Istorija stripa predmet je žučnih rasprava i konfrontiranih stavova; u zavisnosti od sopstvenog entuzijazma svaki teoretičar opredeljuje se za datum koji će biti 'godina nulta' za strip, devetu umetnost po redu. Nema previše sporenja oko predistorije stripa, odnosno nizova slika koje prikazuju neka dešavanja i mogu se naći u svim epohama, od pećinskih crteža, zapisa naroda Starog veka iz Egipta i 'crne' Afrike, Evrope, Mesopotamije, Kine, stanovnika Severne i Južne Amerike, odnosno Srednjevekovnih tapiserija do ilustracija u prvim knjigama i novinama. Kako se dešavanja približavaju XIX veku sve je veći broj primera koji sadrže elemente onoga što danas zovemo 'priče u slikama'; među njima se obavezno pominju spojevi slike i teksta u radovima Tepnera, Dorea i Buša. No, uprkos mnoštvu primera, pitanje trenutka u kome se strip 'rodio' ostaje otvoreno i diskutabilno. U svom tom neslaganju većina autora prihvata činjenica da je strip neraskidivo vezan za razvoj novinske štampe, odnosno jeftinog procesa reprodukovanja slika, što se desilo pojavom foto-gravure 1873.g. Sledeći logiku fascinantnosti slike i njene nadmoći nad pasusima teksta, vlasnici novina počeli su da se takmiče čija će novina biti punija ilustracija. Sledeći proboj na ovom polju bilo je štampanje slika u boji. Godine 1893.g. američki novinski magnat Pulicer počeo da štampa kolor reprodukcije u svom «Njujork vorldu». Zbog nesavršene tehnologije pokušaj nije uspeo pa je Pulicer slika zamenio vinjetama, angažujući za ove radove mlade umetnike i među njima Ričarda F. Autkolta koji 5. maja 1895.g. objavljuje crtež pod naslovom «Cirkus u Hoganovom sokaku» na kojoj se gomila dečurlije zabavlja u dvorištu. Među njima je i ćelavi, jednozubi mangup u dugoj, beloj spavaćici umazanoj otiscima šake. U kasnijim slikama spavaćica će povremeno, u cilju testiranja postojanosti boja, bivati prljavo plava i postati mesto za ispisivanje podrugljivih komentara. Takav 'lik' spavaćice zadržaće se do 5. januara 1896.g. kada ona postaje žuta. Ova promena bila je rezultat eksperimenta jer je žuta boja pravila probleme štamparima pošto se sporije sušila i umela da zamaže ostatak stranice. Da bi isprobao novu 'formulu' žute šef odeljenja za kolor štampu, Čarls Salberg, tražio je belu površinu koju bi obojio i našao je na spavaćicu bezimenog dečaka. Eksperiment je izvršen i - istorija stripa je počela.
Prvi strip u kome se pojavio 'žuti dečak' nosio je naslov «Golf - velika društvena igra se ovako igra u Hoganovom sokačetu»; na njoj žuti deran mlati oko sebe golf štapom i, pre nego što udari loptu, pogađa sve okupljene (a i loptica završava u licu jednog od posmatrača). Mangup se dopao čitaocima i, naravno, Puliceru pa se, u novopokrenutom kolor dodataku novine, 16. februara 'žuti dečak' pojavljuje u avanturi «Veliki pseći cirkus u Mek Gugenovoj ulici». Ovu sliku nekolicina istoričara smatra za prvi pravi strip, odnosno za dan kada je počela istorija stripa. Pulicerov uspeh, posebno popularnost stripa, nije promakao njegovom takmacu Herstu, vlasnika «Njujork žurnala» koji krajem 1896. pokreće kolor dodatak «Američkog humoristu», uz pompezni slogan da spram njegovog bleska «duga izgleda kao olovna cev». Među ilustratorima je i Autkolt koji je promenio tabor zbog bolje plate. Ni Pulicer ne odstupa, nudi još veću platu i Autkolt se vraća ali samo za kratko jer i Herst uzvrća udarac. Puliceru ne preostaje ništa drugo nego da na sudu brani pravo na 'žutog dečaka'. Žuti dečak jedno vreme je objavljivan u obe novine, u «Vorldu» pod imenom «Hoganovo dvorište» (crtao ga je Džordž Luks) a u «Žurnalu» kao «Žuti dečak»; s druge strane, u opšti žargon ušao je termin «žuta štampa» kao oznaka za beskrupuloznost i senzacionalizam po svaku cenu. Nadalje, razvoj stripa dobrim delom zavisi od nadmetanja dva magnata, velikih 'transfera' umetnika i sudskih sporova oko prava na strip junake; princip vezivanja junaka za izdavačku kuću a ne autora koji ga je stvorio i danas je karakteristika američkog sindikalnog stripa. Luks je zadržao originalnu formu «Hoganovog dvorišta» koja podrazumeva jednu veliku sliku ali je počeo da menja boju deranove spavaćice, u zavisnosti od situacija koje se razvijaju. Autkolt je, pod Herstovim uticajem, počeo da priču razbija u niz vinjeta i da, po potrebi, dijaloge smešta u oblačiće. Uprkos skandalima, ali i zahvaljujući njima, žuto spadalo je postao ljubimac širokih masa (intelektualci su bili sumnjičavi). Njima su se dopadale njegove vragolije i podvale, štete koje je namerno ili nespretno pravio, začuđenost pred tuđim ponašanjem ili star-mala mudrovanja, smešteni u sirotinjski svet sporednih ulica, dvorišta punih otpada ali i razdragane, musave i zarozane dečurlije koja se veselo igra; bio je to svet sa kojim se većina čitalaca, slabostojećih, na ivici bede, lako identifikovala. Autkolt, međutim, nije bio zadovoljan ni sopstvenim tretmanom ni položajem svog junaka, stvorenog pre svega da podigne tiraž, i 1898.g. je rešio da prekine sa crtanjem «Žutog dečaka». Napustio je «Njujork žurnal» i, bez većeg uspeha, radio na drugim stripovima, sve do 1902.g. kada je stvorio novog vragolana, Baster Brauna, dečaka u mornarskom odelu i njegovog psa Tajga (crtao ih je do 1926.g). Herst nije hteo da se odrekne usluga isplativog vragolana i našao je zamenu u čak dvojici spadala iz stripa «Katzenjamer kids» (kod nas poznat kao «Bim i Bum») Rudolfa Dirksa koji je startovao 1897.g. Strip, kao novi medij, nastavio je da grabi velikim koracima u pravcu svoje izgradnje, stasavanja i uozbiljavanja; ubrzo su stigli dokazi da je reč o novoj umetnosti u liku remek dela «Krejzi ket» Herimana i «Mali Nemo» Mek Keja. Svima njima «Žuti dečak» je širom otvorio vrata velikog sveta 'priča u slikama'.
0 komentara:
Постави коментар