Jedan od osnovnih principa klasičnog sindikalnog stripa jeste večiti početak odnosno svojevrsna zamrznutost junaka. Naime, u većini ovakvih stripova svaka nova epizoda novi je početak za njenog heroja; junak neprestano živi u sadašnjosti koja nosi situacije čije je razrešenje nužno. Junak je mlad i pametan i lep koliko je bio i u prošloj epizodi, i pati od selektivne amnezije što će reći da nije mu poznato ništa od onoga što je ranije doživeo pa kreće iznova, sa zadatih početnih pozicija. Iz epizode u epizodu, bezbrojni kauboji uvek jašu širokim prerijama, policajci i detektivi vijaju kriminalce po ulicama, svemirski pustolovi plove Univerzumom, pirati pljačkaju i sakrivaju blago itd itd. Naravno, svaki od junaka ima životnu priču koja ga je dovela do večite sadašnjosti a po potrebi se priseti neke od prošlih epizoda ako je to funkcionalno, posebno kada se treba prisetiti zlodela dežurnih nevaljalaca. Naravno, ovakvo konstruisanje osnovne potke stripa ne mora a priori biti negativno već može biti umetnički vrlo izazovno, setimo se Malog Nema koji na početku table uvek leže u krevet a na kraju sa njega pada ili se budi, ili večitog trougla miša Ignjaca, Krejzi Keta (Maca Šize) i policajca Ofis Pupa, kao i pojedinih avantura Ripa Kirbija, Mandraka, Tarzana, Flaša Gordona sve do Asteriksa ili Taličnog Toma. Istini za volju, večita sadašnjost ipak trpi promene ali su one vrlo usporene, gotovo neprimetne. S druge strane stoje stripovi u kojima sat normalno (normalnije) otkuca pa junaci odrastaju, stare, menjaju se; najpoznatiji primer ovakvog živog junaka je Princ Valijant ali su tu i Bluberi, Korto Malteze, vitez Ejmar od Boa-Morija kao i heroji/heroine tzv porodičnih stripova mada je kod njih starenje uglavnom limitirano trenutkom stupanja u brak posle koga se priče uglavnom prekidaju. Slučaj Fantoma unekoliko je specifičniji jer tu na delu imamo istoriju koja se ponavlja u svakoj generaciji ali, kada se serijal razgranao, trenutni Duh koji hoda je dobio potomka (potomke) što je trebalo da znači da i njemu 'vreme ide'. Nizanje avantura večitih strip mladića ma kako nudilo, na prvi pogled, bezbrojne mogućnosti ipak nije beskonačno odnosno količine zapleta i nevaljalaca nisu neograničene, posebno kada ih radi samo jedan autor mada ni američki manufakturni strip koji je uveo timski rad u smišljanju i crtanju epizoda nije imun na zamor materijala. Otuda se često na scenu serijala vraćaju stari poznanici: oni 'dobri' susreću stare znance a oni 'loši' izlaze iz zatvora i ilegale ili bivaju naprasno vaskrsnuti za još jednu rundu tuče sa pravdom. Tako autor može malo sebi da olakša ispunjenje ugovorenih termina jer ne mora da smišlja novi lik nego vadi stari iz naftalin a verna se publika priseća starih dana. No, vispreniji autor ovakvu situaciju može da iskoristi za malo poigravanja koje će razonoditi i njega i čitaoce a, opet, neće iskakati iz šablona. Nedavna pojava (u izdanju «Marketprinta», serija «Najveća ostvarenja devete umetnosti») albuma «Tvrđava u magli» iz Hermanovog i Gregovog serijala o Bernardu Prinsu upravo je primer tog konstruktivnijeg vraćanja starog junaka. Reč je o gospodinu Van-Hou znanom i kao general Satan, nemilosrdnom banditu koji je pravio probleme vlastima i obespravljenim narodnim masama sve dok mu pustolov Prins, u prvom albumu, iz 1969.godine, nije 'stao u kraj' bacivši lokomotivu na njegovu džunku. Ali već sledeće 1970. godine Satan je