Prikaz knjige "Blago što je srcu drago, a u Banatu" Pavla Mladenovića;
izdavač: Društvo srpsko-grčkog prijateljstva, Vršac 2002.g.
Pesme, priče, pošalice i mudrosti koje stvaraju manje ili više talentovani anonimni, pevači i pripovedači deo su svakodnevice seoskih i manjih gradskih sredina. Verovatno je za prikupljanje i beleženje ovih 'umotvorina' zadužena neka državna institucija koja čuva tzv 'narodno duhovno blago'; koliko se ovakvi zadaci praktično (ne) ispunjavaju zavisi od mnoštva organizacionih i finansijskih uslova. Na sreću, kao što 'umotvorine' nastaju nezavisno od državne (ne)brige tako bivaju i zapisivane zahvaljujući entuzijazmu i požrtvovanosti ljudi koji shvataju njihovu vrednost i opasnost da, protekom vremena i promenama u načinu života, zauvek budu izgubljene. Jedan takav decenijski napor sabran je u knjizi dvostihova 'bećaraca' "Blago što je srcu drago, a u Banatu" i delo je Pavla Mladenovića. Kako sam autor napominje u uvodnoj belešci, dvostihove sakuplja 33 godine a u knjizi ih, poređanih po azbzčnom redu (prema početnom slovu prvog stiha) ima 1350. Počeci interesovanja za ovu formu datiraju s kraja 1940-tih i početka 1950-tih, kada je autor stanovao u delu Vršca znanom kao Crvenjačka mala. Jedan od načina zabavljanja bilo je i okupljanje oko đerma, gde su se kraj vatre, uz vino, pričale svakojake dogodovštine a zatim horski pevale pesme, a među ostalima i bećarci, koje su bile specijalnost pojedinaca spremnih da brzo iskuju prigodne stihove, prema tekućim prilikama i ljudima kojima se udvaraju ili koje ismevaju. Subotom i nedeljom su do đerma dolazile svadbarske povorke iz ostalih delova grada i, po običaju, vozile tri kruga oko bunara. Tada su se svadbari i domaći čašćavali i natpevavali. Mladenović je beležio dvostihove u takvim prilikama, najpre po Vršcu, zatim po Južnom i Severnom Banatu te u rumunskom delu Banata, među tamošnjim Srbima.
Iščitavanjem dvostihova pred znatiželjnikom se otvaraju dveri jednog, velom vremena, skrivenog načina života. Bećarac je neizostavni deo svakog druženja i veselja seoskih, zemljoradničkih sredina. U stihove su prenesene slike neizvesnog težačkog rada, vrelina sunca, znoj i umor. Po završetku svakodnevnih obaveza, dok se snaga vraća u telo neumitno bujaju instinkti. Ljubav, ona fizička, ključna je tema bećaraca; uostalom, bećar je mladić koji zavodi i vara 'dobre' devojke, ne mari za rad i imanje, spremno ga trošeći na vino i 'nevaljale' žene. Sukob prirodnog i frustrirajuće patrijahalne sredine izvor je dinamizma bećarca koji se otkriva kao nepogrešivi sociološki portret sredine u kojoj nastaje, odnosno samog životnog ciklusa. Jer 'junaci' bećarca nisu samo mladi već i oni srednjih godina, kada snaga slabi, želja i dalje gori a senka starosti se nadnosi nad telo i duh; tada se muškarci odaju piću a žene tračarenju. Zapazimo i da bećarac, uprkos imenu, nije samo muški već da su i devojke poetski subjekti, što će reći da su i njihove ljubavne želje i vragolije opisane. Svi zanosi, slatke muke zaljubljenosti i zabranjene ljubavi, ogovaranja i zavisti, sabijeni u gušeće šorove sela, između sunca i crnice, ispevani su vrcavo, vragolasto, bezobrazno, oštroumno, ponekad opisno, ponekad precizno (eksplicitni stihovi odvojeni su u delu pod imenom "Unuk crvenog bana"), s puno humora ali i životnog cinizma. Rečju, bećarac je slika i prilika sjaja i bede običnog življenja, utoliko važniji jer ga je ispevao direktni učesnik svih zgoda i nezgoda.
0 komentara:
Постави коментар