„u slavu večitog
po
BEDNIKa-„
reči će lako rezignirani antijunak Tilijevog speva. Taj nihilista
uvaljan u sopstveni iz(S)met i izbljuvke, toliko puta poražen da u sledeći
poraz ide „sigurnim koracima sve bez
nogu“, taj momak ostavljen od ljubav(n)i(ca) i žena, dece i drugara,
ustaje, lako klecajuću, i urlajući psuje i pljuje po sebi i ostatku sveta,
religijama i idejama, emocijama i idealima. Živo mu se fućka za sve i svakoga,
lako se (iz)nervira i ražesti, sklon je svakovrsnim spekulacijama i ludiranju.
Kako bi to rekli oni stari rokeri „premlad
da umre a prestar za rokenrol“ a oni mlađi (Malkom Meklaren i grupa mu „Bau
vau vau“, ako se ne varam) „očajan – ali
ne ozbiljno“, ovaj tip je sve to taman toliko da kakofonijski grakne i
cereka se na đubretu onoga što jeste burdelj-svet, sa sve čirevima, bradonjama
i ćosavcima, masonima i rozenkrojcerima, onanistima, muhamedancima i krstašima
(i reš pečenim jevrejima, što se podrazumeva), krmačama sa vimenom na čelu,
latinskim poslovicama i prostaklucima...
Ali onaj što se
izruguje ne podvlači time svoju nedodirljivost prema objektu gneva svojega, već
samo konstatuje „ali eto vam mene //
najmerodavnijeg heroja komedije“, dakle i ja sam isti kao i oni/vi/mi; uostalom,
kako bih i mogao biti drugačiji-bolji ovako skleptan od mesa, krvi i ostalih
izlučevina.
Ljuto-ozbiljno-šašavo-cinični
glas izbačen je u razbarušene stihove slomljenih reči i slogova (za dodatna
značenja), među brojeve, zagrade i slični interpukcijski arsenal. Reči jesu duhovito,
gargantuanskom neukrotivo (ne)ozbiljne i ne nose ni malo kvazi-pristojnosti,
moralizatorstva i sličnih propovedi.
Žitije „ortodoksnog nevernika i konformiste“,
oksimorondžije zafrkantskog takav je kakav je. Ko razume – shvatiće, ostali nek
beže glavom bez obzira. Što se njega tiče on ostaje
„-tu, U RAJU, na k
RAJU“
„... amin (= HAUG).“
(2000)
0 komentara:
Постави коментар