uzvratio udarac i sredio da Prins i Džordan stignu u zatvor smrti u epizodi s naslovom koji sve otkriva «Bekstvo iz Suong Baja». Nakog ove sledile su druge dogodovštine koje su tročlanu ekipu pustolova sa broda «Kormoran» (Prins, kapetan, Džordan mornar i mali Džin) nosile preko debelih mora, kroz pustinja i prašume, kroz erupcije vulkana, požare i uragane. I Satan im nije padao na pamet sve dok se 1977.g. nije oglasio i zatražio pomoć od svog starog neprijatelja Prinsa. Neverovatno ali istinito! Jer, dok se Prins lomatao i borio za pravdu ne ostarivši ni malo, Satana, koji nije napustio posao ali se primirio, što će reči da više nije u prvom planu već je diskretan, skoliše ozbiljne muke – valja mu kćer vaditi iz ruku otmičara. A pošto u principu ne veruje nikome iz svoje branše Satan mora da se obrati onome za koga je siguran da ga neće prevariti. Da bi ostvario svoj naum debeli, ćelavac oklembešenih brkova malo udara na sentimentalne žice a malo ucenjuje pa Prins, kao vitez bez straha i mane, prihvata posao. Stari kodeks časti, koga su se držali i mafijaši u svojim zlatnim vremenima, a koji kaže da je porodica svetinja u koju se ne dira, ponovo pobeđuje. Ispada da je kriminal i sve oko njega samo igra koja ustupa mesto pred pravim stvarima. U nastavku priče, posle lomatanja po negostoljubivom predelu i sa pokvarenim prevarantima, Prins saznaje da nije u pitanju otmica već način da se reši problem koji je mučio još Romea i Juliju: kako ostvariti ljubav uprkos porodica koje se mrze. Opasna situacija raspliće se u srećan završetak a Satan, bivši general i strah i trepet, biće, zahvaljujući zaveri rođene kćeri, izbačen iz koloseka i prekomandovan u budućeg dedu. Pravda dvostruko trijumfuje nad nevaljalštinom a Prins odlazi u nove borbe.
Greg i Herman su ne samo vratili Satana u strip već mu dozvolili da malo ostari i delimično se popravi da bi, na kraju epizode, otvorili mogućnost da se potpuno 'rehabilituje'. S prave strane zakona i pravde, Prins je bio i ostao isti, bez šanse da se promeni; on je stameni borac bez prava na lični život jer pravda traži žrtve. Stvaraoci belokosog kapetana, odrađujući svoju šihtu, zabavili su se na njegov račun istovremeno dodajući ovu epizodu nizu priča o negativcima koji, kad postanu roditelji, počinju da se menjaju i da štite svoju decu. Duga je lista brižnih tata kriminalaca spremnih da po svaku cenu brane potomstvo, školuju ih i izvedu 'na pravi put'. Uglavnom je ta briga obavijena velom tajne jer se razbojnici stide svog zanimanja i ne žele da 'blamiraju' decu. A, ako zatreba, otac će žrtvovati i svoj život da bi izbavio dete. Setimo se Rejmondovog stripa «Rip Kirbi i Lili», iz 1952. godine, u kome gangster Džo Siven angažuje detektiva da mu spase kćer Moniku iz šapa pokvarenog momka lovca na miraz. Siven je tajno školovao dete i ne želi da ono ima posla sa mutnim tipom koji mu je vrlo sličan. A kada se stvari iskomplikuju i Moniku optuže da je ubila svog verenika, tata će spremno otići u policiju i reći da je on ubica. Rasplet u kome i policija i Sivenovi momci traže ubicu (i nalaze ga u ljubomornoj, ostavljenoj devojci) previše je predvidivo 'transparentan' pa deluje neubedljivo ali iza njega se krije jedna sasvim opšta istina: roditeljska ljubav pobeđuje sve i spremna je i na krajnju žrtvu. A to važi i za kriminalce koji su, ipak, barem ponekad, ljudi sa ne baš poželjnim, mada unosnim zanimanjem.
0 komentara:
Постави коментар