Prikaz knjige «Leksikon likovnih legija» Ivana Stefanovića i Zorana Penevskogizdavač: SKC Novi Sad, 2005.
U svojoj «Dirty Edition», mladi i agilni izdavač «Studentski kulturni centar Novi Sad», pod vođstvom Jovana Gvera, objavio je po mnogo čemu izuzetnu knjigu naslovljenu kao «Leksikon likovnih legija». Njeni autori su likovni umetnik Ivica Stefanović (1977) i pisac Zoran Penevski (1967). Njih dvojica imaju za sobom jedno zajedničko delo, prvi srpski grafički roman «Ljubazni leševi» koji je takođe objavio SKC Novi Sad 2004. godine.
Već prvi pogled na «Leksikon...» otkriva da je to štamparski sjajno urađena knjiga što je bilo nužno da bi izuzetno bogat sadržaj bio predstavljen kako je primereno. A dolično prezentovanje podrazumeva puni kolor svake strane (čitaj: nema ni jedne 'obične stranice' dakle, potpuno bele stranice sa redovima slova) odnosno slobodu da se likovni i tekstualni segmenti rašire u punoj meri primerenoj nameri autora da stvore/dočaraju atmosferu nekih starinskih, ezoterijskih knjiga. Ovaj privid je, pak, u sklopu čitavog projekta (jer ovo jeste projekat, koncepcijsko delo) koji ulazi u izazovno područje demonologija.
Kako je to iz raznih istorija znano demoni (ili daimoni ili duhovi) jesu neodređene sile kojima razni autori pripisuju bezbrojne, skoro neograničene moći. Demona, rođenih još u vremenima animizma i mnogoboštva, bilo je bezbroj, nalazili su se svuda i mogli su biti dobri i zli, zavisno od njihove ćudi, prilike ili onoga ko ih priziva. Nastupajuće jednobožačke religije imale su prema njima manje ili više (ne)tolerantan odnos. Hrišćanstvo ih je prokazalo, odredilo da su svi, bez izuzetaka, zli ali uprkos proganjanju nije uspelo da ih zatre u zaborav jer su njihovi koreni mnogo dublje u ljudskom pojedinačnom i kolektivnom nasleđu nego što su tu relativno nova učenja o samo jednom vrhovnom Bogu. Bilo-kako-bilo, tek, demoni su opstajali u stvarnosti paralelnoj onoj hrišćanskoj, i to nisu mogle da promene ni ubeđivanja ni propovedi ni inkvizicijske torute. Brojna ezoterijska i mistična učenja kojima je istorija prebogata uvek su sadržala određenu strukturu i hijerarhiju demona raznih mogućnosti u svojim osnovnim postavkama. Najveći udarac ovom fenomenu zadao je racionalizam kapitalističke industrijske revolucije koji je, kroz niz faza, mutirao do tekuće svakodnevice Zapadnog sveta. Naravno, uprkos svemu, demoni su sopstvenim, krajnje čudnim putevima ušli i u Novi milenujum i mogu se naći na mnoštvu neočekivanih mesta, od TV reklama, muzike, 'stručnih časopisa' za razbibrigu, do specijalizovanih knjiga. Ipak, večito mesto postojanja i opstajanja demona, njihovog otkrivanja i proučavanja, njihovog slavljenja ili poricanja bila je i ostala književnost. Oprezniji ili sumnjičaviji mogli bi reći (ali bi ovakav stav sigurno naišao na oštro protivljenje onih koji demonologiju praktično 'upražnjavaju') da je čitavoj priči o demonina pravo i jedino odgovarajuće mesto u literaturi, kao nastavljaču usmene tradicije (u kojoj su demoni rođeni), i da su knjige te koje su bile i jesu 'najpouzdaniji' vodiči kroz ove svetove ljudske mašte.
Kako god, spiskovi, enciklopedije ili leksikoni demona korisni su svima koje oni (iz ovih ili onih razloga) interesuju. Sistematizovanje takve materije u 'učenom' obliku daje joj odgovarajuću ozbiljnost izvedenu iz civilizacijskog značaja koji slični poduhvati, od francuskih enciklopedista do danas, imaju. Valja zapaziti da u tom slučaju sarađuju dva dijametralno suprotna principa: naučnička racionalnost sa iracionalnošću. Tako 'ozbiljna' forma knjige biva upotrebljena na nenaučne načine. Primer ovoga je Borhesov «Priručnik fantastične zoologije» (1957), delo koje sabira znanja (iz legendi i literature) o mnoštvu, iz raznih epoha i civilizacija poteklih, tajanstvenih, neobičnih bića i entiteta čiju prirodu je teško jasno odrediti, ta znanja nadograđuje i profiliše na način koji to pisac hoće. Tako su otvorena vrata namernim i neprikrivenim (de)konstrukcijama o tajanstvenim bićima, vrata na koja su ušli brojni pisci a među njima i Stefanović i Penevski.
