izdavač: Blic džepna knjiga, Beograd 2001
Iza koliko atraktivnog toliko i pogodbenog naslova (iz biblioteke Treći milenijum), kriju se (samo) dve novele, "Susret sa Meduzom" Artura Klarka i "Prostranije od carstva i sporije" Ursule Legvin. Obe novele su, dakle, došle iz pera autora koji još za života uživaju status klasika naučne fantastike, obe su u originalu objavljene prvi put u gotovo isto vreme ("Prostranija..." 1971.g. a "Susret..." 1972.g.) i obe se bave večitom žanrovskom (i ne samo žanrovskom) dilemom susreta ljudi sa vanzemaljskim životom. Ono što ih razlikuje jeste bitno različit pristup temi i realizaciji same zamisli.
Klark je svoju vizuru gradio na obe premise iz imena žanra. Priče su mi pažljivo tehnološki i kosmološki zasnovane, što će reći da se opisi mesta na kojima se radnja dešava, mašina, svemirskih brodova, planeta, orbita i ostalog zasnivaju na najnovijim naučnim podacima tako da čitalac može biti siguran da su poprišta događaja sasvim verodostojna. Ono šta se tamo ima desiti takođe je naučno izvodivo-moguće. Za razliku od ovako 'tvrde' postavke Ursula Legvin svoju priču bazira na kvazi naučnim 'pronalascima' kakvi su brodovi brzi gotovo kao svetlost ili mogućnosti ekstrasenzualnog doživljaja okruženja i komunikacije ali kada postavi pozornicu i zaplet rešava ih konsekventno uzročno-posledičnim metodama Klarkovi zapleti često su opterećeni preteranim insistiranjem na pozitivističkom sagledavanju sveta, po principu: ljudi su dobrodušni i dobronamerni u svojoj želji da upoznaju čudesa koja ih okružuju i u tome će uspeti jer su intelektualno dorasli problemima. Ovaj primenjeni humanizam utopiskog ishodišta, međutim, nije dovoljno ubedljivo dočaran (što je, istini za volju, izuzetno teško, teže od opisivanja antiutopija) te čitaoca ume da ostavi emotivno neangažovanim prema junacima. Ta doza nezainteresovanosti u ovom slučaju važi za pilota Falkona koji jedri kroz oblake Jupitera i sreće nepoznate oblike života. Uostalom Falkon je samo drugostepeni junak priče, 'glavni' su čudesa sveta koji posećuje tako da priča sasvim dobro funkcioniše i bez ljudskog elementa a obrt na kraju, kada se ispostavlja da Falkon više i nije pravi čovek, donekle usložnjava moguća sagledavanja ali ova mogućnost ostaje samo u naznakama
Za Ursulu Legvin problem je dvostepen: istraživači nove planete ne uspevaju da komuniciraju među sobom ni sa nepoznatom prirodom koja poseduje jasnu ali teško odredivu samosvest. Netrpeljivost prema članu ekipe, empati sposobnom da otkrije mračne tajne svakoga iz ekspedicije, rezultata je nesvedenih računa pojedinca sa samim sobom (što je, pak, nemoguće jer nema savršenih ljudi). Ali, nespremnost za suočavanje sa svojom ograničenošću otvoriće probleme jer će se planeta 'uplašiti' ovakvih posetilaca i početi da vraća-emituje tu emociju uljezima. Pitanja o mogućnosti (samo)spoznaje kao uslova odlaska u potragu za drugim entitetima/svestima ostaje večiti pratilac potrebe za takvim poduhvatima (što je deceniju pre Ursule Legvin briljantno uočio Stanisla Lem u romanu "Solaris").
Kod Artura Klarka odgovor na ovo pitanje potisnut je detaljisanjem o mogućnosti izvođenja takvih putovanja te je, dakle, za njega psihološki momenat ipak manje bitan (jer Čovek jeste Gospodar što će se jasno videti kad savlada nove tehnologije) dok Ursula Legvin (kao i Lem) podrazumeva da će materijalni problemi pravljenja brodova sigurno, ovako ili onako, biti rešeni ali će i posle toga pitanja sposobnosti ljudi za daleke puteve i velike susrete sa Nepoznatim ostati pošto se oni tiču samih korena vrste kojoj pripadamo. Klark se, dakle, bavi bližim koracima u svemirskoj budućnosti Čovečanstva dok je Ursula Legvin zapitana nad nekim od fundamentalnijih, filosofskijih dilema, spremna da uoči i manje pobedničke rezultate odnosno da prihvati mogućnost poraza Čoveka u ovoj, najvećoj avanturi.
0 komentara:
Постави коментар