Dva
nedavna događaja slučajno (da li?) i čudnovato su se povezala - s jedne strane,
rat u Iraku i paljenje
(zadesno/namerno) biblioteke u Bagdadu
i, s druge, objavljivanje romana "Farenhajt
451" (podnaslov je
"temperatura na kojoj se papir pali
i sagoreva") Reja Bredberija,
u prevodu na srpski Gorana Kapetanovića
i izdanju beogradske "Lagune" upravo
na 50-togodišnjicu prvog izdanja u SAD. U oba slučaja, onom stvarnom i onom
fiktivnom, knjige i biblioteke spaljuju se u ime Napretka i sveopšte Sreće
širokog puka a izvršioci plemenitog zadatka su specijalizovani borci za Pravdu, vojnici-požarni brigadiri (nisu
u pitanju vatrogasci već oni koji vatru potpaljuju, dakle piromani). Bredberijeva vizija društva svekolikog
zadovoljstva podrazumeva blagostanja utrobe i mir ispražnjenih umova, u senci
konstantnog rata, uz 'relaksacione' jurnjave kola po autoputevima, nasilje među
mladima i TV programe u kojima konzumenti nalaze svoju porodicu. Naravno, svaki
sistem (bilo da je totalitarni ili demokratski) mora da ima i unutrašnjeg
neprijatelja koji preti da sruši blagotvorni poredak; u ovom slučaju dežurni
krivci su knjige, jer pričaju o nečemu čega nema i unose zbrku u nevine umove
poštenih građana što izaziva njihove duševne patnje i bol. Da bi se knjige
uništile ustrojena je specijalna požarna brigada koja danonoćno bdi i, po
dojavama, spaljuje skrivene knjige (i njihove vlasnike, ako je potrebno).
Intelektualci iz starih vremena skriveni su, u ilegali, nemoćni i nikome
potrebni. Umetnost je prokazana i prognana s javne (cirkuske) pozornice,
zamenjena beskonačnim TV serijama (zvuči poznato?). Pred policijom, požarnim
brigadama i psima-robotima, društveni otpadnici kriju se u svojim domovima dok
im vlast, usred noći, ne zalupa na vrata, ili beže van gradova i čekaju da
postanu potrebni društvu, pretvarajući se, u međuvremenu, u žive knjige jer
svaki od njih memoriše po jednu (tako ne mogu biti optuženi za posedovanje opasnih
stvari a opet ih imati sa sobom-u sebi). U finalu romana, Gaj Montag, bivši požarni brigadir, sada preobraćenik i begunac,
kreće s istomišljenicima prema gradu koji je, u ratnom bombardovanju, uništen.
Tamo će ponuditi svoje znanje društvu koje će se uzdići iz pepela.
Istorija ljudske civilizacije uči
nas da su knjige bile izvori znanja ali i opasnosti za države. Biblioteke, ti
omiljeni Borhesovi univerzumi koje je
sazdao čovek, simbol su prosvećenosti, odvajanja od instinktima potčinjenog Homo sapiensa i stremljenja nauci i
lepoti. Otuda je svako spaljivanje biblioteka, od Aleksandrijske, u antičko doba, preko inih u doba stare Kine, inkvizicije, nacista i komunista,
sve do Bejrutske na početku XXI veka,
znak da se ljudska vrsta odriče svog boljeg lika i vraća divljaštvu. Bilo koji
da je razlog spaljivanja knjiga, religijski ili ideološki ili bahato nadmeni -
a svi se svode na isto: sve pre mene/nas nije valjalo, ja/mi smo odabrani,
božanski pravednici i usrećitelji - dokaz je nedoraslosti i nesposobnosti ljudi
i vođa im da prihvate da je svet veći od njih i njihove trenutne moći; ma kako
se nepobedivom činila sila koja spaljuje, po prirodi stvari, ona je kratkog
veka i nestaće ili u sukobu s jačim protivnikom ili će se raspasti u
unutrašnjim sukobima ili će konačni, neumitni sudija, biti smena generacija. Nauci će, potom, trebati vremena da se
vrati tamo gde je jednom bila ali Umetnost
ostaje uskraćena za mnoga neponovljiva dela.
