„u slavu večitog
            po
            BEDNIKa-„
reči će lako rezignirani antijunak Tilijevog speva. Taj nihilista uvaljan u sopstveni iz(S)met i izbljuvke, toliko puta poražen da u sledeći poraz ide „sigurnim koracima sve bez nogu“, taj momak ostavljen od ljubav(n)i(ca) i žena, dece i drugara, ustaje, lako klecajuću, i urlajući psuje i pljuje po sebi i ostatku sveta, religijama i idejama, emocijama i idealima. Živo mu se fućka za sve i svakoga, lako se (iz)nervira i ražesti, sklon je svakovrsnim spekulacijama i ludiranju. Kako bi to rekli oni stari rokeri „premlad da umre a prestar za rokenrol“ a oni mlađi (Malkom Meklaren i grupa mu „Bau vau vau“, ako se ne varam) „očajan – ali ne ozbiljno“, ovaj tip je sve to taman toliko da kakofonijski grakne i cereka se na đubretu onoga što jeste burdelj-svet, sa sve čirevima, bradonjama i ćosavcima, masonima i rozenkrojcerima, onanistima, muhamedancima i krstašima (i reš pečenim jevrejima, što se podrazumeva), krmačama sa vimenom na čelu, latinskim poslovicama i prostaklucima...
            Ali onaj što se izruguje ne podvlači time svoju nedodirljivost prema objektu gneva svojega, već samo konstatuje „ali eto vam mene // najmerodavnijeg heroja komedije“, dakle i ja sam isti kao i oni/vi/mi; uostalom, kako bih i mogao biti drugačiji-bolji ovako skleptan od mesa, krvi i ostalih izlučevina.
            Ljuto-ozbiljno-šašavo-cinični glas izbačen je u razbarušene stihove slomljenih reči i slogova (za dodatna značenja), među brojeve, zagrade i slični interpukcijski arsenal. Reči jesu duhovito, gargantuanskom neukrotivo (ne)ozbiljne i ne nose ni malo kvazi-pristojnosti, moralizatorstva i sličnih propovedi.
            Žitije „ortodoksnog nevernika i konformiste“, oksimorondžije zafrkantskog takav je kakav je. Ko razume – shvatiće, ostali nek beže glavom bez obzira. Što se njega tiče on ostaje
            „-tu, U RAJU, na k
                   RAJU“
            „... amin (= HAUG).“


(2000)

0 komentara:

Постави коментар

top