Treću knjigu Pola Ostera objavljenu kod nas (prethodne su „Njujorška trilogija“ i „Mesečeva palata“, takođe u izdanju „Geopoetike“) čine dva fragmenta: „Portret nevidljivog čoveka“ i „Knjiga sećanja“, potvrđujući tako da je Oster pisac kraće forme, dakle ne romana već najčešće novele do 100-njak strana (u „Trilogiji“ delovi su te dužine a „Palata“ je, mada slovi za roman, sastavljena iz tri jasno zaokružena dela). Očigledno je da autoru ova forma odgovara jer dozvoljava da razvije priču bez obaveze da je prevede u romanesknu ’arhitekturu’. U krajnjem, u pitanju je osećanje mere, racionalnog operisanja građom i odolevanja samoljubivoj raspisanosti, do čega Oster, iz priloženog se da videti, vrlo drži.
            „Portret nevidljivog čoveka“ prati pisca (pošto je pisan u prvom licu jednine, čitaocu se nameće tumačenje da je u pitanju autobiografska priča) koji, nakon smrti svog oca, počinje da otkriva njegovu stvarnu prirodu. Slika o njemu kao nedostupnom čoveku izvan uobičajenih (čitaj, društveno poželjnih) tokova postepeno se menja kao posledica poniranja u prošlost, sve do ključnog događaja koji je odredio mnoge sudbine. Naime, piščeva baka ubila je svog grubog i bahatog muža, bila uhapšena ali i oslobođana na suđenju, nakon čega se sa porodicom – petoro dece – odselila u drugi grad i započela novi život. Ubistvo, proces, javni skandal, s jedne, nemaština i despotska vlast majke, spremne na sve žrtve da sačuva decu, s druge strane, zadali su obrazac ponašanja prema svetu i sopstvenim potomcima piščevom ocu, njegovim sestrama i braći. Tako je jedan zločin nastavio da živi u sledećim generacijama, bez obzira da li one uopšte za njega znaju. U promenjenoj vizuri pisac sagledava ne samo oca već i svoje odrastanje, nesporazume i nedoumice. Osterovo pripovedanje izbegava zamke patetike kao i pompezne, opterećujuće zaključke i misli. Njegova proza je lepršavo laka što je posledica njene visoke pročišćenosti.
            U „Portretu...“ se elementi pojašnjenja početnog dešavanja postepeno otkrivaju. Sličnu situaciju „Knjiga sećanja“ razrešava donekle drugačije: polazišna tačka je raspad piščeve porodice (razvod i odvojenost od sina) na šta se nadovezuje, izazvano stresno-teskobnim dešavanjima, preispitivanje sopstvene životne pozicije. No, u „Knjizi sećanja“ nema osnovnog toka već samo niza fragmenata koji se povremeno slažu u paralelne radnje (na kojima se, ipak, ne insistira). Prevashodna težnja autora iscrpljuje se u davanju slike određenog stanja, psihološkog profila, što često vodi od opisa putovanja do citiranja omiljenih pisaca te esejističkih raspava. Lična sudbina, druženje, razvoj književne karijere, htenja i nedoumice, prepleteni su sa sudbinama Jevreja, beleškama o slučajnostima, prevođenju, proročanstvu, Frojdu, rečima, Dekartu... Širina zahvata i pretencioznost te difuznost fragmenata čini se da su, uprkos piščevoj veštini, na kraju rezultirali novelom koja samo delimično može da dostigne Osterove visoke umetničke standarde. U slaganju mozaika izgubljena je nužno potrebna doza lucidnog oneobičavanja koja definitivno zaokružuje delo i izdvaja ga od ostalih slične teme i ambicija.
(2001)

0 komentara:

Постави коментар

top