«Leksikon likovnih legija» 'obrađuje' nekoliko demonskih grupa-legija: legije Bezimenih, Monada, Smrti, Odraza, Besa da bi u nastavku prezentovao Leksikon larvi te, Pojmovnik i, napokon, prezentovao slučaj Bykwöra. Leksikon je u izlaganju svog sadržaja, uprkos metodičnosti koju najavljuje samim svojim imenom, u mistifikatorskom maniru posegao i za jednim literarnim trikom: da bi čitaoca povukli u praćenje napisanog-nacrtanog (skripturiranog-vizuriranog) autori stvaraju kakvu-takvu, labavu priču o izvesnom riboglavom demonu koji je rođen sa slikom na kojoj guta identičnog demona koga, istovremeno, s druge strane jede njegov crni blizanac koji se, opet, pretapa u demona koji ima samo glavu. Kako riboglavom nije jasno ono što vidi a kamoli značenje toga, on se obraća Kralju bezimenih demona, koji objašnjava da je u slici njegova sudbina koju valja odgonetnuti. Pošto svi, pa i demoni, žele da saznaju tajnu sopstvene sudbine, riboglavi kreće na put, od jedne do druge legije, ne bi li saznao šta ga čeka. Nadalje, na delu su i leksikon ali, s vremena na vreme, i zaplet uskače među stranice. Ono što bi trebale biti pojmovne jedinice o određenom demonu jesu najčešće kratke pričice ali ima i sasvim teorijskih izlaganja kao što će se pod nekim odrednicama, počev od «Inavera» koji je pesnik legije, prostirati i pregršti stihova. Kako su se demoni rasprostrli po svim delovima življenja, od visokoumnih do trivijalnih, pred znatiželjnim čitaocem otvaraju se dveri koje kriju tajne stvarnih i paralelnih svetova, odraza u ogledalima i slovima tekstova, tajni stvaranja, istorije i budućnosti. Objekti demonskih igrarija su obični ljudi, umetnici, junaci, istorijske ličnosti. Demoni su obuhvatili i proželi svet, određuju ga, usmeravaju ili se trude, intenzivno i uspešno, da poremete svaki red i izvrnu ga na naličje. Kako čitanje Leksikona odmiče tako se povećava i prepliće slika-mozaik mračnih bića i njihovih (ne)dela, potpomognuta (za lakše prepoznavanju u slučaju bliskog susreta) portretima, često taloženim jedan na drugi, a sve to po leksikonskoj šemimi-formuli: leva stranica tekst-objašnjenje - desna ilustracija. Dovršavanjem knjige ne stiče se potpuna slika građe-gradiva o demonima ali je ono što je vidljivo dovoljno da se, zavisno od poleta čitaoca, otkrivanjem zapletenih veza između legija i slobodnim asocijacijama iskonstruišu nedostajući delovi.
U prostor-vremenima imaginacije, omeđenim samo autorovim talentom, odavno više ne ništa nije jednoznačno, ništa ne mora biti ono za šta se predstavlja i proglašava. Ime više nije sudbina. Enciklopedije ne moraju biti enciklopedije a romani nisu romani. Svaka forma može se koristi po sopstvenoj želji i na sopstveni rizik. Njihova zakrivljavanja i zamagljivanja čak su i poželjna zarad mentalnih vežbi i otkrivanja drugačijih vizura. «Leksikon likovnih legija» Stefanovića i Penevskog jeste i nije ono za šta se izdaje. Koristeći onoliko forme leksikona koliko im je bilo potrebno a ostalo dopunjujući čistom literaturom i iskustvima ozbiljnih slikarskih svetova ali i stripova, autori su stvorili amalgamsko delo koje može da se čita i razgleda linearno, stranicu za stranicom, na preskok ili unazad - ili na sasvim zadesno nepredviđeni način. Prve predstave o 'konzumiranom' delu zavisiće od načina na koje se ono 'troši'; ipak, sve će se viđeno/pročitano taložiti u mentalne korice ove knjige da bi tamo ostalo zapisano da je «Leksikon» sasvim nesvakidašnja, apartna tvorevina koja nudi uživanja u domišljatosti, vrcavom humoru i oštrom cinizmu priča te licima koja su sačinjena od jarkih boja fantazmagorije. Rečju, u pitanju je knjiga koja ostaje u pamćenju i mami na nova listanja.
0 komentara:
Постави коментар