U svetskoj SF literaturi
novela je kategorija koja se neprestano bori za svoje mesto pod izdavačkim
suncem. Ona je preduga za časopise i prekratka za posebne knjige; ako nađe
mesto u časopisu odmah izbacuje nekoliko priča čime se povećava rizik da taj
broj ne 'prođe' kod čitalaca, ako im se najduži segment ne dopadne, a što može
da ostavi posledice na slabiju prodaju sledećih brojeva. S druge strane, novela
nije roman i kao takva se ne može 'prošvercovati', obzirom da su linije
razgraničenja kategorija vrlo oštre (priča može imati do 25 strana, noveleta od
25 do 60, novela od 60 do 130 a roman je samo proza duža od 130 stanica; po
ovim dužinama se razvrstavaju sva SF
dela prilikom nominovanja za žanrovske nagrade). Stoga izdavači po svaku cenu
traže da se novele produže i prerastu u roman. Pisci, pak, očito vole da pišu
novele, odgovara im dužina koja dozvoljava razvijanje ideja a ne obavezuje da
se ode u roman ako se nema dovoljno ideja-materijala (mada su mnoge novele
priprema za roman). Publika takođe voli da čita novele (ali joj je roman
omiljeno ’jelo’) pa je to rezultiralo kompromisom izdavača i proizvođača, te
proze ove kategorije ipak ima u časopisima. Kasnija sudbina novela je dvojaka:
ili izrastu u roman ili završe u knjigama priča dotičnog autora.
Na našem SF tržištu novele teško stižu do publike
jer SF časopisa nema (ni oni književni ne odvajaju tako mnogo prostora) a
knjige tipa almanah „Monolit“ ili „Polarisova godišnja SF antologija“,
izlaze retko ili ih uopšte nema. Stoga je pokretanje „Malog Polarisa“ kao izdanja džepnog formata koje će objavljivati
samo prozu do 100-tinjak strana, zanimljiv potez. U ovoj ediciji pojavile su se
novele Dena Simonsa „Siročići Heliksa“
i Frederika Pola „Dečak koji je želeo da
živi zauvek“, obe originalno objavljene 1999.g. Obe su, takođe, delovi
poznatih serijala koji su proslavili njihove autore.
Simons u autu
Den Simons je jedan od najslavnijih SF pisaca a njegovo remek-delo "Hiperion"
spada u najuspešnije romane 1980-tih. Nastavci "Hiperiona": "Pad Hiperiona", "Endimion"
i "Uspon Endimiona",
ispleli su impozantnu sagu o ljudskoj civilizaciji u dubokom svemiru, ugroženoj
čudovišnim paktom katoličke crkve i
bogova virtuelne realnosti, i oslobođenoj u naletu učenja o ljubavi koje su
širili Anea i dragi joj Rol Endimion. Nakon pada okova nastupa era prosperiteta. Na ovoj podlozi gradi
se zaplet novele u kojoj semebrod,
koji nosi kolonizatore na daleku planetu, skreće sa svoje putanje privučen
pozivima za pomoć odaslanim od zajednice ljudi prilagođenih opstanku u svemiru,
koji žive na orbitalnom šumskom prstenu a teroriše ih ogromni brod što, u
pravilnim intervalima, pustoši njihov dom. Semebrod
"Heliks" lako može da
uništi pretnju ali moral i etika njegovih putnika ne dozvoljavaju da to bude
učinjeno sve dok se ne proveri ko šalje ubilačku mašinu. Uprkos opasnosti "Heliks" se upućuje ka zvezdi
crvenom džinu odakle opasnost polazi. Tamo će, u paklenoj vrelini, pronaći
planetu na koji je život opstao upravo zahvaljujući misijama broda ubice i
onome što iz pohoda donosi. Biće dovoljno uputiti telepatsku poruku bićima na
planeti i predočiti im razaranja koja izazivaju da bi cilj broda bila
preusmeren na nenaseljene delove orbitalnog prstena. Uspostavivši mir "Heliks" nastavlja put...
Simons već dugo nije u 'formi', što potvrđuje i ova novela (baš kao
i njegov novi roman "Fabrika
hohštaplera", koji nije SF,
već priča o tome kako je Ernest Hemingvej
organizovao, na Kubi, akcije
hvatanja nacističkih podmornica). Prezapetljani i preambiciozni ciklus Hiperion ruši se pod teretom sopstvene glomaznosti a "Siročići..." se u svemu tome
čine kao moguće poglavlje novog romana (mada je Simons izjavljivao da je sa Hiperionskim
svemirom završio). Ono što ne može ostati nezapaženo je neodoljiva sličnost sa
delima ruskih SF pisaca iz 50-tih:
ceo zaplet je u borbi sa Prirodom a
hrabri, dobri i visoko svesni astronauti imaju zadatak da neukroćene sile
privedu razumu i pravdi. Odnos među ljudima je sveden na intelektualnu borbu
argumentima a sve u zajedničkom prosvetiteljskom cilju. No, ova utopijski plemenita ideja kod Simonsa je nedinamično i nenadahnuto
sročena i biće lako i bezbolno zaboravljena.
Posustali stari as
Frederik Pol (1919) stari je majstor iz prve generacije pisaca koji
su SF dizali iz paraliterarnog geta.
Napisao je mnoštvo knjiga od kojih su nesporna remek-dela romani "Reklamokratija" (sa C. M. Kornblutom) i "Kapija". Ovo poslednje je preraslo u serijal sa
nekoliko, sve slabijih nastavaka, koji se vezuju za osnovnu priču o pronalasku asteroida Kapija sa artefaktima nadmoćne
civilizacije Hičija. Ljudi pokušavaju da otkriju namenu
ostavljenih mašina po principu 'pokušaj-pogreška'
pa dobrovoljci sedaju u Hići brodove
i nasumice biraju kurs putovanja. Neki se odatle ne vraćaju, drugi stižu u
prazni svemir ili središta sunaca, na puste planete a ima i onih koji sa
putovanja donose nove predmete i znanja. Konačno se saznaje i da su Hići živi ali da su se povuklu u crnu
rupu u središtu galaksije i tamo čekaju druga razumna bića. Novela "Dečak koji je želeo..."
uskače u doba pre otkrića nove adrese Hičija
i prati dva momka koji, pobegavši iz prenatrpanog Istambula, beže na Kapiju željni
bogatstva i slave. Putovanje im ne donosi bogatstvo pa se prvi vraća u rodni
grad a drugi, sa devojkom, odlazi na misiju prema središnjoj crnoj rupi gde
će sresti legendarne vanzemaljce i
ostati da razgleda čudesa koja oni nude.
Osnovna 'vrlina' Polovog pisanja oduvek je bila
lakoća i pitkost pripovedanja. I u ovoj noveli čitaoci klize kroz dešavanja,
neopterećeni opisima tehničkih čudesa ili psihološkim nijansiranjima, što
junake čini popriličnim praznoglavcima. Pisac ne daje ni naročito uverljiva
objašnjenja za nekolike stvari koje je pomenuo pa se stiče utisak da ih je
koristio samo kao egzotične ukrase. Stoga se, u krajnjem, nameće utisak da
imate posla sa simpatičnim varalicom koji balansira na ivici ponora grandiozne
proizvoljnosti. Čak ni naklonost prema heroju junačkih vremena koji je još živ
i aktivan ne uspeva da pokrije brojne rupe u ovoj slabašnoj noveli.
(2000)
0 komentara:
Постави коментар