Prikaz knjige «U paukovoj mreži» Branislava Miltojevića
izdavač: Narodna knjiga, Beograd 2006.
Renomirani izdavač «Narodna knjiga» pokrenuo je ediciju «Deveta umetnost» u kojoj je kao prva knjiga štampana studija «U paukovoj mreži» Branislava Miltojevića. Već ova činjenica zavređuje pažnju jer je svedočanstvo da strip polako (za ljubitelje presporo) ali ipak zauzima svoje mesto na ovdašnjoj kulturnoj sceni definitivno izlazeći iz sfera incidentnosti. Ovakav opšti status strip može da zahvali ostacima i odjecima nekadašnjih socijalističkih harangi protivu tzv šunda, dizanih u ime čuvanja dece i omladine od štetnih produkata 'trulog Zapada'. Strip je u takvim čistkama bio dežurni krivac i uvek dobrodošli primer u diskusijama večito budnih soc-dušebrižnika. Ipak, strip je opstao zahvaljujući onome što je jedan od ideologa socijalizma krstio kao 'pluralizam samoupravnih interesa'; uprkos javnim anatemama, potkrepljenim porezima na šund koji su opterećivali tu robu, s druge strane su postojala preduzeća koja su štampala takav materijal i njegovom prodajom hranila radničke porodice i davala državi doprinose za dalji razvoj i izgradnju socijalističkog društva. Da bi i ovce bile na broju i vuci siti, antišund akcije nisu bile permanentne već su organizovane sukcesivno tako da su izdavači mogli da se oprave od udarca i iznađu puteve za plasiranje svoje robe koja je uvek imala svoje kupce. Naravno, potrošače inkriminisanih proizvoda, dakle decu i omladinu, niko nije pitao zašto više vole da čitaju stripove nego obaveznu školsku lektiru (verovatno iz straha da će odgovori biti katastrofalni za prosvetne vlasti).
Mada je socijalizam, ovdašnji i svetski (uz časne izuzetke) propao, stanje po pitanju stripa kod nas se nije popravljalo. Iako se ponudi stripova tokom 1980-tih pridružio i talas radova domaćih autora, iako je u svetu strip odavno poštovan kao umetnost i uvršten u kulturnu ostavštinu veka koji je isticao, ništa se nije promenilo u svesti običnog sveta i, što je poraznije, onih drugova i gospode plaćenih da kroje kulturološku politiku države (kako god se ona tog dana, ili barem u toku radnog vremena, zvala). Strip je bio i ostao sumnjiv, štetan, opasan, prljav, dekadentan. Svi koji su, kao klinci, šarene sveske čitali ispod klupe, odrekli su ih se čim su ušli obukli odelo, obesili kravatu i zaseli u neku fotelju. Ekonomije je, na svom polju, radila sve što daje rezultat tj zaradu pa su se stripovi i dalje štampali. U tom zjapu između izdanja sa pričama u slikama, koja se mogu kupovati na trafikama i akademističkog namrenog neviđenje ove pojave, udenuli su se retki ali dragoceni autori voljni da, zarad ljubavi prema stripu i želje da speru ljagu sa njega, ugroze svoje kredibilitete u kulturnoj čaršiji. Među najupornijima su svakako Bogdanović, Tirnanić, Munitić, Fumeti, Miltojević, Ivkov, Đukanović... Objavljujući tekstove po specijalizovanim izdanjima ili u časopisima koji su bili voljni, hteli i smeli da se otvore prema stripu, ti pioniri strip teorije možda nisu uspevali da promene opšte mnjenje ali su svakako privukli pažnju slobodoumnijih čitalaca. Na taj se način razvijala specifična lokalna mala zavera stripoljubaca. Kada je 1990-tih strip zbrisan sa trafika da bi vaskrsao u andergraund fanzinima, likovnim galerijama a potom i u piratskim izdanjima, kada su domaći autori pobegli u svet, trbuhom za kruhom ili ućutali, i za teoretičare stripa su došle sušne godine. Strip stanje popravilo se tek poslednjih par godina, što zahvaljujući nekolicini specijalizovanih izdavača što (mnogo više) zahvaljujući širenju Internet komunikacija, od mogućnosti 'skidanja' stripova sa mreže do nalaženja podataka o stripovima na brojnim sajtovima i učešća u diskusijama na raznim forumima i blogovima; no, u ovom informativno-teorijskom kontekstu nikako se ne smeju se zaboraviti ni dve knjige o 'slatkom stripu' Vase Pavkovića iz 2001. i 2003.g. U takvim uslovima stasavaju nove generacije strip ljubitelja i teoretičara ali ni proverena imena nisu digla ruke od 9. umetnosti.
