POLA VEKA MAJKA RAZBIJAČA - 50 godina romana „Ja, porota“ Mikija Spilejnija

SSsS

Četiri stuba nose kulu tvrdog krimića, podignutu na tlu bogate tradicije ovakve literature i „opšte istorije beščašća“ i zločina u svim društvima istorije i sadašnjosti. Najstariji stub-nosač je časopis „Crna maska“ koji je 1920-tih otvorio svoje stranice za priče koje nisu poštovale pravila tradicije već su tražile nove puteve za žanr. Drugi stub je Dešajel Hemet (1894-1961) koji je sa stotinjak priča i pet romana, u prvoj polovini 1930-tih, iscrtao konture tvrdog krimića u kome je glavni junak usamljeni detektiv usred društva kojim vladaju zakoni džungle. Hemet je bio izuzetno popularan a poznavaoci su ga svrstavali uz klasike američke književnosti Foknera i Hemingveja. Na vrhuncu slave Hemet se povukao iz literature. Treći stub u razvoju tvrdog krimića je Rejmond Čendler (1888-1956). Njegov junak, Filip Marlou, nova je faza u razvoju profila detektiva cinika i romantika suočenog sa haosom modernog sveta. Čendler je cenjen zbog prefinjenog stila (za razliku od Hemeta koji je prozvan ’divljak iz San Franciska’); njegov opus broji sedam romana i nekoliko tomova priča.

            Konačnu izgradnju kostura tvrdog krimića dovršio je Miki Spilejni (rođen 1918.) koji je pre 50 godina objavio prvi roman „Ja, porota“ i u njemu predstavio svog heroja, Majka Hamera, detektiva koji je tvrđi i gori od svojih prethodnika jer je nemilosrdan, nemoralan, brutalan, poročan, lak na pesnicama, obaraču i ženama i, sam protiv svih, ratuje u svetu organizovanog kriminala, droge, kocke, prostitucije, nimfomanije, svetu obesnih bogataša, beskrupuloznih ambicija, pohlepa, bede, izgubljenih iluzija i sveprisutne smrti koja ne zna za milost. Hamerov oklop nije slab ni na jednom mestu, da je drugačije on ne bi preživeo ni prvih 10 strana romana. Ipak, na dnu tog grubijana leži kap idealizma i njega pokreću stvari kakve su ljubav, prijateljstvo, saosećanje prema slabima i, pre svih, želja da se zadovolji Pravda. Naravno, u modernom društvu korupcije i surovih interesa, do pravde se stiže svim (ne)dozvoljenim sredstvima, u skladu sa jezuitskom ’cilj opravdava sredstva’. U ovakvoj vizuri Hamer je prilagođena verzija arhetipskog heroja iz bajki i spovova, usamljeni vitez, novi Robin Hud, pravedni revolveraš. On je upravo onaj junak kakav treba običnom, frustriranom, malom čoveku u milionskom mravinjaku megapolisa. Otuda su sve Spilejnijeve knjige o Hameru bile best-seleri (kod nas je objavljivan u više roto edicija, od „X-100“, „Zelenog dodatka“ i „300 čuda“ do Vjesnikove roto edicije „Trag“ u kojoj se pojavilo 15-tak njegovih romana; roman „Ja, porota“ čak dva puta).

            Spilejnijeva popularnost probudila je i dežurne dušebrižnike. Jedni su vrištali zbog eksplicitnih opisa nasilja i seksa, što budi niske nagone i navodi na antisocijalno ponašanje. Drugi su upozoravali na konstantno izvrgavanje ruglu institucija države jer Hamer najčešće ne sarađuje sa policijom jer je glupa, nesposobna, korumpirana, povezana sa krupnim i sitnim kriminalom. Iza toga se krije ideal ’prirodnog prava’ na samoodbranu od terora države, onaj isti koji dozvoljava nošenje oružja, od vremena Divljeg zapada do danas. Kristifor La Forž je 1954.g. u eseju „Miki Spilejni i njegov Krvavi Hamer“ uporedio Hamerov način rada sa postupanjem senatora Makartija, lovca na komunističle veštice. Forž smatra da ono što Spilejni piše nije književnost već neukus na „nezrelom i potencijalno destruktivnom nivou“, da knjigama nedostaje osnovna zrelost u kompoziciji a „stil im je bombastičan ili groteskan ili detinjast ili najmračniji što može biti. Ili jednostavno odvratan.“

