U OBRUČU UTISAKA „Tonska slika“ Ljubomir Đukić, izdavač Umetnička radionica „Kanjiški krug“, Kanjiža, 1997.

            Šesta knjiga Ljubomira Đukića, pesnika mlađe generacije (rođen 1966.g.), (samo)određena je već naslovom, utoliko važnijim što pesme u njoj nisu podeljene u podceline-cikluse već se ’kreću’ kao niz u kome pojedini motivi dolaze, susreću se, sudaraju ili prepliću, odbijaju i nestaju iz stihova. „Slika“ iz naslova podrazumeva nekoliko nivoa-planova: najširi, arhetipski i mitološki, koji se izričito pojavljuje samo u nekoliko pesama ali se jasno nazire jer je težište, matrica-obrazac promišljanja. Srednji plan, označen kao „brisani prostor XX veka“, takođe je dat samo u naznakama. U centralnom, gro-planu je, naravno, lirski subjekt. Nedostajuće blisko okruženje ogleda se u oku subjekta, koje je stvarna žiža slike/slika i u koju utiču sve linije sadržaja i bivaju zakrivljene neponovljivom samosvojnošću (samo)svesne jedinke. Ona vidi, sagledava prirodu i bestijarijum društva i kreatura u njemu, istovremeno pokušavajući da spozna i svoje mentalne predele omeđene zavodljivim rečima i igrama s njima, bojom slika (ili slikama o slikama), muzikom i tišinom. U neprestanom prožimanju spoljnjeg i unutrašnjeg opstaju, u svojevrsnim koncentričnim krugovima, lažni proroci i talasi Tise (mikrolokaliteta koji ima predznak pleminitog pojma zavičaja), umorni čičak i zavodnica, usamljena gomila i divlje deponije „glasnih očiju“. Metafore začete u tim okvirima slikaju „slepilo početka“ i „vrhove očaja“ (koji „treba podseći“), prepoznaju „papirni san“ dvojnika sa „uzvodnih svetova“ i sopstvenu malenkost u okovima balkanskog voza te kratkotrajnost na vrhu brega izraslog taloženjem otpadaka predaka. Negde iza i iznad ovih zavesa-opsena je nasušna potreba za autokontaktom, oštricom koja ozleđuje, identifikacijom sa bićem koje jeste prvo lice jednine. No, u vremenu „strogo kontrolisanih zaraza“, zataškavanja i sveopšta dezinsekcije, nametnute autocenzure, od razapinjanja između očiglednosti generacijskog usuda i imperativa opstanka „pod kožom koža puca“. Bekstvo među pesme-lozinke, beskonačni zatvor kraj „nužnika smeha“ ne donosi više od kratkotrajnog (samo)zaborava, dok na obzorju, sasvim ravnodušno, iznad svih dilema, „pijani grobari vrše prozivke zanemelih deformacija“. Ini jesu možda jedina statična tačka u slici koja bez prestanka teče, preliva se, meandrira i mutira.

            Segment tog vrtloga, ne previše naglašen ali stalno prisutan, jeste zvuk (jedno od začenja reči ’ton’ iz naslova) odnosno njegovo odsustvo, u rasponu od „bešumnog isplovljavanja“, tišine koja zaglušuje, melodija Vagnera i  Čajkovskog, zadnjih tonova cimbala do bezglasne, bestrzajne ironije. Ovaj lik pejzaža, nagoveštavajući put zalaska, od zenita ka utrnuću, potvrđuje i mogućnost čitanja naslova u ključu koji ’tonsko’ pretežno određuje kao ’valersko’. Slika koju Đukić otkriva sagledava se kao serija svetlih i tamnijih varijacija nekoliko početnih kontura u pokretu, varijacija koje postepeno ali istrajno deformišu celokupni prostor (fizički i mentalni) te, u celini, uprskos razgaljujućim i/ili ironijskim fragmentima, preovladava sumrak (kraja epohe) i opšti „utisak obruča“ što pritiska, ne dozvoljavajući zatvoreniku u njemu da diše.

