Novom,
sedmom knjigom stihova Ljubomir Đukić (1966) nastavlja svoja traganja za uverljivim slikama
prolaznih stanja svesti/emocija/spoznaja. Intimizam (samo)posmatranja ovog puta
je produbljen i nizom posveta koje nose pojedine pesme, što će usmeriti
pesnikovu pažnju na nekolike nivoe percepcije okruženja, u rasponu od umetnosti
do (neminovnih) muško-ženskih odnosa.
Spoljni okvir, onaj koji određuje
lirskog subjekta svojim frastrirajućim pritiskom, delom je lokalno određen i imenovan (Kanjiža, Tisa) no, u većini slučajeva,
bezimen i sveprisutan. Ta "suva
sadašnjost" mehanizovanih pokreta/radnji u kojima se troše
egzistencije, izrabljuje telo i duhovnost, dakle "uvežbana stvarnost", nema previše milosti prema
odstupanjima jer se tako remeti konformistička monotonija kao najviši imperativ
društva. Glas pojedinca spremnog i voljnog da se odupre, izdvoji, stoga je "autoportret samotnog ostrva",
iskreno posvećenog i predatog "radovima
na papiru". On se predaje "talasima
boje slike zvuka", upućuje u "nestvarna
područja" gde poezija "grozno
besni". Među pesnicima, slikarima, uopšte umetnicima i njihovim delima
je sigurna luka, zavetrina puna blagosti, osećaja pripadanja. Nekoliko pesama
oda su i posveta prijateljstvu, duhovnoj sabraći, plemenitosti dodira sa srodnim
bićima. U podsticajnoj razmeni znanja nalazi se jedan od puteva do spoznaje
sebe ali i celine (tajne) egzistencije. Tako se pruža otpor besmislu, kroz
bogaćenje sopstvenog iskustva izmeštanjem u umetnost drugih.
Sledeći
način iskupljenja iz svakodnevice, ni po čemu manje vredan od prethodnog, jeste
fizičko-duhovna ljubav (pesnik se ne libi da upotrebi, istina samo jednom, ovu
u modernoj poeziji gotovo tabuisanu i ozloglašenu reč). Igre zavođenja,
otkrivanja i dozvole da se bude otkriven, te zanos koji sledi, potvrđuju
subjektu da je i dalje sposoban za više sfere percepcije i osećaja. Čak i ako,
kako kaže Bodrijar, "onaj koji prvi
poželi, propao je" (Đukić takođe navodi ovaj citat) te klopka se
sklopi, otkidajući deo ličnosti, vredi istrpeti ranu zarad promene koju ju je
izazvala.
Pesnik,
bez kolebanja i naknadnih računica, gazi kroz večite teme poezije ne dozvoljavajući
da melanholija, potištenost ili patetika osvoje njegove stihove. Mada često
mora da barata opštim pojmovima istrošenih značenja on, suprotstavljajući im
svakodnevne sitnice, uspeva da im povrati izgubljenu snagu. Stalno poigravanje
mikro i makro rakursima, njihovo mešanje, sudari i iznenađujuća
komplementarnost pokazuju se kao uspeo način da se progovori o globalnom uz
istovremeno očuvanje tanane individualnosti. U tome je najveće postignuće ovih
stihova koji svedoče o talentovanom autoru i njegovom umetničkom sazrevanju u
svakoj novoj knjizi.
"Izvor
radoznalosti" sadrži i 15-tak crteža Loranta Agoštona. Razigrane linije i
senke na granici apstrakcije i stilizovane figuracije izuzetna su dopuna ali i
proširenje i nastavak Đukićevih stihova u drugom mediju.
(2000)
0 komentara:
Постави коментар