Prikaz knjige "ELEKTRIČNA STOLICA" Miroljuba Todorovića
Izdavač: Prosveta, Beograd 1998.g.
Signalizam, srpski (neo)avangardni pokret, širokim zahvatom otvara tkivo umetnosti Novom dobu koje donosi drugačije vizure stvarnosti, kako onih fizičkih tako i mentalnih, insistirajući na nalaženju svežih formi i načina poetskog izražavanja. Traganja, stoga, zalaze u svetove dotada 'van literarnih' jezika (kakav je naučnički), sredstava (kompjuter) odnosno vizuelno-tekstualnih interakcija. Svaki iskorak izvan etabliranih granica razotkrivao je (bez)brojne mogućnosti stvaranja i dotad neiskušane doživljaje.
Miroljub Todorović, osnivač signalizma, njegov tumač ali i agilni, uvek radoznali praktičar, u svojoj tragalačkoj avanturi 1974. godine, knjigom "Gejak glanca guljarke", uvodi u akademski svet poezije nezvanog i unapred prezrenog uljeza - šatrovački jezik. Mada nije bio nepoznat, obzirom da su o njemu pisani naučni radovi, šatrovački svakako nija smatran dovoljno vrednim da se na njemu stvara umetnost. Todorović se, međutim, već prema slobodi koju je sebi dozvolio prevazišavši autocenzuru (koja je svakako savetovala da se ne izlazi iz kolotečine zadatog pesničkog zabrana ako se želi uvažavanje akademskih krugova), odvažio i ovom knjigom kao i potonjima, potpuno ili delimično uronjenim u ovaj poetski milje ("Telezur za trakanje", "Čorba od mozga", "Ambasadorska kibla", "Sremski ćevap", "Striptiz", "Smrdibuba"), dokazao da je (ponovo) u pitanju puka predrasuda koja zatvara vidike, te da rezultati 'rada' u ovom jezičkom tkivu daju itekako zanimljive i valjane rezultate.
Trodecenijsko bavljenje šatrovačkom poezijom pesnik je sabrao u obimnu knjigu "Električna stolica", dajući tako na uvid kompletnu sliku ovog pravca delovanja, što dozvoljava jasnije sagledavanje njene celokupne strukture kao i specifičnih tokova i interesovanja u njoj.
Podozrivost koju je šatrovački izazivao (i izaziva) kod književnih čistunaca posledica je nekolikih činilaca. Šatrovački je govorni jezik posebnih društvenih grupa, onih nepoželjnih (lopovi, prostitutke, džeparoši...), marginalizovanih (došljaka sabijenih u geto), interesnih (đaka, zanatlija...) odnosno generacijskih (tzv frajeri, mangupi); shodno tome šatrovački se ne prostire na većinu populacije niti joj je, kao jezik manjina, dovoljno poznat. Šatrovački takođe karakteriše izuzetna fleksibilnost i dinamičnost a nestabilnost takođe nije preporuka za etablirane verifikatore.
Upravo izložene osobenosti ovog divljeg, nekultivisanog, nesocijalizovanog (ili barem nedovoljno socijalizovanog) jezika ključ su za razumevanje određenih nivoa Todorovićeve poezije.
U sadržinskom segmentu ova poezije pred čitaocima otvara uzavrele, urbane svetove ljudi koji svoju egzistenciju grade na vrednosnim principima drugačijim od priznatih. Ponekad su odstupanja benigna, kao npr kod zanatlijskog šatrovačkog koji treba da cehovski označi i izdvoji ali mogu biti i otvoreno u konfliktu sa društvom kao kod kriminalaca. Grupacije koje nisu definisale svoje masto u društvenoj hijerarhiji te trpe frustrirajuće pritiske (takvi su došljaci ali đaci i frajeri uhvaćeni u mengele prinudne socijalizacije) takođe pokušavaju da definišu svoje svetove. Karakteristika svih jezičkih odstupanja ove vrste jeste da se u njima određena ponašanja opravdavaju i afirmišu (nasuprot većinskim stavovima), dakle izuzetna je jaka težnja za kompenzacijom, za pretvaranjem mana u vrline. Šatrovački odražava 'tretman' koji 'uživaju' njegovi stvaraoci ali je i sredstvo konfrontacije za svima van grupe i način da se grupa homogenizuje i samo-mistifikuje. Otuda u šatrovačkim pesmama u kojima je težište na narativnosti vrca od samohvalisanja, ironijskog odmaka prema problemima a nije redak i samodestruktivni stav. Jezik u ovim pesmama doprinosi brisanju svih distanci i posrednosti između lirskih subjekata i čitalaca (koji ima utisak da dobija 'izveštaj sa lica mesta').
