ČVORIŠTA ISTORIJE "Sve zabave sutrašnjice" Vilijem Gibson, izdavač Polaris, Beograd 2000.

            Prevod Aleksandar Marković

                             

            "Sve zabave sutrašnjice" završni su segment druge trilogije Vilijema Gibsona (1948), rodonačenika kiber-panka i najupečatljivijeg autora njegove 'prve generacije'. U pitanju nije samo činjenica da je Gibson stvorio profil jedne budućnosti već i njegova nesumnjiva sposobnost da gradi ubedljive priče u kojima ima mesta kako za tehno čudesa tako i za ljude. Prva trilogija (originalno objavljena u periodu od 1985. do 1988.g; kod nas u izdanju Polarisa 1994.) započeta remek-delom "Neuromanser" i nastavljena knjigama "Grof Nula" i "Monalizin natpogon", uz seriju priča koje su im prethodile, razvija sliku sveta maga-kompanija, globalnog tržišta i interesa, njihovog odraza u virtuelnom svetu koji pokazuje tendencije osamostaljivanja, te ljudi sa margina prisiljenih da se bore za opstanak u čitavom tom haosu. Od početnog, kondenzovanog, vrcavo poletnog pripovedanja u pričama i "Neuromanseru", Gibson prelazi na sporije, za njega i čitaoce manje zahtevno, po principu preplitanja nekoliko linija koje se spajaju u finalu, što je, sveukupno, stilski pad u odnosu na start (iako je to i dalje vrlo kvalitetna literatura), no, Gibson mu ostaje veran i u potonjim delima.

            Druga trilogija ("Virtuelna svetlost" iz 1993.,"Polaris" 1996., "Idoru" iz 1996., "Polaris" 1998., i "Sve zabave sutrašnjice" iz 1999., "Polaris" 2000.) započinje kao dodatak već znanoj kiber "budućoj istoriji" (kako je Robert Hajnlajn naslovio svoje priče i romane) da bi se, konačno, u trećoj knjizi najavio kraj takvog ustrojstva i početak drugačijeg. Element koji će izazvati promenu i biti temelj onoga što dolazi je nanotehnologija sposobna da na molekularnog nivou stvara ili menja predmete (čak i zgrade, što se pominje u "Virtuelnoj svetlosti") ali i ljude; reč je dakle o prekretnici u razvoju čovečanstva. Nastupajući događaj 'predosećaju' dva čoveka, jedan je najbogatiji i najuticajniji na svetu i voljan da, kad do promene dođe, u nju umeša prste kako bi zadržao svoju moć, dok drugi leži u kartonskoj kutiji u nekoj od tokijskih stanica metroa i pokušava da taj upliv spreči angažovanjem svog čoveka na mestu ključnog događaja, mostu preko San Francisko Ouklend zaliva, koji su naselili svakojaki beskućnici. Tako se radnja vraća tamo gde je i započela u prvoj knjizi (pravilnije bi bilo reći u prvom delu obzirom da se priča nastavlja, bez prekida, iz jednog toma u drugi za razliku od prve trilogije u kojoj radnja 'preskače' po nekoliko godina), ponovo okuplja poznate likove, uz dodatak novih, i vodi do velikog požara koji uništava negativce i otvara vrata onome što dolazi. Gibsonova veština građenja zapleta i raspleta preplitanjem epizoda, slikanje atmosfere i psiho-portreta i dalje funkcioniše bez većih zamerki (mada ponekad preteruje u tzv panč-lajnu na kraju svakog poglavlja) a pasaži u kojima se prepričavaju raniji događaji (potrebni onima koji ne poznaju prethodne tomove) ne opterećuju previše dinamiku dešavanja. Ono što je specifičnost "Svih zabava sutrašnjice" je naglašenija nota specifičnog tehno misticizma. On je odražen u pomenutom sagledavanju istorije kao globalnog toka  podataka u kome obdareni pojedinci naslućuju i otkrivaju obrise budućnosti, u tajnovitom 'samoogranizovanju' veštačkih ličnosti utisnutih u kiber-matricu koje grade izolovana mesta u mreži i ravnopravno sa telesnim bićima učestvuju u promeni (ovaj proces započet je u "Idoru" venčanjem živog čoveka i 'živog duha' iz mreže). Doda li se tome dečak koji nije u stanju da komunicira sa svojim 'materijalnim' okruženjem ali glatko ulazi u tajne virtuelnog svemira, te besprekorni samuraj koji teži potpunom doživljavanju trenutka, pred čitaocima se otvara lepeza različitih postojanja i stvarnosti u sadejstvu  i gradnji novog totaliteta čije obrise Gibson jedva da nagoveštava, ostajući veran Klarkovom zakonu koji kaže da dovoljno razvijena tehnologija liči na magiju. Spoj te magije i sudbina običnih ljudi u potrazi za mestom pod suncem uspeva da, uprkos ponekad prenapregnutim, previše orkestriranim rešenjima, odži, čak i u ponovljenim iščitavanjama,  visoku tenziju ovog romana, potvrđujući time Gibsonovu stvaralačku vitalnost i valjanost.
(2001)