            Drugi kritičari imali su suprotno mišljenje: Čarls Rolo u eseju „Simenon i Spilejni: metafizika zločina za milione“ iz 1952.g. priznaje Spilejniju novatorstvo u tvrdo kuvanim krimićima kojima je dodao primese vesterna, crtanog filma, snova o slavi te potencira liniju kompenzacije za frustiranog prosečnog čoveka. Rolo priznaje i Spilejnijev talenat za brzu i žestoku akciju i klimakse pune napetosti i iznenađenja (barem dok se ne upozna šablon). Ipak, Spilejnijeva imaginacija je ograničenog dometa uprkos senzacionalističkim sadržajima. Najvažniji element popularnosti ovih knjiga je zadovoljavanje primitivno moralističkih težnji čitalaca i kompenzatorsko sanjarenje „u kome Nadčovek vodi našu borbu protiv Zla.“ Maks Lerner je za Spilejnijeve knjige rekao da su literarni nastavak linča, striptiza i silovanja i da zadovoljavaju naše bolesne želje.

            Spilejni je preuzeo brojne šablone prethodnika, preuredio ih i stvorio nov obrazac. U romanu „Ja, porota“ Hamer sveti svog druga koji je, štiteći Hamera od „podmuklih Japanaca“, izgubio ruku. Detektiv oglašava da će sam suditi ubici i kreće u vratolomnu potragu. Svet kroz koji prolazi je Hemetov i Čendlerov svet dignut na kub grubosti. Nakon tuča, pucnjava i zamki ispostavlja se da je ubica bajna i bujna plavuša koju je Hamer zavoleo. Ali, za Razbijača nema dileme, on nagoj boginji koja mu se nudi – puca u stomak i ispunjava dug časti. Na njeno samrtno pitanje ’kako je mogao’ odgovara: „Bilo je lako.“

            Roman sadrži svu pripadajuće krimi ikonografiju: od zavodljive sekretarice koja je u stalnoj ponudi, fetiša revolvera, telefona, alkohola i cigareta, do samog grada kao prirodne sredine zločina. Osim već pominjanih preciznih opisa tuča, povreda i pucnjava, ovom pričom uvode se u Hamerov zaštitni znak fatalne žene koje obleću oko njega, nudeći seks ali i smrt (kao dva lica jedne medalje). Motiv opasnih plavuša poznat je i upotrebljavan ali je kod Spilejnija unapređen u ključni pokretač dešavanja (u kasnijim romanima rabljen do krajnosti). Psihijatri i feministkinje su u Spilejnijevim ženama otkrivali mizoginiju, prikriveni homoseksualizam i impotenciju, tekstualno maltretiranje i slične ’delikatese’, ali nesporno je da su žene u ovim knjigama izjednačene sa pokretnim bombama, opasnošću većom od bandi snažnih momaka niskog čela. Zapazimo da je Hemetov detektiv Sem Spejd u „Malteškom sokolu“, u sličnoj situaciji, prepustio ženu, koju voli a koja je zločinac, policiji demonstrirajući svoje džentlmenstvo ili slabost, dok Hamer nema milosti jer su i telo i um žene okrenuti zločinu.

            Uspeh novog recepta privukao je mnoštvo manje ili više veštih pisaca koji su ga oponašali. U proteklih pet decenija obrazac je besomučno ponavljan, razrađivan i vulgarizovan ali su efekti uglavnom izostajali. Jer, ono što je nekada bilo šakantno danas više nikoga ne uzbuđuje. U doba sveopšte ravnodušnosti i simulacije, moralni kodeksi, čak i u Hamerovski prilagođenoj verziji, prevaziđeni su. Ipak, Hamer je postao i ostao model novog, grubog krimića. Priče o njegovim pohodima proziv Zla, započinjane najčešće brutalnim scenama koje uvlače čitaoca u klupko događaja, danas bude nostalgiju, paradoksalno, pre svega zbog žala za izgubljenim vrlinama.

            Hamer je ostao i zaštitni znak Mikija Spilejnija, uprkos mnoštvu ponavljanja pa i ideološkog zastranjivanja. Ostali njegovi junaci, raspomamljini i razbesneli policajci, nemilosrdni gangsteri ili neuverljivi super-špijun Tiger man, nisu uspeli da ugroze slavu Majka Hamera, Razbijača sa mekim srcem u, kako reče pesnik, čeličnoj ljusci.

(1997)