Branislavu Miltojeviću stripoljupci neće zaboraviti zbornik-studiju o andergraund stripu «Tragovi u plavoj ilovači» iz 1994.g, nekoliko (s)Trip-ova u niškoj «Gradini» odnosno «Antologiju niškog stripa» iz 2004.g. Naravno, Miltojević se, dosledno svojim širokim interesovanjima, bavi i teorijom filma (u brojnim tekstovima razbacanim po periodici i u knjigama «Rani radovi Želimira Žilnika» 1992 odnosno «Prokletnici rata ili o fikcijskom eskapizmu holivudskog ratnog filma» 2003), te radio-emisijama i radio-dramama. Studija «U paukovoj mreži» može se sagledavati kao nastavak Miltojevićevih strip interesovanja i fascinacija vezanih za američki andergraund strip odnosno za svetove stripovskih super-heroja. Studiju čine tri celine: «Marvel strip: Princ Valijant jaše na Divlji zapad», «Strip i pop-art ili kako je Timoti Liri sreo Alfreda Žarija u Raju» te «Strip i film: Nebeski kapetan u svetu sutrašnjice». U prvoj celini autor se osvrće na genezi mitova, uzimajući za primer priču o Kralju Arturu (ali kroz njega se mogu sagledati i principi razvoja niza drugih, opšte poznatih mitova) da bi, potom, pratio nastanak mitova koje su gradili Marvelovi super-heroji i svetovi oko njih. Drugi segment povezuje andergraund strip revoluciju i ulazak stripa, preko delovanja pop-arta, u svakodnevicu akademističkih krugova. Završno poglavlje analizira dešavanja u poslednjim decenijama XX veka kada se strip, film i kompjuterske igre međusobno neraskidivo prepliću u realnim i virtuelnim svetovima. Svako poglavlje krcato je hronološkim i faktografskim jedinicama koje uveravaju čitaoca da ima pred sobom rad u koji je uloženo ogroman, poštovanja vredan trud što potvrđuje i obimna korišćena i citirana literatura iz raznih oblasti. Jer Miltojević se ne ograničava samo na stripovske izvore već, u nameri da spozna i što šire sagleda predmet svog proučavanja, poseže sa sociološkim i kulturološkim znanjima, za teorijama umetnosti ali i političko-doktrinarnim učenjima. Rezultat ovog napora je argumentovana, široka, sintetička postavka dešavanja u stripu i oko njega tokom prošlog veka.
