojih je samo jedan duži od stranice) i već po tim karakteristikama odstupa od
ustaljenih predstava o romanu kao ’debeloj’ knjizi kontinuiranog pripovednog
toka. Kada započne čitanje i prati instrukcije koje traže da se pročitano
uporedi sa drugim fragmentima, znatiželjnik ulazi u lavirint sa mnoštvom
raskršća i puteva koji se račvaju i ulivaju u nove ili, pod drugačijim uglom, u
stare. Tako se „Antologija...“ pretvara u knjigu bez pravog početka, kraja i
razrešenja, u seriju varijacija i koncentričnih krugova sa različitim
značenjima, te njihovim postepenim nadogradnjama i promenama. Negde u tom kolopletu
ponovo će se postaviti pitnaje da li je ovo roman, gde je granica u kojoj ga
tekst prevazilazi?
To što „Antologija...“
nema pravi početak i kraj u savršenom je saglasju sa njenim glavnim junakom
(neobuhvaćenim Indeksom koji, na pune četiri strane, nabraja sve likove knjige)
a njegovo ime je Pisana Reč u svim oblicima znanim našoj civilizaciji koja,
opet, jeste civilizacija knjige; junak je, dakle, pisana reč u obliku novina,
spiskova dužnika i poverilaca, zalutalih pisama, oporuka, apokrifnih spisa,
starih hronika, privatnih beležnica, rečnika, rasprava, knjiga od papira i
stakla, dokumenata iz javnih i tajnih arhiva, zapisnika... Iz rečenog
proizilazi i osnovna teza-princip: Sve što nije zapisano nije postojalo, ne
postoji i neće postojati; moć ovog načela tolika je da diktator Katange unosi u
Krivični zakon za pisce i ostale umetnike pogubnu odredbu „Jednako je odgovoran
onaj koji je nešto učinio i onaj koji je
samo mogao to isto da učini“, što je na tragu delovanja Ho Lua, kralja države
Vu, koji je, oko 500.g.n.e., obznanio zabranu objavljivanja loših knjiga, pod
pretnjom pogubljenja pisca jer je znao za tu večnu opasnost pošto je Vei
Po-jang (oko 120.g.n.e.) ustvrdio „Život je istorija jedne rečenice“ – mada
drugi prevodilac tvrdi da taj fragment znači (samo) „Besmrtan“. Rešenje problema
primata pisanog i stvarnog nude i zapisi o jedinom pravom proroku Vasiliju
Plačnom, koji nikad nije pogodio šta će se dogoditi ali je zato pogađao šta
neće, ili knjiga fantastičnih priča za koju se, nekoliko godina kasnije,
ispostavlja da je hronika svakodnevice jedne države pa je pisac odležao dve
godine u zatvoru (što se nije dogodilo drugom mada je izmišljao događaje za novinsku
rubriku ’Dogodilo se na današnji dan’ koju su zatim preuzeli i drugi novinari).
Iza pisanog, kao sluge
i izbršioci, stoje pisci, od Jozefa Hercoga, (profesora alhemije i prave
sablasti), Georgije Zecowskog, (psihoanalitičara i junaka Tešinove knjige
„Sveto trojstvo Georgija Zecowskog“ iz 1997.), Maxa Oscara (romanopisca,
profesora filozofije), Dobri Javorova Kazimira, (fabrikanta testenina i pisca),
Pseudo-Uliksa, preko kulturterorističke grupe „V.A.T.R.A.“ do Mišela Fukoa i
Jovice Aćina. Svi oni su u funkciji veze knjiga-pisac-čitalac, u službi koja
potiskuje i poništava privatni život, što potvrđuje smrt od gladi pesnika De
Silve koji je odbijao da jede dok ne napiše dobar stih te je umro jer je bio u
dubokoj stvaralačkoj krizi, dok se za Pseudo-Uliksa i ne zna ko je, naime on je
poslao stanovnicima Arenca mnoštvo pisama, svako na drugom jeziku, a 233 pisma
sakupljena su u knjizi „Pisma Penelopi“. naravno, kako naslov „Antologije...“
sugeriše (a naslov se pominje i u naslovu prethodne Tešinove knjige „“Sjajan
naslov za pantomimu“), zvezde romana su naslovi knjiga: „Umetnost ili ludilo?“,
„Osuđeni na život“, „Protiv neukih prodavaca knjiga“, „Lažna fabrika laži“,
„Smrt psihoanalize“, „Jedna povest alhemije“, „Dnevnik holandske krave“, „Uvod
u istoriju ogledala“, „Šezdeset i druga napomena“, „Sklonost padanju“, „Jedno
oko“, „Rečnik cirkumnaučnog alhemijskog okultizma“, „49 – paramitološki
ogled“... Citati iz nekih od njih tek su naznaka nepreglednog bogatstva koje
kriju a smrtniku su zauvek nedostupna, upravo kako jeste u Borhesovom knjiškom
Raju, u sveobuhvatnom Univerzumu Vavilonske biblioteke.
Fragmentarnost, citati,
dokumentarnost (prava i fiktivna), igrarija i istina, vešto su složeni u celine
pisane po pesničkom zakonu (kome je i Borhes težio) ’da rečima bude tesno a
misli široko’, čime su izbegnute zamke vulgarizacije, ponavljanja, monotonije
ili preforsirane artificijelnosti koja vodi u patetiku (obzirom da se mnoštvo
autora ogledalo u ovom literarnom svemiru), što sveukupno dokazuje Tešinovo stasavanje u zanimljivog, osobenog
pisca.
(2001)
0 komentara:
Постави коментар