            Knjigu je nadahnuto ilustrovao akademski slikar Loran Agošton.

(1998.)

POGLED NA SAMOTNA OSTRVA "Izvor radoznalosti" Ljubomir Đukić, izdavač: Umetnička radionica "Kanjiški krug", Kanjiža 1999.g.

Novom, sedmom knjigom stihova Ljubomir Đukić (1966) nastavlja svoja traganja za uverljivim slikama prolaznih stanja svesti/emocija/spoznaja. Intimizam (samo)posmatranja ovog puta je produbljen i nizom posveta koje nose pojedine pesme, što će usmeriti pesnikovu pažnju na nekolike nivoe percepcije okruženja, u rasponu od umetnosti do (neminovnih) muško-ženskih odnosa.

            Spoljni okvir, onaj koji određuje lirskog subjekta svojim frastrirajućim pritiskom, delom je lokalno određen i imenovan (Kanjiža, Tisa) no, u većini slučajeva, bezimen i sveprisutan. Ta "suva sadašnjost" mehanizovanih pokreta/radnji u kojima se troše egzistencije, izrabljuje telo i duhovnost, dakle "uvežbana stvarnost", nema previše milosti prema odstupanjima jer se tako remeti konformistička monotonija kao najviši imperativ društva. Glas pojedinca spremnog i voljnog da se odupre, izdvoji, stoga je "autoportret samotnog ostrva", iskreno posvećenog i predatog "radovima na papiru". On se predaje "talasima boje slike zvuka", upućuje u "nestvarna područja" gde poezija "grozno besni". Među pesnicima, slikarima, uopšte umetnicima i njihovim delima je sigurna luka, zavetrina puna blagosti, osećaja pripadanja. Nekoliko pesama oda su i posveta prijateljstvu, duhovnoj sabraći, plemenitosti dodira sa srodnim bićima. U podsticajnoj razmeni znanja nalazi se jedan od puteva do spoznaje sebe ali i celine (tajne) egzistencije. Tako se pruža otpor besmislu, kroz bogaćenje sopstvenog iskustva izmeštanjem u umetnost drugih.

Sledeći način iskupljenja iz svakodnevice, ni po čemu manje vredan od prethodnog, jeste fizičko-duhovna ljubav (pesnik se ne libi da upotrebi, istina samo jednom, ovu u modernoj poeziji gotovo tabuisanu i ozloglašenu reč). Igre zavođenja, otkrivanja i dozvole da se bude otkriven, te zanos koji sledi, potvrđuju subjektu da je i dalje sposoban za više sfere percepcije i osećaja. Čak i ako, kako kaže Bodrijar, "onaj koji prvi poželi, propao je" (Đukić takođe navodi ovaj citat) te klopka se sklopi, otkidajući deo ličnosti, vredi istrpeti ranu zarad promene koju ju je izazvala.

Pesnik, bez kolebanja i naknadnih računica, gazi kroz večite teme poezije ne dozvoljavajući da melanholija, potištenost ili patetika osvoje njegove stihove. Mada često mora da barata opštim pojmovima istrošenih značenja on, suprotstavljajući im svakodnevne sitnice, uspeva da im povrati izgubljenu snagu. Stalno poigravanje mikro i makro rakursima, njihovo mešanje, sudari i iznenađujuća komplementarnost pokazuju se kao uspeo način da se progovori o globalnom uz istovremeno očuvanje tanane individualnosti. U tome je najveće postignuće ovih stihova koji svedoče o talentovanom autoru i njegovom umetničkom sazrevanju u svakoj novoj knjizi.

"Izvor radoznalosti" sadrži i 15-tak crteža Loranta Agoštona. Razigrane linije i senke na granici apstrakcije i stilizovane figuracije izuzetna su dopuna ali i proširenje i nastavak Đukićevih stihova u drugom mediju.

(2000)