Kako znatiželjni čitalac odmiče u upoznavanju sa studijom sve mu je jasnije da pred sobom ima bogatu mozaik-sliku sastavljenu iz brojnih delova. Započinjući svoju istraživačku avanturu Miltojević uranja u mitove kao jasni odraz neprestane ljudske potrebe za pričom i sliku i priliku razvoja i popunjavanja niša kolektivne svesti. Na primeru priče o Kralju Arturu on prikazuje stvaranje i razvoj mita kroz više istorijskih epoha. Naizgled nasumični postupci ukazuju se, sa veće vremenske distance i pravilno osvetljeni, kao odgovor umetničke invencije na promenjene okolnosti kojima će se prilagoditi i već poznati mitovi. Ta neprestana igra između novih vremena i starih priča traje do danas, u svim oblastima umetničkog stvaralaštva; u jednom trenutku, prvih decenija XX veka ovim se naporima priključio i novi medijum - strip odnosno priče u slikama. Strip stvaraoci i oni koji su njihove radove naručivali i prodavali, slobodno su zahvatili iz ogromnog mora mitova (ili Tolkinovskog kotla sa vilinskim pričama) i prilagodili ih kako strip mediju tako i onima koji ga konzumiraju, što je donosilo neminovni odabir, redukciju i osiromašenje originala ali je postavljalo temelje i za nove pokušaje, ozbiljnije, umetnički ambicioznije ili makar zanatski spretnije. Strip je i u SAD (kao i ovde) imao za posla sa raznim zaštitnicima morala koji su uspeli da ga, polovinom 1950-tih ograniče posebnim kodeksom; ipak ova je zabrana donela i neke pozitivne efekte jer je (prinudno) razvila dovitljivost autora i podstakla alternativnu strip produkciju. Marvelovo stvaranje i poigravanje super-herojima uspelo je da, zbog prilagođavanja uskim granicama, stvori novi manir strip izražavanja odnosno da na drugačiji način tretira junake. Fragmentarnost i mobilnost (čitaj sposobnost za šetnje iz jednog serijala u drugi), uz mogućnost da se promeni i čitav vrednosni sistem (pa da heroj postane negativac i obrnuto), postali su, kako se XX vek primicao kraju, donoseći bolje tehnologije, zalog za opstanak stripa ali i za razvoj novih izražajnih formi. Stripovsko-Marvelovski tretman tema pokazuje se u svetu video i kompjuterskih igrica kao zahvalna podloga za stvaranje posebnog medijskog jezika. Pokretne slike uobličene u celovečernje filmove pojavljuju se, pošto su izgrađene superiorne tehnologije specijalnih efekata odnosno kompjuteristike, kao međukorak između nepokretnih strip sličica i video igrica koje kreiraju svoje svetove. Strip junaci lako se sele iz posustalih stripova na veliko platno da bi tamo doživeli novu mladost i popularnost posle čega odlaze u virtuelne svetove igrica. Zavodljivost pokretnih slika doživljava svoj preporod zahvaljujući novodostignutoj uverljivosti kompjuterski generisanih pozadina odnosno elektronskim 'glavnim glumcima' koji se ne mogu razlikovati od onih običnih, od krvi i mesa. Kompjuterske igre takođe 'igraju' na kartu vizuelne ubedljivosti i vešto je koriste da bi zavele i zadobile svoje potrošače, bilo da su oni pojedinci ili grupe igrača koji se slobodno uključuju u 'online' igrice.
Naravno, tehnologija je otvorila različite mogućnosti i na stvaraocima je da ih, manje ili više spretno, iskoriste. Sukcesivnost priča, koja nosi i nudi bezbroj različitih varijanti i varijacija u potpunosti odgovara sadašnjem profilu kompjuterskih igrica u kojima se iz jednog nivoa prelazi u drugi, u drugu priču koja se nadovezuje na prethodnu i čije je savladavanje uslov da bi se ušlo na sledeći nivo. A upravo to se već dešavalo Marvelovim herojima (i junacima konkurentskih strip kuća). Betmen, Supermen, Spajdermen, X-meni, Fantastična četvorka, Halk i ini likovi odavno su naučili da budu i dobri i nevaljali, da se kreću uz i niz svoje 'životne linije', da ulaze i izlaze iz tuđih avantura i biografija. Na takvim principima grade se i razvijaju scenarija kompjuterskih igara (ali i moderni hiper-tekstualni literarni radovi internet umetnika-pisaca). Strip je, dakle, već pripremio teren za novu tehnologiju pripovedanja i slobodno hrli prema ne dalekim već bliskim horizontima na kojima su zaokruženi virtualni svetovima (u kojima će biti osmišljene kompletna okruženja i avanture likova). To spajanje više umetnosti u sveopštu i virtuelnu, izazov je veka u koji smo ušli a mi upravo prisustvujemo postavljanju prvih redova cigala u zidovima budućih umetničkih tvrđava. Miltojevićeva studija, ispisana odmereno, bez ispraznih, bombastičkih parola i sentenca, vredan je vodič iz prošlosti, kroz sadašnjost prema tom 'liku stvari koje dolaze'.
0 komentara:
Постави коментар