Strip - Novo izlaženje stripa "Alan Ford"
Istorija je oduvek bila važna stavka društvenog života. Prenošenje sećanja o prošlim događajima savremenicima i narednim generacijama imalo je višestruke uloge: od plemensko-nacionalnih do lično koristoljubivih. Stoga je važno da istorije budu tačne-upotrebljive (prema onoj da ih pobednici pišu) pa su već pripovedači i pevači epova i saga bivali milom ili silom instuirani kako valja pronositi istorijske istine o slavnim postupcima vojskovođa i državnika i plemenitosti odabranih naroda. Zapisi i hronike te naučne studije i slično, bili su i jesu samo novi tehnološki oblici za isporučivanje odgovarajućeg sadržaja o onome što bejaše; vrlo često jedina razlika između tekuće propagande i istorije i jeste pitanje vremena jer se činjenice isključivo tumače prema trenutnim potrebama pa se iz istorije izvlače zaključci o kontinuitetu politike, nacionalnim i inim pravima i težnjama. Naravno, u međuvremenu je barem deo širokog puka shvatio šta mu rade dok neke druge društvene snage, u skladu sa svojim ciljevima, ispisuju svoje istorije i tekuće društvene programe.
No, dok 'ozbiljni' deo čovečanstva izuzetno drži do istorije kao učiteljice, savetodavca i svetlog uzora za besmrtna dela, u umetnosti je rašomonska priroda prošlosti odavno spoznata te se i na ovaj segment sveukupne kulture gleda ajnštajnovsko relativistički. Kada se na sve doda doza humornosti i cinizma - eto "smešne strane istorije" na radost i uveseljavanje onog istog širokog puka kome se, hteo ne hteo, preko medija neprestano servira 'ozbiljna strana ozbiljne istorije'. Od brojnih primera ovakvog umetničkog pogleda iskosa, ovog puta izdvajamo, sticajem okolnosti, jedan iz 9. umetnosti - reč je o stripu "Alan Ford", koga odnedavno ponovo možemo naći na trafikama (u izdanju NID Color Media International), što će svakako obradovati dugogodišnje i zavrbovati nove obožavatelje. "Alan Ford" je delo scenariste Maxa Bunkera i crtača Magnusa, nastalo krajem 1960-tih. Popularnost je steklo u Italiji i Jugoslaviji u kojoj je počelo da se objavljuje početkom 1970-tih, u slavnoj seriji Vjesnikovog "Superstripa", sa ingenioznim prevodom-obradom Nenada Brixyja. Za generacije Jugoslovena Alan Ford je bio i ostao kultna ličnost alternativnog pogleda na svet. Po raspadu Jugoslavije gotovo sve republike pokušale su izdavati svoje verzije stripa odnosno piratizovati ga i reprintovati. Ovo je prvi pokušaj da se u Srbiji i Crnoj Gori povrati Fordomanija, u liku svezaka na formatu Superstripa i, što je veliki uspeh, na srpskom prevodu koji uspešno 'funkcioniša'.
Elem, među brojnim rutinama slavne a tajne organizacije TNT koju čini grupa tipova s koca i konopca skinutih i bačenih u cvećaru Nju jorka, da se odatle bore protiv svakojakih kriminalaca, postoji i ona kada Njegovo Veličanstvo Broj Jedan okupi oko sebe sve agente (najčešće neraspoložene za ono što sledi) i počne da evocira uspomene na značajne, istinite događaje iz ljudske istorije, kojima je prisustvovao a neretko im i upravljao. Setimo se, tek primera radi, nekih... Menelaj je morao da se ratosilja supruge Helene/Jelene jer je previše trošila i praznila državnu kasu; uredio je da se mladi Paris zaljubi u lepoticu i omogućio im da pobegnu u Troju. Ali, lepotica je nastavila da troši pa je Parisov otac Prijam zatražio da bude vraćena. Menelaj, naravno, nije hteo ženu nazad i tako se zakuvao Trojanski rat i nova priča, ovog puta o Homeru, slepom dopisniku i vrlom pomoćniku mu, Broju Jedan, koji je skupljao oglase, davao savete i čuvao blagajnu. Armada Ahajaca, sa sve junacima: Ahilom sa bolnom petom, Potroklom koji će se, pijan, udaviti u izvidnici, podetinjelim Odisejom što se ljulja na konjiću i koga su Ahajci ostavili na obali i povukli se neobavljenog posla. Troju je, pak, spalio Paris kome je otac poručio da uradi bilo šta da bi se lišio Jelene a Odisej je platio novinarima da napišu da je on razorio grad. I tako je nastao ep i istorija.
Slična je priča i o Juliju Cezaru i nerazdvojnom mu drugu, Broju Jedan, sitnim lopovima koji su sticajem okolnosti i svojom nespretnošću preokrenuli istoriju rimskog carstva. Iza epa o besnom Orlandu stoji zavrzlama o Karlu Velikom i Orlandu, njegovom smušenom nećaku koji se neprestano zaljubljivao i uvek ljutio pa ga je Karlo poslao u boj ali sa prevelikim mačem koji se zaglavio u tlu pa je momak slavno stradao. Slična sudbina stigla je i nervoznog generala Kastera jer je Indijancima, umesto belom, mahao šarenom maramicom što je ove razljutilo (poslednje reči bile su mu "oh, nešto osećam... umirem kao heroj!"), odnosno admirala Nelsona, notornu pijanicu i ljubitelja ruma i pesmice "vrti se vreteno", dok su Leonida i Lafajet završili na identičan način - sa buketom strela u stražnjici kojima su ih častili protivnici. No, ni sramotne poze u kojima su skončali nisu uticale na njihovu slavu... i tako dalje i tako dalje.
Sećanja Broja Jedan poslastice su epizoda u kojima se pojavljuju. Domišljato kombinovanje poznatih činjenica i karikiranje ljudskih osobina rezultira urnebesnim pričama koje se, sasvim lako, mogu smestiti u postmodernistički umetnički koncept. One su i dobrodošla opozicija zvaničnim verzijama jer koliko preteruju jedne toliko preteruju i druge te je, kao i uvek, istine negde između velikih pohvala i pokuda, što bi rekao Broj Jedan "povijest je poslije izvrnula činjenice". Ali, vrlo važno, barem ponekad se opomenuti da postoje i druge strane medalje, što Broj Jedan uspeva na krajnje šarmantan, efektivan i razgaljujući način. Rečju, "Alan Ford" pamti se i zbog njegove interne verzije istorije.
0 komentara:
Постави коментар