Na nivou samog jezika ili, kako ga određuje Ivan Negrišorac, 'jezičkog sloja' (koji on u svojoj knjizi "Legitimacija za beskućnike" smatra za primarnu inovaciju u Todorovićevoj šatrovačkoj poeziji), moguća su nekolika sagledavanja. Šatrovačka pesma može se, zbog nedovoljnog poznavanja značenja reči ili fraza (ali i njihovog izlaska iz upotrebe), iščitavati i kao varijanta dadaističkih fonetskih pesama, što sam pesnik potencira p(r)oigravanjima i ulančavanjima glasova i slogova. Julijan Kornhauzer, u knjizi "Signalizam srpska neoavangarda" prepoznaje ovu specifičnost i određuje je kao "Todorovićev neodadaizam". (S druge strane, pak, Kornahauzer nije u šatrovačkim pesmama prepoznao poseban poetski pravac već ga je uvrstio u okvire signalističke stohastičke poezije, što su uverljivo osporili Milija Pavlović u zborniku "Signalizam -avangardni stvaralački pokret" i Živan Živković u knjizi "Signalizam, geneza, poetika i umetnička praksa".) Blizak neodadaističkom iskustvu je i namerno kodirani šatrovački, tzv 'kozarac', korišćen u nekolikim ciklusima, a u kome se reči izvrću i tako smisao dodatno skriva od nepozvanih slušalaca/čitalaca.
Sledeći nivo mogao bi se nazvati 'pojavno-povratni' i takođe je delom vezan za (ne)poznavanje šatrovačkog. Neobavešteni čitalac u prvom susretu sa stihovima biva suočen sa slikama koje su zbunjujuće, nesvakidašnje, sa kalamburima jarkih boja i u prilici je da uživa u vrtoglavom kretanju reči koje gube oveštala značenja, dobijajući neka sasvim nova, na granicama apsurda i čistih fascinacija. U tom trenutku jezik živi punom snagom, zrači sopstvenim sjajem (što je posebno očigledno u dvostihovnim pesmama ili onima nalik na haiku). Posegne li, potom, čitalac za rečnikom na kraju knjige, otvara dveri drugog kruga ovih pesama; sada nepoznate/nejasne reči/fraze dobijaju standardno značenje, čime je otkrivena slika iza slike i otvoreno treće viđenje pesme u kome je transparentna inovativnost šatrovačkog jer se pojmovi precizno i duhovito redefinišu, pogađa se njihova suština, bez greške i zaobilaženja. Šatrovački se otvara kao oštar, neposredan, jasan jezik, u mnogo čemu funkcionalniji od tradicionalnog. Skrivanje iza gomila reči nije u duhu šatrovačkog, ovaj ume da bude ubitačno britak kao aforizam ili vic, jednako je brutalan i grubo, tvrdo suptilan, osetljiv na minimalne razlike. A nadasve je duhovit i svež, čemu doprinosi pritisak konkurencije, jer reč ili fraza koji ne uspevaju da ubedljivo, neobično, plastično i/ili humorno označe predmet-pojavu lako bivaju izbačeni iz upotrebe, bez milosti i patetike a na njihovo mesto dolaze nove, kvalitetnije. Šatrovački je kotao jezika u kome neprestano vri.
Egzotičnost, bizarnost, ludizam, cinizam šatrovačkog neodoljivi su začini Todorovićeve poezije koja iskušava kako jezik tako i same temelje vrednovanja umetničkog dela; a takva sumnja esencija je signalizma. Njoj se pridružuju, dopunjuju je i vizuelne pesme u kojima su efektno spojene provokativne fotografije, razlomljena slova i poruke, kao odraz razbarušene, neukroćene, problematične i histerične svakodnevice 'vrlog, novog sveta' iz koga i za koji Todorović šalje svoje signale.
0 komentara:
Постави коментар