Rej
Bredberi (1920) živi je klasik SF i
Horror literature, prevashodno znan po kraćim formama, tj. pričama (preko
500) koje je umeo i da vezuje, manje-više labavo, u romane; pisao je i
scenarija za filmove ("Mobi
Dik"), TV serije ("Zona sumraka", "Alfred Hičkok
predstavlja" odnosno "Pozorište
Reja Bredberija"). Prepoznatljiv je po umešnom građenju atmosfere i
'lirskom' stilu (koji ponekad postaje i preterano lirski). "Farenhajt 451" spada u njegova najpoznatija dela; on je
jedno od uspešnijih antiutopijskih dela objavljenih nakon klasične
antiutopijske SF trilogije "Mi"-"Vrli, novi
svet"-"1984"; takođe je i jedan od uspelijih romana
objavljenih u SAD na vrhuncu tzv "zlatnih
SF godina" inače opterećenih šund klišeima punim antropocentističkih i
sličnih desničarskih ideja. Po romanu je 1966.g. snimljen i uspešan istoimeni
film u režiji Fransoa Trifoa. Kao i
sve antiutopijske priče i ova prati stasavanje otpadnika, rađanje svesti o
neslaganju sa sistemom u kome se dotada živelo; Gaju Montagu to se dešava kroz slučajne susrete sa bivšim
profesorom univerziteta i neprilagođenom devojkom, nakon čega počinje da
formuliše stavove o svom životu (koje je dotada doživljavao kao neodređenu
frustraciju), spoznaje promašenost svog braka sa Mildred (ovisnicom od TV porodice, tableta za spavanje i velikih
brzina). Tren preloma je u sukobu sa njegovim
nadređenim na poslu, Bitijem,
vanrednim poznavaocem literature i filozofije koji je ubeđeni 'palilac knjiga'. Gaj ga spaljuje
zajedno sa knjigama iz sopstvenog doma i time se definitivno opredeljuje za
stranu u sukobu i, uprkos velikoj poteri i psu-robotu, beži u divljinu.
Mnoštvo nedorečenosti priče, koje su
smetale čitaocima ali i njemu, Bredberi
je pokušao da razreši u drami koja je svojevrsni nastavak i završetak romana,
odnosno pokušaj da se upokoji avet mediokritetske
apokalipse. Istovremeno, Bredberi otkriva,
i to pominje u Kodi jubilarnog
izdanja romana, da osim bukvalnog spaljivanja knjiga u stvarnosti koju živimo
postoje i suptilniji načini za uništavanje knjiga - reč je o prilagođenim
izdanjima u koja se sabijaju skraćeni/osakaćeni klasici, o prilagođenim
verzijama sa pojednostavljenim jezikom (da đaci ne lome jezik), o ublažavanju
ili brisanju svih političkih konotacija dela, o pritajenoj cenzuri i
izbegavanju "neprimerenih"
sadržaja koji "vređaju"
osećaje nacionalnih, verskih, polnih i svakojakih drugih zajednica a zbog čega
umetnička dela čame u fijokama urednika, upravnika pozorišta i ostalih ljudi
koji smatraju da još nije vreme da ih objave. Ovakvim postupanjem ponižava se
njihov autor, sve u ime zaštite opšte sreće i mira - a upravo to je izgovor i
za spaljivanje knjiga u "Farenajtu
451". Iako to ne izgovara, Bredberi
je očito razočarano zaključio da se njegova mračna vizija u suštini
obistinjuje. To što knjige ne bukte na lomačama suviše je mala razlika u odnosu
na krajnji ishod. A ponekad se, kao u Bagdadskoj
biblioteci, i to desi.
(2003)
0 komentara:
Постави коментар